Архива

Posts Tagged ‘davenport’

UVOZNIČKI LOBI, UZ DOZVOLU EU SABOTIRA POČETAK RADA NACIONALNE LABORATORIJE ZA KONTROLU HRANE!

15. маја 2015. Коментари су искључени

 

Veliki skandal u organizaciji Ministarstva poljoprivrede Srbije i šefa misije Evropske unije u Srbiji, Majkla Devenporta, desio se u Batajnici, 9. marta ove godine, povodom otvaranja Nacionalne referentne laboratorije za kontrolu hrane. Istog dana, ispostavilo se da oprema za laboratoriju nije ni stigla, da je negde usput opljačkana i da je Devenport to po svemu sudeći znao, ali je odigrao ulogu koja mu je namenjena. Bruka nije dospela do javnosti zahvaljujući medijskoj blokadi Vučićevih medija, koji ne vole "loše" vesti.

 

                          Vuk Stanić

POKRADENI INSTRUMENTI-9

 

Već godinama, Srbija ne može da opremi nacionalnu laboratoriju u Batajnici zbog pljački i otimanja opreme. Najmanje dva bivša ministra učestvovala su u "dislociranju" donirane opreme. Jedan deo se nalazi u podrumima nekih instituta, a drugi deo koristi bivši ministar Glamočić, sa svojom interesom grupom. Ostatak donacije se smatra nestalim!

Šef misije Evropske unije u Srbiji, Majkl Devenport srozao je ugled naddržavne organizacije koju predstavlja (EU) na najniži mogući nivo, kada je 9. marta ove godine, zajedno sa srpskim ministrima, učestvovao u prevari navodnog otvaranja takozvane Nacionalne referentne laboratorije, koja je predstavljena kao "jedinstven, nezavistan i pouzdan centralizovani sistem kontrole hrane".

Naime, uprkos pompezno predstavljenom događaju, veliki deo opreme za nacionalnu laboratoriju koji je donirala EU, nikada nije stigao u Batajnicu! Devenport je ovo morao da zna pre nego što se pojavio na otvaranju. Da li je znao za ovu pljačku ili ne, tek, Majkl Devenport je svečano otvorio nešto što je neki ovdašnji kriminalac (ili grupa njih), oteo.

Pljačka donacija u Srbiji nije ništa novo i nepoznato, ali, u ovom slučaju, zbog pljačke oprema za "referentnu" laboratoriju, oštećena je i Srbija i Evropska unija kao donator, jer će zbog sopstvenih propisa morati da obezbedi novu opremu!

Na dan otvaranja Nacionalne referentne laboratorije, ministarka poljoprivrede, Snežana Bogosavljević Bošković, obratila se javnosti rekavši da je Srbija dobila jedinstven, nezavistan i pouzdan centralizovani sistem kontrole hrane jer je posle 11 godina čekanja, zvanično počela da radi Direkcija za nacionalne referentne laboratorije u Batajnici.

Takođe, istog dana je objavljena i vest da je za izgradnju i adaptaciju objekata u okviru tog kompleksa, opremanje i obuku zaposlenih, Evropska unija uložila oko osam milion evra iz pretpristupnih fondova.

Ministarka Bogosavljević Bošković preuranjeno je istrčala sa izjavom da je "referentna" laboratorija sa ispitivanjima najpre počela fitosanitarna laboratorija, tvrdeći dalje da će, najkasnije do kraja ove godine, početi sa radom i laboratorija za ispitivanje kvaliteta sirovog mleka.

Kada je već pristao da učestvuje u jednom očigledom režimskom cirkusu, ostalo je nejasno, zašto Devenport nije iskoristio priliku i prokomentarisao (makar neformalno) svima znanu činjenicu da je veliki deo donirane tehnologije iz EU, više puta za poslednjih deset godina, nestajao "sa radara"?

Ranije su u Srbiji samo spekulisali o tome gde se oprema nalazi i kako je otišla iz Batajnice. Zbog ovog, široj javnosti malo poznatog skandala, Evropska unija je 2013. godine obustavila sve donacije za spornu laboratoriju.

Možda sve ovo ne znaju građani u nekom zavejanom ili poplavljenom selu u Srbiji, ali Devenport svakako zna. Utoliko je ovaj skandal teži, a kompromitacija EU veća.

 

      Oprema u podrumu

 

Važno je reći i to da je Nacionalna referentna laboratorija koju je 9. marta ove godine u Batajnici otvorio šef misije EU, zajedno sa ministarkom poljoprivrede Snežanom Bogosavljević Bošković, koja je od 2004. godine do danas otvarana je već tri puta!

Uprkos silnim svečanostima, ona nikada nije proradila. Devenport je imao čast da je otvori i četvrti put. Takođe, neslavno i bez rezultata…Rađaju se i osnovane sumnje da je reč o diverzijma, koje sprovodi uvoznički lobi, jer je povelika kriminalna hobotnica sastavljena od kompanija koje u Srbiju ubacuju zatrovanu i neproverenu hranu, zainteresovana da takva laboratorija nikada ne proradi. Zna li Devenport za to ili je i on primio novac da ćuti?

Ipak, treba se ovde osvrnuti i na jednu njegovu kratku izjavu datu na svečanosti u Batajnici, koja ukazuje i na tu mogućnost: "…Laboratorija će biti garant bezbednost izvoznih prehrambenih proizvoda iz Srbije, pogotovo na tržište EU…". Upadljivo je da se na problem uvoza velike količine nebezbednih mesnih prerađevina, iz EU u Srbiju, koje je tamo zakonom najstrože zabranjeno za prodaju, Devenport nije osvrnuo!

Za Nacionalnu referentnu laboratoriju veći deo opreme je doniran još davne 2004. godine, u vreme dok je ministarstvo poljoprivrede vodila Ivana Dulić Marković. Sa donacijam se nastavilo do 2013. godine, ali je oprema razvlačena i iz Batajnice premeštana na druge lokacije.

Te godine, Evropska unija donosi zvaničnu odluku, da zbog takvog ponašanja prekidaju dalje donacije u toj oblasti. Preciznije rečeno, sa do sada doniranom opremom, ovakva laboratorija je već poodavno trebala da radi i da u njoj postoji velika baza obavljenih uzoraka. Na žalost, sve je ostalo na "ako" i "biće".

Veliki deo opreme namenjene ovoj još nekompletnoj nacionalnoj instituciji i danas se nalazi u laboratoriji Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, gde je radio i bivši ministar poljoprivrede Dragan Glamočić.

Sa tom opremom neko već dugo naplaćuje takozvano uzorkovanje, a novac od tih prihoda ne uplaćuje na račun Ministarstva, nego dobrim delom ide u privatne džepove. Dakle, suprotno nameni za koju je oprema donirana, ona danas dobro koristi maloj interesnoj grupi u Novom Sadu i Beogradu.

U pratećoj dokumentaciji uz donaciju navedeno je da je primalac opreme Ministarstvo poljoprivrede Srbije, a da je namena za koju se donira opremanje nacionalne laboratorije. Iz toga se savršeno jasno vidi da je onaj ko je potpisao da se ovako skupa oprema, umesto u Batajnicu, prebaci u Novi Sad, zloupotrebio službeni položaj i da je oštetio Ministarstvo poljoprivrede, odnosno Republiku Srbiju.

Drugi deo opreme je na sličan način, umesto u Batajnici, gde bi trebalo da se nalazi "referentna" nacionalna laboratorija, i gde su se slikali Devenport i srpski ministri, otišao uInstitut za higijenu i tehnologiju mesa u Beogradu!

Usluge takozvanog uzorkovanja ovog instituta, uredno svake godine plaća Ministarstvo poljoprivrede! Ovo je utoliko čudnije, što je sva oprema koju je ministarstvo putem donacija dobilo, smeštena u podrumima Institut za higijenu i tehnologiju mesa u Beogradu! U međuvremenu, Institut uzorkovanje radi sa svojom opremom, a opremu iz donacije ne koristi. Krivac za ovaj skandal takođe nije imenovan.

Što se ovog slučaja tiče, nadležne instutucije su vešto izbegle da objasne, zašto nije sa doniranom tehnologijom, u okviru nacionalne laboratorije, pokrenuto uzorkovanje onih slučajeva koji se plaćaju Institutu, već je oprema sklonjena u podrum Instituta, kako bi zadržali siguran posao.

Ostatak opreme je uredno popisan i ona se nalazi kod Slavoljuba Stanojevića, direktora Nacionalne referentne laboratorije u Batajnici. Popis celokupne opreme obavljali su zaposleni radnici Uprave za veterinu. Na čelu Uprave za veterinu su osvedočeni prestupnici i za verovati je da se ceo niz opstrukcija u vezi sa "referentnom" nacionalom laboratorijom, dešava u dobroj meri u njihovoj režiji…

 

      Laboratorija bivšeg ministra

 

U detaljnom istraživanju šta se tačno dešavalo sa opremom za laboratoriju, istraživački tim Magazina Tabloid, došao je do čvrstih i lako proverljivih činjenica. Najpre, Evropska unija je u okviru „IPA" projekta odobrila Srbiji sredstva za kupovinu opreme za Nacionalnu laboratoriju.

Nacionalna laboratorija je trebala da daje akreditacije drugim laboratorijama i da kontroliše njihov rad. Veći deo oprema koju je EU poslala nikada nije stigla u prostorije Nacionalne laboratorije u Batajnici. Zbog toga ova ustanova nije počela sa radom, ali je više puta zarad promocije političara javno otvarana.

Deo opreme je otišao u laboratoriju Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, kojom je rukovodio šef katedre za stočarstvo Dragan Glamočić, bivši ministar poljoprivrede. Drugi deo opreme završio je u društvenoj firmi Institut za higijenu i tehnologiju.

Na ovaj način je oprema vredna šest miliona evra, a koja je vlasništvo države Srbije, protivzakonito otuđena. Sumnja se i da je laboratorija kojom je rukovodio Glamočić odgovorna za fingirane rezultate, zbog kojih Komisija Evropske unije tvrdi da u srpskim laboratorijama dolazi do zamene uzoraka.

Nekoliko nedelja nakon imenovanja na mesto ministra, Dragan Glamočić je progurao proširenje akreditacije za laboratoriju kojom je ranije rukovodio, a koja radi sa ukradenom opremom, tako da je ona posle zvanično zadužena i za kontrolu kvaliteta mleka.

Uzorkovanje kvaliteta se naplaćuje, pa se postavlja pitanje kome idu pare od komercijalnih poslova koje ova laboratorija ostvaruje, sa državnom opremom.

U transferu državne laboratorijske opreme u prostorije fakulteta bili su uključeni i bivši ministar poljoprivrede Saša Dragin, Bojan Pajtić i dekan fakulteta Milan Krajinović. Ipak, opremu bi bilo nemoguće otuđiti bez Budimira Plavšića, načelnika odeljenja za zdravstvenu zaštitu i dobrobit životinja Ministarstva poljoprivrede.

Nacionalna laboratorija je prvi put zvanično otvorena 2009. godine, ali do 2013. godine nije ništa uzorkovala, tada je raspisala tender za stručne kadrove. Te godine Ministarstvo poljoprivrede suočilo se i sa odlukom EU da više neće dobijati donacije, dok se ne reši pitanje nestale opreme.

To pitanje do danas nije rešeno, a dolazak Majkla Devenporta, šefa misije EU na otvaranje deluje kao da je EU podržala situaciju u kojoj je Srbija opljačkana. Srbija je pored ostalog od 2009. godine uredno finansirala troškove Nacionalne laboratorije koja nije radila.

Najbolji način da se utvrdi šteta nastala za Srbiju bio bi analiza rada, načelnika iz Ministarstva poljoprivrede Budimira Plavišića. Budimir Plavšić je poslednjih deset godina koordinirao sve donacije Evropske unije za Ministarstvo poljoprivrede.

Inače EU je Srbiji za nacionalnu laboratoriju i druge projekte u oblasti poljoprivrede donirala opremu vrednu više od 100 miliona evra, niko nikada nije video knjigovodstveni spisak opreme, jer je Plavšić veći deo raskućio na čudan način. Plavšić je osoba koja potpisuje i raspoređuje, on je u ime Ministarstva odobrio da oprema za Nacionalnu laboratoriju ne ode u Nacionalnu laboratoriju, već na fakultet kod bivšeg ministra Glamočića!

Za sada je poznato da je Evropska unija, osim tehnologije za laboratoriju vredne više od deset miliona evra, preko „IPA" fonda i odgovarajućih projekata, Srbiji donirala i pokretnu klanicu, dok je za projekte iskorenjivanja svinjske kuge i besnila dala 60 miliona evra. Ovde treba naglasiti da je većina navedenih projekata propala. Pokretna klanica stoji i ne koristi se. Čak se ne zna ni tačna lokacija na kojoj se nalazi.

Ministarstvu poljoprivrede donirano je sa desetinama džipova za potrebe veterinarskih i drugih inspekcija, ali ti džipovi stoje na parkinzima i propadaju, inspektori ih nikada nisu zadužili. U voznom parku koji koriste nalaze se čak i stari "Zastavini" automobili, "Stojadini", a od ministarstva dobijaju bonove za gorivo duplo manje nego što ga potroše.

Nedomaćinsko poslovanje sa donacijama EU jeste ružno i necivilizovano, ali činjenica da svaki „IPA" projekat podrazumeva učešće države Srbije sa procentom do dvadeset odsto, znači da je država oštećena za više od dvadeset miliona evra

Dakle, šef misije EU, Majkl Devenport, svojim prisustvom nije samo dao podršku lopovima koji su raskućili donacije iz EU, već i onima koji su Srbiju oštetili za desetine miliona evra!

Prema ranijem pisanju od Plavšića je u više navrata traženo da dostavi spisak donirane opreme, ali on to nikada nije učinio. Sa druge strane ovaj gospodin više od sto dana godišnje provodi na „edukacionim putovanjima". Po povratku sa seminara, Plavšić bi morao da prenosi znanje kolegama, koje je stekao u inostranstvu, ali se to nikada ne dešava, jer se on, posle podizanja dnevnica, po pravilu kratko zadržava u Srbiji i ponovo putuje.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ZRENJANIN: BANATSKE POLTRONSKE MEDIJSKE SLOBODE

7. априла 2015. Коментари су искључени

 

Zatvarajući oči pred tužnim umiranjem grada u kojem ogromna većina živi život bednika, Zrenjaninci su se, saučesnički, toliko navikli na pretvaranje jednih pred drugima, da su otpočeli i pretvaranja pred sobom samima. Samosažaljevajuća imitacija života u sprezi sa alavošću i besprizornošću aktuelne vlasti, rađa narod – ovcu, idealnu za „šišanje“.

 

 

 

 

 

              Zoltan Horvat

radio bez para1

 

Loša publika želi loše medije, a da „ovce popasu dobru travu“, brinu se lokalni uterivači masnih slova i kamera med oči. Ovdašnja medijska slika liči na skupinu zavisnih ljudi koji, uglavnom ne smeju da prozbore ni slova o nakaradnoj vlasti. Pate od „profesionalne deformacije“, zorta, ne mešajući se u sopstveni posao.

Bilo je tužno videti odbornike nazadnjačke koalicije na poslednjem skupštinskom zasedanju, gde su „junački odbranili“ Regionalni Radio Zrenjanin od nadolazeće neminovne privatizacije. Prostom aklamacijom, bez diskusije, overena nazadnjačka većina je dizanjem ruku „zagrlila“ sterilan, stereotipan i uvlakački radio program po meri svake vlasti.

Ljiljana Popović, lepa direktorica Radio Zrenjanina, čak se lično zahvalila odbornicima „na velikoj časti, poverenju i tradiciji koja istrajava„, istakavši da je čast raditi za ovakve „branioce“ slobode medija.

„Tradicija koja istrajava“ vraća danas Radio Zrenjanin u devedesete, gde se tačno znalo ko je podoban, ko sme da gostuje na njihovim talasima, a ko je nepodoban. Nakon ponižavajućeg odnosa i ukidanja „zaštitnog znaka“ Radio Zrenjanina, emisije Ponekad nedeljom legendarnog voditelja Miće Jankovića – Fleša, Lepu Ljiljanu i „tradiciju koja istrajava“, treba izbegavati u širokom luku. U to se uverio i gospodin Zeka Zečević, poznati banatski pisac ponudivši skromne emisije i razgovore sa Zrenjanincima koji su radili i uradili mnogo toga dobrog za grad u kojem žive.

Lepa Ljiljana se složila zatraživši spisak eventualnih gostiju. Al, ne lezi vraže, najmanje petoro eventualnih nije odgovaralo ukusu direktorice, precrtani su, jer bi, ne daj Bože, mogli nešto uživo i konkretno da kažu. I Zeka se zahvalio, za sva vremena, ovoj i ovakvim „braniocima“ zrenjaninskih foteljaša.

Kako je u zrenjaninskim elektronskim medijima? Tuga je saveznik uređivačke politike gde se neki od izvikanih aktuelnih drmatora medijski prate kao da su, u najmanju ruku, oslobodili Zrenjanin. Na pitanje, da li je bilo koji novinar bilo kad u KTV-u samostalno pripremio prilog o dešavanjima u ovdašnjoj politici, odgovor neslobodnih medijatora iz ove kuće je istovetan. Bez uvida Dane Radić, svevideće vlasnice, glavne urednice i preostalog, ni jedan jedini prilog(čić) ne sme da se emituje.

Lokalnim „tradicijama koje istrajavaju“ pomaže i kasica – prasica, gradska blagajna radodajka, koja uvek ima paricu-dve više za „objektivno i nepristrasno“, dupeuvlakačko novinarstvo. Da je neko pre petnaestak godina pomislio da će mrtve duše finansirati izvikano zrenjaninsko novinarstvo pretvoreno u provincijsko piskarenje, rekli bi mu da je lud. Regionalni nedeljnik Zrenjanin, u svakom broju donosi najmanje petnaest strana prepunih čitulja od kojih se obrne lepa para, taman za rentabilnost firme, danas u privatnom vlasništvu. Dakle, umiranje i smrt u ovdašnjem novinarstvu je izuzetno profitabilan posao.

Čitaš li list Zrenjanin, pita komšija komšiju? Da, obavezno pogledam čitulje. Preostalo, od čega dobar broj strana uređuju novinari-penzioneri, poput legendarne Branke Jajić, teško da može privući veću pažnju. Nazadnjački direktori javnih preduzeća i ustanova na velika vrata vratili su pretplatu na ovaj list za sve zaposlene, tako da se po kancelarijama do mile volje mogu čitati bajke o najboljim, najlepšim i najpametnijim kadrovima ikad Zrenjanina.

U zrenjaninskom, retko sujetnom propalom novinarstvu propalog grada, posebno imponuje „međusobna kolegijalnost, sradačnost u odnosima i solidarnost bez granica“. Da li zrenjaninski novinari učestvuju na sastancima na kojima bi se dalo raspravljati o sve bednijem statusu, odnosno, ima li sindikalne borbe za bolje uslove rada? Poslednji sastanak ovdašnjeg novinarskog esnafa održan je, „ne tako davno“, 1973. godine u prisustvu 11 novinara.

Tada je, zbog opasnosti da ne dođe do težih reči, uvedeno bezbedonosno pravilo da, do daljeg, nema sastanaka. Danas, 40 godina kasnije, nema ni sastanaka ni novinarskog sindikata, o novinarskoj vatri da i ne govorimo. Ne verujemo da bi došlo do težih reči, jer bi se, usled međusobne „iskrene telepatije“, sa reči prešlo na konkretnije, recimo pesničenje. Tu bi značajnu pomoć, kao stručni konsultant nekim od svojih novinarskih pulena, mogao da ponudi Darko Bađok, pokrajinski poslanik nazadnjačke orijentacije, provereni sparing partner mlađim „nestašnim“ damama na zrenjaninskim ulicama.

Da zrenjaninski novinari ipak gaje međusobni takmičarski duh, potvrđuju i sporadične ankete lokalnih internet sajtova gde su zainteresovani ocenjivali kvalitet rada zrenjaninskih novinara. Ocene se kreću u rasponu od minus dva do dva minus.

Ima i lepih reči za ulepšivače ružne zbilje, pa se posebno pohvaljuju angažovani i beskompromisni tekstovi o ikebani, lepom bilju i šarenim balonima koje daruju sponzori ZREPOK- sugrađanima u centru grada. Kod sedmočlanih i osmočlanih porodica u Zrenjaninu, Mužlji i drugim naseljenim mestima, inače socijalnih slučajeva, nema ko da ode a u Centru za socijalni rad ni ne znaju gde i kako oni žive.

Tamo, fala Bogu, nemaština vlada, ne idu ni gradonačelnik ni njegovi saborci, niti im je je neka posebna želja da ih pozovu i pitaju, kako vi sa 12 hiljada mesečno kad mi, ponaosob teški najmanje po 200, teško izlazim na kraj. Da ne bude zabune, ovdašnji podobni novinari idu na poverene im zadatke isključivo službenim automobilima iz gradske kuće.

Da se u srcu Banata ipak prepoznaje poneki dobar novinarski šmek, govore facebook i tweeter pohvale upućene Branislavu Prokiću, novinaru ovdašnjeg RTS dopisništva, Željku Balabanu, mladom dopisniku Dnevnika, Nenadu Jonjevu, novinaru SOS kanala, kao i Svetlani Stjepanović iz službe protokola Gradske kuće. Ovdašnji revnosni pratioci medija ne zaboravljaju Slobodana Pašića, višedecenijsko oštro pero Zrenjanina koji, kako navode ovdašnji tweeteraši, „ubode“, kad niko ne sme.

Svetle tačke zrenjaninskog novinarstva ne mogu da odagnaju sveopšti utisak, da je novinar danas u Zrenjaninu, retko ugrožena vrsta pod nazivom Balansero. Ako nisi Balansero, bidni za odstrel, ako jesi, krckaj do penzije i uživaj divljenje uz zavist okoline, pogle novinara bez mirisa, ukusa i ličnog pečata.

Zrenjaninski nazadnjački Oci i Majke obožavaju Balansere. Nit šta pitaju, nit im je do petljancije u vezi posla, ionako im se sve servira. Otuda nema konferencija za štampu u Gradskoj kući, al ima druženja sa sveručkovima za podobne. Do gradonačelnika se ne može ni pod razno, jer su ispred njegovog kabineta „parkirana“ službena lica odgovorna za bezbednost. Ima ih taman toliko, da ni tica ne može da proleti. Balanseri su pravilno shvatili poruku gradonačelnika iz redova nazadnjaka upućenu sugrađanima, nisam ja tu zbog Vas, već ste Vi svi tu da ja zasluženo uživam, i ne budem na raspolaganju običnom svetu.

Zvanične novinarske nagrade „zaslužnimasu posebna priča. Dovoljno je da samog sebe predložiš tamo gde treba i u obrazloženju navedeš, ljudi, pa ja ne marim, pišem brdo afirmativnih tekstova o svakoj vlasti. Stigne i nagrada u vidu diplome ili zahvalnice, pride keš (cirka 120 hiljada dinara), uz preporuku da nagradu ponovo mogu dobiti samo „istaknuti u akciji“.

Veoma „dirljiv“ bio je jedan od nedavnih tekstova o angažovanosti brda pomoćnika, zamenika, pomoćnika zamenika i zamenika pomoćnika gradonačelnika o potrebi jačanja grada kvalitetnim i pravim kadrovima. Svetski rekorderi po davanju šupljih predizbornih obećanja, vole da lade usta, jer u narednom broju omiljenog im Zrenjanina pročitaju šta su sve obećali sugrađanima, masno ih slagavši. Naravno, uz provincijski marketinški efekat, sopstvenu fotografiju u gro planu.

Redakcija lista Zrenjanina proslavila se izborom tajminga prilikom svečane dodele nagrada najuspešnijim sportistima grada u 2012. godini. Satnica se poklopila sa početkom prenosa fudbalske utakmice Hrvatska – Srbija, pa sem dobitnika nagrada, niko živ nije došao. A možda je brojanje glasova, po ugledu na 2000. godinu (odgovor bi mogao da ponudi Milan Mrkšić, aktuelni sekretar gradske skupštine, tada predsednik Gradske izborne komisije), privatna stvar nekolicine zainteresovanih ljudi.

Otuda, Zrenjanin danas liči na starca koji telesno ubrzano propada. Ne spašava ga ni večiti, uvek ponizan, i na usluzi goroj od najgore vlasti, Balansero.

 

 

 

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: