Архива

Posts Tagged ‘cesid’

MORALNO POPUŠTANJE ILI SVA DELA I LIKOVI ALEKSANDRA VULINA

6. јуна 2014. Коментари су искључени

 

O ličnosti i (ne)delu bivšeg jurišnika Jugoslovenske levice, Aleksandra Vulina, piše ugledni novinar Predrag Popović, nekadašnji bliski saradnik Aleksandra Vučića, bivši glavni urednik dnevnih listova "Nacional" i "Pravda", urednik dnevnog "Telegrafa", autor nekoliko publicističkih knjiga i najbolji poznavalac "presvučenih" radikala.

 

              Predrag Popović

 

Poznati novosadski filozof dr Đura Veljin u svom traktatu „Načela političke kauzalnosti i moralne destrukcije" iznosi smelu tvrdnju: „Majmuni su stvorili čovečanstvo, majmuni će ga i uništiti". Taj zaključak ilustrovao je fotografijom Aleksandra Vulina.

Greši dr Veljin. Dobro, Vulin je ranije zaista izgledom, kao sada ponašanjem, davao povoda za takve ocene. Ipak, čak i da su njemu nalik preci doprineli stvaranju čovečanstva, on je preslab da ga uništi, jer se njegove psiho-fizičke mogućnosti iscrpljuju na tome da postane simbol nesreće koja četvrt veka uništava Srbiju. Zaslužio je to.

Više od 20 godina Vulin s građanima deli i zlo i dobro. Građanima je pripalo zlo, njemu dobro. Čim je počelo ratno razaranje SFRJ, dok su mnogi gubili glave, kuće i sudbine, on je stekao solidan politički status, moć, uticaj i pare.

Profesor Dragomir Drašković, udbaš starog kova, instalirao je mladog Vulina u Savez komunista – pokret za Jugoslaviju, dao mu člansku kartu i brojanicu sa srebrnim lobanjama. Brojanica mu je dobro poslužila. Mogao je da pipka i miluje minijaturne ljudske glave dok s prozora svog apartmana u Hajatu setno gleda prema Manjači i zavičajnom Zmijanju, odakle su nadirale kolone izbeglica.

Dirnut mukom svojih zemljaka, bez snage da gleda zabrađene bosanske babe u crnini, stres je lečio u Indiji, na izboru za Mis sveta, dahćući na golišave lepotice. Ni sankcije nisu mogle da ga zaustave. Kao sekretar minorne vanparlamentarne partije imao je diplomatski pasoš. I ostalo što sleduje uz komunističke brojanice: pištolj, pancir, pejdžer i pajero. Avantura u SK-PJ nije dugo trajala.

U oktobru 1992. u Sjeverinu je oteto i ubijeno 16 muslimanskih civila. Pojedini političari, među kojima je najglasniji bio tadašnji četnički vojvoda Tomislav Nikolić, tvrdili su da su taj teroristički čin izvršili pripadnici Državne bezbednosti i Saveza komunista. Pod teretom tih optužbi ili iz nekog drugog razloga, partija je tiho nestala s političke scene, ali njen vođa, profesor Drašković, nije zaboravio da udomi svog mladog miljenika. Transferisao je Vulina u JUL, pravo na mesto zamenika Mire Marković.

U JUL-u Vulin je dobio sve što je mogao da poželi. Čak i kuma. I to ne makar kakvog, nego baš Željka Mitrovića. U toj simbiozi, Vulin je pomogao kumu da dođe do Mire i da, kao vrstan distributer tuđe moći, iskoristi priliku da napravi svoju televizijsku imperiju. Nije mi poznato kakvu je sve korist Vulin crpeo iz tih kombinacija, ali, znajući ga, siguran sam da se nije zadovoljio druženjem s trećeligaškim pevaljakama.

U Mirino interesno udruženje, JUL, Vulin je kao miraz uneo jedino što je imaoimidž. Odnosno, karikaturu imidža latinoameričkog revolucionara Če Gevare. Da bi ličio na idola, mladi novosadski maneken komunizma pustio je kosu i obuo vojničke čizme. U kabinetu je, pored kubanske i jugoslovenske zastave, držao fotografiju Čea i Tita.

El commandante u razdrljenoj vojnoj uniformi, u ruci mu tompus, na licu dosada; maršal u belom odelu, s tankom dugačkom cigaretom u pozlaćenoj muštikli i širokim osmehom. U toj pozi, Vulin se slikao s Mirom. Ikonografija ista, razlika je samo u suštini. Suprotno latinoameričkom borcu, Vulin svetsku revoluciju nije predvodio u šumama, nego u medijima, ističući se u stalnim gerilskim akcijama po beogradskim noćnim klubovima.

Zbog nekog fizičkog nedostatka bio je oslobođen služenja vojnog roka u JNA, ali to mu nije smetalo da forsira army-fazon opasnog momka. I na košarku je dolazio sav u crnom. Đaci na školskom igralištu bili su fascinirani njegovom pojavom. Nemo su ga posmatrali dok se skida i pod košem slaže kožnu jaknu, futrolu s pištoljem ispod pazuha, pancir, mobilni telefon, ključeve od džipa i kutiju s Kohiba cigarama. Samo vojničke cokule nije izuvao.

Ne znam čime je bila fascinirana Mira Marković. Uglavnom, ljubav je trajala do 24. marta 1998. Stvaranje crno-crvene koalicije SPS-JUL-SRS Vulin je shvatio kao izdaju komunističkih ideja i prakse. Ne želeći da sarađuje sa četnicima Šešeljem, Nikolićem i Vučićem, pokupio je pinkle, napustio JUL i napravio presedan u političkoj karijeri – na najkonkretniji način pokazao je da ima bar zrno morala.

Sa 26 godina, od kojih je šest proveo uživajući u blagostanju koje donosi vlast ili njena blizina, odrekao se članstva u dvorskoj sviti, statusa najbližeg saradnika najmoćnije žene u Srbiji, stana na Dorćolu, apartmana u Hajatu, medijske promocije, slave i para.

Osnovao je Partiju demokratske levice u koju je iz JUL-a preneo samo svoj verbalni idealizam. U retkim javnim nastupima nije kritikovao bivšu drugaricu i šefovicu Miru. U privatnim razgovorima vrlo detaljno je opisivao njene mentalne i moralne devijacije.

– Mira se predstavljala kao skromna osoba, nezainteresovana za materijalne stvari. Verovao sam joj, ali vremenom sam počeo da uviđam pravu istinu. Jedna moja devojka prva mi je skrenula pažnju na Mirin hedonizam. Kad je počela da mi nabraja koliko koštaju Mirine bluze, tašne i cipele, shvatio sam u kakvoj zabludi sam bio. Iza njene priče o levici nema ničeg osim ogoljene pohlepe – pričao je Vulin kroz dim Kohibe koja košta više nego prosečna radnička plata.

Iako je naglašavao da je Mira sitničava, zla i osvetoljubiva, nije hteo ni da potvrdi ni da demantuje glasine o tome da je ona lično naredila da se, za kaznu, Vulinov otac smeni s mesta direktora neke beočinske firme. Ipak, bez obzira na taj razlaz, Vulin je očuvao vezu s mnogim julovcima, naročito sa svojim kumom Mitrovićem.

U vreme NATO bombardovanja Jugoslavije, njih dvojica su kreirali junački multimedijalni otpor agresoru. Tuđim telima branili su mostove, organizovali koncerte i smišljali propagandne trikove. Među mnogim besmislenim idejama, najmonstruozniju je smislio lično Vulin. Dok je posmatrao snimke kratera na zgradi Generalštaba, nezadovoljan što nema dovoljno krvi predložio je da formira jedinica koja će zaklati sve pse u beogradskim azilima, pa da njihovu krv prospe po asfaltu kako bi zločinački udari izgledali uverljivije. Na njegovu žalost, pokazalo se da među slobistima ima i normalnijih likova, koji su sprečili realizaciju tog bolesnog plana.

Plodove svojih karakternih poremećaja Aleksandar Vulin je nastavio da širi samo na medijskom i političkom nivou. Po odlasku Slobodana Miloševića u Hag, ugasio je Pokret demokratske levice i učlanio se u Socijalističku partiju Srbije.

Ako nije mogao da petooktobarske revolucionare spreči u hapšenju i izručenju Miloševića, pokušao je da od haškog suđenja spasi majora Veselina Šljivančanina. Bez pištolja, ali s pancirom, suprotstavio se policiji, koja je, ipak, izvršila zadatak. Šljivančanin je završio u Ševeningenu, Vulin u beogradskom Centralnom zatvoru.

Iako je kažnjen zbog remećenja javnog reda i mira i ometanja službenih lica tokom vršenja dužnosti, uživeo se u ulogu političkog zatvorenika. Robijaško iskustvo od nekoliko dana predstavljao je kao dokaz iskrene posvećenosti borbi za slobodnu Srbiju, protiv globalizma, Haga, Vašingtona i Brisela, a naročito protiv domaćih izdajnika i slugu okupatora. Ljut zbog Dačićeve podrške Koštuničinoj vladi, napustio je SPS i formirao Pokret socijalista.

U Pokret je uložio sve svoje snage i sposobnosti. Vredno je, u džipu Frenkija Simatovića, špartao Srbijom, gde god bi izbio štrajk radnika. Ne objašnjavajući otkud mu vozilo bivšeg šefa DB-a i osnivača „Crvenih beretki", vatrenim govorima stimulisao je proleterski otpor pljačkaškoj privatizaciji, lopovskom režimu Tadića i Koštunice, pa i lažnim opozicionarima Vučiću i Nikoliću.

Kao feminizirani Če, Vulin je preduzimao zanimljive propagandne akcije i političke performanse, organizovao je štandove na kojima je prolaznicima poklanjao med u teglama s nalepnicom „EU? Ne hvala, nisam budala!"

Možda tada nije bio budala. Ali, onda se promenio. Muka ga je naterala. Uzalud je kritikovao i vlast i opoziciju, birači mu nisu verovali ni kad je upozoravao na izdajničku predstavu koju su igrali Vučić i Nikolić posle puča u Srpskoj radikalnoj stranci i stvaranja konvertitske Srpske napredne stranke.

U Vučićevim dnevnim novinama „Pravda", krajem 2009, objavio sam dve Vulinove kolumne u kojima je najžešće kritikovao Vučićevu spremnost da na lokalu pravi koalicije s Dačićem i Nikolićevu „patološku opijenost mirisom oznojenog pazuha Milutina Mrkonjića". E, tada je Vučić lupio šakom o sto i odlučio: „Vulin je pokvareni prevarant, zaslužio je da bude moj najbliži saradnik".

Kao Radovan Treći, koji je posle strašne borbe protiv Vilotića, na kraju prešao na stranu neprijatelja, Vulinov moral je popustio pod pritiskom pohlepe. Umoran od ideoloških tričarija, pridružio se Vučićevom kartelu, zaboravljajući da ga je nazivao izdajnikom, političkim oceubicom, Canetovom najjeftinijom prostitutkom i tragi-komičnim psihopatom.

Kao i uvek, i u ovoj narodnoj nesreći – dolasku SNS-a na vlastVulin je profitirao. U poslednjem razgovoru, 16. aprila 2011, kad je Tomislav Nikolić počeo samoubilački štrajk infuzijom, smireno je prihvatio moje upozorenje da će, pre ili kasnije, zažaliti što se prodao Vučiću.

– Znam, u koaliciju sa SNS-om uneo sam čast, a to je Vučiću potpuno stran i nepotreban pojam – rekao je i požalio se: – Evo, na mitingu, među 20 govornika, samo sam ja pominjao Kosovo. Vučić je svima zabranio da to radimo, ali nisam izdržao. Ako mu toliko smeta podsećanje na okupaciju srpske teritorije, neka me najuri.

Vučić mu je priredio mnogo goru osvetu. Kaznio ga je tako što mu je dao da vodi tzv. kancelariju za Kosovo i Metohiju, čime ga je provukao kroz blato i naterao da sa žandarima u civilu sprovodi nasilje nad Srbima u Kosovskoj Mitrovici i okolnim enklavama, uterujući ih u državni sistem Tačijeve nezavisne republike. Za zasluge u realizaciji te prevare proklamovani ateista je dobio orden Svetog Save. Što da ne?

Kakav god bio, Vulin je veći i ozbiljniji vernik od patrijarha Irineja, Irineja Bulovića i sličnih biznismena u mantiji. Pored zajedničke vere u evro i ostale konvertibilne valute, Vulinov Partenon je mnogo bogatiji, u njemu su klanjao mnogima: Miri, Slobi, Mitroviću, Vučeliću, Stanišiću, Simatoviću…

Od svog najnovijeg božanstva, Vučića, umesto limene medalje, na poklon je dobio ministarstvo rada. Savršen cinizam: 42-godišnjeg ultra-turbo-levičara bez dana radnog staža naterati da piše zakon kojim će se radnicima ukinuti mnoga prava koja u civilizovanom svetu postoje još od početka 19. veka.

Vulin će, siguran sam, temeljito izvršiti i taj zadatak voljenog diktatora. Ako mu je za utehu i uspomene na mladost provedenu u revolucionarnom utopizmu, Vulin će imati priliku da, za ljubav Vučića, u delo sprovede staru Marksovu teoriju o potrebi odumiranja države.

Na kraju, priznajem da mi je žao Vulina. Mogao je da bude političar velikog formata, no Vučić ga je ispresavijao i prepakovao u džepno izdanje. Možda grešim, ali utisak mi je da je Vulin imao kapaciteta za više i bolje.

Uz javnu demonstraciju ljudskog kvaliteta, kao što je izlazak iz JUL-a, imao je i druge osobine koje su ga izdvajale iz gomile. S Vulinom sam 20 godina održavao korektne odnose, na koje nikada nisu uticale trenutne okolnosti. Kontaktirali smo istim intenzitetom nezavisno od toga u kojoj je on stranci ili ja u novinama, jednako kad je on bio u vrhu JUL-a, a ja u „Dnevnom telegrafu" ili, kasnije, on u PDL, a ja u „Nacionalu".

Gde god sam radio, objavljivao sam njegove tekstove, kao i tekstove protiv njega. Uvek korektno, bez ikakvih obaveza, osim drugarskih. I danas, posle svega, verujem da Srbiji nedostaje političar kakvim se on predstavljaomlad, moderan, s afinitetom prema Alanu Fordu i Džoniju Štuliću.

Samo, šteta što se identifikovao sa Superhikom, likom iz kultnog stripa, a stihove legendarnog zagrebačkog rokera „gluperde lutaju daleko, sram i blijeda zauvijek" pretvorio u ličnu himnu. Takav, posramljen i bedan, neka luta zauvek, ionako će ga put, pre ili kasnije, odvesti tamo gde mu je mesto. U CZ. A, to nije Crvena zvezda.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DANAS IZBORNA KRAĐA, SUTRA “DEMOKRATSKA” DIKTATURA

13. маја 2012. Коментари су искључени

 

Dok se džakovi sa glasačkim listićima vade iz kontejnera širom Srbije, jedinstvene zemlje koja prema centralnom biračkom spisku ima više glasača nego punoletnih građana, neverovatna je lakoća sa kojom funkcioneri vladajućih stranaka i izborna tela pod režimskom kontrolom odbacuju i negiraju očigledne dokaze o izbornim nepravilnostima.

 

Piše: Marko Matić

Izborna Kradja

 

Iako će vreme tek pokazati da li je političko srastanje Tadićevih “demokrata” i Miloševićevih socijalista ujedno označilo i povratak izbornih tehnika koje je bivši diktator koristio, nema sumnje da bi ovakve stvari u Miloševićevo vreme bile dovoljan razlog da se izbori proglase neregularnim i pokradenim.

 

Danas, međutim, u eri vladavine Demokratske stranke koja se od vladavine Slobodana Miloševića razlikuje jedino po tome što nije u stanju da haos koji proizvodi unutar srbijanskog društva izvozi u okolne zemlje, veliki broj onih koji su se devedesetih srčano borili protiv izbornih krađa više u tome ne vidi gotovo nikakav problem.

Našavši se na Tadićevim finansijskim jaslama, interesno zaslepljeni glasnogovornici te kvazidemokratske Srbije, u snimcima koji su preplavili društvene mreže, a koji neoborivo dokazuju da je izborne krađe ipak bilo, ne vide ništa više od “prava onog koji gubi da se ljuti”.

I dok je iz razumljivih razloga bilo za očekivati da lažni magistar Boris Tadić i njegovi stranački vojnici negiraju svaku pomisao da bi oni, kao poštenjačine tadićevskog kova, mogli nešto da ukradu, potpuno je s druge strane zdravog razuma to što neki, navodno nezavisni, analitičari i poslenici javne reči nastoje pukim negiranjem, bez ikakvih argumenata, da ospore nešto što je materijalno dokazano.

Da je izborne krađe bilo dileme svakako nema, pitanje je samo u kojem obimu i kojim mehanizmima je ona izvedena.

 

Najzanimljivije u celoj priči o izbornim neregularnostima bilo je to to što su kao ključni dokaz da su izbori protekli u demokratskoj atmosferi i u skladu sa evropskim standardima, režimski mediji navodili izveštaje posmatrača OEBS koji su sa osmatračkih mesta iz egzotičnih srpskih kafana i restorana ustanovili da je sve bilo regularno.

Ćevapi su bili u skladu sa opšteprihvaćenim standardima, izbor alkoholnih pića je bio potpuno transparentan, procedura angažovanja dodatnih sadržaja u vidu muzike i poslovne izborne pratnje bila je potpuno regularna i u skladu sa opšteprihvaćenim običajima u toj oblasti.

No, oni kojima sećanje dopire malo dalje od vremena kada su bivši magistar Tadić i kompanija zagospodarili ovim prostorima, ne mogu da se ne sete da je čak i 1996. godine prvobitni izveštaj posmatrača OEBS glasio da na izborima nije bilo većih nepravilnosti.

Tek nakon početka velikih protesta na ulicama srpskih gradova, centrala OEBS je odbacila izveštaje svojih posmatrča kao nepouzdane, nakon čega je usledilo slanje misije Felipe Gonzalesa u Beograd, koja je, gle čuda, uprkos, ustanovila ono što je ranije bilo “promaklo” posmatračima.

Da li su i ovoga puta neke izborne detalje prevideli tek će se videti, ali je opštepoznata činjenica da posmatračke misije OEBS više služe kao dekor čija je funkcija pribavljanje unutrašnje i međunarodne legitimnosti izbornom procesu, nego što zaista imaju uvid u izborne postupke u svim fazama procesa.

 

“CESID”

 

“Uhvaćen u krađi, režim je u pomoć pozvao i svoje stare znance sa referendumsko-ustavne krađe 2006. godine, koji ni do današnjeg dana nisu objasnili kako je u poslednja dva sata dvodnevnog referenduma izašao nezabeleženi broj građana”.

Za razliku od 2006. kada Cesid nije imao nikakvo suvislo objašnjenje, sada su smehotresni likovi iz te DS organizacije izašli sa teorijom da je krađa velikih razmera sistemski nemoguća, da je manjih nepravilnosti verovatno bilo, ali da je to posledica grešaka, neiskustva i slabe obučenosti učesnika u izbornom procesu.

Cesid je odmah ponudio “jedino logično rešenje” kojim bi se ispravili izborni nedostaci – uvođenje stalne izborne administracije, što bi praktično značilo da Cesid postane državni organ koji bi, finansiran sredstvima iz državnog budžeta, Demokratskoj stranci obezbedio višedecenijsku “demokratsku” vladavinu.

Pored izveštaja OEBS i očekivanih Cesidovih pokušaja negiranja postojanja bilo kakvih izbornih nepravilnosti, posebno iritantani su bili licemerni nastupi nekih “nezavisnih” analitičara i kolumnista koji u su u potuno identičnoj situaciji onima sa kojima smo se redovno suočavali devedesetih godina, zauzeli dijametralno suprotne pozicije.

U procesu njihove obrnute evolucije došli su do tačke na kojoj su se sada našli na istoj poziciji sa Šešeljevim radikalima, koji su se, poput Cesida, iz petnih žila potrudili ne bi li za račun DS dokazali da krađe na izborima nije bilo.

Umesto da svojoj poziciji daju bar privid objektivnosti i, što bi najnormalnije bilo, zatraže da se pritužbe bar ispitaju od strane nezavisnih istražnih organa u kojima bi učestvovali i predstavnici opozicije, “nekadašnji borci za demokratsku Srbiju naprasno su se rastali sa svojim moralnim načelima i shvatili da je, zarad cilja koji se njima čini opravdanim, dozvoljneo koristiti sva sredstva”.

 

Kao da demokratija nije nešto čiji bi principi i standardi trebalo da nadilaze sve učesnike u izbornim utakmicama, pa čak i “Demokratsku stranku čija vladavina klizi u neku vrstu poluotvorene diktature sa sve manje prikrivenim pokušajima uspostavljanja totalitarne kontrole nad svim tokovima društvenog života”.

 

#Geto Srbija

Materijal:eNovine

Creative Commons лиценца

%d bloggers like this: