Архива

Posts Tagged ‘dinar’

SUDIJE REŽIMSKE, KAZNE DRAKONSKE, A PRAVOSUĐEM HARA OPASNA KRIMINALNA GRUPA!!!

25. новембра 2014. 3 коментара

 

Advokati u Srbiji ušli su u treći mesec štrajka – potpunom obustavom rada. Najborbenija društvena sila – advokati – odlučili su da se pobune zbog poniženja koje im namenjuje aktuelna vlast, prvo pljačkanjem preko poreskih osnovica, a zatim i oduzimanjem posla, preko Zakona o javnim beležnicima, koje je izabrao aktuelni ministar pravde Nikolica Selaković, dajući im ove unosne poslove za naknadu od po 5o hiljada evra po beležniku, plus deo od ubranih prihoda.

 

              Milan Glamočanin

 

Ministar Selaković je nadmašio i zloglasnu Snežanu Malović, bivšu ministarku pravde, i stvorio je opasnu kriminalnu grupu koja hara srpskim pravosuđem, rasprodajući pravdu za velike pare.

I dok Selaković, pod punom zaštitom premijera Vučića mešetari Srbijom, njegov brat Dragan- Dejvid Selaković je pod teškom optužbom da je u SAD-u, piraterijom softverskih programa, zajedno sa svojim kompanjonom, zaradio preko 300 miliona dolara! Federalni sudija zabranio je Nikolicinom bratu da prilazi svojim kompjuterima, kancelariji i poslovnoj zgradi, dok mu se ne presudi.

Predsedniku srpske vlade Aleksandru Vučiću ministar Selaković, ciju ostavku traže srpski advokati, prirastao je za srce, jer su milionski prilozi njegovog brata koje je stavio u svoj džep i obavezujući.

Kolika je stvarna šteta od višemesečnog štrajka advokata teško da se može, za sada, izračunati. Sudovi su prazni, ne naplaćuje se sudska taksa, tako da su i plate zaposlenih u pravosuđu pod znakom pitanja!

Ali, veći broj sudija i tužilaca, koji su organizovani u mafijaške grupe, koje su pod zaštitom ministra pravde i predsednika Vlade Srbije, zarađuju stotine hiljada evra, rasprodajom pravde, otimajući od gradana stanove, imovinu, a privatna preduzeća, kompanije, banke i ustanove, raznim blokadama, ostavljaju u bankrotu.

Apelacioni sud u Beogradu, kao žalbeni sud donosi dakle odluke, a protiv najvećeg broja nije dozvoljena revizija! Dolaskom DOS-a na vlast, a naročito kada je ministarstvo pravde preuzela Demokratska stranka i njena ministarka Snežana Malovic, reizborom sudija ostavljene su stranački obojene sudije, koje su počele da životinjski služe interesima mafije Borisa Tadića.

Apelacioni sud u Beogradu presuduje, tako da svaki sudija samostalno može da ide u pljačku. Naime, isto veće, samo su sudije izvestioci različiti, po istom pravnom osnovu donosi često i tri različite presude. Zavisi koliko je sudija plaćen, ili je reč o potpunom neznanju, jer se biraju podobni i poslušni.

Treba, i ovom prilikom, crnim slovima zabeležiti imena sudija koji presuduju gradanskom odeljenju, dakle, donose pravnosnažne presude. A to su: Begović Pantić Svetlana, Boljević Dragana, Bosiljković Branislav, Bulajić Zorica, Vukčević Milanka, Delibašić Zorana, Dražic Branka, Đorđević Aleksandra, Jašarević Zorica,Matković Vesna, Negić Ivan, dr Popesku Dragica, Romčević Nevenka, Santovać Melanija, Sokić Olga, Subić Vesna i Milica Popovic Đuričković.

Vlasti su posebno odane sudije krivičnog odeljenja Apelacionog suda u Beogradu, koje uvek znaju kakvu vlast od njih očekuje odluku i presudu, i spremni su da ih takve i donose. I donose ih.

U pritvoru su spremni da drže građane i po dve-tri godine, dok vlast ne proceni da je pritvorenik slomljen, ili da je pristao da “sarađuje“, da plati velike iznose “onome kome treba“. Posebno zlo srpskog pravosuđa su privredni sudovi, a naročito, crnim slovima treba upisati Privredni sud u Beogradu i Privredni apelacioni sud u Beogradu. Većina sudija ovih sudova su bez ikakvog morala, i bave se suđenjem kao biznisom. O tome u narednim brojevima.

 

      A 1.

   Posledice uvođenja nakaradnog notarstva u pravni sistem Srbije

 

Da bi se nezakonito uvođenje notarstva bolje shvatilo, treba istaći da je prvobitno Zakon o javnom beležništvu donet 2011.godine, a da je izmenjen 2013.godine, tako što su uvedene odredbe koje isključivo daju pravo notarima da sastavljaju i overavaju ugovore o prometu nepokretnosti.

U uredenim državama zakoni se donose brižljivo sa povećanom pažnjom i urađenim analizama o tome kakve efekte donosi uvođenje nekog Zakona. Analiziraju se efekti na građane, na državu , kao i na međunarodni faktor. Nacrti Zakona idu na javnu raspravu koja traje nekada i do dve godine, a obično je to oko 6 meseci, a nakon toga uzimaju se u obzir osnovane primedbe i sugestije, i onda se, ukoliko pretežu pozitivni razlozi uvođenja Zakona, isti se daje na usvajanje.

Da vidimo kako je to uradila Srbija…

Prvo, Srbija nikada nije imala uvedeno notarstvo na celoj svojoj teritoriji i sa tom . vrstom pravne pomoći nije imala nikakvog iskustva. Sve zemlje u okruženju su uvele notarstvo, neke pre više od 20 godina (Slovenija, Hrvatska i dr.). Srbija je to učinila poslednja u Evropi. I to na najgori mogući način.

Javna rasprava povodom tog Zakona u Srbiji nije vođena, a Zakon je , inače shodno našoj praksi od 2011. pet puta menjan (Sl.Glasnik RS br.31/2011 br.85/2012.,br. 19/2013,br.55/2014,93/2014 i 121/2014). I to suštinski.

U osnovnoj verziji ( Zakon iz 2011.) notari nisu imali ekskluzivitet. Izmenama Zakona iz 2013 su dobili ekskluzivitet. Sada poslednjim izmenama samo delimično im se oduzima ekskluzivitet i to tako , što iako ne sastavljaju ugovor isti solemnizuju.

Solemnizacija znači da privatni Ugovor (npr. izmedu oca i sina koji su sami sastavili ili je isti sastavio advokat) pregleda notar i nakon pregleda odlučuje da li će isti overiti, odnosno dati mu status javne isprave. Znači, da od volje notara zavisi da li će jedan privatni Ugovor dobiti javnu snagu.

Napravljeno je samo delimično poboljšanje. Ono što advokati traže je da se u domenu privatnog prava ostavi potpuna sloboda ugovornim stranama, a da notar može da overava samo potpise ne upuštajući se u sadržinu privatnog akta. Tako je bilo u proteklih 150 godina.

Da je država postupila kako je navedeno, odnosno da je Zakon išao na javnu raspravu, ne bi se dogodilo da se u prva dva meseca važenja notarstva vrše izmene propisa koji tu materiju regulišu. Prvo je smanjena cena hipotekarnih izjava datih kod notara na 60%, a zatim je od notara uzeto 30% od njihove zarade za finansiranje sudova. Pritom se, što je interesantno, ali objašnjivo- notari uopšte ne bune.

Zašto ? Kao prvo, zarade notara su enormne i kreću se u rasponu od 50.000- 180.000 Eura po notarskoj kancelariji, a drugo, prihod od sudskih taksi je višestruko smanjen. I na kraju, očigledna je sprega notara sa Ministarstvom pravde. E, sad se tu postavlja još jedno pitanje.

Ako je tačno da je cilj advokatskog protesta spašavanje Miškovica i drugih tajkuna, zašto je država delimično izašla u susret tajkunima ? Odgovor je jasan . Miškovic i tajkuni sa protestom advokata nemaju ništa.

I još jedno pitanje i to krucijalno, zašto država ne izađe u susret opravdanim zahtevima advokata i dozvoli legalizaciju pravnog prometa nepokretnosti od strane notara?

Legalizacija je samo overa potpisa od strane notara. Zašto se država grčevito opire tom zahtevu advokata ? Dva su razloga.

Pošto od obećanja da će Miškoviću biti presudeno do kraja 2014. godine nema ništa, za to će se optužiti advokati . I drugo, niko ne bi išao kod notara da mu sastavi javnobeležnicki zapis ili izvrši solemnizaciju Ugovora, čme bi se prihodi notara višestruko umanjili.

Zašto država ne prizna da je pogrešila i ostavi notaru pored ostalog i mogucnost sastavljanja javnobeležnickog zapisa, zatim solemnizaciju javnih poslova, a i uvede ono što traže advokati da notari samo overe potpis stranaka (legalizacija).

Tako se ostavlja svakome mogucnost izbora da za svoj novac bira pravni put, ali u sva tri slučaja notar bi sastavljao ili javnobeležnicki zapis ili vršio solemnizaciju privatne isprave ili legalizaciju iste (samo overa potpisa).

Kad bi država prihvatila zahtev za legalizacijom, štrajk bi bio obustavljen i Miškoviću i ostalim tajkunima sudenje bi moglo odmah da počne, ali očigledno država nema interes da suđenje Miškoviću ponovo započne.

Inace, notari u ovom momentu rade samo poslove koji se odnose na promet nepokretnosti, a druge poslove iz njihove nadležnosti po Zakonu o javnom beležništvu i dalje rade sudovi i to u svim opštinama u kojima je notarstvo uvedeno.

Dovoljno je otići u Viši sud u Timočkoj ulici ili sud u Ustaničkoj ulici, kao i u sud na Novom Beogradu (bivši Četvrti opštinski sud) i videti da sudovi i dalje vrše poslove iz nadležnosti notara.

U pitanju su poslovi iz clana 83, 86, 87,88,90,91,93,95,96,98 Zakona o javnom beležništvu, odnosno saslušanje svedoka, utvrdivanje sadržine isprava, overe potpisa i prepisa, uzimanje izjava i drugi poslovi koji nisu u vezi sa prometom nepokretnosti.

Postavlja se pitanje, zbog čega su notari uopšte uvedeni u pravni sistem kad ne rade poslove propisane Zakonom o javnom beležništvu. U ovom momentu , imajući u vidu da radi 92 notara u Srbiji, očigledno je da jedan notar, a to je prosta matematika dolazi na 76.000 stanovnika.

U Beogradu jedan notar dolazi na više od 41.000 stanovnika. Komora ne želi da raspiše novi konkurs za prijem novih javnih beležnika koji imaju položen ispit, već ubrzano organizuje ispite u oktobarskom i novembarskom ispitnom roku, kada se ocekuje da njihovi kandidati polože ispit i kad to bude ucinjeno raspisace konkurs i njih primiti. O tome je već pisano.

Znaju se i imena buducih notara.S druge strane, pošto je više nego jasno da ce legalizacija morati da se uvede država oteže da to ucini odmah, jer omogućava da notari uzmu što više para od čega velike koristi imaju Nikola Selaković, Dejan Đurđević, Biljana Pavlović i još neka lica, a s druge strane država će za to što nema snage da osudi Miškovića svoju nesposobnost pripisati advokatima i njihovom štrajku.

U oktobarskom ispitnom roku 2014. od 48 kandidata koji su položili pismeni deo ispita, više od polovine dobilo je ocene 8, 9 i 10, ali se na sajtu Ministarstva pravde, te ocene sada ne objavljuju, upravo zbog toga da bi se prikrile ocene. Primenjena je ista matrica kao i u aprilskom, majskom i junskom roku 2014. pre raspisivanja konkursa.

Kandidatima su dati zadaci iz pismenog dela ispita, na kojima su njihovi kandidati dobili visoke ocene i oni će onda imati prednost prilikom novog izbora koji se planira za iduću godinu.

Inače notarima se, kako je poznato , oduzima 30% od zarade za poboljšanje rada sudova. I zamislite, ni jedan od notara se nije pobunio. Na taj način država želi da kompenzuje enormno smanjenje sudskih taksi od overa u sudovima za septembar, oktobar, novembar 2014.godine.

Da bi se koliko toliko kompenziralo smanjenje sudskih taksi , Selakovic i drugi su smislili da od notara uzmu 30 %. Naravno, njihovi notari su odmah na to pristali. Ni jedan od notara u Srbiji se nije pobunio jer su to njihovi notari, a prihodi su im i bez tih uzetih 30 % enormni. Država misli, "svako čudo za tri dana". Ali, ovoga puta neće biti tako.

Pored neznanja koje ministar Selaković pokazuje tvrdeći da je javnobeležnicki zapis izvršna isprava, što naravno nije tačno, on tvrdi da notari odgovaraju svojom ličnom imovinom, što takode nije tačno,sve ukazuje na produbljivanje problema, a ne njegovo rešavanje.

Pritom, pošto se ne raspisuje novi konkurs za prijem novih notara, omogućava se nesmetana pljačka građana Srbije još jedno izvesno vreme, a zahtevi advokata će morati na kraju da budu uvaženi. Nakon toga, Selakovic će biti sklonjen sa mesta ministra pravde, ali će otici na novu dužnost,uradio je posao za koji je izabran, uzeo je novac za sebe i za stranku, notari su zaradili, narod je opljačkan, notarstvo je samo produbilo probleme u pogledu pravne sigurnosti i naravno pokazali smo kao država smisao za pljačku gradana, a ne za jačanje njihove pravne sigurnosti.

Naravno, i međunarodne institucije koje su dale novac ne za pljačku gradana, već za uvođenje notarstva sa ciljem poboljšanja pravnog sistema Srbije, treba da se zainteresuju gde je otišao njihov novac, zašto je izvršena obuka notara kandidata za notare u protekle dve godine koji nisu imali nikakve šanse za izbor, jer ne pripadaju vlasti, odnosno, treba da se zapitaju , gde je otišao njihov novac ?

Odgovor na ovo pitanje će neminovno dovesti do poništenja ovako nakaradnog uvođenja notarstva u pravni sistem Srbije, tim pre što je i evropska komisija u izveštaju o napretku Srbije 2014.godine zauzela stav da….postoji zabrinutost u pogledu postupka izbora i imenovanja javnih beležnika koji treba poboljšati i da Zakon treba sprovoditi , uzimajući u obzir potrebu da se obezbede kvalitetne usluge i pristup pravdi.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ALBANCI SA KOSOVA I METOHIJE SE MOGU POHVALITI, DA JOŠ SAMO ČOKOLADICE GSP-A NISU DOBILI….

19. септембра 2014. Коментари су искључени

 

Pre nekoliko dana su Radne grupe Beograda i Prištinskih vlasti postigli dogovor da sporazum o slobodi kretanja bude proširen na beogradski aerodrom "Nikola Tesla" i još nekoliko prelaza. Direktor kancelarije za KiM Marko Đurić, je sa radošću izjavio da je još 2011. godine postignut dogovor o slobodnom kretanju, i da je još tada bila ideja da srpska granična policija građanima sa KiM koji putuju u treće zemlje, izda „privremeni papir“, i kosovski Albanci mogu bez ikakvih problema doći na beogradski aerodrom ili bilo koji granični prelaz prema nekoj susednoj zemlji, i otputovati svojom voljom.

 

 

 

A taj Marko, kao i oficir za vezu Dejan Pavićević, ne rekoše ništa koje su povoljnosti ostvarili za račun Srba koji žive na KIM, kao i na koji način će se rešiti silni problemi prilikom putovanja na KiM i prelaženje administrativne linije, gde je vlastima jedne teritorije, (koja uzgred nije mećunarodno priznata kao država), dozvoljeno da mogu zabrane ulazak našim građanima na teritoriju KiM pod bilo kakvim izgovorom!!??

Bilo bi zanimljivo propratiti postupak naše granične policije u situaciji da se pred njima pojave Tači i Haradinaj, koji čekaju da dobiju „privremeni papir“, kako bi nastavili proputovanje kroz Srbiju, i sa Aerodroma „Nikola Tesla“ avionom odleteli u željenom pravcu!!??

A možda nas narednih meseci iznenadi dogovor, da naš i pregovarački tim kosovskih Albanaca, radi uštede novca, zajednički polete istim avionom sa beogradskog aerodroma….

Prema informacijama iz kosovske štampe, navodi se da su više od 42 hiljade stanovnika Kosova i Metohije, od 2008. do decembra 2013. god, postali nosioci pasoša Srbije, a da su ti podaci odobijeni od MUP Srbije.

Prema tim podacima, skoro svi podnosioci zahteva za dobijanje srpskog pasoša su pripadnici albanske nacionalnosti.

U skladu sa viznom liberalizacijom Srbije sa EU, značajno se povećao broj građana Kosovskih Albanaca, koji su promenili svoje prebivalište i boravište u ličnim dokumentima u Preševu.

Ispred prostorija MUP u Vranju, Nišu , Leskovcu, kao i ispred ambasade u Bernu i konzulatu u Švajcarskoj, i sada se mogu videti dugi redovi u kojima veliki broj Albanaca čeka da preda dokumenta za pasoše Srbije

V. Nešić, zadužen za kontakte sa medijima ispred Ambasade u Bernu, izjavio je za kosovsku štampu da je više od pet hiljada pasoša Srbije izdato u poslednja tri meseca, i to preko 60% (oko 3000) pripadnicima albanske nacionalnosti sa teritorije Kosova koji žive u Švajcarskoj!!

„A u Vranju, svaki dan oko 150 građana sa teritorije KiM , dolazi u SUP sa zahtevom za lična dokumenta Srbije“, izjavio je Nebojša Ljubičić, načelnik Odeljenja za administraciju Vranjskog SUP-a.

I na kraju potsećamo da danas preko 100 hiljada ljudi albanske nacionalnosti poseduju dokumenta Republike Srbije!!!

Mesta za nova znenađenja, ima….

 

©Geto Srbija

Presheva jonë

SRBIJA KAO ZEMLJA TREĆEG SVETA: UVOZNIČKI LOBI ODREĐUJE ASORTIMAN KRŠ ROBE A GRAĐANI ISPAŠTAJU

7. августа 2014. Коментари су искључени

 

U crnom srpskom trouglu, između Ministarstva finansija, Carine i špeditera, snašli su se samo kriminalci i uvoznički lobi. Svi ostali su žrtve ove dugogodišnje mreže za hvatanje multimilionskih profita na koje niko ne plaća porez. Građani Srbije, obični potrošači, plaćaju zbog toga najskuplju i najlošiju robu na svetu, koju uvoznici tretiraju kao obično smeće. Samo najbednije afričke kolonije mogu da se uporede sa ovakvim stanjem na tržištu. I tu prestaje svaka rasprava na temu "evropskih integracija" i drugih režimskih prevara.

 

                          Vuk Stanić

 

Kod većine svetskih proizvođača, Srbija se nalazi na spisku zemalja "treće kategorije". Roba koju te firme izvoze, a koja ne zadovoljava standarde "prve kategorije", Srbija uvozi a to kupac u Srbiji plaća po najvišim svetskim cenama.

Tako, na primer, frižideri, šporeti, zamrzivači, laptop-računari i druga tehnička roba, koja se godinama prodaju u prodavnicama kao što je Tehnomarket, zbog grešaka i nedostataka, nikada ne bi došla do kupaca u Americi, Australiji, kanadi ili Zapadnoj Evropi. Vek trajanja ove robe duplo je kraći od one u Evropskoj uniji.

Svaki treći tehnički uređaj koji se nalazi na tržištu u Srbiji, mora biti servisiran najdalje posle tri godine, a svaki sedmi je tehnički neispravan i kupac ostvaruje pravo na zamenu. Ali, na ostvarenje tog prava, građani čekaju i do godinu dana, i uglavnom je to uzaludan posao.

Osim loše tehnike, u Srbiji se prodaju i čokoladni namazi sa manje lešnika nego što ih imaju, na primer, na tržištu Hrvatske ili Slovenije. Naše čokolade imaju manji procenata kakaoa, a uvozni začin "Vegeta" sadrži više soli ovde nego na drugim tržištima.

U gaziranim sokovima u Srbiji nalazi kukuruzni sirup umesto šećera! Deterdženti iz uvoza treće kategorije (lažni predstavljeni kao prva kategorija) lošije peru. Od uvoznih šampona koji se prodaju u Srbiji dobija se perut, omekšivači za pranje veša imaju slabiji miris od istih koje "familija pošalje iz Nemačke". Dokazano je da do pojedinih proizvoda kućne hemije domaćice dobijaju kožne bolesti i razne oblike ekcema.

Od kada je uništena fabrika sapuna i šampona "Merima" iz Kruševca i predata u ruke nemačkog "Henkela", na našem tržištu se pojavio problem da gotovo svi sapuni koji se prodaju izazivaju isušivanje kože. Postoji i skuplja kategorija sapuna, koja nema ovaj efekat isušivanja, ali je trajanje takvih sapuna u Srbiji duplo kraće od onog u Evropskoj uniji. Uvozni "Bravo" sokovi na srpskom tržištu sadrže manje voća. Patike koje na tržištu Srbije imaju višestruko veću cenu od one evropske, traju znatno kraće.

Ovde treba istaći da trgovinski lanci koji posluju u više zemalja zavisno od geografske lokacije na kojoj se nalaze imaju i različit kvalitet robe. Ovo se odnosi na svu robu, tehničku, prehrambenu, tekstilnu…

Među kupcima tehnike preovlađuje mišljenje da je kupovina robe u prodavnicama "Metro" u Srbiji za nijansu bolja opcija od kupovine u drugim prodajnim lancima. Na žalost, ni kupovina u "Metrou" nije sigurna po pitanju genetski modifikovane hrane.

Globalni tržišni fašizam, koji kupce deli "po kategorijama" proizveo je i zločinačku prodaju robe najgoreg kvaliteta, zbog čega zemlje poput Srbije plaćaju i novcem i zdravljem.

 

     Podvala po kategorijama

 

Svetska trgovina i proizvodnja bazirane su na geografsko rasističkim metodama, odnosno podeli ljudi na tri vrednosne klase. U prvoj klasi zemalja nalaze se Amerika, Japan, Kanada, Australija, Novi Zeland, Švajcarska, Norveška, veliki broj članica Evropske unije i druge bogate zemlje poput Saudijske Arabije. Za ove zemlje globalne korporacije proizvode robu prve klase. Najbolje kompjutere, najbolje frižidere, televizore, klime, mobilne telefone…

Ljudi druge kategorije prema mišljenju globalnih korporacija žive u istočnom delu Evropske unije (EU) i zemljama koje još nisu ušle u EU, a nalaze se u istočnoj Evropi, od afričkih država u ovoj kategoriji nalazi se Južnoafrička republika.

Globalni kapitalisti ovde svrstavaju i Kinu, ali je ta zemlja zbog posebnog položaja u svetskoj ekonomiji specifičan slučaj. Kinezi proizvode svu tehniku svih kategorija i zavisno od društvenog staleža kupuju i koriste robu svih kategorija. Rusija je poslednjih godina pooštrila standarde za robu iz uvoza, pa je i njen kvalitet podignut.

Zemljama druge kategorije namenjena je roba istih proizvođača, ali vidno slabijeg kvaliteta. Jedan od primera su akumulatiori za automobile koji imaju istu garanciju za ove ali i za zemlje iz prve kategorije.

U zemljama druge kategorije akumulatori po pravilu traju od jednog do meseca do jedne godine duže od garancije, dok u zemljama prve kategorije traju nekoliko godina posle isteka garancije. Slična je priča i sa frižiderima, dok je po pitanju personalnih kompjutera razlika u kvalitetu još izraženija na štetu zemalja druge kategorije.

Stalni članovi druge kategorije su Češka, Slovačka, Poljska. Hrvatska se takođe smatra zemljom druge kategorije, ali pošto preko ove zemlje ide kako tranzit tako i šverc najgoreg kineskog "tehnološkog đubreta" od koga se deo deo i zadržava u toj zemlji tamošnji potrošači se često suočavaju sa jadom i bedom zemalja trećeg sveta.

Zemlje poput Mađarske, Slovenije, Italije Portugala i Španije dobijaju robu prve kategorije od velikih proizvođača kao što su Nokia, Samsung, Audi, Epl, Nestle ali se na njihovim tržištima može naći i roba druge i treće kategorije, koju delimično sami proizvode, a delimično je uvoze ili švercuju sa okolnih tržišta. U zemljama treće kategorije nalaze se zemlje trećeg sveta, odnosno zemlje bliskog istoka poput Iraka i Egipta, skoro sve afričke Zemlje, Ukrajina, Moldavija…

U treću kategoriju ljudi globalni kapitalisti svrstavaju i stanovnike Turske. U tu zemlju se izvozi roba najgoreg kvaliteta, ali se ista takva roba u njoj i proizvodi. Ipak Turska je istovremeno i izuzetak koji potvrđuje pravilo, jer zbog velike blizine Evropske unije i velikog broja Turaka koji rade u inostranstvu na to tržište (ne)organizovano stiže i roba kvaliteta prve i druge kategorije, za one koji imaju novca.

Ko god je boravio u hotelima sa pet zvezdica u Turskoj, Egiptu i EU, zna da postoji velika razlika turskim i evropskim zvezdicama. U hotelu sa pet zvezdica u Turskoj može vam se desiti da jednog dana ne dobijete nove peškire jer kompanija koja ih pere za hotel tog dana nije stigla da obavi posao na vreme…

 

     Kineska roba i uvozni lobi

 

Rukovodstvo nekadašnje SRJ napravilo je 1996. godine dogovor sa Komunističkom partijom Kine, da u Beogradu naprave kinesku četvrt u Beogradu, takozvani "Čajna taun", odakle bi bila prodavana kineska roba za celu Srbiju. Kinezi i Julovci su tada dogovorili da u Srbiju koja je bila pod spoljnim zidom sankcija zapadnih zemalja, liferuju najviši kvalitet zapadnih brendova koji se prave u Kini.

Ali, ubrzo, dogovor je "revidiran" po zamisli političko-kriminalnih klanova u Srbiji. Kinezi su bili šokirani činjenicom da će neko pod pritiskom jedne interesne grupacije, sopstvenom narodu naneti takvu štetu. Ali, kad su videli da je to tako i da drukčije neće biti, ni oni se nisu mnogo bunili. Shvatili su da na taj način neće dolaziti u sukob sa Zapadom koji kod njih već ima proizvodnju, a dobili su i priliku da se reše i dela robe najgoreg kvaliteta, za koju je bilo teško naći kupca.

Malo po malo zakupili su ceo centar u Bloku 70 u Novom Beogradu. Na prvi pogled nije postojala nikakva ekonomska opravdanost onog što su radili. Plaćali su zakup lokala po cenama od 1.000 tadašnjih nemačkih maraka, za petnaest kvadrata, a prodavali su robu sto puta jeftinije od bilo koga na tržištu! U to vreme carine i porez na promet zajedno su iznosili više od pedeset odsto cene proizvoda i ma koliko da su Kinezi jeftino proizvodili, njihova roba nije mogla da se prodaje tako jeftino, a da se to Kinezima isplati.

Počele su da se otvaraju špediterske firme, sa posebnim statusom na carini. Uvedena je praksa da se sto pari patika carini kao jedne, da se pet stotina trenerki carini kao pet…I kineska država se angažovala davanjem besplatnih kontigenata robe. Iseljenik koji bi uspeo da dobije papire za rad u Srbiji, od fabrike bi dobijao kontejner robe, a troškove bi fabrici nadoknadila država. Tako bi kineski preduzetnik bi imao računicu da zakupi radnju po basnoslovno visokim cenama…

Ipak već nakon dve godine, Kinezi su maloprodaju u Bloku 70 pretvorili u regionalni centar za snabdevanje cele Srbije i regiona. Iz baze u Bloku 70 oni su izvršili ekspanziju na Budimpeštu gde su otvorili Kinesku pijacu daleko veću od centra u Bloku 70. Tako je prestala i potreba da Kina više ikome daje besplatnu robu. Ustanovljen je nov modus poslovanja za ovaj region.

Krš-roba iz različitih fabrika širom Kine se šalje u luke poput Šangajske. Nju tamo tovare u kontejnere koji se ubacuju na prekookenaske brodove zajedno sa drugom kvalitetnom robom. O tako ukrcanoj robi obaveštavaju se kineski preduzetnici u regionima u kojima će brod pristajati. Ukoliko brod staje u Luka Rijeci, Konstanci, ili Valoni, obaveštavaju se preduzetnici u ovom regionu.

Zainteresovanima se na faks šalje kopija tovarnog lista. Kada se nađe preduzetnik koji je u stanju da takvu robu uveze i plasira u svojoj radnji, on prihvata da plati kontejner. Postoji opcija da čak i Kinez koji nema novca preuzme kontejner, a da troškove u njegovo ime pokrije mafija. U tom slučaju preduzetnik je dužan novac da vrati sa kamatom, a sa druge strane mu se ostavlja vremena da prethodno proda robu.

Našoj carini se potom dostavlja faktura kineske fabrike koja glasi na preduzetnika ili firmi koja se odlučila da uveze kontejner. Špediteri završavaju sa carinicima da postupak bude efikasan kako se ne bi plaćale ležarine za kontejner u carinskim i lučkim magacinima. Oni takođe obezbeđuju i da se fiktivno umanji vrednost robe koja se carni kako bi se kineskom preduzetniku isplatilo da prodaje jeftino, da plaća skup zakup i astronomske usluge špeditera.

Ovaj sistem je toliko dobro funkcionisao da su Kinezi morali špediterima za njihove usluge da plate pet do deset puta više nego što takve usluge koštaju. Zauzvrat je špediterska mafija napravila sistem u kome je izigravan poreski sitem Srbije i još pet država u ovom regionu.

Kontejner koji bi se iskrcao u Konstanci u i fiktivno krenuo za Srbiju, a roba bi usput završila u kineskim radnjama u Bugarskoj i Rumuniji. Kontejneri iskrcani u hrvatskoj luci Rijeka, bi takođe kretali na put ka Srbiji usput bi se skidala plomba vadila roba za radnje u Hrvatskoj i Bosni, plomba bi se vraćala i kontejner bi nastavljao ka Srbiji.

Kako bi se ovakve prevare uspešno izvele u njih su bili uključeni službenici svih okolnih zemalja. Koliko je ovo sofisticirana prevara najbolje govori činjenica da je svaki kontejner na ulazu u Srbiju i izlazu iz zemlje u kojoj je brod iskrcan, morao tri puta da se meri i da ima u gram istu težinu, dok su blombe morale da budu uvek originalno postavljene…

U međuvremenu su Kinezi sa domicilnim privrednicima u Srbiji pored centra koji su zakupljivali izgradili još jedan centar i potom uspeli da sa zakupodavcima dogovore smanjenje kirija. Sve ovo bi značilo veliki profit, da okolne zemlje nisu jedna po jedna primane u EU. Ovo je za tamošnje kineske preduzetnike uglavnom značilo, da moraju poslovanje da premeste u Srbiju.

Za dobro razrađen sitem izvoza robe lošeg kvaliteta iz Kine ovo nije smelo da znači prekid u radu, jer bi takav prekid za radnike u fabrikama značio da ostaju bez posla. Izvoz roba nije smanjen čak je povećan, a tržišta Bugarske, Rumunije, Mađarske, a potom i Hrvatske , u dobroj meri su zamenjena bosanskim, makedonskim, kao i povećanim plasmanom krša na Srpsko i Crnogorsko tržište.

Ovde treba još jednom podsetiti da je prvobitni plan kineske države za Srbiju bio da nam prodaju najkvaliteniju robu koju imaju. Takvu zamisao sprečio je uvozni lobi blizak vladajućim režimima, dok je špediterska mafija sa ljudima u carini i poreskoj upravi omogućila da loša roba bez oporezivanja stigne u kineske prodavnice u Srbiji.

Da je bilo odgovornih u Srbiji, problem je bilo lako rešiti. U Kinu je samo trebalo da otputuje ministar spoljnih poslova, zajedno sa ministrom trgovine, i da sa Kinezima postigne novi dogovor. Postizanje dogovora sa Kinezima inače ne bi trebalo da bude problem, jer je ova zemlja prema Srbiji prijateljski nastrojena i do danas nije priznala Kosovo.

 

     Špediterska mafija

 

Posle uvozničkog lobija, glavni krivac i organizator ulaza loše robe u Srbiju je špediterska mafija. Pored loše kineske robe, špediteri sa carinicima imaju takav sistem rada da oni bukvalno gospodare ulazom i izlazom sve robe u Srbiju. Ukoliko pozovete carinu ili Ministarstvo finansija i pitate ih kako da uvezem, ocarinim automobil, fen za kosu ili slično, dobićete odgovor da se obratite nekom od špeditera…

Sa druge strane, Zakon ne predviđa obavezu da vi morate angažovati špeditera, ali je rad carine do te mere ne transparentan i celokupni carinski postupak se drži u strogoj tajnosti, sve iz razloga da bi vi morali da angažujete špediciju.

Dakle, Carina i Ministarstvo finansija imaju razrađen sistem po kome pravno ceo posao možete i sami da obavite, ali je to u praksi ne izvodljivo. Sama procedura uvoza podrazumeva desetak stavki, a jedini način da saznate o kojim stavkama je reč je, da vam ih otkrije neko ko radi na carini ili špediter.

Do koje mere se ne može verovati špediterima najbolje govori činjenica da je u četiri različite špediterske firme cena carinjenja za jedan isti automobil bila različita. Špediter iz Novog Sada ponudio je da posao završi za 6.000 evra, u Kragujevcu za 4.000 dok su od beogradskih špeditera dobijene ponude za 3.500 i 4.700 evra!

Ovlašćenja špediterima su takva da mu vi dajete pravo da vas on zastupa pred carinom i da može u vaše ime da uradi sve radnje, ali i da ne snosi nikakvu odgovornost.

Novosadski špediter, na primer, imao je plan da naplati 6.000 evra i tvrdio je je njegova usluga tek 200 evra. U stvarnosti je planirao da više od dve hiljade evra stavi sebi u džep. Sve ovo je moguće uraditi i u dogovoru sa službenicima Carine.

Oni "greškom" špediteru izdaju račun na 6.000 evra, što je dve hiljade evra više. Vi platite, a špediter posle sa ovlašćenjem koje ste potpisali, podnese žalbu pred carinskim sudom bez da vas o tome obaveštava. Građani u 99 odsto slučajeva i ne znaju da postoje carinski sudovi. Taj sud posle donese rešenje o korekciji, a razliku isplati špediteru koji vas o tome nikada i ne obavesti.

Posao ovako organizovane špedicije, carine i Ministarstva finansija je da se zaštite uvoznički karteli. Kao što postoje špediteri koji "završavaju posao" sa kineskom robom, ima onih specijalizovanih za automobile, lekove, građevinske mašine…

Svi oni u dogovoru sa carinskim službenicima rade za određene delove uvozničkog lobija i to na način da upropaste posao svakom novom konkurentu koji bi se pojavio u poslu. Špediter "slučajno" napravi propuste u papirima kod uvoza, a u dogovoru sa carinicima, zbog čega roba nepodobnog uvoznika bude blokirna u carisnkom magacinu.

Za svaki dan se plaća ležarina, koju niste ukalkulisali u cenu za više od dva dana kako vam je usmeno rekao špediter. Ispostavi se da je procedura da roba mora da "odstoji" sedam dana i vaš proizvod zbog povećane cene postaje nekonkurentan. Za vašeg konkurenta se istovremeno ispostavi da procedura nekim čudom može da se skrati i na jedan dan, i vi možete da pakujete kofere iz branše kojom se bavite.

Ukoliko pokušate da uvezete računare-laptopove, ili neku drugu tehničku robu, nemojte se iznenaditi ako vaš špediter uzme novac od konkurencije da sve uradi pogrešno i da vaša roba provede mesec dana u magacinu!

Primera radi, dovoljno je da špediter dogovori sa carinicima da u vašem kontigentu bude jedan ili dva artikla više nego u fakturi zemlje porekla. Carina protiv vas pokreće postupak i privremeno vam zapleni svu robu. Vi bivate osuđeni da ste hteli da prošvercujete "jedan komad nečega" i plaćate kaznu na to, ali ni ostatak kontigenta ne možete da koristite dok postupak traje. Potom, neki od carinskih inspektora ustanovljava da ni ostatak robe ne ispunjava standarde i kada platite kaznu i ležarinu, od vas traže da robu vratite u zemlju porekla o vašem trošku.

Istovremeno, isti ili drugi špediteri završavaju da milioni komada neispravne robe uđu u zemlju, ali se to završava samo za one koji su deo sistema. Zapravo ukoliko bi ste ispunili sve što je propisano za uvoz robe, skoro niko od uvoznika koji posluju na tržištu Srbije ne bi mogao da posluje. Najbolji primer je pravilo propisano Zakonom o prisutnosti genetski modifikovanih organizama u hrani, ukoliko bi se srpska Carina pridržavala toga nijedna "Milka" čokolada niti "Snikers" ne bi mogli da uđu u Srbiju.

Ipak, to pravilo se primenjuje samo ukoliko neko pomisli da u Srbiji zaista postoji slobodno tržište i pokuša da uveze nešto što smeta uoznom lobiju. Zavisno da je mladi biznismen u pokušaju na granicu dovezao tehniku, hranu ili tekstil, roba se podvrgava propisanim procedurama nalazi joj se "greška", uvozniku u pokušaju ostaje samo da kune dan kada je pomislio da će i on dobiti svoje mesto pod suncem.

Uvoznom lobiju inače smetaju svi i sve i "oni" će se pobrinuti da se vi na Carini suočite sa proverama kvaliteta kakve oni nikada ne moraju da prođu. Iz tog razloga je prošle godine u Srbiji uvezeno i prodato 1.200 bicikala za decu sa fabrički pogrešno urađenim navojem za pedalu. Navoj je postavljen u pogrešnom smeru pa posle nekog vremena okretanjem pedala vi ih otšrafite i one vam u vožnji otpadnu…

Od svih evropskih zemalja, samo u Srbiji i Makedoniji se dešava da na originalnim telefonima marke "Nokia" i "Samsung"posle par meseci "crkne" litijumska baterija i da kupca prodavac potom optuži za loše rukovanje telefonom!

Postoje agencije ovlašćene od strane države da proveravaju standard i kvalitet robe koja se proizvodi u Srbiji i koja se uvozi. Svaki uvoznik je dužan da pribavi certifikat za robu koju uveze da je ista bezbedna i kvalitetna. Ipak zahvaljujući "sposobnim" špediterima i carinskoj mafiji tržište je preplavljeno robom koja ne zadovoljava propisane standarde.

Najbolji pokazatelj da uvozni lobi može da uveze sve, a ostali ne mogu ništa, pokazuje primer klima-uređaja uvezenih sa Bliskog istoka u kojima je umesto freona bila smeša koja se stavlja u WC šolje kao osveživač! Klime su rasprodate, na "akciji", a firma koja ih je pustila u lanac supermarketa je zatvorena i za drugu priliku biće otvorena nova.

Istovremeno, građani koji su pokušali da uvezu američke automobile se proteklih meseci suočavaju sa šikaniranjima od strane Automoto saveza, Mašinskog fakulteta ili Instituta u Vinči, koji ovih dana procenjuju da kola koja ispunjavaju američke standarde ne ispunjavaju i srpske i ne izdaju certifikate za njihov uvoz!

 

    A 1.

  Srozavanje standarda i trovanje nacije

U bivšoj SFRJ važio je standard koji je označavan skraćenicom JUS, raspadom SFRJ jedna po jedna nova država je prihvatala novi evropski standard koji se označava sa ISO. U Srbiji je uvođenje ISO standarda išlo uporedo sa liberalizacijom tržišta i ukidanjem službi kontrole.

Treba pošteno reći da ni u vreme Tita i Jugoslavije, naše fabrike često nisu uspevale da ispune domaći JUS- standard. Najbolji primer za to je bila "Zastava" iz Kragujevca, koja je pun standard na svojim vozilima ispunjavala samo za modele koji su izvoženi u Ameriku, dok je na domaćem tržištu bilo normalno da u prodaju puste automobil bez pojaseva na prednjim sedištima.

Sa druge strane po pitanju uvoza robe u Jugoslaviju, ali i izvoza domaćih proizvoda, postojala je zavidna kontrola kakve danas nema. Ondašnji Sovjetski Savez nije dao mogućnost Titovoj Jugoslaviji da ima bescarinski izvoz poljoprivrednih proizvoda, kakav Srbija danas ima sa Ruskom federacijom. Ipak do raspada SFRJ nije se desilo da roba izvezena u SSSR bude vraćena, kako je nedavno vraćeno meso iz Ruske Federacije.

Noževi koji su proizvodile firme "Imapa" iz Zemuna i "Famipa" iz Prizrena ispunjavali su JUS standarde i mesari i domaćice sa njima su mogle da rade. Danas je u Srbiji nemoguće kupiti dobar kuhinjski nož, na sve strane se prodaju kopije uvoznih "Solingenovih" noževa koje ne zadovoljavaju ni ISO niti raniji JUS. Najveća prevara standardizaciji hrane u Srbiji je urađena uvođenjem agencija za dodelu HASSAP certifikata.

Ministarstvo poljoprivrede licenciralo je agencije da proizvođačima hrane i restoranima dodele certifikate HASSAP. Većina agencija koje su certifikat dodeljivale sada su ugašene, iz jednostavnog razloga što na tržištu više nema kome da prodaju ovaj certifikat. Sada oni kojima je HASSAP dodeljen mogu mirno da rade i da truju, jer su agencije koje su im ga dodelile ugašene, a sam certifikat im dozvoljava pravo na samokontrolu po osnovu koje ih ne može kontrolisati inspekcija uprave za veterinu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

ADVOKATI KAO KOMERCIJALISTI SUDIJA I TUŽILACA

7. јула 2014. Коментари су искључени

 

Advokati u Srbiji stupili su sredu, 25. juna, u trodnevni štrajk, nezadovoljni zbog povećanja paušalnog poreza. Advokati tokom trodnevnog štrajka nisu zastupali stranke u istragama, pri saslušanjima u policiji ili tužilaštvu u slučajevima gde je po zakonu neophodno prisustvo branioca, ni pred drugim organima, čak ni u hitnim predmetima.

 

           Milan Glamočanin

 

Beogradski advokati su rad obustavili još prošle srede, a na skupštini Advokatske komore Srbije odlučeno je da od 25. do 27. juna u štrajk stupe advokati iz cele zemlje.

Razlog za obustavu je nezadovoljstvo advokata zbog višestrukog povećanja poreskih obaveza i od Ministarstva finansija traže da stavi van snage nova poreska rešenja koja se odnose na advokaturu i paušalno plaćanje poreza. Predstavnici Advokatske komore Srbije tvrde da su ta rešenja od prošlogodišnjih veća prosečno od 50 do 150 odsto.

Advokati smatraju da se na ovakav način devastira profesija. Zašto? Zato što većina advokata nije u stanju da plaća obaveze prema državi u iznosu koji je apsolutno neprihvatljivi.

U Advokatskoj komori Srbiji navode da se protest, osim zbog povećanja poreskih obaveza, organizuje i zbog sužavanja polja delatnosti advokature zbog donošenja raznih zakonskih propisa kojima se brojni poslovi oduzimaju iz nadležnosti advokature i poveravaju beležnicima, medijatorima…

Advokati protestuju i zbog načina utvrđivanja poreskih obaveza na osnovu "neadekvatnih i nedovoljno određenih kriterijuma", višegodišnjeg neplaćanja obaveza države prema advokatima i izbegavanja da to pitanje sistemski reši, neadekvatnog tretmana advokata prilikom obavljanja njihovih poslova od strane sudova, tužilaštava, policije i organa uprave, kao i neefikasnog postupanja organa krivičnog gonjenja u slučajevima napada na advokate.

Ministarstvo finansija, koje je donelo spornu Uredbu kojom je povećano paušalno oporezivanje, smatralo je da protest advokata nisu osnovani.

U srpskom pravosuđu usluge advokata uglavnom koriste sudije, državni tužioci i policija!

U siromašnom srpskom društvu mali broj onih kojima se sudi u krivičnom postupku mogu da priušte sebi da plate advokata da ih brani. To čine predsednici sudova, koji, po službenoj dužnosti okrivljenima, kada je odbrana obavezna, određuju advokata, čije usluge plaća sud.

A uglavnom se angažuju advokati početnici, da im se pomogne da zarade neku paru. Sudovi, međutim, mesecima ne isplaćuju nadoknade ni advokatima, ni porotnicima, ni sudskim veštacima, pa su i odbrane po službenoj dužnosti uglavnom besmislene, i optuženi ostaju uskraćeni za pravo da budu zastupani od stručnih lica, kada im država sudi u “ime naroda“.

Oni koji imaju para i previše, uglavnom traže pravog advokata. Takvih je veoma malo. Oni su na ceni, i traženi su. Oni su, ustvari, komercijalisti sudija i tužilaca. Klijent pita za cenu, advokat je utvrdi, i sve ide kao po loju. Ukida se pritvor, pa postupak odugovlači…

Aleksandar Đorđević je doskora bio advokat. Visoki je funkcioner Srpske napredne stranke. Da bi omogućio da Marko Mišković bude pušten iz pritvora, i stavljen u kućni, Đorđević je od klijentovog oca uzeo 150.000 evra. Vođa naprednjaka Vučić je javno besneo. I pretio. Zašto u kućni, kad je on naredio iscrpljujući pritvor u Okružnom zatvoru i za njega i za oca njegovog Miroslava!

Aleksandar Đorđević je trenutno direktor bezbednosno informativne agencije, u čije prostorije često svraća. Da li se on seća ko od sudija prima pare, da bi počeo da se bavi svojim poslom?

U nesrećnoj državi Srbiji centri moći su odlučili da gospodin Đorđević uskoro bude imenovan, bez konkursa, za specijalnog tužioca za borbu protiv organizovanog kriminala! Da imaju svog čoveka, na pravom mestu, lakše se pare uzimaju. On optuži, pa kad se plati, onda zaćuti. Drugi Miljko Radisavljević!

Posebna priča su sudije koje sude u Posebnom odeljenju (za organizovani kriminal) Višeg suda u Beogradu. Jer, i sudije su posebne. Tamo ih šalju po zasluzi, kada se dokažu…

U posebnom odeljenju sudi 18 sudija. U prvostepenom odeljenju Viešeg suda u Beogradu sudi 19 sudija! Dakle, Srbija je zemlja organizovanog kriminala!

Odakle toliko mafijaških grupa u Srbiji. U posebnom odeljenju Višeg suda u Beogradu sudi se u samo dve sudnice, koje služe i za suđenje u predmetima za ratne zločine. Ni sudije ovog odeljenja nisu mačji kašalj.

I oni imaju iste privilegije kao i kolege iz posebnog odeljenja. Duple ili troduple sudijske plate, kola i celodnevno obezbeđenje svih članova porodice! A 19 sudija Višeg suda u Beogradu koji sude za ostala krivična dela, sude u 19 sudnica, i presuđuju od svojih kolega u posebno odeljenju po dvadeset puta više predmeta, izričući dvostruko veće kazne, u dvostruko kraćem vremenskom periodu.

Kad je odeljenje posebno, i žrtve su posebne. Probrane.

Većina sudija posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu ima manje morala i dostojanstva od svinje iz seoskih obora. To potvrđuju i rešenja o određivanju i trajanju pritvora protiv žrtava koje im se privedu. Svaki je kriv.

Od kada postoji ovo odeljenje, sudije ovog suda nisu nijednom izrazile neslaganje sa zahtevom za sprovođenjem istrage i određivanjem pritvora, mada je polovina uhapšenih posle višemesečnog mučenja u zatvoru, oslobođena krivice, od istih sudija koji su ih držali u pritvoru, jer je “postojala osnovana sumnja da su izvršili optužujuća krivična dela".

Zna to i Aleksanar Vučić, i zato može da optuži, bez ikakvog ovlašćenja, i materijalnih dokaza, koga hoće. Zna da će sudije sigurno da ga stave u pritvor. Poznaje te ljude.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

INTERESI SRBIJE I NJENIH GRAĐANA, JE POJAM NEPOTREBAN U OSTVARIVANJU CILJEVA BRISELSKE BIROKRATIJE!!!

4. јула 2014. Коментари су искључени

 

Uvoznički (kriminalni) lobi i takozvana politička elita u Srbiji, u sprezi sa administracijom Evropske unije, već duži niz godina opstruišu sporazum o bescarinskom izvozu u Rusiju. Na taj način, sistematski uništavaju domaću proizvodnju, i ruše poslednje tragove ekonomskih sloboda i državnog suvereniteta. Ova subverzivna "osovina", već godinama bezuspešno radi na sprečavanju dolaska ruskih investicija i kompanija u Srbiju, a sada sprovodi i plan prema kome bi korist od izvoza u Rusiju trebalo da pripadne strancima…

 

               Vuk Stanić

 

Režim slobodne trgovine Srbije sa Ruskom federacijom uspostavljen je još 28. avgusta 2000. godine. Od tada do danas, Srbija je malo toga ponudila ruskom tržištu, u odnosu na ono šta njoj nudi velika i moćna Rusija.

Veliki deo izvoza u Rusiju čine poljoprivredni proizvodi, a kad 2017. godine na snagu stupi Sporazum o pridruživanju sa Evropskom unijom, na osnovu koga će strani državljani moći da kupuju poljoprivrednu zemlju, veći deo poljoprivrednog izvoza u Rusiju kontrolisaće stranci

Svi ovdašnji vlastodršci u poslednjih četrnaest godina, podržani od strane ciničnog, pljačkaškog i samoživog mehanizma iz Brisela, snažno su radili na pretvaranju Srbije u najjadniju koloniju savremene Evrope.

Takozvani Sporazum o pridruživanju koji je i glavna smetnja odnosima sa Rusijom, potpisao je bivši ministar Božidar Đelić, u Luksemburgu 28. aprila 2008. godine. U vreme potpisivanja sporazuma u Srbiji je na vlasti bila tehnička Vlada koja nikada nije raspravljala o tom sporazumu, niti su članovi Vlade ikada dobili kopiju sporazuma!

Proces pridruživanja Evropskoj uniji, za srpske sadašnje vlastodršce, postao je neka vrsta religije. Svi, počev od predsednika Vlade Aleksandra Vučića, preko opozicionih lidera "male" Demokratske stranke i Nove Demokratske stranke, Borisa Tadića, klanjaju se toj ideji kao božanstvu koje će nas spasiti od svih zala. U realnosti, proces pridruživanja Evropskoj uniji znači udaljavanje od Ruske federacije i koliziju sa povoljnim ekonomskim sporazumima koje smo potpisali sa Rusijom.

 

      Evropska unija hoće raskidanje sporazuma sa Rusijom

 

Politički klanovi koji vode Srbiju pod patronatom Zapada, godinama nisu dozvoljavale da ruske banke započnu poslovanje u Srbiji. Bivši guverner Radovan Jelašić konstantno je predlagao izmene zakona u bankarstvu tako da se njihov dolazak onemogući, a Skupštinska većina ih je uvek prihvatala iz početka.

Tek kada je srpskom bankarskom sektoru zapretio potpuni kolaps, jer je više stranih banaka i nekoliko domaćih postalo nelikvidno, Jelašić je iznenada dozvolio Zber banci i Moskovskoj banci da dođu u Srbiju.

Ovde treba napomennuti da je EU preko Mlađana Dinkića i Jelašića u Srbiji kreirala bankarski sektor, tako da čitavu deceniju nije odobren nijedan kredit za pokretanje i obnovu proizvodnje. Strane banke koje je Dinkić doveo u Srbiju preuzelu su deo kolača deviznih doznaka srpske dijaspore, i potom ga plasirale kroz različite oblike potrošačkih kredita. Uslove za dobijanje kredita ispunjavali su mahom stranački prvaci demokratskog bloka i njihovi aktivisti.

Zapravo, i dan danas uslove koji su propisani za kredit ispunjavaju uglavnom samo oni zaposleni u državnim firmama gde su ljudi zapošljavani po stranačkoj liniji, ili oni koji rade u velikim korporacijama uvoznog lobija. Krediti su praktično vraćani, ili platama koje se primaju iz budžeta, ili platama koje se primaju od prodaje uvoznih proizvoda.

Paradoks je što se velike pare obrću u srpskoj poljoprivredi, ali je, istovremeno, uništen srpski poljoprivrednik koga država ubija tajkunskim monopolima. Izvoz malina, kupina, jabuka i šljiva donosi velike prilive. Da je posao trgovine pšenicom, kukuruzom i sojom takođe visoko profitabilan, dokazuje interesovanje velikih domaćih i stranih kompanija za ovu oblast. Da nema novca, prste u poljoprivredi ne bi držali MK Grupa Miodraga Kostića, Agrokor Ivice Todorića, Viktorija Grupa u vlasništvu EBRD banke, Delta agrar, Rajfajzen agrar…

Za sada, posao izvoza hrane u Rusiju nije kompromitovan do kraja. Ipak, "sankcije" koje je Zapad uveo Rusiji, kako bi ova zemlja odustala od zaštite prava ruske manjine u Ukrajini, pokazuju da razrešenje ovog pitanja tek predstoji.

Izveštaj o izvozu hrane u Rusiju u prvom kvartalu ove godine pokazuje da je došlo do rasta od 69 odsto. Sankcije EU, dodatno su podstakle interesovanje za srpskom hranom. Ali, baš kada smo se svi prodavali ovakvom izveštaju, došla je vest da je srpska vlast pokušali Rusiji da proda svinjsko meso iz EU kao naše! D

aljim inspekcijskim radom, utvrđeno je da su u delu srpskog mesa bile fekalije(!), bilo je i crvljivog mesa, dok su prilikom obilaska jedne od fabrika hrane, ruski inspektori našli neispravan sistem za hlađenje.

Istražujući uzroke ovakvih propusta, penzionisani veterinarski inspektor Miroslav Stojšić došao je do zaključka da su glavni krivici za ovu situaciju službenici uprave za veterinu Ministarstva poljoprivrede Budimir Plavšić i Sanja Čelebićanin, inače, najodaniji režimski ljudi, kako za vreme vladavine Demokratske stranke, tko i danas, za vreme Vučićeve lične vladavine.

Dakle, reč je o službenicima koji usko sarađuju sa najuticajnijim proizvođačima hrane u Srbiji, a i dalje blisko sarađuju i sa funkcionerima bivšeg "demokratskog bloka" (koji su im, ustvari, pravi šefovi).

Posle ovog skandala, ministar trgovine turizma i telekomunikacija, Rasim Ljajić, jedva je uspeo da sa Rusima izgladi odnose i obnovi izvoz srpskog mesa u ovu zemlju. Na žalost, načelnica Uprave za veterinu, Sanja Čelebićanin i njen kolega Budimir Plavšić i dalje haraju nekažnjeno, a Vučićev režim nema nameru da ih smenjuje. Možda i zato što su u pitanju službenici koji instrukcije za svoj rad primaju češće iz Brisela nego iz Beograda.

Ljudi sa kojima kontaktiraju u Briselu po svoj prilici ne misle nam ništa dobro, pa je domaće tržište preplavljeno otpacima tamošnje mesne industrije. Tako je i došlo do toga da na kriminalan način dođe do pokušaja "reeksporta" takvog smeća u Rusiju.

Jasno je da se moćnici iz Evropske unije prema Srbiji ponašaju kao prema kolonijalnom posedu, zbog čega se može pretpostaviti da naša zemlja nikada neće postati punopravni član te zajednice, dok će EU postepeno uzimati sve veći i veći deo naše suverenosti.

Evropska unija očekuje da većina sporazuma između Srbije i Ruske federacije bude raskinuta, pre svega sporazum o izgradnji Južnog Toka, koji bi Srbiji obezbedio da Ukrajina i Mađarska ne mogu da je ucenjuju obustavama u isporuci ruskog gasa.

Takođe, Evropska Unija i Sjedinjene Američke države već su tražile od Aleksandra Vučića da raskine sporazume sa Rusijom, kako naftno-gasni aranžmana tako i bescarinski sporazum sa carinskom unijom Rusije, Belorusije i Kazahstana. Tražili su i da se Vučić priključi uvođenju sankcija Ruskoj federaciji. Ovakav potez za Vučića bi značio političko samoubistvo, pa se on za sada ograničio na izjavu da priznaje teritorijalni integritet Ukrajine.

Za proteklih 13 godina, srpski vlastodršci su razvili više od 30 institucionalnih mehanizama za razvoj ekonomske saradnje sa Evropskom unijom. Vlada je osnovala desetine agencija za saradnju sa EU, stotine ljudi je zaposleno u vladinoj administraciji, kako bi radili na razvoju odnosa sa EU.

Vučićeva vlada ima i potpredsednika Vlade za evropske integracije. Srpska skupština ima dva skupštinska odbora koji se bave saradnjom sa EU, a istovremeno nemamo nijedno telo zaduženo za razvoj saradnje sa Rusijom.

Odgovorna Vlada bi u situaciji u kakvoj se srpska ekonomija nalazi, odavno osnovala Vladinu kancelariju za saradnju sa Rusijom, čiji bi zadatak bio razvoj ekonomske saradnje naše dve zemlje. Vlada bi radila promociju našeg izvoza kao i investicionih potencijala. Odgovorna Vlada bi hitno trebala da izgraditi i otkupne centre gde bi se otkupljivala roba naših seljaka i odatle plasirala ruskim partnerima.

Sve to bi doprinelo organizovanijem izvozu, a u isto vreme bi obezbedilo i količine koje su dovoljne za veliko rusko tržište. Ali, poznajući destruktivnu i često kriminalnu ideologiju srpskih vođa, jasno je zašto i Vučićeva vlada do sada nije osnovala izvoznu banku koja bi obezbedila jeftine kredite za izvozno orijentisana preduzeća, kao i izvozne garancije. To bi državi donelo više koristi od slikanja sa liderima Ujedinjenih Arapskih Emirata, ali, kako izgleda, nije ovde reč o interesima države, nego o volji jednog čoveka.

 

      Rusija ne diskriminiše Srbiju

 

Turska država najbolje zna šta znači diskriminacija i nejednak tretman u pristupanju Evropskoj Uniji. Ovu državu, iako ima bolji ekonomski sitem od nekoliko novih članica, EU ne prihvata zbog razloga koje skoro niko ne želi da izgovori. Iz istih rasističkih razloga pravi se razlika u brzini pristupanja i drugih zemalja ovoj međunarodnoj organizaciji. Iz tih razloga Srbija je bila među poslednjim evropskim državama čiji su građani morali da vade vize za turistička putovanja u EU.

Odbojnost prema ideji da bi Srbija mogla da postane punopravan član EU imaju mnogi visoki zvaničnici EU. Zvanično, niko nikada nije saopštio da EU više voli Hrvate od Srba, ili činjenicu da se na Srbe, Bosance, Turke i Arape gleda sa gađenjem.

Sa druge strane, Carinska unija Rusije, Belorusije i Kazahstana nikada nije iskazivala diskriminatorski odnos prema Srbiji. Ruska federacija sa Srbijom je bez otezanja zaključila više sporazuma: Deklaracija o strateškom partnerstvu, Bescarinski sporazum, energetski sporazum, Sporazum o vojno-tehničkoj saradnji, Sporazum o saradnji u oblasti građevinarstva, bezvizni režim….

Robna razmena Srbije i Rusije u 2013. godine iznosila je tri milijarde i 34,4 miliona dolara, što je za 11,6 odsto više nego 2012. Izvoz iz Srbije zabeležio je rekordan rezultat uz značajan rast od 22,2 odsto u odnosu na 2012. godinu, i njegova nominalna vrednost dostigla je milijardu i 65,2 miliona dolara.

Najzastupljeniji proizvodi u srpskom izvozu su hula-hop čarape, podni pokrivači i tapete, jabuke, višeslojne podne ploče, lekovi za maloprodaju, cirkulacione pumpe za grejne sisteme, cevi od rafinisanog bakra i spoljne pneumatske gume za putničke automobile.

Izvoz mesa povećan je tri puta, izvoz sira povećan je za četiri puta. Srbija od 90 do 95 odsto svih jabuka koje proizvede izvozi u Rusiju. Naš izvoz bi mogao da bude još veći kada bi država sistemski podržala naše proizvođače, ali to se ne dešava.

Umesto podsticaja za izvoz u Rusiju, prethodne vlade plaćale su firmama iz zapadne Evrope da otvaraju radna mesta. Projekti su propadali, investitori su se povlačili i ljudi su ponovo ostajali bez posla.

I dok je Srbija godinama diskriminisana od strane EU, naša zemlja je jedina na svetu koja ima bescarinski sporazum sa Carinskom unijom Rusije, Belorusije i Kazahstana. Ovim sporazumom je 99 odsto domaćih proizvoda oslobođeno carina što znači da je naša roba na ovom tržištu u startu jeftinija 20 odsto od konkurentske robe iz EU.

Ovaj sporazum istovremeno stvara povoljnu atmosferu za strane investicije u Srbiju. Najbolji primer za to je nemački proizvođač Falke. Od kada je Falke otvorio fabriku u Leskovcu hula-hop čarape su dospele u sam vrhu proizvoda koji se najviše izvoze u Rusiju. Rusija, Belorusija i Kazahstan sa kojima Srbija ima bescarinski režim poseduju 15 odsto ukupne površine sveta, i izvozno su tržište od blizu 200 miliona stanovnika. Prvi su po proizvodnji gasa, nafte, suncokreta, šećerne repe…

Nemačka je prva u EU prebrodila krizu zahvaljujući zaokretu u izvoznoj orijentaciji ka Rusiji. Nemci su smanjili izvoz u EU, koja je u krizi i povećali su izvoz u Rusiju.

Prošle godine ostvaren je rekordan obim robne razmene između Nemačke i Rusije od 80 milijardi evra. Na sličan način poslovala je i Poljska koja je poslednjih pet godina prepolovila izvoz u EU, a u isto vreme za 50 odsto povećala izvoz u Rusiju. Pored trgovine, Srbija ima veliku šansu da učestvuje u velikim razvojnim infrastrukturnim, građevinskim i saobraćajnim projektima u Kazahstanu, Belorusiji i Rusiji koje narednih godina planiraju da izgrade stotine novih puteva, mostova, i objekata energetske infrastrukture…

 

      Rusija najveći investitor u Srbiji

 

Rusija je do sada u Srbiju uložila više od 1,5 milijardi evra, izgradnja gasovoda Južni tok kroz Srbiju doneće novih dve milijarde evra investicija. Gazprom planira da u sledeće tri godine uloži 1,5 milijardi evra u srpsku naftnu industriju (NIS). Ovakva investicija biće razvojni impuls za čitavu privredu jer će stotine malih i srednjih preduzeća raditi kao dobavljači za NIS.

Na gradnji gasovoda Južni tok biće zaposleno 2.500 radnika, dok će indirektno biti zaposleno nekoliko puta više ljudi u domaćoj pratećoj i uslužnoj industriji, koje će raditi na ovom projektu. Od projekta će posebne pogodnosti imati farmaceutska, staklarska i hemijska industrija. U projektu Skladišta gasa Banatski dvor koji je urađen u saradnji sa ruskim partnerima, Srbija je postigla da skladišti gas leti, kada je najjeftiniji i da ga prodaje zimi kada je najskuplji. Ove godine na ime poreza, NIS u kome su Rusi većinski vlasnici, uplatio je milijardu evra u budžet, a to je 15 odsto republičkog budžeta, odnosno 8,3 bruto društvenog proizvoda.

Treba naglasiti i da će realizacijom naftno gasnog sporazuma u delu koji se odnosi na gradnju Južnog toka, Srbija steći veći nivo energetske bezbednosti. Kada jednom postanemo bitno energetsko čvorište nikome u regionu više ne bi trebalo da bude u interesu da se izazivaju sukobi.

 

      Statistikom protiv Rusije

 

Tumačenje statističkih brojeva srpske robne razmene sa zemljama Evropske unije, CEFTE i Ruske federacije evrodogmate često koriste kako bi istakli činjenicu da iz Rusije mnogo više uvozimo nego što tamo izvozimo. Često se naglašava i činjenica da je izvoz Srbije u zemlje EU veći od onog u Rusiju.

Sve ovo na različite gebelsovkse metode prikazuje se potom u državnim medijima, kao dokaz da Evropska unija "nema alternativu". Ovakvo tumačenje moglo bi se okarakterisati starom komunističkom izrekom: "Statistika naša dika što poželiš to naslika".

Istina je da iz Rusije uvozimo više nego što u nju izvozimo, ali je isto tako činjenica da iz Rusije uglavnom uvozimo sirovine i energente poput gasa i nafte. Te sirovine i energenti su potom uključeni u proizvodnju i transport celokupnog izvoza, kako onog ka zemljama CEFTE, tako i onog ka EU i Rusiji. Zapravo bez uvoza energenata i sirovina iz Rusije ne bismo nikada mogli ni da ostvarimo obim izvoza koji sada imamo sa zemljama Evropske unije.

Sreća je da je Srbija daleko od ulaska u Evropsku uniju (tačnije, kako stvari stoje, neće u nju ni ući, čak i ako unija opstane nekim čudom). Na žalost, ni u takvim okolnostima, nismo preterano iskoristili pogodnosti postojećih sporazuma sa Rusijom. Nedovoljnom korišćenu pogodnosti koje pružaju sporazumi, kumovali su bogati srpski privrednici uticajni pojedinici nevladinog sektora i politička elita koju je u Srbiji instalirao Zapad. Svi oni zajedno, čine uvoznički lobi, odnosno, neku vrstu tumora koji izjeda srpsku ekonomiju.

 

     A 1.

   Kako lobisti zapadnih ekonomija deluju u Srbiji

Nikada nije do kraja definisano ko sve od političara radi u korist ovog lobija, i ko sa Zapada podržava ovu, za srpsku ekonomiju pogubnu grupaciju. Uvozni lobi čak i ne deluje kao zvanična grupa, pa je teško označiti sve koji mu pripadaju.

Svi koji su makar i površno počeli da istražuju ko je profitirao od uništenja domaće proizvodnje, nailazili su na domaće tajkune, bivše partijske direktore društvenih preduzeća, potom na političare koji su u dobrim odnosima sa zapadnim diplomatama. Često su naši političari odlazili po mišljenje u ambasade zapadnih zemalja, a potom vukli poteze suprotne nacionalno ekonomskim interesima.

Opšte je poznato da su posle petooktobarskog prevrata političkom scenom počele da dominiraju ideje slobodnog tržišta, i da se bez ikakvog plana krenulo u obračun sa kompanijama iz vremena planske ekonomije.

Režim koji je uspostavljen posle petooktobarskog prevrata, omogućio je neviđenu pljačku Srbije. Tako je, između ostalog, i došlo do toga da oni koji su dobili pravo da u Srbiji zastupaju strane robne marke, imaju interes da domaći konkurenti nestanu. Vladajuća oligarhija im pomaže da taj interes ostane netaknut. Istovremeno, građani, odnosno potrošači, plaćaju danas najskuplju i najlošiju robu na kontinentu.

Na primer, onaj ko zastupa robnu marku Najki, radovao se kada je propao domaći Simod iz Vranja. Proizvođači stranih automobila imali su interes da propadne Zastava iz Kragujevca, pa su pravo na zastupništvo stranih automobila davana onima koji su imali uticaj na dešavanja u Zastavi. U ovoj fabrici godinama su sklanjali stručnjake koji vrede i u prvi plan gurali nesposobne. Danas Srbija uvozi automobile na godišnjem nivou u vrednosti većoj od 200 miliona evra…

Uvoznički lobi nije jedinstven, i čini ga veliki broj privrednika koji su često u međusobnom sukobu, ujedinjuje ih zajednički interes uništenja domaće proizvodnje.

Dok Nemačka ima više od pedeset strateških sporazuma sa Rusijom, a Hrvatska, Mađarska, Slovenija i druge zemlje EU se utrkuju ko će da ostvari što bolje odnose sa ovom velesilom, Srbija se, izgleda, toga stidi!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POTOPU U SRBIJI JE DORINELA I BLEDA SLIKA NEKADA UREĐENOG SISTEMA ZA OBUZDAVANJE PRIRODNIH NEPOGODA

9. јуна 2014. Коментари су искључени

 

Šteta od nekoliko milijardi evra, bila direktna, ili ona koju novim investicijama u čišćenje i zaštitu rečnih tokova, izgradnju akumulacionih jezera i sistema navodnjavanja, koju je Srbiji naneo vodeni cunami, samo opštom solidarnošću ne možemo otkloniti, ali znatno možemo ublažiti. Republika pod hitno mora da preduzme nešto i da revitalizuje preduzeća iz sektora hidroinženjeringa koja danas jedva preživljavaju zbog nebrige. Za to potrebna ulaganja jesu visoka, ali su znatno manja od šteta koje nam nanesu bujice ili suše, da ne govorimo o ljudskim životima koji bi na ovaj način bili spašeni.

 

              Miodrag K. Skulić

 

Srbiji je, poslednjim vodenim poplavama, naneta nemerljiva šteta. Za nanetu nam štetu kriva je priroda, ali i svi mi imamo u njoj značajno učešće, jer nismo znali šta je voda i vodeni cunami i kako se sastavljaju planovi i programi za bolju budućnost, posebno sa vodom, koju nažalost nismo koristili za navodnjavanje i povećanje proizvodnje energije, zato moramo svi da podnesemo ovaj teret.

Mapa specijalizovanih hidroinženjeringa njih 52 u Srbiji i njihova nadgradnja (Srbijavode, Vode Vojvodine i Beogradvode) sa projektnim organizacijama i kadrovima sa Građevinskog, Geodetskog i Šumarskog fakulteta, uz Republički hidrometrološki zavod, predstavljali su uređen sistem za obuzdavanje prirodnih nepogoda i korišćenje voda za dobrobit čoveka.

Njihova delatnost je zaštita od erozija i uređivanje vodotokova, a Republičkog hidrometrološkog zavoda, preko mreže stanica za odbranu od grada je u funkciji poslova koji se dugoročno i srednjoročnim planiraju, a u budžetima Republike, AP Vojvodine, Gradu Beogradu i svim opštinama planiraju sredstva, koja, po pravilu, predstavljaju jedini njihov prihod.

Dolaskom DOS-a na vlast utemeljeno stanovište da država ni u jednoj oblasti nije dobar vlasnik i da sve treba privatizovati, ovih dana nam se mučki osvetio. Zbog toga smo pristupili sagledavanju današnjeg stanja u toj oblasti.

Agencija za privatizaciju je na aukciji prodala 16 inženjeringa za izgradnju hidrotehničkih objekata, dok je od toga kod njih četiri privatizacija poništena, i nakon toga uvedeno restruktuiranje, dok je posebnim dokumentom prekinuta privatizacija kod 25 hidroinženjeringa, a pored toga njih četiri su u stečaju. Energoprojekt – Hidroinženjering AD je posebno značajan privredni subjekt, a PIM je danas veliki gubitnik koji se nalazi u postupku restruktuiranja.

U Vojvodini ima 20 hidroinženjeringa lociranih u Sremskoj Mitrovici, Somboru, Apatinu, Šidu, Bečeju, Subotici, Kikindi, Zrenjaninu, Vršcu, Beloj Crkvi, Pančevu i Novom Sadu. U Novom Sadu je DTD Kanal u postupku stečaja, dok Sremska Mitrovica ima čak pet specijalizovanih preduzeća u ovoj oblasti (Hidrograđevinar i Hidrogradnja koji su privatizovani, a u tri je prekid privatizacije: DVP Hidrosrem, VP Regulacije i VP Sava), po dva specijalizovana preduzeća u ovoj delatnosti imaju Sombor (DPP Dunav i Tisa i Zapadna Bačka) i Vršac (Hidrogradnja – privatizovana i VDP Južni Banat)

U Centralnoj Srbiji hidroinžinjerinzi su locirani u 16 gradova: Beograd, Požarevac, Niš. Smederevo, Smederevska Palanka, Zaječar, Negotin, Valjevo, Šabac, Loznica, Arilje, Kraljevo, Vranje, Vladičin Han. U Beogradu ima osam, u Požarevcu, Smederevu, Smederevskoj Palanci i Nišu po dva. Interesantno je da specijalizovane hidroinženjeringe nemaju Kragujevac, Leskovac, Užice i Novi Pazar.

U ova 52 specijalizovana privredna društva na kraju 2013. godine bilo je zaposleno 2.931 radnik (inženjer, tehničar, kvalifikovani majstor i pomoćno i administrativno osoblje). Njihov ostvaren ukupan prihod u toj godini iznosio je 6,3 milijarde dinara, ili oko 55 miliona evra, uz iskazanu neto dobit od samo 125 miliona dinara i neto gubitak u poslovanju te godine od 1,3 milijarde dinara. Tako je iskazan gubitak veći od dobitka u toj godini od 1,16 milijardi dinara, ili 18,4 odsto ukupnih prihoda.

U ova 52 specijalizovana društva preostao je kapital, nakon gubitaka koji neka od njih iskazuju godinama, od samo 3,5 milijarde dinara, dok su ukupne obaveze dostigle 8,9 milijardi dinara, pa proizlazi da stalnu i obrtnu imovinu od 12,4 milijarde dinara, sopstvenim kapitalom pokrivaju samo sa 28 odsto, a tuđim sredstvima sa 72 odsto.

Čak je i Energoprojekt – Hidroinženjering na 810 miliona dinara ukupnog prihoda iskazao u 2013. godini neto dobit od samo 6,2 miliona dinara, ili manje od jedan odsto, dok ova renomirana firma sopstvenim kapitalom pokriva samo 56 odsto ukupno angažovanih poslovnih sredstava.

PIM AD u restruktuiranju, koje još nema obavezu da isplaćuje nagomilane dugove, je na prihodu ostvarenom u toj godini od 200 miliona dinara iskazao gubitak u poslovanju od 587 miliona dinara, ili skoro tri puta veći od ostvarene realizacije u toj godini, dok su narasle ukupne obaveze na 6,6 milijardi dinara, ili oko 58 miliona evra. Nasuprot tome knjigovodstvena vrednost ukupne preostale imovine PIM AD je samo 2,6 milijardi dinara, ili oko 22,5 miliona evra.

Od privatizovanih 12 preduzeća, gde je privatizacija ostala važeća, Hidrogradnja iz Sremske Mitrovice je brisana iz Registra APR-a. Interesantno je još da su ova preduzeća pre privatizacije zapošljavala 881 lice, a prošle godine samo 539, što čini umanjenje za 39 odsto. U 2013. godini iskazala su dva miliona evra gubitka na 11,6 miliona evra ukupnog prihoda.

Sa 55 miliona evra ukupnog prihoda ovih 52 specijalizovana preduzeća, koliko su dobili od JP Srbijavode (čitaj: Republike), JP Vode Vojvodine (čitaj: AP Vojvodina) i JP Beogradvode (čitaj: budžet Grada Beograda) ogromni rečni tokovi i klizišta u Srbiji ne mogu se zaštiti.

Sa tim novcem nemamo čvrst oslonac za zaštitu od erozija i poplava, ne možemo očistiti rečne tokove, učvrstiti rečne nasipe, izgraditi veštačka akumulaciona jezera, a kamoli stvoriti uslove za organizovan pristup navodnjavanju poljoprivrednog zemljišta.

Sećam se gradnje brane Ćelije kod Kruševca, pre 40 godina, gde je ondašnja Republika Srbija uložila ogroman novac, a inženjer Nikola Dutina vodio gradnju. Sticajem okolnosti taj isti inženjer je krajem devedesetih i do dolaska DOS-a na vlast bio generalni direktor Republičkog hidrometrološkog zavoda i kukao da se obezbedi na teret budžeta što veći broj protrivgradnih raketa.

Njega je ministar Đelić 2001. godine optužio što je dao avans društvenom preduzeću iz Prijepolja da za potrebe Zavoda izradi desetak hiljada plastičnih oklopa za te rakete. Danas naše stanice imaju na zalihama dve do tri rakete. Ovo je puna istina i sa tim mi hoćemo da se branimo od grada i štete koju u pojedinim regionima nanese ova prirodna pojava.

Socijalizam je u ovoj delatnosti, a i nekim drugim, bio dobro organizovan. Greška je bila privatizacija privrednih subjekata u ovoj delatnosti.

Dobra je odluka Vlade Mirka Cvetkovića da prekine privatizaciju privrednih subjekata u ovoj delatnosti. Predlažem da Vlada Republike Srbije organizuje registraciju još četiri javna preduzeća za hidroinženjering i to u Leskovcu, Kragujevcu, Užicu i Novom Pazaru i da predloži Skupštini donošenje još kvalitetnijeg Zakona o vodama, u kome će na bolji način biti povezan rad i budžetskim sredstvima podržan preduzeća JP Srbijavode i JP Vode Vojvodine. Obnovu, ako je dobro organizujemo, možemo sprovesti u naredne dve godine, pogotovu što imamo školovane inženjere građevinske, geodetske i šumarske struke.

 

     Kako je poslovalo JP Srbijavode

 

Ovo republičko javno preduzeće u prošloj godini imalo je 139 zaposlenih i ostvarilo je ukupan prihod (verovatno sto odsto iz republičkog budžeta) 602 miliona dinara, ili oko 5,2 miliona evra i na tom prihodu iskazalo neto dobit od samo 77 hiljada dinara.

Sa 4,7 milijardi kapitala i obavezama od 13,3 milijarde dinara ne može se na kvalitetan način finansirati poslovna imovina u ukupnom iznosu od 18 milijardi dinara. Ovo javno preduzeće skoro da i nema zaliha, pa je pravo čudo gde se nađoše milioni džakova, pa i sam pesak, verovatno su preduzeća iz pekarske, ili neke druge industrije ustupila svoje džakove.

 

     Kako je poslovalo JP Vode Vojvodine

 

Ovo pokrajinsko javno preduzeće, koje je imalo ozbiljnu podršku u pokrajinskom budžetu, u prošloj godini imalo je 464 zaposlena i ostvarilo je ukupan prihod 3,8 milijardi dinara, ili oko 33,3 miliona evra i na tom prihodu iskazalo neto dobit od 2,9 miliona dinara.

Sa pristojnim kapitalom od 31,7 milijardi dinara, naravno da su obaveze minimalne (4,5), pa se na kvalitetan način moglo voditi finansijsko poslovanje ovog javnog preduzeća.

 

     Kako je poslovalo JP Beogradvode

 

Grad Beograd ima javno preduzeće specijalizovano za ovu delatnost. Ali, nažalost, Grad je, prema ovom značajnom preduzeću vodio takvu politiku, da je ono u rasulu. Sa 129 zaposlenih ostvaren je ukupan prihod od samo 322 miliona dinara, ili oko 2,8 miliona evra i na tom prihodu iskazan je neto gubitak od, čak, 129 miliona dinara.

Ovo javno preduzeće ostalo je zbog iskazivanja gubitaka i u ranijim godinama bez kapitala, pa su obaveze preduzeća milijardu i deset miliona dinara. Nadamo se da će novi gradonačalnik ovaj problem staviti na dnevni red Skupštine Grada, ali preko posebnog skupštinskog odbora, koji treba da ispita poslovanje ovog javnog preduzeća i odnos gradske vlasti prema vodi i rečnim tokovima Save, Dunava i brojnih reka, rečica i kanala na teritoriji gradskih i prigradskih opština. Danas je tekući račun JP Beogradvode blokiran za oko 18 miliona dinara.

 

12 prodatih hidroinženjeringa:

01/ BP Hidrograđevinar , Sr. Mitrovica

02/ Hidrogradnja RG GP, Sr. Mitrovica

03/ Napredak, Apatin

04/ Hidrogradnja, Vršac

05/ Geosonda-Konsolidacija, Beograd

06/ VIOR- Velika Morava, Beograd

07/ Vodoprivreda, Požarevac

08/ Niskogradnja, Smederevo

09/ Vodoprivreda, Smed. Palanka

10/ DVD Erozija, Valjevo

11/ Vodogradnja, Zaječar

12/ Erozija, Vladičin Han

4 hidroinženjeringa nakon poništenja, privatizacija sada su u restruktuiranju:

01/ DVP AD, Loznica

02/ Hidrogradnja i Erozija AD, Požarevac

03/ VP Južna Morava AD, Niš

04/ Vodogradnja, Vranje

u 22 hidroinženjeringa prekid privatizacije:

01/ DTP VDP Severna Bačka, Subotica

02/ DPP Dunav i Tisa, Sombor

03/ VDP Zapadna Bačka, Sombor

04/ VGD VDP Srednja Bačka, Bečej

05/ DVP Hidrosistem, Sr. Mitrovica

06/ VP Regulacije, Sr. Mitrovica

07/ VP Sava, Sr. Mitrovica

08/ VP Šidina, Šid

09/ VDP Gornji Banat, Kikinda

10/ VDP Srednji Banat, Zrenjanin

11/ VDP Južni Banat, Vršac

12/ DVP Tamiš-Dunav, Pančevo

13/ VP Galovica, Beograd

14/ VP DP Sibnica, Beograd

15/ Hidrozavod, Beograd

16/ VP Sava, Šabac

17/ DH DP Negotin, Negotin

18/ DVP Zapadna Morava, Kraljevo

19/ VDP Erozija, Knjaževac

20/ DVP Erozija, Niš

21/ Selova, u rrestrukt., Kuršumlija

22/ PIM AD u restrukt., Beograd

4 hidroinženjeringa u stečaju:

01/ Vodogradnja, Arilje

02/ DTD Kanal, Novi Sad

03/ DD Rad, Bela Crkva

04/ VHP Palanka, Smed. Palanka

10 ostalih hidroinženjeringa:

01/ DTD VDP Senta, Senta

02/ DTD DP Krivaja, Bačka Topola

03/ DTD Hidrosistem, u stečaju, N. Sad

04/ DTD AD Hidrozavod, Novi Sad

05/ DVP Smederevo, Smederevo

06/ VP Ćuprija, Ćuprija

07/ MP Velika Morava, Beograd

08/ VP Morava, doo, čačak

09/ Dunav grupa, doo, Novi Sad

10/ Energopojekt Hidroinženjering, Beograd

Projektne organizacije:

· Energoprojekt Entel, AD

· Kosovoprojekt

· Hidroprojekt

· Geosonda

Fakulteti koji školuju inženjere hidro struke:

· Građevinski fakultet

· Rudarsko geološki fakultet i

· Šumarski fakultet.

 

     A 1.

Kako do milijardu i po evra?

Kako se u konkretnom radi o velikoj prirodnoj katastrofi nužno je da se porodicama, opštinama i javnim preduzećima koje su pretrpele štetu, u ovoj i narednoj godini ona bar delimično nadoknadi.

Nužno je uvesti sledeće oblike poreza i drugih dažbina: porez na zarade i penzije, u nekoliko nivoa; povećanje poreza na dodatnu vrednost (PDV); povećanje poreza na dobit kompanija; uvođenje poreza na robu iz uvoza i povećanje poreza na igre na sreću i igre u kladionicama.

Ako za otklanjanje štete, regulisanje vodotokova i putne i druge infrastrukture treba dve milijardu evra, a od toga iz inostranstva i dobrovoljnih priloga bude prikupljeno 20 odsto, kako prikupiti još 1,6 milijardi evra? Evo početnog predračuna:

Poznato je da se za sve neto zarade u jednoj godini isplati oko deset milijardi evra. Sa poreskim stopama od tri za niže, pet za srednje i deset odsto za najviša primanja, po ovom osnovu može se prikupiti za Fond solidarnosti za godinu dana oko pola milijarde evra.

Oporezivanjem penzija po stopi od dva do deset odsto može se prikupiti, na sumi od 4,2 milijarde evra, oko 200 miliona evra.

Ako se PDV poveća sa 20 na 22 odsto za višu poresku stopu i sa 10 na 12 odsto za hranu i drugu robu sa nižim poreskim opterećenjem, može se za godinu dana za Fond solidarnosti, po ovom osnovu, prikupiti oko 250 miliona evra.

Sadašnja stopa poreza na dobit kompanija od 15 odsto treba da se poveća na 25 odsto, pa po tom osnovu može se prikupiti 120 miliona evra.

Uvođenjem solidarnog poreza na robu iz uvoza u visini od dva odsto na ukupan iznos od oko 14 milijardi evra, koliko iznosi godišnja vrednost robe iz uvoza, može se prikupiti 280 miliona evra.

Bilo bi necelishodno, pored solidarnog poreza na robu iz uvoza, posebno povećati akcize na naftne derivate. Kod akciza na cigarete i druge duvanske prerađevine koje sada pune republički budžet sa oko 800 miliona evra, može se prikupiti oko 100 miliona evra. Povećanjem akcize na viski i vino iz uvoza moglo bi se prikupiti oko 20 miliona evra.

Solidarnim porezom na igre na sreću i igre u kladionicama, moglo bi se za Fond solidarnosti obezbediti oko 30 miliona evra.

Kada se sve ove pozicije saberu, proizlazi, na bazi ovog grubog sagledavanja, da bi se u jednoj kalendarskoj godini, moglo prikupiti milijardu i po evra.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PLJAČKA I RASTURANJE NEPOKRETNE IMOVINE „PARTIZANSKOG PUTA“

 

Zvuči tako poznato: jedan direktor hoće da opljačka firmu uz pomoć svojih nalogodavaca iz izvršne vlasti. U ovom slučaju, reč je o direktoru poznatog srpskog preduzeća "Partizanski put", koje je bilo gigant i u nekadašnjoj Jugoslaviji i imalo razvijene poslove širom sveta. I danas, u vreme globalne krize, "Partizanski put" gradi saobraćajnice u Libiji. A profit, provizije i razne oblike otimačine, sprema se da sprovede jedan čovek. Naravno, u ime određene interesne grupe.

 

          V. Stanić

 

Direktor poznate građevinske firme "Partizanski put", Nebojša Pavlović, pokušao je da na nezakonit način realizuje državni posao od velike važnosti, izgradnju puteva u Libiji, vredan 30 miliona evra. Naime, Pavlović i dalje svim silama nastoji da mehanizam plaćanja ovog posla nekako "preusmeri" na svoje račune u inostranstvu.

Istina je, kažu zaposleni u ovom preduzeću, ako Pavlovićev poduhvat uspe, on neće sav novac prisvojiti za sebe, već će morati da ga podeli sa onima koji su ga imenovali na mesto direktora, kao i sa onima koji u poreskoj upravi i policiji za privredni kriminal pomažu da se prikrije način na koji posluje.

Osim radova vrednih 30 miliona evra u Libiji, Pavlović je oko bacio i na mašine "Partizanskog puta" vredne blizu 60 miliona evra koje se tamo nalaze. U pitanju je nešto više od trideset mašina čija je vrednost između 100.000 i 300.000 hiljada evra po komadu.

U toku je sklanjanje ovih mašina iz knjigovodstvenog stanja firme, a direktor Pavlović je u Turskoj već vodio pregovore o tome da te mašine kao i poslove u Libiji proda turskim privrednicima. Na taj način ukupna šteta za "Partizanski put" bila bi 90 miliona evra, i to samo u Libiji.

Sve ovo radnici "Partizanskog puta" nikada ne bi ni saznali, da se službenici vlade Libije nedavno nisu raspitivali zašto se oni u njihovu zemlju ne vraćaju da završe poslove. Oni su Libiju prethodno napustili zbog građanskog rata.

Direktor Pavlović je sigurno bio obavešten od strane Ministarstva inostranih poslova da su vize za radnike gotove i da ih oni mogu podići u ambasadi Libije u Beogradu. Ipak, radnicima to niko nije saopštio, pa je sada vizama verovatno istekao i rok, dok mašinama u Libiji upravljaju nestručni ljudi koji nemaju veze sa "Partizanskim putem".

Zbog ovakvog načina poslovanja, mašine se habaju više nego što je neophodno, a i kvalitet radova je lošiji. Ne poštuju se ni vremenski rokovi zbog čega se Libijci jako ljute. Ovde treba podsetiti da je direktor Pavlović koji je i glavni organizator ovakvog načina poslovanja, istovremeno i direktor u firmi Preduzeće za puteve Srbije poznatoj kao PZP!

Od kada je Pavlović na mestu direktora, misteriozno je nestalo i potraživanje "Partizanskog puta" od poslova u Bosni i Hercegovini, gde su prošle godine završili 32 kilometra puta, između Banjaluke i Mahovlja. Za taj posao trebalo je da "Partizanski put" naplati još 500.000 evra, ali i ta uplata je verovatno preusmerena na PZP, ili možda u neku privatnu firmu.

Interesantno je da su službenici Agencije za privatizaciju smatrali Pavlovića za čoveka Demokratske stranke, dok ga je na mesto direktora PZP-a progurao službenik Agencije Rodoljub Todorović blizak Mlađanu Dinkiću.

Todorović je ispred Agencije imenovan za zastupnika državnog kapitala u PZP-u. Todorovićeve ingerencije su proširene sa PZP-a i na "Partizanski put", kada je raskinut ugovor o privatizaciji tog preduzeća. Zapravo, PZP se i dalje smatra vlasnikom "Partizanskog puta", bez obzira na raskid ugovora i krivične postupke koji se vode protiv putarske mafije. Po tom principu je Pavloviću, osim direktorske funkcije u PZP-u, data i funkcija direktora u "Partizanskom putu".

Todorović je, baš kao i Pavlović, umešan u skoro sva dešavanja u ove dve firme, a osim malverzacija sa poslovima u Libiji i Bosni u toku je obezvređivanje i pljačka nepokretne imovine "Partizanskog puta", kao i protivzakonito otuđenje drobilice vredne više od 25 miliona dinara.

– Pregledom izveštaja o proceni vrednosti kapitala i imovine primetili smo niz nelogičnosti i drastično umanjenje vrednosti kapitala preduzeća "Partizanski put d.o.o. Beograd u restruktuiranju". Zemljište u blizini autoputa površine 78.800 metara kvadratnih procenjeno je 400 dinara po kvadratnom metru, što je neprihvatljivo malo, piše u dopisu koji je Agenciji za privatizaciju dostavila Fehima Ejupovića u ime asocijacije nezavisnih sindikata ove firme.

Dokument je potpisala i Vesna Čikarić, poverenik sindikalne organizacije Samostalnog sindikata, a u njemu se ističe i da su u Sremskoj Kamenici u naselju gde postoje voda i struja zemljište procenili tek 300 dinara po metru kvadratnom.

Ovom lopovskom procenom i zemljište u Valjevu, Sukovu, i Ostrovici u stambenim i poslovnim zonama procenjivano je kao poljoprivredno, kako bi ga tajkuni kasnije što jeftnije kupili.

Ipak, nigde procenitelji nisu lopovima učinili tako dobru uslugu, kao prilikom procene zemljišta u Beogradu u naselju Višnjica, gde je napisano da kvadratni metar vredi tek 1.400 dinara, dok je stvarna cena i deset puta veća!

Objašnjavajući zakulisne radnje koje se sada u "Partizanskom putu" sprovode, Saša Momčilović, poverenik Samostalnog Sindikata, kaže da drobilicu koju je "Partizanski put" kupio na lizing od banke Inteza, u ukupnoj vrednosti 26,477 milona dinara, plus kamata od 3,867 miliona, Pavlović pokušava da prebaci u vlasništvo PZP-a.

"Partizanski put" je drobilicu nabavio putem lizinga ugovora kao polovno sredstvo. Nova drobilica košta 700.000 evra, pa smo uzeli polovnu, za duplo manje novca i na rate. Do kraja 2012. godine, platili smo veći deo duga, a neisplaćeno je ostalo tek šest miliona dinara. Na poslednjim sastancima sa radnicima, Pavlović i Todorović počeli su da nas pripremaju da će nam oni na račun uplatiti šest miliona dinara i po tom osnovu u vlasništvo PZP-a prebaciti drobilicu, priča Momčilović.

Inače, PZP je samo u aprilu prošle godine po osnovu ugovora o tehničkoj saradnji dugovao "Partizanskom putu" 20 miliona dinara.

-Nadamo se da neće uspeti da nam otmu drobilicu koja nam je potrebna za poslove u kamenolomu u Ostrovici, gde bez nje ne možemo da funkcionišemo, rekao je Momčilović, koji kao i drugi radnici "Partizanskog puta" mesecima nije primio platu.

 

     A 1.

    Država gora od Mila Đuraškovića

U "Partizanskom putu" radnicima se duguje 19 plata, za 17 meseci nisu im uplaćeni doprinosi, a 94 radnika nema overenu knjižicu. GP "Partizanski put" je pre nekoliko godina kupio PZP za 400.000 evra koje je članica Nibens grupe, Mila Đuraškovića.

Zaposleni su ranije tvrdili da je vlasnik Nibensa, Milo Đurašković, tokom svog „gazdovanja" zadužio "Partizanski put" brojnim kreditima koje je koristio za potrebe Nibens grupe. Potom su pristigli dugovi i računi su blokirani.

Kada je Đurašković, uhapšen zbog sličnih malverzacija u takođe privatizovanom kruševačkom FAM-u, Nibens grupa je zapala u teškoće, a Agencija za privatizaciju, raskinula je privatizacioni ugovor o kupovini "Partizanskog puta". Preduzeće sa 514 radnika završilo je pod okriljem države. Prošle godine mediji su preneli da radnici smatraju da im je sada gore nego što je bilo za vreme Mila Đuraškovića.

Dok smo bili u Nibensu, dugovalo nam se devet zarada. Sada je taj dugo mnogo veći – izjavio je Dobrivoje Ristić dugogodišnji radnik ove firme.

"Partizanski put" se u Agenciji za privredne registre trenutno vodi kao preduzeće u restrukturiranju, a svi računi blokirani su više godina.

Ipak zbog vrednih poslova u Libiji, velikih potraživanja iz Bosne, kao i velike vrednosti nepokretne imovine firmu bi bilo lako izvući iz dubioze. Politički kadrovi koje je država postavila da vode firmu situaciju su shvatili kao idealnu priliku za pljačku još jedne društvene firme.

Direktor Nebojša Pavlović i zaštitnik državnog kapitala Rodoljub Todorović, lažu radnike da lične dohotke ne mogu da im isplate zbog blokade računa, računajući da oni ne znaju da postoji zakonska mogućnost isplate zarada i kod firmi sa blokiranim računima.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

%d bloggers like this: