Архива

Posts Tagged ‘bondstil’

BONDSTIL: EVRO-AMERIČKI NARKO “BIZNIS” NA SRPSKOM DELU BALKANA

 

Kosovo je postalo tranzitna tačka za drogu koja se prevozi iz Azije u Evropu.

 

Po nekim procenama, oko 65% svetskog heroina prolazi kroz bivšu srpsku provinciju; dok 90% sve droge koja dolazi u Evropu, šalje se preko Kosova.

 

camp-bondsteel-united-states-army

Prema kanadskom detektivu Stjuartu Keloku, albanska narko mafija funkcioniše sa tajnim pristankom SAD-a.

Kelok kaže da američke diplomate sprečavaju da se ozloglašeni trgovci drogom strpaju u zatvor. Kanadski detektiv je takođe potvrdio da kosovski premijer Hašim Tači vodi najveći albanski klan mafije.

Prema KFOR-ovim tajnim izveštajima, klan poseduje tri ilegalne laboratorije za obradu heroina, a ljudi umešani u šverc drogom nalaze se na visokim

mestima u vladi. Mediji govore o vezama između američke vojske na Kosovu i lokalnih dilera drogom, ali da li je to zaista tako?

Službeno, Amerikanci se trude da suzbiju proizvodnju heroina u Avganistanu, ali u stvarnosti oni, uglavnom CIA, koriste prinos od trgovine droge, uključujući ilegalno trgovanje drogom iz Avganistana do Kosova, koje se uglavnom dovozi preko baze Bondstil, da napune svoje tajne kase.

Glavni deo avganistanskog heroina ide u Evropu preko Kosova!

Prema tvrdnji načelnika GUNK (Glavne uprave za kontrolu I promet narkotika, MUP-a Ruske Federacije ), Andreja Ivanoviča Hrapova, na teritoriji Kosova deluje oko 15 krupnih narko-kartela. Oni osiguravaju tranzit u Evropu kako avganistanskog heroina, tako i latinoameričkog kokaina.

Kilogram heroina košta 1.000-2.000 na granici Tadžikistana i Afganistana, na Kosovu 10.000 €, a u zemljama Zapadne Evrope je njegova cena dostizala 150.000 €.

Profesor Peter Dejl Skot, bivši kanadski diplomata kaže: “Osnovni izvor svetskih problema sa narkoticima ne nalazi u Kabulu, nego u Vašingtonu”.

Glavni deo avganistanskog heroina (više od 70%) ide u Evropu preko Kosova. Poseban značaj u isporuci narkotika u Evropu ima balkanska ruta iz Avganistana za koju je Kosovo ključni tranzitni čvor.

Tu se odvija priprema za pretprodaju i pakovanje heroina za narednu isporuku u evropske zemlje. Od trgovine narkoticima kosovski mafijaši ne dobijaju veliki novac, (relativno, naravno), njihov prihod se procenjuje na 3 milijarde US $ godišnje, a da bi sačuvali svoje prihode, od njih se zahteva da revnosno služe svoje gospodare i ne ponavljaju pogreške Medelinskog kartela.

Ali, ko je pravi gazda albanskih “revolveraša”?

Pogledajmo neke činjenice.

Godine 2008. kosovski Albanci su jednostrano (naravno, uz podršku SAD i EU) proglasili nezavisnost Kosova od Srbije.

Na taj način je policiji Srbije onemogućen pristup za izvođenje operacija u toj regiji.

Ipak, stvar nije čak ni u tome. Novoformirani “narkobanditistan” nema vojne snage i bilo kakav politički uticaj. Njegov takozvani suverenitet se održava na direktnoj vojnoj podršci Sjedinjenih Država.

Možda je to stil vašingtonskog humora, ali prva država koja je priznala nezavisnost Kosova bio je Afganistan, pre Kostarike, ako se računa razlika u časovnim zonama. Očigledno su se mule umorile od predugog stajanja sa svežnjevima natovarenog heroina i trebalo je jadne životinje hitno rastovariti.

Evropu je preplavio kosovski heroin izuzetne čistoće.

Da je Kosovo glavni evropski centar za skladištenje, proizvodnju i tranzit droge dalje u Evropu, ali takođe i za dopremanje kokaina iz Južne Amerike opšte je poznata činjenica i prilično je jasno zašto je ta uz američki blagoslov samoprozvana država toliko zanimljiva međunarodnim moćnicima, prvenstveno SAD-u, koji su stalno tamo prisutni diplomatski i vojno, ali i Evropskoj uniji.

Globalna trgovina ilegalnim drogama je uz trgovinu oružjem i ljudima, među najunosnijim poslovima i nema nikakve sumnje da se veliki broj tih poslova odvija pod kontrolom istih onih država koje se tobože naveliko bore protiv tih istih droga na svojim ulicama.

O vezi između američkih službi CIA, DEA i trgovine narkoticima napisane su brojne knjige, a o toj temi govorili su i mnogi bivši šefovi i agenti te najpoznatije špijunske organizacije koja je proteklih decenija prečesto bila privatna prćija za obavljanje prljavih poslova zbog čega su često rušili čitave režime i države, a generalno, njihovi najprljaviji poslovi finansirali su se upravo iz crnih fondova osiguranih novcem od droge.

Još od čuvenih Opijumskih ratova svetske vlade ratuju za drogu i zbog droge koja je bila izuzetno važna tema i u vreme vijetnamskog rata koji se odvijao u blizini poznatog heroinskog zlatnog trougla (Laos, Burma i Tajland), pa do ovoj generaciji najbližeg, rata u Avganistanu, zemlji koja je najveći svetski proizvođač opijumskog maka, glavne sirovine iz koje se proizvodi heroin.

Američka CIA je praktično i nastala na heroinu jer je tokom Drugog svetskoga rata američka vojska upravo zahvaljujući potpori mafije pod vodstvom Lakija Lučiana ušla na Siciliju, a tom je akcijom iz pozadine dirigovala agencija OSS, preteča CIA.

Uz pomoć glavnog sicilijanskog kuma don Kalogero Vizinija Amerikanci su osvojili Siciliju i kao što je poznato, nastavili napredovati preko Italije, tada su uspostavljene veze između mafije i državnih službenika, po završetku rata su osigurale transport heroina u američke gradove koje će nekoliko decenija kasnije uhvatiti pandemija zavisnosti o heroinu.

Tako je počela do danas neprekidna veza CIA i heroina, kasnije ponavljana u celom nizu prilika, početkom pedesetih godina u Burmi, šezdesetih i sedamdesetih u Laosu, a kasnije širom čitave Južne Amerike gde je na meniju umesto heroina bio kokain.

Nije preterano posmatrati u kontekstu droga mnoge ratove, državne udare, veće i manje sukobe u kojima su indirektno ili direktno učestvovale SAD u razdoblju od proteklih pedesetak godina jer narkotici su za tu moćnu ekonomiju (pred bankrotom) važni barem koliko i nafta, odnosno (ne) legalna prodaja oružja.

Rat je idealno stanje za ekonomiju, a ako već ratuješ za nacionalni interes, bila to droga ili nafta, nabolje je osigurati prodaju vlastitog oružja svim zaraćenim snagama. Kada već postoji užas, stradanje i ljudske žrtve, onda bi bilo ekonomski apsolutno neprihvatljivo ne iskoristiti situaciju po pitanju trgovine ljudskim organima, pa čak i ljudima, okovati ih i prodati u roblje.

Još početkom 2005. godine nemačka služba BND je objavila detaljne izveštaje o kriminalnom podzemlju na Balkanu, a među glavnim protagonistima nelegalnih aktivnosti u regionu prepoznali su upravo Hašima Tačija i identifikovali ga kao jednog od ključnih igrača balkanske kriminalne infrastrukture.

Prema saznanjima BND-a, današnji predsednik lažne kosovske držve bio je tada jedan od važnijih ljudi u poznatom klanu Osmani i lično je održavao bliske veze sa šefom klana Qazimom Osmanijem, zvanim Felix.

Već tada zapadne su tajne službe, ne samo nemačka već i holandska i američke, kako je nedavno objavio Wikileaks u jednom izveštaju iz 2007. godine, upozoravale da je Kosovo kriminalna država i da su u te aktivnosti usko povezani ljudi koji vode tu državu.

Kosovo vode kriminalci – rekao je tadašnji holandski državni sekretar za evropska pitanja Frans Timmermans u razgovoru s američkim diplomatama. Timmermans je zabrinut u vezi s budućim implikacijama uticaja EU na Kosovo.

Kosovo vode ljudi koji žive od kriminala, oni nemaju druge izvore prihoda, navodi se poverljivoj depeši američke ambasade u Hagu, do koje je došao WikiLeaks. Timmermansovo viđenje kosovskih lidera objavljeno je nakon što su se Hašim Tači i njegovi najbliži saradnici našli na meti ozbiljnih kritika zbog objavljivanja dokumenata NATO-a u kojima se takođe opisuju kao ključni igrači lokalne mafije, upleteni u razna nedela, uključujući trgovinu drogom, oružjem i ljudima, ali i ubistva nedovoljno lojalnih Albanaca, Srba i političkih rivala.

Nemačka te 2005. svoja saznanja NIJE službeno prosledila NATO saveznicima i EU i zapravo je ignorisanjem činjenica u trenutku kad se EU bavila odlukom o priznanju Kosova, direktno pogodovala širenju i reorganizaciji kriminalnog klana Osmani.

Da priča o Kosovu kao evropskom narko centru, doslovno narko državi, nije puka teorija nego gola činjenica, nedavno je potvrdio i šef Glavne uprave za kontrolu I promet narkotika, MUP-a Ruske Federacije Andrej Ivanovič Hrapov.

On procenjuje da balkanskom rutom godišnje prođe oko 150 tona heroina zbog čega predlaže što hitnije formiranje balkanskog anti heroinskog saveza jer se te “žute” tone samo povećavaju iz godine u godinu.

Heroin, inače, na Kosovo stiže iz još jedne zemlje koja, baš kao i Kosovo, svoje postojanje duguje SAD-u i njihovim vojnim trupama koje će ih svojom prisutnošću još dugo ‘štititi’, gotovo kao da su i sami jedna zvezdica na američkoj zastavi, iz Avganistana.

 

Ruski šef Federalne službe zadužene za droge Andrej Ivanovič smatra da se najveći deo posla oko same trgovine između dilera i kupaca odvija baš na Kosovu gde se to doslovno može odraditi u kontrolisanim uslovima, u poslovnim kancelarijama gde biznismeni mešetare heroinom kao da rade na trgovini kukuruza ili aluminijuma, bez straha od represivnih organa koji su na Kosovu tu da štite glavnu nacionalnu ekonomiju, a u stvari čitav državni aparat je na usluzi trgovini drogama.

Heroin iz Avganistana, se preko Kosova transportuje dalje u Evropu, kao i kokain koji na Kosovo stiže preko Albanskih luka, a za kilogram najčistijeg heroina trenutno dostupna u Evropi, na Kosovu treba izdvojiti svega oko 10.000 €. Za isti taj kilogram, kada dobro uhodanim i od establišmenta osiguranim rutama jednom stigne na zapad, već u većim gradovima bivše SFRJ treba izbrojati 150.000 € što je zarada nemoguća u ijednom drugom poslu.

Sve one zaplene, sva ona roba koja u međuvremenu pada, bude otkrivena na granicama ili u tranzitu, u preko 95 slučajeva je roba konkurencije koja nema međudržavni blagoslov.

U izveštaju Stejt Departmenta, upućenom američkom Kongresu, piše da je Kosovo I tekako značajan narko centar zbog poroznih granica i korupcije u redovima granične policije i carine, pa je borba protiv droge vrlo nisko na lestvici prioriteta kosovske policije koja je ionako slabo opremljena, korumpirana i nestručna.

Kao direktni proizvođač droge, Kosovo nije značajno, ali preko te države transportuje se heroin koji stiže preko Turske, kao i kokain i marihuana koji se dopremaju preko crnogorskih i albanskih luka, na putu za Evropu. Na Kosovu se droga prepakuje i transportuje dalje, stoji u izveštaju Stejt Departmenta uz zaključak kako je, s obzirom na količinu krijumčarenja droge bilo premalo hapšenja, a oni koji su uhvaćeni uglavnom su bili pojedinci ulovljeni zbog posedovanja manje količine droge, iako postoje uverljive tvrdnje o korupciji u kosovskoj policiji i među službenicima carine.

U izveštaju američke “Drug Enforcement Administration” ( DEA ), navode da se na Kosovu u svakom trenutku nalazi između 800 i 1.200 tona heroina stopostotne čistoće, što znači da se od kilograma može napraviti i četiri, a da ta roba i dalje bude besprekorna na tržištu bilo kojeg evropskog grada.

Što znači da se od onog spomenutog kilograma koji u Prištini košta 10.000 €, može napraviti i preko pola miliona evra. Taj odnos može biti i veći, puno veći. Kilogram paketa heroinaje veličine kutije DVD-a, vrlo malo deblja pa je lako zamisliti kako se relativno jednostavno može prošvercovti i na njemu zaraditi. Uz dobre veze, treba imati i želudac za prljavi posao, svakako.

Kokain iz Kolumbije kao i heroin iz Avganistana, na Kosovo se dopremaju preko albanskih luka ili albanskih teritorijalnih voda odakle se gliserima droga prevozi na obalu. Na Kosovo najveći deo robe stiže preko Prokletija, ali očigledno više ne konvojima na magarcima nego preko legalnih firmi, sa fakturama, upakovan u idealnim uslovima kako i dolikuje tako skupocenoj robi.

Naravno, granična kontrola između Albanije i Kosova prohodnija je od I od samog Šengena, jer te dve države kvalitetno održavaju simbiozu i profitiraju od narko ekonomije dok svet gleda na drugu stranu, a američka DEA tek povremeno, reda radi, oglasi se nekim mizernim saopštenjem.

Na Kosovu se ipak najveći deo heroina i kokaina “seče”, tj. meša sa izgledom sličnim praškastim materijalima pa roba koja se dalje transportuje u EU nije ni približno čista kao izvorna. Prosečni zavisnik nikad uživotu ne proba heroin u kome se nalazi iznad 10 % droge, a kada se dogodi da se dobra roba pojavi na ulicama, nažalost dolazi do predoziranja, do smrtnih ishoda jer je organizam prosečnog zavisnika naučio na smeće.

Iako je očigledno da je Kosovo evropski narko centar za heroin, a u poslednje vreme sve češće i distributivno središte za kolumbijski kokain sa čime su američke i institucije drugih država jako dobro upoznate, DEA i srodne represivne službe to ignorišu, kao da problem ne postoji.

Očigledno je da su ili veoma nesposobne ili će pre biti da ih Kosovo ne zanima. Jer ih ne sme zanimati.

Prema najnovijim procenama, čak 65% svog svetskog heroina koji se u ovom trenutku iz Azije transportuje na zapad, u nekom je trenutku bio na Kosovu. Istovremeno, čak 90% svih vrsta droge koja dolazi u Evropu iz čitavog sveta, šalje se preko Kosova, naizgled siromašne i nezanimljive provincije.

Kosovo je danas teritorija gde mafija doslovno upravlja svime, a šverc, ubistva i drugi oblici kriminala su svakodnevni.

Kanadski detektiv Stjuart Kelok koji je, sudeći po informacijama sa interneta i izveštajima u kojima se spominje, jako dobro informisan o balkanskoj kriminalističkoj narko sceni, otvoreno tvrdi da SAD prećutno odobrava trgovinu drogom na Kosovu i da američke diplomate otvoreno štite tamošnji kriminalni vrh od krivičnog gonjenja.

On tvrdi da upravo Hašim Tači vodi najveći mafijaški klan, što onda znači da mafija doslovno upravlja jednom evropskom državom, itekako priznatom i važnom od EU i SAD-a. Takvu slobodu rada i bezbednost od zakona nije imao niko, nikada u modernoj istoriji, pa čak ni čuveni kralj kokaina Pablo Eskobar dok je bio član kolumbijskog parlamenta.

U svetskoj istoriji nije zabeležen primer gde je čitava jedna teritorija bila potpuno u funkciji kriminala, kao jedinstvena globalna enklava, narko laboratorija i skladište svetskih moćnika usred Evrope.

Profit koji se tamo svakodnevno obrće nemoguće je i pokušati zamisliti, to su definitivno ogromne cifre u milijardama evra. A u toj igri, očigledno učestvuju brojni državni službenici i ljudi sa najviših položaja u kosovskoj vladi, a kako kaže, iako SAD službeno prodaju priču o naporima da suzbiju proizvodnju opijuma i heroina u Avganistanu, u stvarnosti upravo preko CIA vode ilegalnu trgovinu heroina iz Avganistana prema Kosovu.

Najveći deo Avganistanskog heroina koji doprema CIA na Kosovo dolazi preko američke vojne baze Bondstil koja se nalazi kod Uroševca.

Reč je o najvećoj američkoj vojnoj bazi na svetu sa obezbeđenim kapacitetom za 5.000 vojnika i potpuno je infrastrukturno opremljena i nezavisna od spoljašnjeg sveta. Osim što se spominje kao glavni centar za dopremanje droge, ta je baza više puta spominjana i u kontekstu nekih drugih prljavih rabota, u rasponu od prostitucije do trgovanja ljudskim organima.

Baza se nalazi pokraj lokalnih naftnih postrojenja, a navodno je u blizini i vredno nalazište urana. I brojne američke novine pisale su proteklih godina o povezanosti baze Bondstil i trgovanju drogama koje je američkoj vojsci blisko još iz vremena Franka Lukasa, poznatog crnog njujorškog dilera koji je za vreme rata u Vijetnamu heroin vrhunske čistoće dopremao iz ‘zlatnog trougla’ u kovčezima s telima mrtvih američkih vojnika, o čemu je Ridli Skot napravio odličan film ‘American gangster’.

Prema informacijama dostupnim iz medija i na internetu, čini se da kosovskim kriminalom upravlja devet tamošnjih mafijaških porodica, a sve su izuzetno dobro povezane međusobno, ali i sa mafijama u susednim zemljama, pa tako i sa srpskim kriminalcima, što ne treba čuditi jer je kriminal imun na sve sukobe i sve ideologije.

Da je tako, uverili smo se tokom ratova iz devedesetih kada su sve strane međusobno trgovale sa svim i svačim, od nafte, droge, do svakodnevnih potrepština, pa čak i oružja i municije.

To je posebno dolazilo do izražaja u BiH.

Uostalom, jedino je mafija preživela pad u bivšoj Jugoslaviji rat među nekadašnjim republikama, danas nezavisnim državama. Dugo je u Italiji bila moderna ona uzrečica ‘druge države imaju svoje mafije, a kod nas mafija ima svoju državu’, ali nikad tako doslovno kao na Balkanu, kao na Kosovu.

Dobri poznavaoci prilika na Kosovu skloni su veruju da je čak i onaj incident sa nemirima na granici, u mejnstrim medijima prikazan kao još jedan ideološki, međunacionalni incident u nizu, zapravo uzrokovan puno banalnijim razlozima, onim kriminalnim.

Kosovski premijer Hašim Tači, prema takvim razmišljanjima, poslao je specijalce da preuzmu dva granična prelaza sa Srbijom na severu Kosova, koje su dotad nadzirali kosovski policajci srpske nacionalnosti, upravo radi uspostave kontrole nad tranzitom droge i druge ilegalne robe.

Njima itekako odgovara da na svim graničnim prelazima nadzor preuzmu albanski carinici, kako bi šverc mogao nesmetano da se odvija.

Granični prelaz Brnjak naziva se glavnom tranzitnom tačkom za šverc cigaretama što je samo jedna od brojnih delatnosti kojim se kosovske mafijaške porodice bave, uz droge, oružje, krađu i transport luksuznih automobila po čitavoj Evropi, gorivo, a sve češće se pominje i trgovina ljudskim organima.

Profit je mafiji jedina svetinja, a ova kosovska mafija nameće se kao jedna od najmoćnijih u Evropi.

Kako i ne bi, kada imaju sopstvenu državu.

Na kraju, zanimljivo je pokušati sagledati ovu priču iz perspektive sveta u kome živimo, koji je istovremeno tako moćan, tehnološki i na svaki drugi način besprekoran, a istvremeno neverovatno naivan i jadan.

U trenutku kad bez ikakve sumnje moderna nauka može proizvesti otrov kojim će za nedelju dana potamaniti kompletan prinos Avganistanskog maka u zemlji koja je pod američkom kontrolom, u toj državi se baš otkad su je Amerikanci okupirali proizvodi opijuma kao nikada ranije u istoriji.

U Evropi je veštački formirana državica koja je, očigledno do srži u suprotnosti sa svim službenim evropskim vrednostima ali ona opstaje, a njeni čelni ljudi na TV ekranu izgledaju fino i pristojno.

Predstavnik Rusije pri NATO-u, Dmitrij Rogozin, u intervjuu za Rusku gazetu 2008. – odgovarajući na pitanje ‘zašto se ispostavilo da je za Amerikance Kosovo najvažnija region’ – odgovorio je iskreno i emotivno: ‘Ni ja ne razumem. Zašto ne Baskijci, ne Korzika, ne Kurdi, ne kavkaske republike, ne Severna Irska, ni Tibet … zašto kosovski Albanci’? Sve je vrlo jednostavno.

O čemu god se vodio razgovor, uvek se govori o novcu. Razmislite, ima li Bela kuća planove ili ona deluje u okviru okviru veštačkih tvorevina?

Kosovo – to su stotine milijardi dolara od trgovine narkoticima i to bez popunjavanja poreskih I carinskih deklaracija.

Ništa danas tu nije komplikovano?

U ovom svetu, kriminal je problem samo ako igraš za pogrešnu stranu, za sve ostalo tu je CIA.

Kosovo je upravo tipično dete, tipičan produkt sveta u kome živimo, uzdanica Novog svetskog poretka kojem moćnici teže.

©Geto Srbija

 

Korišteni materijali :

Global Research – Centre for Research on Globalization

Главное управление по контролю за оборотом наркотиков

У СЛУЖБИ АЛБАНСКИХ ВЛАСТИ: ОСВРТ НА ИНСТИТУЦИОНАЛНУ ИЗДАЈУ ГРАДОНАЧЕЛНИКА ОПШТИНЕ ШТРПЦЕ!!!

22. маја 2017. Коментари су искључени

 

Висока политика и рат учинили су да варoшица Штрпце на Шар-планини, надалеко чувено туристичко место, добије статус енклаве, а становништво да живи у сталном страху за своју безбедност.

Овдашњи Срби којих је пре рата било 98 %, а 2001. године 67 % (данас још мање), одолевали су албанским притисцима све док појединци жељни новца и моћи нису преузели полуге управљања. Ону главну данас у рукама држи Братислав Николић, "градоначелник" варошице по систему албанских власти али и члан привременог органа општине по систему Р. Србије.

 

                     Иван Максимовић, (Косовска Митровица)

OJACAVANJE KOSOVSKE VLAST1

 

Николић потиче из генерацијски комунистичке породице завидног утицаја. Отац му је био дугогодишњи председник Општинског одбора СПС Штрпце. И сам је био члан младих социјалиста али је одмалена ипак играо само у свом филму. Као изузетно лош ђак, пргав, безобразан често се тукао што је бољка коју ни до данас није у потпуности „прележао".

У својој средини је познат и по томе што је у слободно време, пре политичког ангажмана, обијао бутике, трафике, аутомобиле и све што се могло обити и из тога нешто украсти. Али је врло рано и почео да ради. Најпре као радник обезбеђења (чувар) у ОСЦЕ-у Штрпце, затим као возач бившег председника општине Штрпце Слађана Илића.

Након тога успева да се запосли и у америчкој војној бази Боднстил где пролази обуку за ватрогасца и одатле, заједно са својим братом Браниславом, данас саветником Хашима Тачија, и Далибором Јевтићем, садашњим "министром за повратак у Влади Косова", одлази на рад у америчку војну базу у Авганистану.

Постоји тврдња да је његов брат спасао неког Американца током боравка у Авганистану на основу чега њих двојица после тога добијају одређене „бонусе", привилегије и заштиту. Такође, Бранислав је постао и почасни грађанин америчког градића чијег је становника спасао.

Упућени верују да су обојица „заврбована" у америчким базама да раде за рачун албанских сепаратиста јер одмах по повратку на КиМ почињу да се баве политиком. По повратку у Штрпце, Николићи заједно са Јевтићем, почиње да ради на формирању испоставе СЛС у Штрпцу, односно Сиринићкој Жупи чиме директно јачају утицај шиптарских сепаратиста и њихових институција, намећући „косовску државност" као неопходност и неминовност.

За то време активно раде на миноризацији утицаја и гашењу српских институција што посебно поздрављају Американци у својим дописима објављеним на Wикиликсу. Бранислав Николић  2009. године постаје кандидат СЛС-а (Српска либерална странка, прва политичка ћелија Срба са КиМ при "независном Косову") за градоначелника општине Штрпце по систему сепаратиста и учествује на шиптарским локалним изборима те године.

Срби су те изборе на целој територији КиМ бојкотовали а како је у општини Штрпце уписано у бирачки списак негде око 8.500 бирача српске националности, на биралишта излази не више од 300 људи, углавном родбина кандидата за одборнике.

Остали бојкотују, јер је у то време СРС у Штрпцу водила снажну анти изборну кампању. Међутим, негде у поподневним сатима Питер Фејт и Кристофер Дел дају налоге да се почини изборни фалсификат што је и урађено. До 20 часова у кутије је убачено око 4.600 гласачких листића чиме се привидно постиже легитимитет и легалитет нове власти. Од тог момента креће период отворене издаје српских интереса на свим нивоима а коју предводе Николић и Јевтић са групом људи коју су окупили око себе.

Те године браћа Николић, Братислав и Бранислав, пружају руку Тачију у време када је овај био и јавно оптужен за трговину органима од стране Дика Мартија. Наиме, Братислав Николић је у то време већ био сарадник Џевата Хаљитија, једног од главних људи у ШИК-у (албанској обавештаној служби).

Према извештају БНД-а Хаљити има врло лош углед међу Албанцима на Косову и Метохији а такође је повезан и са шверцом и организованим криминалом. Такође има јаке везе са светским контраобавештајним службама а посебно са МОСАД-ом. Основао је и илегалну радну групу (тзв. "специјална јединица полиције" са око 100 Албанаца са КиМ и из Албаније са војним искуством, који оперишу у Ђаковици, Пећи, Клини и Истоку и углавном елиминишу политичке противнике странке ПДК чији је и он један од оснивача.

Након изношења у јавност оптужби на рачун Тачија за трговину органима, Хаљити је 2009. године спровео акцију „Јучинац" и наредио хапшење Бранислава Николића са још тројицом Срба који су, према тврдњама, успели да ступе у контакт са сведоцима трговине ораницама на Косову и Метохији, спремних да се појаве на суду и сведоче против Хашима Тачија.

Захваљујући Николићу чији је задатак био да омета сведоке у намери да говоре о злочину, као и да ступе у контакт са ухапшенима и организују сведочење, српско Тужилаштво било је онемогућемно да пробави изузетно драгоцене доказе. Од четворице ухапшених једино је Николић одмах пуштен.

У јавност је експресно процурео снимак хапшења и наводни транскрипт прислушкиваног разговора. Посебно је чудно што се то догодило у току истражног поступка што показује да је неко активно стварао привидни утисак да српска страна жели да произведе лажне доказе против оних који су од киднапованих Срба вадили и трговали органима на северу Албаније.

Следећи велики корак у разбијању српске државности, одиграо се наредне 2010. године. Када су обијене службене просторије општине Штрпце у згради изграђеној средствима Републике Србије.

Користећи одсуство Звонка Михајловића, тадашњег председника Општине по систему Републике Србије који се налазио у Београду где је у руској амбасади договарао посету деце из Русије Штрпцу, Николићи су на дан православне Нове године обили и упали у просторије Општине уз помоћ косовске полиције и „крајње насилним средствима" преузели зграду.

Просторије су обили јер српске власти нису хтеле да им предају кључеве с обзиром да су то биле легално изабрани представници власти по систему Србије. Тако је узурпирана српска институција од огромног значаја и у њој почиње да функционише друга, према српској држави непријатељски настројена, на чијем се челу налазио Братислав Николић!

Случај је пријављен српској полицији у Лесковцу али до дана данашњег није било никакве реакције, чак ни саслушања због овако тешког антидржавног чина. Уместо тога водећи људи српског МУП-а Урошевац искористили су овај догађај да са Николићима направе дил и тако за себе остваре некакав бенефит.

Од тог момента креће и институционална издаја. Албански сепаратисти са еуфоријом подржавају овакав гест јер по први пут имају људе и зграду у којој ће сместити своје квази-институције а да се она налази у већински српској средини. Наиме, на Брезовици живи око 15 хиљада Срба а до доласка Николића на власт број Албанаца је био процентуално изузетно мали. Сепаратисти од тада улажу у Штрпце велики новац што за крајњи циљ има протеривање српских институција и истовремено јачање такозване „косовске државности".

Николић од албанских власти добија најшира овлашћења те у складу са тим уводи страховладу код својих потчињених тако сада сви директори поступају беспоговорно, по његовој директиви. Из приштинских фондова пристижу велике количине новца на име развоја општине Штрпце. Тако се отварају нови извори прихода легални, нелегални, полулегални

Николић је био осумњичен па чак и осуђиван због сумње на злоупотребу службеног положаја и новчаних малверзација. Временом Николић бива све краће задржаван у полицијским станицама успевајући да се без последица одржи на положају.

Преузимање све већег дела власти створило је плодно тле за отимачину и оног најважнијег што Брезовица има Ски-центра, чије је озваничавање наишло на оштре критике у јавности али је критика изгледа била тек режирана представа за јавност.

Наиме, идеју о изградњи новог Ски-центра ради економске експлоатације „пласирала је Европска унија 2010. године а ми у Штрпцу са ентузијазмом прихватили" рекао је (заправо прилично сричући, прочитао) Братислав Николић на представљању „Мастер плана" 2013. године. Из непознатих разлога Николић је тада додао да „протеклих 15 година ништа није улагано у Ски-центар" што је зла намера која треба да „покаже" запуштеност овог комплекса и нужност његовог обнављања али још горе од тога његово преотимање!

Ски-центар Брезовица власништво је Јавног предузећа „Скијалишта Србије" чији је оснивач Република Србија а права оснивача остварује Влада Републике Србије. Формиран је као зависно предузеће ЈП „Скијалишта Србије" 2008. и од те године до данас је тамо уложено 1,6 милиона евра. Опремљен је са 5 ски-лифтова, 5 жичара и 3 машине за табање снега и припрему стаза. Инсталирани капацитет жичара и ски-лифтова је превоз 10.000 скијаша на сат што је и капацитет скијаша на стазама а најдужа износи 3.500 метара.

Ски стазе имају ФИС сертификате што их чини погодним за организацију међународних такмичења и то у дисциплинама слалом, велеслалом, спуст и супер Г. а Ски центар Брезовица је до 1999., организовао два европска првенства у алпском скијању, девет државних првенства. Годишње се у просеку остваривало преко 103.000 ноћења у свим објектима Ски центра Брезовица и у просеку 13.000 ноћења у другим изнајмљеним.

Јасно је да економско-политички положај Брезовица као центра Сиринићке Жупе представља основу опстанка овдашњих Срба. Продаја „инвеститорима" изнудиће и експропријацију земљишта (која је на кратко заустављена али не и насељавање Албанаца) које је махом овде у власништву Срба. Тим потезом директно ће се угрозити опстанак око 15.000 Срба који вековима на тим просторима живе од те планине. Радна места која би била отворена пре свега би припала Албанцима док би Срби могли да рачунају евентуално на сезонске, физичке послове што не може да буде гарант опстанка.

За случај узурпације ЈП Скијалишта Србије је најављивало реакцију Владе у циљу заштите својине, међутим…

Србијом одјекује невероватна вест. У једном дану у Штрпцу се у СНС учланило чак 3.000 људи током трибине одржане у Дому културе „Свети Сава". Оно чиме се готово нико није бавио била је проста математика. Сала у којој се ово десило прима око 500 људи (толико има места за седење) на трибину Српске напредне странке је дошло три пута, а у ту партију се колективно учланило чак шест пута више грађана. Радило се углавном о некадашњим члановима СЛС (чији је кандидат за градоначелника био Николић) а које су представници власти из Београда до недавно звали „Тачијевим Србима". Све њих срдачно и усхићено у табор напредњака примио је лично Марко Ђурић.

Иако је увелико отпочео процес преотимања Ски-центра, Вучић је сада имао 3.000 нових разлога да Влада Србије не реагује одлучно иако се то очекивало. Октобра те године Вучић је дао шокантну изјаву да ће у циљу одбране Брезовице „Србија покушати да плати оглас у неким од највећих и најзначајнијих британских часописа у којем бисмо саопштили да нам је отета имовина на Брезовици"(!?!)

А пошто је већ тако(!) он неће дати Газиводе за које је видео, током преговора у Бриселу, да је документ који се односи на то језеро „језив" јер „све оно што нису успели преговорима написано је у том документу". Према Вучићевом мишљењу, тај документ ситуацију чини гором „и од формалног признања Косова".

Ово је шок бомба за јавност чиме се пажња одвлачи са Ски-центра Брезовица и скрива прећутни пристанак да се изврши промена власника и из државних пређе у руке франсуцко-андорског конзорцијума „Компаниди Алпи" .

Упућени наводе како ће за прихватање овог „пословног плана", односно продају Ски-центра, Александар Вучић и Марко Ђурић бити награђени милионским износима.

„У прилог томе иде и именовање Братислава Николића за председника привременог органа општине по српском систему у Штрпцу" наводе упућени. Николић је тако постао челни човек најважније институције на локалу при оба система који овде функционишу.

Са преузимањем свеукупне власти Братислав Николић почиње да располаже и државним земљиштем што је значило корак даље у сатирању српске државности али и народа.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

VELIKOALBANSKO-SRPSKI PUTNI PROJEKTI ZA ŠTO MANJE SRBA NA KOSOVU I METOHIJI

5. јуна 2015. Коментари су искључени

 

Nakon skandalozne posete premijera Srbije Albaniji (27 i 28. maja ove godine), koju je zapadna propaganda ironično nazvala "istorijskom", sada je više nego jasno da je Vučić najozbiljniji lobista takozvane "velike Albanije" i običan američki otirač za jednokratnu upotrebu. Ovaj poludeli čovek, stavio je na sto albanskog premijera Edija Rame ceo projekat auto-puta od Niša do albanske luke Drač, koji čak ni tvorci velikoalbanske ideje i "Prizrenske lige", nisu imali ni u najluđim snovima. Ali, Vučić je odlučio da im ga pokloni tako što će Srbija uzeti inostrani kredit za njegovu izgradnju!

 

                      major Goran Mitrović

AUTOPUT PROTIV SRPSKOG NARODA I SRBIJE.-2

 

Pa je još "zapretio" evropskim finansijskim institucijama, da će, ako ne odobre kredit, "Srbija naći sredstva"! Dok on radi velikoalbanske i antisrpske poslove, teroristička organizacija OVK, u sred Dečana, uz najveće počasti i u prisustvu svojih političkih vođa, sahranjuje svoje "vojnike", ubijene sukobu sa policijom i vojskom u Kumanovu. Zašto Srbija na sve ovo ćuti? Preporučujemo da odgovor na ovo pitanje potražite i u izjavi general-pukovnika Leonida Rešetnjkova, direktora Ruskog instituta za geostrateška istraživanja, koji objavljujemo u ovom broju pod naslovom "Borba za Evropu".

Uprkos trudu ovdašnjih režimskih medija da prikriju prave razloge odlaska Aleksandra Vučića u Tiranu, citirajući njegove navodne izjave da nikad neće biti nikakve velikoalbanske države, sam čin njegovog odlaska u Albaniju, dao je za pravo svim albanskim separatistima na Balkanu da kažu kako su na najboljem putu da ostvare svoj kriminalni projekat i da im to čak i "zvanična Srbija odobrava"!

Posledice Vučićeve posete Tirani, višestruko su pogubne. Ohrabreni su svi velikoalbanski pokreti u Makedoniji, Grčkoj, Crnoj Gori i na jugu Srbije. Cenu Vučićevog antisrpskog projekta, izgradnju auto-puta Niš-Merdare-Priština-Tirana-Drač, platiće svaki građanin Srbije.

Evropska unija, platiće svoju cenu zbog toga što je otvoreno pomagala otimanje Kosova od Srbije i širenje velikoalbanske ideje. Jer, danas ne postoji nijedan veći evropski grad u kome ne deluje jaka albanska mafija koja se finansira mrežom svojih narko-kartela.

Uzgred, Evropu sa Albancima ne čeka ništa dobro: početkom ove godine, Albanci sa Kosova, Makedonije, Crne Gore i Albanije, krenuli su u masovnu seobu u zemlje EU, u razmerama koje do sada nisu viđene. Njihova prava invazija na EU, tek se očekuje. Treba im samo dobar auto-put i logistika poput ove koju im nudi Aleksandar Vučić i njegova vlada.

Nijedan srpski političar nije smeo ni da pomisli da ode u Albaniju, sve dok se ne utvrdi saučesništvo ove države, u masakru srpskih civila tokom rata na Kosovu i Metohiji i dok se na optuženičku klupu ne izvedu učesnici zločinačke trgovine ljudskim organima. Takođe, nijedan srpski političar nije smeo da prihvati bilo kakve pregovore sa Albanijom, sve dok se ne utvrdi odgovornost albanske vlade koja je dala logistiku terorističkoj organizaciji OVK, za vreme rata na Kosovu i Metohiji.

Ali, umesto da se drži interesa Srbije, Vučić je sve ovo pogazio, pljunuo je na žrtve koje su završile u albanskim zatvorima 1999. godine (ponajviše u zloglasnoj robijašnici Burelj) i krenuo da radi za interese Amerike i kriminalnog projekta takozvane "Velike Albanije".

Sa druge strane, diplomatija Evropske unije nije se ni okrenula kada je sahranu pobijenih terorista-napadača na Kumanovo, pretvorena u velikoalbansku svečanost. Samo nekoliko dana pre Vučićevog odlaska u Albaniju, bivši pripadnik OVK, Beg Rizaj, koji je ubijen u oružanom sukobu u Kumanovu, uz najveću počasti je sahranjen u memorijalnom kompleksu u Glođanu, u opštini Dečani.

Komemoraciji, koju je organizovala opština, prisustvovali su njegovi saborci iz bivše OVK, u uniformama te rasformirane organizacije. Rizaj je bio oficir specijalne jedinice „Crni Orlovi" OVK. Sahrani je prisustovao veliki broj građana, zatim poslanici svih stranaka zastupljenih u Skupštini Kosova, kao i neki poznati Albanci iz javnog života Makedonije i Albanije. Rizajevo telo bilo je umotano u zastavu Albanije. Svi govornici na sahrani nazvali su Rizaja herojem albanskog naroda.

Ćutanje Amerike i Evropske unije na sve ovo, govori da teroristička organizacija OVK nikada nije prestala da postoji, i da je ona, po volji Vašingtona i Brisela, ostala kao poželjan remetilački faktor u regionu.

Umesto da osude terorističko divljanje u Kumanovu kao i okupljanje albanskih političara na sahrani terorista OVK, američka i evropska spoljna politika im ćutanjem odobravaju. A, Vučić, i rečima i delom!

 

       Kuda ide i koliko košta autoput „Ibrahim Rugova"

 

Bez obzira kako će taj projekat biti predstavljen, budući auto-put Niš – Priština- Tirana – Drač, znači ostvarenje "velike" ili "prirodne" Albanije. Nije reč o nečemu što je teorija na papiru, nego o faktičkom stanju na terenu.

Albanci na Kosovu i Metohiji ga već zovu "Nacionalni auto – put Ibrahim Rugova", po imenu pokojnog osnivača prve velike albanske stranke u ovoj srpskoj pokrajini. Projekat za koji je Vučić ovih dana u Tirani rekao da će ga "uskoro predstaviti i Angeli Merkel", trebalo bi da povezuje gradove koji su ucrtani na mapi "Velike Albanije".

To su Drač, Tiranu, Kukeš, Elbasan, Đakovica, Orahovac, Prizren, Priština i sva ostala mesta u Albaniji, na Kosovu i Metohiji, ali i na jugu Srbije. Ideja za izgradnjom ovakvog projekta se javila odmah posle nasilnog proglašenja nezavisnosti albanskog Kosova. I ostala bi samo ideja, da se nije pojavio Aleksandar Vučić, kao pion u rukama američkih interesa.

Poređenja radi, treba navesti da je na Ibarskoj magistrali do sada poginulo 40 hiljada, teško povređeno 150 hiljada ljudi, a materijalna šteta prelazi deset milijardi evra, ali Vučiću ne pada napamet da uzme kredit i uredi magistralu koja je sobraćajna žila kucavica Srbije. Njemu je milije da Albance izvede na evropski put, a Srbiju umesto Evrope povede u Albaniju. A iz istorije znamo kako je srpska vojska prošla preko Albanije.

Lud, podložan svakom izdajničkom poslu, bio je u Vašingtonu odmah prepoznat kao klovn koji bi mogao da odigra ovaj posao i učini ga korisnim za tranzit američke vojske i vojske NATO pakta kroz centralni Balkan.

Bivši socijalistički premijer Albanije, Pandeli Majko, 2001. godine je sa velikim oprezom govorio o tom auto-putu kao nekoj veoma dalekoj budućnosti!Jedan deo trase je počeo da se gradi još davne 2006. godine, ali je kriminalna vlada Saljija Beriše htela da opljačka investiciju austrijske kompanije "Štarrbag", po svaku cenu!

Propao je i ugovor potpisan između prethodne socijalističke vlade Fatosa Nanoa i te kompanije. Kad se videlo da od posla neće biti ništa, onda je ceo projekat "na papiru", podeljen na tri dela.

 

       Šta čeka buduće graditelje ovog velikoalbanskog koridora?

 

Najteža deonica na čitavom auto-putu od Merdara do albanskog dela Jadrana, je deonica Rešen – Kalimaš koja se nalazi u najnepristupačnijem delu severne Albanije. Na tom delu, dužine 61 kilometar sa mnoštvom tunela (najduži čak 5,6 kilometara) čak 27 mostova mora da premošćuje ovaj kameniti i nepristupačni teren.

Za drugu veoma komplikovanu deonicu između granice sa Srbijom i Kukeša sredstva je, kažu, obezbedila "Islamska banka", a deonicu od mesta Rešen do Milota iz svojih sredstava finansira Svetska banka.

Prema onome što je Vučić zamislio, projekat izgradnje auto-puta predstavljaće najveći građevinski poduhvat ikada izveden u Albaniji i jedan od najvećih u istoriji Balkana. Početna procena vrednosti ovog projekta je iznosila 600 miliona evra, ali je već sada jasno da će ta suma biti drastično premašena. Trenutno se vrednost procenjuje na 1,2 milijarde evra, ali, po svoj prilici, ni ova ogromna svota neće biti konačna.

Američko – turski konzorcijum "Behtel – Enka", blizak američkoj republikanskoj administraciji i Džordžu Bušu Mlađem, uključen je u ovaj projekat.

Neke manje deonice su već urađene. Na primer, prva izgrađena deonica auto-puta Prizren – Morina, duga 38 kilometara, otvorena je još u novembru 2011. godine u prisustvu samoproklamovanog premijera i ratnog zločinca Hašima Tačija, Atifete Jahjage, predsednika Vlade Albanije Salija Beriše, kao i nekih američkih kongresmena.

Dužina deonice auto-puta na Kosovu i Metohiji, od Merdara do Vrbnice na granici sa Albanijom, od 118 kilometara, košta oko 700 miliona evra. Vučić je zamislio da i to plate građani Srbije.

U okviru projekta novog auto-puta predviđen čitav sistem obilaznica oko Prištine, koji se u potpunosti poklapa sa srpskim enklavama na tom prostoru, i ima za cilj da ih odatle eliminiše. Što više velikoalbanskih puteva, to manje Srba na Kosovu i Metohiji.

Američka vojna baza Bondstil u blizini Uroševca nalazi se daleko od važnih evropskih koridora i auto-puteva. I to je jedan od glavnih razloga izgradnje ove saobraćajnice. Do sada je bilo otežano transportovanje njihove krupne mehanizacije, vojnih vozila i slično. Zahvaljujući novom auto-putu, olakšan će biti pristup luci Drač na Jadranu, u koju pristaju brodovi njihove ratne mornarice. Ovakav razvoj događaja samo potvrđuje trajno strateško opredeljenje Sjedinjenih Američkih Država i njihovih saveznika da i u budućnosti kroje geostratešku sudbinu regiona Balkana – na štetu Srbije.

Vučić i njegova ludila su se samo uklopili u američke planove. Uzgred, SAD neće potrošiti nijedan dolar na ovaj projekat! Tu je Srbija, pa računaju da će na ovaj način da plati troškove bombardovanja 1999. godine!

Kada se izgradi koridor koji je uveliko u planu, koji bi trebao da se prostire preko teritorije Kosova i Metohije pravcem istok – zapad, novi auto-put Priština – Tirana će biti povezan i sa koridorom 11 koji je u izgradnji, a koji će spajati Temišvar i Beograd sa lukom Bar u Crnoj Gori.

Ukoliko se pogleda mapa balkanskih teritorija koje su uključene u projekat velike ili "prirodne" Albanije, nedostaje samo Crna Gora. Ali, ona je već predala dušu đavolu, čim su za počasne građane Ulcinja proglašani Hašim Tači i Edi Rama.

Velikoalbanski državni projekat, čija će kičma biti budući auto-put Niš-Priština-Tirana-Drač, ubrzo će biti realizovan ako sadašnja srpska vlada što pre ne padne zajedno sa Vučićem.

Istina je da je Albancima sa Kosova i Metohije taj auto-put do Jadrana nekomercijalan i da ga oni koriste mesec i po dana godišnje, tokom letnje sezone. Ali, otrovna velikoalbanska ideja i američka okupaciona politika, važniji su od te činjenice…

Naime, albanski put u Evropu, prema zločinačkoj zamisli američke administracije, treba da ide preko Srbije i na štetu Srbije! Zbog toga su Albanci krenuli u masovnu kupovinu zemlje, kuća, vikendica i seoskih imanja, na celom jugu Srbije, uzduž budućeg auto-puta.

O tihom iseljavanju Srba iz ovih krajeva, Vučićeva vlada ne progovara, mada joj sa terena stižu podaci o tome. Ali, to je za njega isto što i iseljavanje građana sa takozvanog savskog platoa, u sred Beograda, zbog lažnih nebeskih kula njegovih arapskih prijatelja i prodavaca magle i maketa.

Slobodno se može reći da niko za kraće vreme nije napravio više štete Srbiji nego što je to Vučić uradio za manje od tri godine. Bude li uskoro primenio u praksi ono što je 28. maja ove godine izgovorio na ekonomskom forumu u Tirani ("…Predložio sam Ediju Rami i Milu Đukanoviću da potpišemo zajedničke projekte, da odemo u Brisel i zatražimo podršku za te projekte i ako ne dobijemo onda ćemo sa srpske strane biti spremni da počnemo našim sredstvima da ih finansiramo"), onda Srbiji nema spasa. Svaki poreski obveznik platiće svoj danak velikoalbanskom projektu i širenju NATO pakta.

 

       Poslednja, neosvojiva srpska tvrđava: rudnici na Kopaoniku

 

Siledžijskom politikom i nasiljem, albanska vlast u Prištini je nedavno pokušala da stavi pod svoju kontrolu "Trepču", i rudnike "Crnac" na planini Rogozni (između Leposavića i Novog Pazara), kao i "Belo brdo" na Kopaoniku, koji su najvećim delom na teritoriji centralne Srbije.

Pokušaj jeste propao, ali se oni na tome neće zaustaviti. Opet je američka i evropska okupaciona administracija ćutala i odobravala. Srećom, Srbi iz Leposavića, Leška, Belog Brda, Bistrice, Vračeva i okolnih mesta, poučeni iskustvom iz ranijih pokušaja otimačine, nisu niti će nekome prepustiti ove rudnike.

Činjenice govore da su ulazi u ova dva rudnika na teritoriji opštine Leposavić, odnosno severnog Kosova. Ruda se mahom kopa u oknima koja zalaze duboko na teritoriju centralne Srbije, odnosno opštine Novi Pazar i Raška. Postoje čak i posebni ulazi u rudnike iz ovih opština.

Svaka ozbiljna međunarodna arbitraža, kad bi je bilo, odmah bi razumela da ovi objekti nemaju nikakve geografske veze sa Kosovom. Ali, ovde je reč o politici Zapada koja snažno afirmiše velikoalbansku ideju i prisvajanje srpske zemlje, šuma, rude i drugih dobara.

Rudnici "Crnac" i "Belo brdo", prebogati su rudom olova, cinka i srebra. Procenjuje se da rudnik Belo brdo raspolaže sa 1,34 miliona tona rude u kojoj je 88.000 tona olova, 77.000 tona cinka i 131 tona srebra.

Približno iste količine se nalaze i u rudniku Crnac. Ruda se prerađuje u koncentrat u Flotaciji Kopaonik u Leposaviću, a može se topiti u Trepči ili u nekoj drugoj topionici u inostranstvu. To je razlog zbog koga je američka soldateska spremna da odobri njihovo otimanje. Rudnici "Koporić" i "Žuta prla" na Kopaoniku, takođe raspolažu značajnim rezervama obojenih metala.

Albanci u ovom delu Srbije nikada nisu živeli, niti je ovaj deo ikada bio Kosovo, ali je svojevremeno, samovoljnom odlukom Petra Stambolića, Lešak, Belo Brdo, Bistrica, Jarinje, Vračevo i još nekoliko katastarskih opština pripojeno 1959. godine Kosovu. Do tada je to pripadalo bivšem Deževskom srezu.

Granica samoproklamovane države Kosovo "prolazi" i vrhom Kopaonika, samo nekoliko stotina metara ispod Pančićevog vrha. Da na vreme nije izvršena korekcija, Albanci bi "izašli" i do samog mauzoleja i krova Srbije. Neke ski-staze nalaze se na teritoriji Kosova, a nikakvo iznenađenje neće biti ako Priština odluči, kao što je pokušala sa "Trepčom", da i deo Kopaonika proglasi "svojom teritorijom".

Pod samim obroncima Kopaonika, četiri kilometra od Pančićevog vrha, svoje teške dane u osami živi nešto više od dvadeset žitelja Belog Brda, nekada moćnog rudarskog naselja, koje je svojevremeno bilo sinonim za bogat kulturni i društveni život. Dotrajalim asfaltnim putem do sela se stiže iz pravca Leposavića, odnosno Leška. Sada samo retki kamioni „Trepče" prolaze ovuda i pokoji pešak koji je krenuo u varoš da kupi hleba i soli.

U Belom Brdu, koje se spominje još u dubrovačkim knjigama iz 1461. godine, ostali su samo oni koji nemaju gde da odu. A nekada se ovde jagmilo za radno mesto u rudniku.

Takozvano "pitanje Rudnice", naselja uz samu granicu sa Kosovom i Metohijom, na samom izlazu iz opštine Raška, zvanično se rešava još od 2007. godine, kada su počela prva "ispitivanja terena" od strane američke okupacione vlasti u Prištini.

Do tada je ovo naselje bilo poznato samo kao takozvani kontrolni punkt na srpskoj strani, kuda je (prikriven u kamionima međunarodnih organizacija) prolazio albanski tranzit heroina, zlata, pa čak i imigranata, dalje prema centralnoj Srbiji i Evropi.

Od Rudnice vodi najkraći put do vrha Kopaonika (18 kilometara), koji je još za vreme kralja Aleksandra sagrađen, ali posle Drugog svetskog rata nikada nije asfaltiran (jer ga je "kralj gradio"). Američka i evroamerička okupaciona vlast je kasno uočila prednosti puta od Rudnice do vrha Kopaonika, kad je već ucrtala nove granice albanskog Kosova. Ali je zato "pitanje Rudnice" i danas stalno otvoreno.

Izgradnjom velikoalbanske saobraćajnice, od Niša preko Prištine do albanske luke Drač, kao i poprečnih, prilaznih puteva, otvorena je mogućnost da se u otimanje kopaoničkih rudnika uključi i veliki novac od narko-mafije koja već godinama "posluje" oko luke Drač u Albaniji (detaljno opisano u knjizi "Operacija Durres", hrvatskog novinara-istraživača Domagoja Margetića).

Ako hitno ne bude promenjena državna politika Srbije, a prethodno srušena Vučićeva vlada i on zajedno sa njom, onda je, ne samo u teoriji nego i u praksi ostvarivo da ovo nacionalno blago Srbije padne u ruke najopasnije kriminalne organizacije u današnjoj Evropi-albanske narko-mafije.

 

    A 1. Vođa ispušta severnoatlanske vetrove

U vezi sa izjavom koju je Vučić dao na ekonomskom forumu u Tirani, da će Srbija morati da pronađe "alternativne" izvore gasa, jer se okreće prema američkoj strategiji ("…Srbija je po pitanju energetske bezbednosti, spremna da koristi gas iz više izvora, a to je veoma važno za naše američke prijatelje!"), srpski i ruski energetski stručnjaci odmah su osporili svaku njegovu rečenicu.

Ali je zato jedna američka novinska agencija, uz objavljivanje prvog citata iz intervjua s Vučićem, navela je da podrška gasovodu pod pokroviteljstvom SAD predstavlja veliki politički zaokret Srbije, napominjući pobednički, da je u pitanju "tradicionalni saveznik Rusije".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafijie

%d bloggers like this: