Архива

Posts Tagged ‘carina’

SRBIJA KAO ZEMLJA TREĆEG SVETA: UVOZNIČKI LOBI ODREĐUJE ASORTIMAN KRŠ ROBE A GRAĐANI ISPAŠTAJU

7. августа 2014. Коментари су искључени

 

U crnom srpskom trouglu, između Ministarstva finansija, Carine i špeditera, snašli su se samo kriminalci i uvoznički lobi. Svi ostali su žrtve ove dugogodišnje mreže za hvatanje multimilionskih profita na koje niko ne plaća porez. Građani Srbije, obični potrošači, plaćaju zbog toga najskuplju i najlošiju robu na svetu, koju uvoznici tretiraju kao obično smeće. Samo najbednije afričke kolonije mogu da se uporede sa ovakvim stanjem na tržištu. I tu prestaje svaka rasprava na temu "evropskih integracija" i drugih režimskih prevara.

 

                          Vuk Stanić

 

Kod većine svetskih proizvođača, Srbija se nalazi na spisku zemalja "treće kategorije". Roba koju te firme izvoze, a koja ne zadovoljava standarde "prve kategorije", Srbija uvozi a to kupac u Srbiji plaća po najvišim svetskim cenama.

Tako, na primer, frižideri, šporeti, zamrzivači, laptop-računari i druga tehnička roba, koja se godinama prodaju u prodavnicama kao što je Tehnomarket, zbog grešaka i nedostataka, nikada ne bi došla do kupaca u Americi, Australiji, kanadi ili Zapadnoj Evropi. Vek trajanja ove robe duplo je kraći od one u Evropskoj uniji.

Svaki treći tehnički uređaj koji se nalazi na tržištu u Srbiji, mora biti servisiran najdalje posle tri godine, a svaki sedmi je tehnički neispravan i kupac ostvaruje pravo na zamenu. Ali, na ostvarenje tog prava, građani čekaju i do godinu dana, i uglavnom je to uzaludan posao.

Osim loše tehnike, u Srbiji se prodaju i čokoladni namazi sa manje lešnika nego što ih imaju, na primer, na tržištu Hrvatske ili Slovenije. Naše čokolade imaju manji procenata kakaoa, a uvozni začin "Vegeta" sadrži više soli ovde nego na drugim tržištima.

U gaziranim sokovima u Srbiji nalazi kukuruzni sirup umesto šećera! Deterdženti iz uvoza treće kategorije (lažni predstavljeni kao prva kategorija) lošije peru. Od uvoznih šampona koji se prodaju u Srbiji dobija se perut, omekšivači za pranje veša imaju slabiji miris od istih koje "familija pošalje iz Nemačke". Dokazano je da do pojedinih proizvoda kućne hemije domaćice dobijaju kožne bolesti i razne oblike ekcema.

Od kada je uništena fabrika sapuna i šampona "Merima" iz Kruševca i predata u ruke nemačkog "Henkela", na našem tržištu se pojavio problem da gotovo svi sapuni koji se prodaju izazivaju isušivanje kože. Postoji i skuplja kategorija sapuna, koja nema ovaj efekat isušivanja, ali je trajanje takvih sapuna u Srbiji duplo kraće od onog u Evropskoj uniji. Uvozni "Bravo" sokovi na srpskom tržištu sadrže manje voća. Patike koje na tržištu Srbije imaju višestruko veću cenu od one evropske, traju znatno kraće.

Ovde treba istaći da trgovinski lanci koji posluju u više zemalja zavisno od geografske lokacije na kojoj se nalaze imaju i različit kvalitet robe. Ovo se odnosi na svu robu, tehničku, prehrambenu, tekstilnu…

Među kupcima tehnike preovlađuje mišljenje da je kupovina robe u prodavnicama "Metro" u Srbiji za nijansu bolja opcija od kupovine u drugim prodajnim lancima. Na žalost, ni kupovina u "Metrou" nije sigurna po pitanju genetski modifikovane hrane.

Globalni tržišni fašizam, koji kupce deli "po kategorijama" proizveo je i zločinačku prodaju robe najgoreg kvaliteta, zbog čega zemlje poput Srbije plaćaju i novcem i zdravljem.

 

     Podvala po kategorijama

 

Svetska trgovina i proizvodnja bazirane su na geografsko rasističkim metodama, odnosno podeli ljudi na tri vrednosne klase. U prvoj klasi zemalja nalaze se Amerika, Japan, Kanada, Australija, Novi Zeland, Švajcarska, Norveška, veliki broj članica Evropske unije i druge bogate zemlje poput Saudijske Arabije. Za ove zemlje globalne korporacije proizvode robu prve klase. Najbolje kompjutere, najbolje frižidere, televizore, klime, mobilne telefone…

Ljudi druge kategorije prema mišljenju globalnih korporacija žive u istočnom delu Evropske unije (EU) i zemljama koje još nisu ušle u EU, a nalaze se u istočnoj Evropi, od afričkih država u ovoj kategoriji nalazi se Južnoafrička republika.

Globalni kapitalisti ovde svrstavaju i Kinu, ali je ta zemlja zbog posebnog položaja u svetskoj ekonomiji specifičan slučaj. Kinezi proizvode svu tehniku svih kategorija i zavisno od društvenog staleža kupuju i koriste robu svih kategorija. Rusija je poslednjih godina pooštrila standarde za robu iz uvoza, pa je i njen kvalitet podignut.

Zemljama druge kategorije namenjena je roba istih proizvođača, ali vidno slabijeg kvaliteta. Jedan od primera su akumulatiori za automobile koji imaju istu garanciju za ove ali i za zemlje iz prve kategorije.

U zemljama druge kategorije akumulatori po pravilu traju od jednog do meseca do jedne godine duže od garancije, dok u zemljama prve kategorije traju nekoliko godina posle isteka garancije. Slična je priča i sa frižiderima, dok je po pitanju personalnih kompjutera razlika u kvalitetu još izraženija na štetu zemalja druge kategorije.

Stalni članovi druge kategorije su Češka, Slovačka, Poljska. Hrvatska se takođe smatra zemljom druge kategorije, ali pošto preko ove zemlje ide kako tranzit tako i šverc najgoreg kineskog "tehnološkog đubreta" od koga se deo deo i zadržava u toj zemlji tamošnji potrošači se često suočavaju sa jadom i bedom zemalja trećeg sveta.

Zemlje poput Mađarske, Slovenije, Italije Portugala i Španije dobijaju robu prve kategorije od velikih proizvođača kao što su Nokia, Samsung, Audi, Epl, Nestle ali se na njihovim tržištima može naći i roba druge i treće kategorije, koju delimično sami proizvode, a delimično je uvoze ili švercuju sa okolnih tržišta. U zemljama treće kategorije nalaze se zemlje trećeg sveta, odnosno zemlje bliskog istoka poput Iraka i Egipta, skoro sve afričke Zemlje, Ukrajina, Moldavija…

U treću kategoriju ljudi globalni kapitalisti svrstavaju i stanovnike Turske. U tu zemlju se izvozi roba najgoreg kvaliteta, ali se ista takva roba u njoj i proizvodi. Ipak Turska je istovremeno i izuzetak koji potvrđuje pravilo, jer zbog velike blizine Evropske unije i velikog broja Turaka koji rade u inostranstvu na to tržište (ne)organizovano stiže i roba kvaliteta prve i druge kategorije, za one koji imaju novca.

Ko god je boravio u hotelima sa pet zvezdica u Turskoj, Egiptu i EU, zna da postoji velika razlika turskim i evropskim zvezdicama. U hotelu sa pet zvezdica u Turskoj može vam se desiti da jednog dana ne dobijete nove peškire jer kompanija koja ih pere za hotel tog dana nije stigla da obavi posao na vreme…

 

     Kineska roba i uvozni lobi

 

Rukovodstvo nekadašnje SRJ napravilo je 1996. godine dogovor sa Komunističkom partijom Kine, da u Beogradu naprave kinesku četvrt u Beogradu, takozvani "Čajna taun", odakle bi bila prodavana kineska roba za celu Srbiju. Kinezi i Julovci su tada dogovorili da u Srbiju koja je bila pod spoljnim zidom sankcija zapadnih zemalja, liferuju najviši kvalitet zapadnih brendova koji se prave u Kini.

Ali, ubrzo, dogovor je "revidiran" po zamisli političko-kriminalnih klanova u Srbiji. Kinezi su bili šokirani činjenicom da će neko pod pritiskom jedne interesne grupacije, sopstvenom narodu naneti takvu štetu. Ali, kad su videli da je to tako i da drukčije neće biti, ni oni se nisu mnogo bunili. Shvatili su da na taj način neće dolaziti u sukob sa Zapadom koji kod njih već ima proizvodnju, a dobili su i priliku da se reše i dela robe najgoreg kvaliteta, za koju je bilo teško naći kupca.

Malo po malo zakupili su ceo centar u Bloku 70 u Novom Beogradu. Na prvi pogled nije postojala nikakva ekonomska opravdanost onog što su radili. Plaćali su zakup lokala po cenama od 1.000 tadašnjih nemačkih maraka, za petnaest kvadrata, a prodavali su robu sto puta jeftinije od bilo koga na tržištu! U to vreme carine i porez na promet zajedno su iznosili više od pedeset odsto cene proizvoda i ma koliko da su Kinezi jeftino proizvodili, njihova roba nije mogla da se prodaje tako jeftino, a da se to Kinezima isplati.

Počele su da se otvaraju špediterske firme, sa posebnim statusom na carini. Uvedena je praksa da se sto pari patika carini kao jedne, da se pet stotina trenerki carini kao pet…I kineska država se angažovala davanjem besplatnih kontigenata robe. Iseljenik koji bi uspeo da dobije papire za rad u Srbiji, od fabrike bi dobijao kontejner robe, a troškove bi fabrici nadoknadila država. Tako bi kineski preduzetnik bi imao računicu da zakupi radnju po basnoslovno visokim cenama…

Ipak već nakon dve godine, Kinezi su maloprodaju u Bloku 70 pretvorili u regionalni centar za snabdevanje cele Srbije i regiona. Iz baze u Bloku 70 oni su izvršili ekspanziju na Budimpeštu gde su otvorili Kinesku pijacu daleko veću od centra u Bloku 70. Tako je prestala i potreba da Kina više ikome daje besplatnu robu. Ustanovljen je nov modus poslovanja za ovaj region.

Krš-roba iz različitih fabrika širom Kine se šalje u luke poput Šangajske. Nju tamo tovare u kontejnere koji se ubacuju na prekookenaske brodove zajedno sa drugom kvalitetnom robom. O tako ukrcanoj robi obaveštavaju se kineski preduzetnici u regionima u kojima će brod pristajati. Ukoliko brod staje u Luka Rijeci, Konstanci, ili Valoni, obaveštavaju se preduzetnici u ovom regionu.

Zainteresovanima se na faks šalje kopija tovarnog lista. Kada se nađe preduzetnik koji je u stanju da takvu robu uveze i plasira u svojoj radnji, on prihvata da plati kontejner. Postoji opcija da čak i Kinez koji nema novca preuzme kontejner, a da troškove u njegovo ime pokrije mafija. U tom slučaju preduzetnik je dužan novac da vrati sa kamatom, a sa druge strane mu se ostavlja vremena da prethodno proda robu.

Našoj carini se potom dostavlja faktura kineske fabrike koja glasi na preduzetnika ili firmi koja se odlučila da uveze kontejner. Špediteri završavaju sa carinicima da postupak bude efikasan kako se ne bi plaćale ležarine za kontejner u carinskim i lučkim magacinima. Oni takođe obezbeđuju i da se fiktivno umanji vrednost robe koja se carni kako bi se kineskom preduzetniku isplatilo da prodaje jeftino, da plaća skup zakup i astronomske usluge špeditera.

Ovaj sistem je toliko dobro funkcionisao da su Kinezi morali špediterima za njihove usluge da plate pet do deset puta više nego što takve usluge koštaju. Zauzvrat je špediterska mafija napravila sistem u kome je izigravan poreski sitem Srbije i još pet država u ovom regionu.

Kontejner koji bi se iskrcao u Konstanci u i fiktivno krenuo za Srbiju, a roba bi usput završila u kineskim radnjama u Bugarskoj i Rumuniji. Kontejneri iskrcani u hrvatskoj luci Rijeka, bi takođe kretali na put ka Srbiji usput bi se skidala plomba vadila roba za radnje u Hrvatskoj i Bosni, plomba bi se vraćala i kontejner bi nastavljao ka Srbiji.

Kako bi se ovakve prevare uspešno izvele u njih su bili uključeni službenici svih okolnih zemalja. Koliko je ovo sofisticirana prevara najbolje govori činjenica da je svaki kontejner na ulazu u Srbiju i izlazu iz zemlje u kojoj je brod iskrcan, morao tri puta da se meri i da ima u gram istu težinu, dok su blombe morale da budu uvek originalno postavljene…

U međuvremenu su Kinezi sa domicilnim privrednicima u Srbiji pored centra koji su zakupljivali izgradili još jedan centar i potom uspeli da sa zakupodavcima dogovore smanjenje kirija. Sve ovo bi značilo veliki profit, da okolne zemlje nisu jedna po jedna primane u EU. Ovo je za tamošnje kineske preduzetnike uglavnom značilo, da moraju poslovanje da premeste u Srbiju.

Za dobro razrađen sitem izvoza robe lošeg kvaliteta iz Kine ovo nije smelo da znači prekid u radu, jer bi takav prekid za radnike u fabrikama značio da ostaju bez posla. Izvoz roba nije smanjen čak je povećan, a tržišta Bugarske, Rumunije, Mađarske, a potom i Hrvatske , u dobroj meri su zamenjena bosanskim, makedonskim, kao i povećanim plasmanom krša na Srpsko i Crnogorsko tržište.

Ovde treba još jednom podsetiti da je prvobitni plan kineske države za Srbiju bio da nam prodaju najkvaliteniju robu koju imaju. Takvu zamisao sprečio je uvozni lobi blizak vladajućim režimima, dok je špediterska mafija sa ljudima u carini i poreskoj upravi omogućila da loša roba bez oporezivanja stigne u kineske prodavnice u Srbiji.

Da je bilo odgovornih u Srbiji, problem je bilo lako rešiti. U Kinu je samo trebalo da otputuje ministar spoljnih poslova, zajedno sa ministrom trgovine, i da sa Kinezima postigne novi dogovor. Postizanje dogovora sa Kinezima inače ne bi trebalo da bude problem, jer je ova zemlja prema Srbiji prijateljski nastrojena i do danas nije priznala Kosovo.

 

     Špediterska mafija

 

Posle uvozničkog lobija, glavni krivac i organizator ulaza loše robe u Srbiju je špediterska mafija. Pored loše kineske robe, špediteri sa carinicima imaju takav sistem rada da oni bukvalno gospodare ulazom i izlazom sve robe u Srbiju. Ukoliko pozovete carinu ili Ministarstvo finansija i pitate ih kako da uvezem, ocarinim automobil, fen za kosu ili slično, dobićete odgovor da se obratite nekom od špeditera…

Sa druge strane, Zakon ne predviđa obavezu da vi morate angažovati špeditera, ali je rad carine do te mere ne transparentan i celokupni carinski postupak se drži u strogoj tajnosti, sve iz razloga da bi vi morali da angažujete špediciju.

Dakle, Carina i Ministarstvo finansija imaju razrađen sistem po kome pravno ceo posao možete i sami da obavite, ali je to u praksi ne izvodljivo. Sama procedura uvoza podrazumeva desetak stavki, a jedini način da saznate o kojim stavkama je reč je, da vam ih otkrije neko ko radi na carini ili špediter.

Do koje mere se ne može verovati špediterima najbolje govori činjenica da je u četiri različite špediterske firme cena carinjenja za jedan isti automobil bila različita. Špediter iz Novog Sada ponudio je da posao završi za 6.000 evra, u Kragujevcu za 4.000 dok su od beogradskih špeditera dobijene ponude za 3.500 i 4.700 evra!

Ovlašćenja špediterima su takva da mu vi dajete pravo da vas on zastupa pred carinom i da može u vaše ime da uradi sve radnje, ali i da ne snosi nikakvu odgovornost.

Novosadski špediter, na primer, imao je plan da naplati 6.000 evra i tvrdio je je njegova usluga tek 200 evra. U stvarnosti je planirao da više od dve hiljade evra stavi sebi u džep. Sve ovo je moguće uraditi i u dogovoru sa službenicima Carine.

Oni "greškom" špediteru izdaju račun na 6.000 evra, što je dve hiljade evra više. Vi platite, a špediter posle sa ovlašćenjem koje ste potpisali, podnese žalbu pred carinskim sudom bez da vas o tome obaveštava. Građani u 99 odsto slučajeva i ne znaju da postoje carinski sudovi. Taj sud posle donese rešenje o korekciji, a razliku isplati špediteru koji vas o tome nikada i ne obavesti.

Posao ovako organizovane špedicije, carine i Ministarstva finansija je da se zaštite uvoznički karteli. Kao što postoje špediteri koji "završavaju posao" sa kineskom robom, ima onih specijalizovanih za automobile, lekove, građevinske mašine…

Svi oni u dogovoru sa carinskim službenicima rade za određene delove uvozničkog lobija i to na način da upropaste posao svakom novom konkurentu koji bi se pojavio u poslu. Špediter "slučajno" napravi propuste u papirima kod uvoza, a u dogovoru sa carinicima, zbog čega roba nepodobnog uvoznika bude blokirna u carisnkom magacinu.

Za svaki dan se plaća ležarina, koju niste ukalkulisali u cenu za više od dva dana kako vam je usmeno rekao špediter. Ispostavi se da je procedura da roba mora da "odstoji" sedam dana i vaš proizvod zbog povećane cene postaje nekonkurentan. Za vašeg konkurenta se istovremeno ispostavi da procedura nekim čudom može da se skrati i na jedan dan, i vi možete da pakujete kofere iz branše kojom se bavite.

Ukoliko pokušate da uvezete računare-laptopove, ili neku drugu tehničku robu, nemojte se iznenaditi ako vaš špediter uzme novac od konkurencije da sve uradi pogrešno i da vaša roba provede mesec dana u magacinu!

Primera radi, dovoljno je da špediter dogovori sa carinicima da u vašem kontigentu bude jedan ili dva artikla više nego u fakturi zemlje porekla. Carina protiv vas pokreće postupak i privremeno vam zapleni svu robu. Vi bivate osuđeni da ste hteli da prošvercujete "jedan komad nečega" i plaćate kaznu na to, ali ni ostatak kontigenta ne možete da koristite dok postupak traje. Potom, neki od carinskih inspektora ustanovljava da ni ostatak robe ne ispunjava standarde i kada platite kaznu i ležarinu, od vas traže da robu vratite u zemlju porekla o vašem trošku.

Istovremeno, isti ili drugi špediteri završavaju da milioni komada neispravne robe uđu u zemlju, ali se to završava samo za one koji su deo sistema. Zapravo ukoliko bi ste ispunili sve što je propisano za uvoz robe, skoro niko od uvoznika koji posluju na tržištu Srbije ne bi mogao da posluje. Najbolji primer je pravilo propisano Zakonom o prisutnosti genetski modifikovanih organizama u hrani, ukoliko bi se srpska Carina pridržavala toga nijedna "Milka" čokolada niti "Snikers" ne bi mogli da uđu u Srbiju.

Ipak, to pravilo se primenjuje samo ukoliko neko pomisli da u Srbiji zaista postoji slobodno tržište i pokuša da uveze nešto što smeta uoznom lobiju. Zavisno da je mladi biznismen u pokušaju na granicu dovezao tehniku, hranu ili tekstil, roba se podvrgava propisanim procedurama nalazi joj se "greška", uvozniku u pokušaju ostaje samo da kune dan kada je pomislio da će i on dobiti svoje mesto pod suncem.

Uvoznom lobiju inače smetaju svi i sve i "oni" će se pobrinuti da se vi na Carini suočite sa proverama kvaliteta kakve oni nikada ne moraju da prođu. Iz tog razloga je prošle godine u Srbiji uvezeno i prodato 1.200 bicikala za decu sa fabrički pogrešno urađenim navojem za pedalu. Navoj je postavljen u pogrešnom smeru pa posle nekog vremena okretanjem pedala vi ih otšrafite i one vam u vožnji otpadnu…

Od svih evropskih zemalja, samo u Srbiji i Makedoniji se dešava da na originalnim telefonima marke "Nokia" i "Samsung"posle par meseci "crkne" litijumska baterija i da kupca prodavac potom optuži za loše rukovanje telefonom!

Postoje agencije ovlašćene od strane države da proveravaju standard i kvalitet robe koja se proizvodi u Srbiji i koja se uvozi. Svaki uvoznik je dužan da pribavi certifikat za robu koju uveze da je ista bezbedna i kvalitetna. Ipak zahvaljujući "sposobnim" špediterima i carinskoj mafiji tržište je preplavljeno robom koja ne zadovoljava propisane standarde.

Najbolji pokazatelj da uvozni lobi može da uveze sve, a ostali ne mogu ništa, pokazuje primer klima-uređaja uvezenih sa Bliskog istoka u kojima je umesto freona bila smeša koja se stavlja u WC šolje kao osveživač! Klime su rasprodate, na "akciji", a firma koja ih je pustila u lanac supermarketa je zatvorena i za drugu priliku biće otvorena nova.

Istovremeno, građani koji su pokušali da uvezu američke automobile se proteklih meseci suočavaju sa šikaniranjima od strane Automoto saveza, Mašinskog fakulteta ili Instituta u Vinči, koji ovih dana procenjuju da kola koja ispunjavaju američke standarde ne ispunjavaju i srpske i ne izdaju certifikate za njihov uvoz!

 

    A 1.

  Srozavanje standarda i trovanje nacije

U bivšoj SFRJ važio je standard koji je označavan skraćenicom JUS, raspadom SFRJ jedna po jedna nova država je prihvatala novi evropski standard koji se označava sa ISO. U Srbiji je uvođenje ISO standarda išlo uporedo sa liberalizacijom tržišta i ukidanjem službi kontrole.

Treba pošteno reći da ni u vreme Tita i Jugoslavije, naše fabrike često nisu uspevale da ispune domaći JUS- standard. Najbolji primer za to je bila "Zastava" iz Kragujevca, koja je pun standard na svojim vozilima ispunjavala samo za modele koji su izvoženi u Ameriku, dok je na domaćem tržištu bilo normalno da u prodaju puste automobil bez pojaseva na prednjim sedištima.

Sa druge strane po pitanju uvoza robe u Jugoslaviju, ali i izvoza domaćih proizvoda, postojala je zavidna kontrola kakve danas nema. Ondašnji Sovjetski Savez nije dao mogućnost Titovoj Jugoslaviji da ima bescarinski izvoz poljoprivrednih proizvoda, kakav Srbija danas ima sa Ruskom federacijom. Ipak do raspada SFRJ nije se desilo da roba izvezena u SSSR bude vraćena, kako je nedavno vraćeno meso iz Ruske Federacije.

Noževi koji su proizvodile firme "Imapa" iz Zemuna i "Famipa" iz Prizrena ispunjavali su JUS standarde i mesari i domaćice sa njima su mogle da rade. Danas je u Srbiji nemoguće kupiti dobar kuhinjski nož, na sve strane se prodaju kopije uvoznih "Solingenovih" noževa koje ne zadovoljavaju ni ISO niti raniji JUS. Najveća prevara standardizaciji hrane u Srbiji je urađena uvođenjem agencija za dodelu HASSAP certifikata.

Ministarstvo poljoprivrede licenciralo je agencije da proizvođačima hrane i restoranima dodele certifikate HASSAP. Većina agencija koje su certifikat dodeljivale sada su ugašene, iz jednostavnog razloga što na tržištu više nema kome da prodaju ovaj certifikat. Sada oni kojima je HASSAP dodeljen mogu mirno da rade i da truju, jer su agencije koje su im ga dodelile ugašene, a sam certifikat im dozvoljava pravo na samokontrolu po osnovu koje ih ne može kontrolisati inspekcija uprave za veterinu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

PLJAČKA U NASTAVCIMA: PRIVREMENI UVOZ ROBE U RUKAMA POJEDINACA, A DRŽAVA NA GUBITKU

29. јануара 2014. Коментари су искључени

 

Pripadnici "carinske mafije", navodno razbijene 2006. godine, danas su visoki funkcioneri ministarstava nove Vlade Srbije. Sa tih pozicija oni su u stanju da ponovo organizuju svoje nekadašnje saučesnike i da organizovanim kriminalnim delovanjem republički budžet oštete za više desetina miliona evra svake godine.

 

          Igor Milanović

 

Postoji više razloga zbog kojih neka roba u Srbiju može legalno da bude uneta bez plaćanja carine: zbog reeksporta (izvoza u treću državu) ili zato što je privremeno potrebna za izvođenje nekih radova za čije izvršenje je određeno strano preduzeće.

Iz ovog drugog razloga pomoćnik tadašnjeg ministra finansija Vesna Hreljac-Ivanović dopisom od 1. avgusta 2008. slovenačkoj kompaniji Primorje DD odobrava privremeni uvoz opreme i alata koji bi koristili za izvođenje investicionog objekta PPPV "Makiš 2".

Pomenuti oprema i alat se sastoje od polovne betonjerke koju je Primorje DD sa sedištem u Vipavska cesta 3, 5270 Ajdovščina, Republike Slovenija, ugovorom od 5. maja 2006. iznajmio od Cestno podjetje Nova Gorica, Industrijska cesta 2, Kromberk, 5000 Nova Gorica, Republika Slovenija. U pomenutom ugovoru broj betonjerke naveden je kao OS CPG 6738 SM 7501, mada se u kasnijim carinskim deklaracija u Srbiji navode i drugi brojevi.

Šta se dalje s pomenutom betonjerkom sve dešavalo po unošenju u Srbiju nije poznat, ali se sa sigurnošću zna da ona i dalje ovde radi, iako je projekat "Makiš 2" završen. Tako Carinska ispostava Beogradski sajam 7. februara 2013. izdaje novu ispravu za unos iste betonjerke, koja nije ni napuštala Srbiju, bez plaćanja carine.

Radi se o klasičnom prepakivanju, kako se to zove, odnosno o izdavanju nove isprave koja treba da zameni staru, isteklu. Procenjena vrednost betonjerke iznosi 96.000 evra, dok je iznos dažbina koje nisu plaćene procenjen na 2.780.915,90 dinara.

Niko se u Upravi carina nije zapitao šta jedna betonjerka radi punih pet godina u Srbiji. Projekat zbog koga je uneta je odavno završen, a ona i dalje radi, ali na drugim gradilištima.

Zbog neplaćanja carine betonjerka predstavlja nelojalnu konkurenciju domaćim izvođačima radova koji redovno plaćaju sve dažbine. Ono što je interesantno je to da Primorje DD u Sloveniji odavno više ne postoji.

Bez obzira na to, država ima mogućnost da naplati carinu za betonjerku, jer je pri unošenju špediter Transošped d.o.o. iz Beograda priložio bankarsku garanciju Societe Generale banke iz Beograda. Nekome, očigledno, odgovara da se strana oprema i alati unose bez carine u Srbiju.

Državna kontrola koja bi želela da ispita gde završava roba koja se bez carine privremeno unosi u Srbiju ne bi imala velikih problema. Da bi ušao u elektronski sistem Uprave carine carinski službenik na terminalu mora da upiše svoj identifikacioni broj, preko koga bi brzo bio otkriven. Zbog toga je u sistem ubačen broj 99999 koji koriste oni službenici koji žele nešto da prikriju. Praćenjem traga robe unete preko pomenute šifre lako bi se razmotalo celo klupko.

Kao jedan od članova "carinske mafije" uhapšene 2006. pominjao se i Dejan Carević, tadašnji funkcioner Uprave carina, a raniji pripadnik Državne bezbednosti. Carević je izbegao hapšenje, a radi mira u kući sam je napustio carinu.

Za vreme službovanja u UC stekao je stan od 90 kvadrata na Novom Beogradu, blok 30, broj 76/17, još jedan od 80 kvadrata, a kupio je i stan u Marbelji, Španija. Danas je Carević šef kabineta ministra pravde Republike Srbije Nikole Selakovića.

Sa te funkcije on je u prilici da zaštiti sve svoje saradnike sklonjene u akciji protiv "carinske mafije". Većina njih je vraćena u Upravu carina na položaje sa kojih mogu da nesmetano dozvoljavaju uvoz robe bez plaćanja carine.

Jedan od njihovih pulena je sadašnji šef Carinske ispostave Beogradski sajam Nebojša Zorić. Preko njegove CI obavlja se ilegalni uvoz najvrednije robe iz inostranstva, među kojom je i jedna jahta, uneta navodno kao sajamski eksponat koja je i danas u Srbiji u vlasništvu jednog preduzeća registrovanog na Adi Ciganliji.

Direktor Uprave carina Miloš Tomić, i sam do guše upetljan u ilegalni uvoz, bespogovorno sarađuje sa pomenutom trojkom. On je taj koji sprečava interne istrage, zbog čega pripadnici unutrašnje kontrole poštenim radnicima carina savetuju da se obrate policiji i tužilaštvu. Organi UC-a, naime, nisu ni u stanju niti u mogućnosti da bilo šta učine.

Milione evra pomenuta organizovana grupa godišnje uzme kao mito za dozvolu "privremenog uvoza" robe koja potom ostaje u Srbiji. Državni budžet na ovaj način godišnje izgubi više desetina miliona evra. Koliko je to prosečnih penzija, obroka u narodnim kuhinjama, lekova za najteže obolele?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MAHINACIJE U REEKSPORTU ROBE PREKO LEŽARINE U CARINSKIM MAGACINIMA

13. јануара 2014. Коментари су искључени

 

Dok kukaju kako je budžet prazan, ministri istovremeno ne žele uopšte da se pozabave mahinacijama koje se dešavaju u Upravi carina, gde se godinama, uvek na isti način, novac umesto u budžet preusmerava u privatne džepove. Zavođenjem reda u ovoj upravi u državnu kasu bi se slilo dovoljno para da se kupe deficitarni lekovi i izleče hiljade bolesnih građana Srbije. Ali, interes "važnih ličnosti" u državi je iznad toga.

 

          Mersiha Hadžić

 

Uprave carina u svetu koriste kako bi se sprečavao ilegalni uvoz i punio državni budžet naplatom carine i drugih taksi iz njihove nadležnosti. U Srbiji je suprotno: Uprava carine ovde štiti interese svojih zaposlenih koji odlično zarađuju saradnjom sa onima koji bi da zaobiđu uvozne formalnosti. Tako pojedinci voze nove džipove, dok pošteni radnici sa istom stručnom spremom i na identičnim radnim mestima primaju jednokratnu pomoć od 10.000 dinara kako bi obezbedili ogrev i nešto hrane za svoju decu.

Jedan od omiljenih načina ilegalnog bescarinskog uvoza jeste fiktivni reeksport. U ovom slučaju zakon predviđa da se roba formalno ne uvozi, već se u Srbiji samo privremeno lageruje da bi se prevezla konačnom kupcu u inostranstvu. Pošto se roba ne stavlja u slobodan promet u Srbiji ne plaća se ni carina, niti porez, a jedini trošak reeksportera svodi se na ležarinu koju plaća za korišćenje magacina.

U srpskoj praksi sve ovo izgleda drugačije. Naime, prema spisku Uprave carina Republike Srbije koji je dostavljen redakciji Tabloida, pojedina roba duže od pet godina, navodno, čeka u nekom od magacina da bude dalje transportovana.

Najstarija sa ovog spiska je količina od preko pet tona težine koja je na lagerovanje data još 10. aprila 2008. godine. Po izjavama zaposlenih ne zna se ni šta tačno sadrži ova roba, niti gde se nalazi. Jedino je poznato da je zvanično njen status – oslobođena carine.

Fond Princeze Katarine je, po pomenutom spisku, radi reeksporta 23.. marta 2010. lagerovao preko dve tone robe, a istu količinu iz istog razloga je predao i 31. marta 2010. Nije poznato gde se pomenuta roba nalazi, a i ona nosi oznaku "oslobođeno carine". Navodno, ona već duže od tri godine čeka na transport do konačnog odredišta u inostranstvu!?

Obe isporuke nose istu šifru: 99999. To je, prema verodostojnim izjavama zaposlenih, dobro poznata lozinka pomoću koje podmićeni carinski radnici ulaze u kompjuterski sistem Uprave carina i zavode robu koja potom, neocarinjena, ulazi u Srbiju radi navodnog reeksporta, dok u stvarnosti ostaje ovde. Svima je to poznato, ali niko ne reaguje. Unutrašnja kontrola UC-a na svaku prijavu odgovara uvek istom rečenicom: "Predajte sve to policiji".

Jednostavnom proverom samo robe zavedene pod pomenutom šifrom, inspekcija bi brzo utvrdila ko je i koliko robe ilegalno uvezao u Srbiju i ko je iz Uprave carina to omogućio.

Po zakonu bi pri skladištenju robe za reeksport morao da bude poznat konačni korisnik. Da bi se ispunila ta formalnost, špediteri predaju falsifikovane ugovore sa krajnjim kupcem. Pomoću nepotpisanog i nepečatiranog ugovora iz novembra 2013. sklopljenog, navodno, između kompanije iz Rusije i jedne iz Poljske, domaće preduzeće Terra Srbija d.o.o. je radi "reeksporta" na skladištenje predalo robu u vrednosti od 55.000 evra kojoj se zatim gubi trag.

Kod podmićenih funkcionera Uprave carina prolazi i neuredna dokumentacija špeditera koji su znali kome i koliko treba da plate.

Tako je, na primer, Inter Hermes trade d.o.o. iz Beograda predao fotokopiju ugovora od 10. decembra 2013. sklopljenog sa slovenačkom firmom Skiro Inženjering d.o.o. o reeksportu nepoznate količine robe nepoznate vrednosti, poreklom sa Šri Lanke. Savesni carinski radnici su utvrdili da je predati ugovor neuredan, a i da nije ne bi mogao da bude prihvaćen u fotokopiji. Uprkos tome, potplaćeni šef Carinske ispostave lično odobrava reeksport, a robi se gubi trag.

Slične špekulacije se rade i sa robom i opremom unetom u zemlju za potreba sajamskog nastupa. U većini slučajeva sve uneto, protivno zakonu, ostaje u Srbiji i to bez plaćanja carine i poreza na dodatnu vrednost. Ova prevara funkcioniše već godinama unazad, svima je poznata, ali niko ne želi ili ne sme da reaguje.

Koliko se para obrće u ovom poslu i za koliko je oštećen državni budžet može da se proceni na osnovu slučaja slovenačkog preduzeća Primorje koje je još u danas zaboravljena vremena radi navodnog reeksporta lagerovalo građevinske mašine u vrednosti od tadašnjih 22.000.000 dinara. U međuvremenu je Primorje u Sloveniji likvidirano, a ovde posluje neki njegov fantomski ogranak zaveden u Agenciji za privredne registre.

Iako su pomenute mašine, između ostalih i bager, zvanično bili u magacinu čekajući dalji transport, u stvarnosti su obavljale poslove za domaće kompanije. Kada je kontrola došla da proveri gde se oprema nalazi, ona je privremeno povučena sa gradilišta, postavljena na neko poljanče, a zatim ponovo iznajmljena domaćim građevincima.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

GRANIČNI PRELAZI: “PLJAČKA I ŠVERC” MILIONSKIH RAZMERA “U ORGANIZACIJI” UPRAVE CARINA

21. фебруара 2013. 3 коментара

 

  Zvanično se godinama unazad gotovo uopšte više ne uvoze ni tekstilna roba niti obuća poreklom iz Kine.

  Istovremeno je tržište puno ove robe. Službenici koji omogućuju ovakvo poslovanje zarađuju mesečno i do 45.000 evra, svi su na dobiti osim državnog budžeta koji ostaje uskraćen za carinu.

  Umesto da se bori protiv ovog kriminala funkcioneri Uprave carina Srbije gledaju da kazne one koji pošteno rade i pokušavaju da spreče šverc.

Piše: Igor Milanović

Uprava carina

 

  Posao sa uvozom kineske robe traje već više od jedne decenije i u njemu su se svi obogatili: špedicije, uvoznici, Kinezi, carinici…

Jedino je uvek država bila ta koja je oštećena.

U prilog tome je i neverovatna činjenica da poslednjih dve godine gotovo ne postoji zvanični uvoz tekstilne robe i to zahvaljujući reketu koji sprovode carinski službenici koji su postali pripadnici organizovane kriminalne grupe.

I dok je republički budžet svesno zakinut na svakom koraku, za milione evra godišnje, rafovi prodavnica kineske robe sve su puniji.

U lanac šverca robe preko zvaničnih graničnih prelaza svi su umešani i svi odlično zarađuju.

Čak su u ceo posao upleteni i hrvatski carinici, jer roba dolazi iz njihovih pomorskih luka odakle se distribuira u Srbiju.

 

  Na čelu Odeljenja za obaveštajne poslove Petog sektora Uprave carina nalazi se Željko Popović, čovek koji bi po prirodi stvari trebao da zna sve o metodama krijumčarenja.

Zahvaljujući svojim odličnim vezama u policiji, iz koje je i došao, ima odlične informacije o potencijalnim akcijama obične i poreske policije, tako da je uvek u stanju da na vreme obavesti svoje saradnike kada da budu oprezni.

Bez njegovog aminovanja nije moguće bilo šta da se radi.

Svoju blagonaklonost prema određenim krugovima kriminalaca saopštava saradnicima iz Odeljenja za sprečavanje krijumčarenja koji su na terenu njegove oči i uši.

Nedavno mu je mandat produžen za još četiri godine…

  Bivši šef Službe za krijumčarenje u Beogradu Rade Knežević, već dve godine je u Šapcu, jer je direktoru Uprave carina pokvario posao vredan 600.000 evra tako što je mimo dogovora direktora i švercera zaplenio robu.

Najistaknutiji operativac u carinskoj ispostavi (CI) Beograd je Dejan Matić.

On je čovek koji vedri i oblači, a bez dogovora sa njim ne postoji garancija da će posao moći da bude obavljen.

Onome ko je postigao dogovor i platio šta mu je traženo, kontrolori nikada ne ulaze u magacin, osim kada nema drugog izlaza, a to se dešava izuzetno retko.

Postoje špedicije u čije magacine nikada nijedna inspekcija ne sme da uđe, a to su posebno privilegovani šverceri.

  Za novog načelnika Petog sektora postavljen je Marko Ćirković koga je bivši direktor Uprave carina (UC) Predrag Petronijević prvo oterao iz službe, ali ga je vratio kada je čuo da je on u Srpskoj naprednoj stranci koja je upravo preuzimala vlast.

Za svoje marifetluke, Predrag Petronijević je imao zaštitu sa najvišeg državnog vrha, od bivšeg ministra Dragana Šutanovca i direktora SDPR-a Stevana Nikčevića.

Novac za zaštitu je plaćao tako što je odobravao naduvane račune za renoviranje i dogradnju carinarnica, a koje su obavljale firme povezane sa SDPR-om.

Nije bez značaja bilo ni to što je Petronijevićev pomoćnik Nenad Matić u kumovskim vezama sa direktorom BIA-e Sašom Vukadinovićem.

 

  Granična služba je prva stanica na ulazu u Srbiju gde se roba pregleda.

Dokumenta koja se prilažu na granici po pravilu nemaju nikakvu vezu sa robom koja se nalazi u kontejneru.

Tek s vremena na vreme po neki kontejner ode na vanredni pregled i piše se po neka prijava za sitni prekršaj, tek da bi se opravdalo postojanje carinskih službi.

Po nalazima nadzorne službe kod konačnog carinjenja svaki kontejner koji pregledaju njeni službenici je u redu.

Da nije tako, odnosno da postoje neki prigovori u problemu bi bili Granična služba i Služba za krijumčarenje.

Po pravilu, zapisnik o pregledanoj robi predaje se u 19 časova kada je kraj smene i kada je roba iz carinskog magacina već odavno izvežena i dostavljena konačnom korisniku – Kinezu.

U slučaju da i dođe do nekih neprijatnosti Nadzorna služba odgovornost prebacuje na špeditere.

Službenici Službe za pregled dolaze u magacin pošto je uvezena roba već otpremljena Kinezima, a na njeno mesto postavljena ona koja odgovara deklaracijama.

Roba se carini po papirima, ponekad se cene malo dignu ne bi li izgledalo kako pregledači savesno rade svoj posao.

  Transporteri su izuzetno važna karika u ovom lancu, jer oni moraju da znaju šta zapravo prevoze, pa tako znaju i koja je roba prijavljena pod lažnim papirima koje na granici moraju da prikažu, dok originalne bacaju.

Vozači su i ti koji se dogovaraju sa radnicima koji rade na vagama za merenje težine kamiona za koliko da se smanji izmerena težina kako bi se sve uklopilo u prateću dokumentaciju.

Naravno, ovo se posebno plaća…

Špediteri su ti koji obezbeđuju logistiku za šverc koordinirajući rad svih učesnika u ovom poslu: od carinika u Hrvatskoj, preko prevoznika do carinika u Srbiji.

Nekoliko špedicija se stalno pojavljuje u poslovima sa švercovanom robom za kineske prodavnice.

Tako je špediter Global u proseku prevozio 50 do 60 kontejnera, ali se navodno povukao iz posla pošto je došao na udar konkurencije.

Naslednik njegove logistike je Samba, koja je preuzela i većinu Globalovih poslova.

I špediter Bonex je u samom vrhu poslova sa kineskom robom, a bije je glas da je špedicija koja je na sve spremna samo da bi opstala.

Špediciju Medijatu vodi bivša carinica Marija Gajić koja je već hvatana u prljavim poslovima, ali su je uvek izvlačili prijatelji njenog pokojnog oca iz Državne bezbednosti.

Ceca je sestra  bivšeg carinika Zorana Vidojevića, sa kojim je zahladnela odnose zbog sopstvene alavosti.

Često menja špedicije, ali je uvek u poslu.

Dramil i Forte posluju isključivo preko železnice.

  Posao se odvija tako što se roba pušta na mesto konačnog carinjenja iako se ne slaže sa papirima.

Odmah po izlasku nadzornika iz magacina roba se izbacuje i dostavlja Kinezima.

Umesto nje na carinjenje ide roba i do deset puta niže vrednosti, ono što špediteri nazivaju "krš i lom", tako da se umesto tri do pet miliona dinara carine plaća tek nekih pola miliona ili manje.

Po jednom ovakvom kontejneru carinski službenici uzimaju oko 1.500 evra mita.

Pre nekoliko meseci je napravljen dogovor najjačih špeditera sa Kneževićem iz V Sektora kojim je pokušano da se uvede neki red u poslovanje.

Po tom sporazumu se naplaćivala carina u visini od 1.700 evra po toni za kontejnere do 15 tona, a za one teže 1.500 evra po toni.

Dogovor je propao, jer je od njega prvo odustala Marija Gajić koja je u to vreme preuzela poslove jednog uhapšenog kolege, a njenim stopama je ubrzo krenuo i Bonex, pa zatim i ostali.

Dogovor je bojkotovala i CI Železnička stanica Beograd na čijem čelu je Sava Ribić, za koga se veruje da je pošten.

Carini se sve i svašta, samo ne tekstilna roba koja se, zvanično, NE uvozi u Srbiju.

Fakture su tako nemušto pisane da ih je nemoguće prevesti, ali sve to prolazi ako se dovoljno dobro plati Ranki Rešetar, šefici nadzora ili izvesnom cariniku Džoniju čiji je kum vlasnik špedicije Samba.

Na čelu CI Dobanovci, koja je ključna za švercovanje, nalazi se Goran Šoškić, do guše upleten u kriminal, na ovo mesto doveden upravo zato što je neškolovan i lak za manipulisanje.

  Na samom vrhu mafijaške piramide nalazi se upravnik carinarnica Beograd Dušan Mirilović i njegova zamenica Rada Stevanović koja svog šefa naziva "maneken za vinjak", budući da se u suštini ona za sve pita.

Svake Nove godine Rada odlazi u Austriju gde joj studira sin i tamo ostaje do 15. januara upisujući kamate na računima koje ima u toj zemlji.

Sa njom tamo nekad boravi i Nikčević koji je zajedno sa njenim mužem, takođe zaposlenim u SDPR-u, na veliko izvozio oružje i to kako legalno, tako isto i ilegalno.

Za novog direktora Uprave carina Tihomira Bogićevića kažu upućeni da je čovek od struke i da poštuje zakon.

Problem je upravo u tome što se to govorilo ne samo za mnoge njegove prethodnike, već i za šefove na nižim, ali ključnim pozicijama.

Svi oni u nekom trenutku uđu u vrzino kolo koje pojedincima na mesečnom nivou, pored redovne plate, donosi i do 45.000 evra mita!

 

  Da bi mogao da se opere novac koji se sa svih strana sliva u beogradske carinarnice, direktor Dušan Mirilović je otvorio nekoliko tajnih računa koji se ne nalaze u sistemu Narodne banke Srbije, te su tako nevidljivi za nadzorne organe.

Jedan od takvih računa je i ovaj pod brojem 200-415072848-63 kod Poštanske štedionice za koji nije bilo moguće da se utvrdi ko je stvarni vlasnik.

Na pitanje zainteresovanog novinara u vezi tog računa, Poštanska štedionica () je odgovorila dopisom koji je potpisao Zoran Rosić, direktor Sektora za poslove sa stanovništvom, i to u formi saopštenja, da PŠ ne daje imena korisnika računa.

Pregledom Registra računa pravnih lica ili preduzetnika koji vodi Narodna banka Srbije moglo je samo da se utvrdi da pomenuti račun pripada nekom fizičkom licu.

Kako je moguće da se uplate carinarnica Beograd odvijaju preko privatnih računa, a da to niko od nadležnih organa ne vidi, ili možda “ne želi” da vidi???

 

  ©Geto Srbija

List protiv mafije

DOK SRBIJA “JURI” ŠARIĆA, “TAČI POSTAVLJA” CARINU !!!

4. фебруара 2013. 1 коментар

 

Dok se novinski članci pune poluistinama i senzacionalističkim naslovima, koji predstavljaju svojevrsno spinovanje javnosti (da je što više umrtve i matiraju u bilo kakvom pogledu eventualnog otpora naroda prema greškama vlasti), Kosovska vlast učvršćuje svoju carinu i zaokružuje teritoriju, onemogućavajući Srbiji bilo kakav uticaj.

Autor: Geto Srbija

Ban Ki Mun

 

Nikakva novost za Srbe nije, postojanje nesloge!

Prošla su ona vremena kada su o nama, nedovoljno prijateljski susedi, govorili sa respektom: ”Ne daj bože da se Srbi slože”!

A sada i dalje, našom unutrašnjom neslogom, mi im pomažemo u tome.

Ako je to počelo 1999. bombardovanjem Srbije od strane NATO pakta i Amerike, koja je pomogla stvaranje još jedne albanske države na delu naše zemlje.

Preslabo ili nikakvo insistiranje na pridržavanju odredbi Rezolucije 1244 (prvo od strane KFOR-a, a zatim i od naše vlasti), pa preko zaključivanja različitih sporazuma sa NATO paktom (kome je dozvoljeno sve, uz našu saglasnost), tadašnji predsednik Srbije Tadić, istu zamenio svojom u dogovoru sa Ketrin Ešton.

Takav njegov postupak je “dolazak mečki pred rupu”, kako bi rek`o naš narod!

Takvom promenom rezolucije od strane Tadića, je prihvaćeno da nam u razgovorima sa Prištinom, presuđuje EU a ne UN!!!

A dobro znamo da je Brisel još jedan (pored Amerike), ogroman dodatni lobi kosovskih Albanaca.

Taj briselski birokratski aparat, primajući redovno visoke novčane prinadležnosti, i zavaljen u udobne fotelje svojih kabineta, ima samo jedno rešenje po tom pitanju:

 “Obavezno naterati Srbiju da prizna Kosovo, a njoj davati dvosmislena obećanja i držati je na dugom štapu da će nekada biti primljena u EU”.

A mi smo, kao, zaboravili da EU ne “voli” nas zbog našeg naroda, već zbog našeg tržišta, mogućnosti da njihove korporacije plasiraju svoju robu, potpuno unište našu privredu, pokupuju ovo malo fabrika što ostade da grca u dugovima, zatim plodnu zemlju, izvore vode, da dođu u posed prirodnih resursa Srbije, kreditima nas učine potpuno zavisnim od stranog novca, i tako spasu svoje banke od propadanja.

Ono što je Borko Stefanović započeo raznim pregovorima , uvek na štetu Srba i Srbije, takav nepovoljan trend je nastavljen i danas, pri čemu smo prihvatili sveiako ništa nije bilo potpisano, ali su se svi osvrtali na Tadićevo šurovanje sa Eštonovom, sa kojom je nastavio i naš glavni pregovarač, (kome će se kao kruna tog “dila” pridružiti i Nikolić), kao i Tači, koji je isposlovao još jednu povoljnost za zaokruživanje Kosova kao samostalne države.

U sporazumu postignutom u oblasti carina, Tači je u “svojoj skupštini” objasnio: ”da na carinskim prelazima 1 i 31, carina, akciza i PDV će biti prikupljeni u skladu sa zakonima Kosova i u početku će biti ulagani u kosovski trezor”.

”Predstavnik Evropske unije u Prištini, će otvoriti bankovni račun u jednoj od komercijalnih banaka u Prištini, gde će se privremeno upravljati sredstvima sakupljenih na prelazima 1 i 31”.

“Fondom će da rukovodi odbor od tri člana, jednog predstavnika Vlade Republike Kosovo, jednog predstavnika zajednica i jednog iz Evropske unije.

Odluke o kapitalnim i infrastrukturalnim investicijama se donose konsenzusom članova Upravnog odbora, a u odsustvu konsenzusa, glas predstavnika Evropske unije je preovladavajući  – rekao je Tači.

U tim rečima se naglašava da će jedan od članova fonda biti iz srpske zajednice sa Kosova, što znači da se Srbija, kao država, neće pitati ništa po pitanju sredstava iz tog fonda, a to znači da je Srbija priznala postojanje kosovske carine!

Novcem u tom fondu, upravljaće Albanci i EU , naravno u korist Albanaca.

Znači pare odoše njima i Zapadu!!!

A otpora Srba i dalje neće biti, sve dok se većina dokonog sveta bude zabavljala raspravama iz novinskih naslova, ne sagledavajući stvarnost oko sebe, a koja se ogleda u onom narodnom izrazu :

”Narod je gladan i žedan – (zbog povećanja cena hrane, grejanja, struje, lekova, nezaposlenosti,… itd), pa u toj odsutnosti otpora (bilo čemu i mogućnosti da utiče na stvarnost), našem narodu ostade da za utehu da pročita “Bajku o časti” http://www.srpskikulturniklub.com/bajka-o-cast !!!

©Geto Srbija

 

SAZNAJEMO: SRBI SA SEVERA KOSOVA “NISU IZUZETI” OD PLAĆANJA CARINE

7. децембра 2012. Коментари су искључени

 

Sporazum o integrisanom upravljanju granicama sa Srbijom prema kosovskim vlastima, ne predviđa carinske olakšice za Srbe na severu.
Šef Carina Kosova Naim Huruglica je rekao, da do sada nije dobio nikakvu naredbu da dođe do izuzeća neke kategorija građana.

 

 

"Ovo je ugovor između dve zemlje, a mi nismo dobili nikakva uputstva koja su van Carinskog zakona Kosova.

Kosovo ima jedinstveni carinski sistem koji se odnosi za svakog građanina Kosova ili stranca koji uvozi robu koja podleže carini.

Dakle, ja nemam nikakvu instrukciju o bilo kakvom izuzeću i mi ćemo delovati kao sa svim drugim državama", rekao je Huruglica.

Dan ranije srpski mediji su preneli izjavu premijera Srbije, Ivice Dačića koji je rekao da će Srbi sa severa nastaviti da prelaze granicu sa starim dokumentima i registarskim tablicama izdatih od strane Srbije,

kao i da neće plaćati carinu za robu koju budu uvozili na Kosovo namenjenu stanovnicima severa.

Međutim, Huruglica je rekao da se to neće dogoditi tako.

Dok će EULEX imati samo ulogu monitorniga sporazuma.

"Ne postoje izuzeća za neki granični prelaz, ili da jedna grupa građana može imati drugačiji tretman.

EULEX ima ulogu da se brine o monitoringu međudržavnog sporazuma.

A carinici Kosova će primenjivati pravila kosovskog carinskog koda isto kao i na ostalim graničnim prelazima", rekao je za Radio Kosova Naim Huruglica.

Ono što je do sada viđeno, pokazuje da sporazum između Kosova i Srbije o integrisanom upravljanju granicama, se razlikuje od onoga što je Evropska komisija definisala kao koncept za zemlje zapadnog Balkana.

Izvori Radio Kosova kažu: da sporazum o integrisanom upravljanju, izostavlja dva ključna pitanja koja imaju veze sa obeležavanjem granične crte, i priznavanjem državnih dokumenata.

© Geto Srbija

Izvor: Radio Kosova

 Creative Commons лиценца

UPRAVA CARINE: PLJAČKA KAO DRŽAVNA OBAVEZA

13. новембра 2012. 1 коментар

 

Carina Srbije je od nepouzdane kineske kompanije kupila deset mobilnih skenera sa dodatnom opremom i još nekim vozilima, plaćajući tu nabavku trideset miliona dolara.

Zemlje u okruženju imaju najviše dva takva sistema, a Crnoj Gori je ista kineska firma iste skenere nudila upola cene.

Piše:Milan Glamočanin

carina-kriminal

Kako je direktor Uprave carine Predrag Petronijević zajedno sa državnim sekretarom Miodragom Đidićem sproveo ovu pljačku, otkrio je nekadašnji načelnik Uprave savezne pogranične policije Milan Glamočanin.

Do sada se retko dešavalo da opštepoznati pljačkaš srpske imovine Mlađan Dinkić stavi veto na neki projekat kojim se uzimaju pare iz budžeta, čak i kada ga zaobiđu u podeli plena, jer se on uvek nekako naplati.

Upravo se to desilo nedavno sa zahtevom da se za potrebe redovnog servisiranja deset mobilnih skenera Carine Srbije iz budžeta godišnje izdvaja 1.800.000 evra.

Pomenuti skeneri su kupljeni u martu 2011. godine, isključivo da bi se onima koji su u ime Srbije zaključili posao slila neka parica u džepove.

Srpskoj carini ovoliki broj tih uređaja uopšte nije bio potreban, budući da sve zemlje u okruženju imaju maksimalno dva komada, dok nesrazmerno od Srbije veća Francuska ima samo četiri mobilna skenera.

Srbija je morala da kupi deset, između ostalog i da bi se Kinezima nadoknadilo 10 odsto vrednosti mosta koji nam „poklanjaju" između Borče i Zemuna, kako stoji u  u javnosti nepoznatoj klauzuli međudržavnog ugovora.

Upravo zato što je posao morao da bude odrađen baš sa Kinom i baš za te pare, nadležni su se dosetili da kroz sve provuku i svoje lične finansijske interese.

Tadašnji ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić 12. jula 2010. godine potpisuje punomoćje broj 71/10 kojim ovlašćuje državnog sekretara Miodraga Đidića da potpiše okvirni sporazum između Srbije i Kine o obezbeđenju koncesionog zajma.

Iz punomoćja se ne vidi koje odredbe bi Okvirni sporazum trebao da sadrži.

Đidić je, inače, bio državni sekretar Ministarstva finansija zadužen za Carine Srbije.

Kredit je na kraju sklopljen, ali sa Eksim bankom čije sedište nije u Kini, sa grejs periodom od tri godine.

Pomenuta banka je u žižu interesovanja srpske javnosti dospela pre više godina kada je preko nje išlo pranje para za Nacionalnu štedionicu, gde se ona pojavljuje i kao banka u kojoj se deponovanim držao veliki deo srpskih deviznih rezervi.

Radi se, dakle, o finansijskoj instituciji koja je duboko povezana sa ovdašnjim vlastima.

Srbija, očigledno, za dobijeni kredit garantuje sopstvenim deviznim rezervama deponovanim kod davaoca kredita, Eksim banke, pa se postavlja pitanje za šta su nam u celom poslu bili potrebni Kinezi?

Odmah po izdavanju punomoćja Đidiću, u Kinu odlaze dva drugara iz vojske: bivši načelnik odeljenja Carine Predrag Đurović i Đidićev zamenik i zemljak Aleksandar Vulović.

Oni su posle toga u tu daleku zemlju putovali dvadeset puta, a troškove im je uvek plaćala kineska kompanija od koje će kasnije biti kupljeni pomenuti skeneri.

Neki, u razumnim i civilizovanim zemljama, ovo bi nazvali podmićivanjem, ali u Srbiji to, očigledno, nije slučaj.

Istraživački tim novinara je došao u posed ponude Nustech Company iz Kine upućene januara 2008. godine Carini Crne Gore, iz koje se vidi da su istovetni skeneri ovoj državi ponuđeni po ceni od 1.050.000 evra za komad.

Crnogorci su ponudu odbili, a isti ti sistemi su samo tri godine kasnije od strane Nustech-a  Srbima uvaljeni po ceni od oko 2.800.000 dolara po komadu (od ukupne cene od trideset miliona dolara treba odbiti cene za još po nešto šro su nam Kinezi bespotrebno prodali).

Đurović i Vulović, dakle, preporučuju Carini Srbije da kupi pomenute mobilne skenere.

Ceo posao vredan trideset miliona dolara odrađen je ne samo bez ikakvog javnog tendera, već i bez ikakve komisije koja bi, ako ništa drugo, proverila da li je Srbiji uopšte isporučeno ono što je ona platila.

Kupili smo mačku u džaku i to bolesnu, jer se u stvarnosti radi o polovnim, nekoliko godina starim, kamionima marke Volvo na koje su sistemi montirani,  a koji su za potrebe prodaje Srbima samo prefarbani.

Isporučena tehnika je u očajnom stanju, pa su skeneri više na popravci nego u funkciji – do sada, za manje od dve godine, ukupno preko 1.000 sati!

Garantni rok ističe u martu sledeće godine, od kada ćemo Kinezima, po njihovom zahtevu, plaćati 180.000 evra godišnje po kamionu za „redovno održavanje".

Samo za obavezno osiguranje ovih šklopocija Dunav osiguranje od Carina Srbije uzima 10.000 evra i to po komadu i po godini!

Ni ovo vrsnim srpskim pregovaračima nije bilo dovoljno, pa je od iste kineske kompanije kupljena i dodatna oprema u vrednosti od 100.000 evra.

Budući da ista ne samo da je nepotrebna, jer slično se već fabrički isporučuje uz skenere, već je i ometala rad, ona se sada nalazi lagerovana na Bežanijskoj Kosi u Beogradu.

Da bi sistemi mogli da se koriste svaki od njih moraju da opslužuju tri radnika, puta četiri smene, plus još troje za uskakanje za vreme slobodnih dana, bolovanja i slično.

Ukupno, za novonabavljenu opremu potrebno je dodatno u Carini zaposliti još 150 ljudi.

A ovo je, kao što se videlo, potpuno bespotrebno, jer bi i sa pet puta manjim angažovanjem i troškovima sve bilo savršeno odrađeno.

 

Da bi prikrio svoje učešće u ovoj neviđenoj pljački, direktor Carine Predrag Petronijević, koji stoji iza svakog krupnog marifetluka u Carini, pokušao je da koristi taktiku vikanja „držte lopova", skrećući pažnju javnosti na nekog drugog.

Sa svojim prijateljima organizovao je medijsku hajku na jednog načelnika iz Uprave carine, koji sa ovim poslom nema apsolutno nikakve veze.

Idealni saradnik je pronađen u jednom dnevnom listu.

Kao što je beogradska štampa već obavestila javnost, Damiru Dragiću, vlasniku pomenutog dnevnika, pre nekih mesec dana je zapaljen automobil ispred kuće u kojoj živi, a već sledećeg jutra je na naslovnoj strani njegovih novina osvanula informacija da je to počinio jedan od načelnika Carine, optužen od strane novinara tog lista da je vođa mafijaške grupe u Upravi carine.

U međuvremenu je saslušan jedan od pripadnika MUP-a koji je samo dva dana pre podmetnute paljevine službeno proveravao Dragića, a na površinu je isplivala istina.

Stvarni organizator požara je Aleksandar Đorđević, brat urednika u pomenutoj novini Saše Ignjatovića, koji je i sopstveni auto marke BMW zapalio nekoliko meseci ranije kako bi prikrio da je isti kupljen kao ukraden.

Đorđević je od ranije poznat organima gonjenja.

 

 

"Kineska veza" ni izdaleka nije jedina mahinacija kojom su direktor Carine Srbije Predrag Petronijević i njegovi satrapi opljačkali budžet.

Pre izvesnog vremena raspisan je bio tender za izradu projekta posebno zaštićene radio veze između dva rečna plovila kojima Uprava carina raspolaže.

Vrednost projekta bila je 30.000 evra.

Na tenderu su učestvovale samo tri firme: JAN iz Sremčice , ABC GROUP i TEHNO PROGRES  d.o.o. iz Beograda.

Ni jedno od pomenutih preduzeća nikada ranije nije se bavilo adekvatnim projektovanjem ili imalo bilo kakvu referencu.

Jedno je umnožavalo video-zapise, a drugo popravljalo elektro-uređaje za domaćinstvo?!

Projekat je izrađen i naplaćen, a sada sakuplja prašinu u nekoj fioci u Upravi carine kao potpuno bespotreban, pošto Carina od ranije bez nadoknade koristi zaštićeni tetra kanal  MUP-a.

U međuvremenu se Petronijević, koji je posle izbora preventivno promenio stranačke boje (ranije je bio kadar DS-a), dosetio kako da još malo opljačka srpski narod.

U pripremi je raspisivanje tendera za projekat izrade posebno zaštićene radio komunikacije između svih carinskih punktova u Srbiji.

Na većini tendera Uprave carine učestvuju Slavko Tomašević i Predrag Đurović.

Posao se namešta jednoj hrvatskoj firmi, a možemo samo da zamislimo kolika će njegova vrednost da bude, kada je za projekat komunikacije između samo dva čamca plaćeno 30.000 evra, a Srbija ima oko 90 carinskih punktova.

 

Pošto se proverom ispostavilo da je stvarni šef carinske mafije Petronijević, bez čijeg znanja i odobrenja ni posao sa Kinezima ne bi bio odrađen, postoji nada da će isti uskoro kao jedini nakit na rukama nositi metalne lisice.

© Geto Srbija

Creative Commons лиценца

 

 

%d bloggers like this: