Архива

Posts Tagged ‘bombe’

RASPRODAJA: UZ PODRŠKU „VLADE U SRBIJI“, IMOVINA „MITROSA“ POSTALA PLEN AUSTRIJANACA ZA MALE PARE!!!

19. фебруара 2015. Коментари су искључени

 

Zahvaljujući samovolji Aleksandra Vučića, i klanična industrija "Mitros" iz Sremske Mitrovice, dobila je novog vlasnika, austrijsku kompaniju "Girlinger". Austrijanci su za 14 hektara zemljišta i 24 hiljade kvadratnih metara objekata (hladnjača od 6. 394 kvadrata, kobašarija, klanica, pogona za preradu živinskog mesa, itd.), ponudili uvredljivih 800 hiljada evra. "Mitros" je bio nekadašnji gigant i ponos jugoslovenske mesne industrije, koji je imao prodavnice u 25 evropskih zemalja i na prostoru cele bivše Jugoslavije. Prema procenama eksperata, njegova realna vrednost posle prve privatizacije (2005. godine) bila je oko 28 miliona evra. Ni danas nije manja. Ali, Vučićev plan je drukčiji. On očekuje dolazak nemačkog mesnog koncerna "Tenis", koji će sagraditi šest velikih farmi širom Srbije, od kojih će dve biti u Sremskoj Mitrovici.

      

                        Nikola Vlahović

PRODATA KLANICA

 

Dana 16. januara 2015. godine, posle dugogodišnjeg pljačkanja, iscrpljivanja i uništavanja, glavna vest u medijima koje kontroliše režim Srpske napredne stranke, bila je prodaja klanične industrije "Mitros" iz Sremske Mitrovice, austrijskoj kompaniji "Girlinger".

Krajem prošle godine (18. novembra 2014.), Privredni sud u Beogradu objavio je javni poziv za prikupljanje ponuda potencijalnih investitora zainteresovanih za kupovinu sremskomitrovačkog "Mitrosa".

U tom trenutku, smišljeno nisko procenjena vrednost preduzeća je nešto veća od 478 miliona dinara, a zainteresovanim kupcima je naloženo da treba da polože depozit u iznosu od 95,7 miliona dinara. U ogradi kruga "Mitrosa", u tom trenutku, nalazilo se 14 hektara zemljišta i oko 24.000 kvadratnih metara objekata koji su legalno upisani u javne knjige.

Tadašnji i sadašnji gradonačelnik Sremske Mitrovice, Branislav Nedimović, već je unapred znao da je austrijska kompanija "Girlinger" jedini ponuđač koji će odgovoriti na takozvani javni poziv, jer su rukovodioci "Girlingera" sa Vučićem sve unapred dogovorili. Trebalo je zbog javnosti proći kroz proceduru, formalno. Preko radio Novog Sada, Nedimoviću se u jednoj izjavi "omaklo", pa je rekao: "…investitoru se jako žuri", što je jasno ukazivalo da ni "Girlinger" nije imao nimalo poverenja u Vučićeva obećanja da će im "Mitros" biti skoro poklonjen.

Istina, ova mesna industrija je godinama unazad sistematski uništavana, kako bi je neko (ko isplatu najveću proviziju), dobio za male pare.

Konačno, kad je Odbor poverilaca "Mitrosa" prihvatio ponudu austrijskog "Gierlinger holdinga" za kupovinu industrijske klanice i fabrike konzervi, procenja vrednost 14 hektara zemljišta sa pravom korišćenja i ukupno 36 objekata "Mitrosa", bila je 478.600.500 dinara, a jedini zainteresovani kupac ("Girlinger") ponudio je 800.000 evra, što je cena prosečne vile na Dedinju.

Sednici Odbora poverilaca nije prisustvovao jedino predstavnik "Svislajona" Rodoljuba Draškovića (koji je bio vlasnik u "Mitrosu", voljom ranijih vlast), a ostali članovi su jednoglasno prihvatili ovu ponudu. Tako se završila još jedna brutalna otimačina državne imovine u Srbiji. Naime, cena koju je ponudio austrijski "Gierlinger holding" višestruko je niža od realne. To znaju svi, do poslednjeg malog akcionara u Sremskoj Mitrovici. Ali…

Generalni direktor "Girlingera", Johan Girlinger, već u prvoj izjavi nakon kupovine "Mitrosa", izjavio je i ovo: "…Naš plan je da u prvoj fazi uložimo između osam i deset miliona evra, a želja nam je da se proizvodnja pokrene već početkom jula, a krajnji cilj nam je da fabrika ima više od hiljadu zaposlenih i da se celokupna proizvodnja izvozi u Rusiju i Kinu…".

Naravno, ovo su sada planovi koji se tiču gospodina Girlingera i njegovog porodičnog biznisa, i nemaju više nikakve veze sa interesima Srbije. Vučićeva izdajnička vlada odlučila je da "Mitros" spašava tako što ga se odrekla.

Umesto da država uloži novac u podizanje ovog nekadašnjeg giganta, pa da ga tek onda (ukoliko ne donosi profit) ponudi na prodaju, urađeno je ono najgore. Osiromašen je i na kraju skoro poklonjen. Zbog dugogodišnje materijalne bede i nezaposlenosti, vlastodršci su doveli radnike "Mitrosa" u situaciju da se danas raduju što će raditi kao najamna radna snaga (najjefitinija u Evropi) za austrijski "Girlinger".

U ovako izopačenom poretku, "Girlingeru" je sve dato na tacni. Naime, ta kompanija sada ima pravo da koristi Srbiju kao najpovlašteniju naciju u trgovinskim odnosima sa Rusijom. Takođe, dobila je školovane i vešte klaničare (po čemu su bili poznati u celoj nekadašnjoj Jugoslaviji), a takođe, i najbolju mrežu dobavljača, uzgajivača i prvoklasno poljoprivredno zemljište čija cena je neuporedivo veća od one smešne cifre koju su Austrijanci ponudili.

Prva prodaja "Mitrosa" dogodila se marta meseca 2005. godine. Prodat je Rodoljubu Draškoviću, vlasniku koncernaSvislajon Takovo" za 36,1 milion dinara, uz obavezu da preuzme finansijske obaveze firme, među kojima je najveća stavka potraživanje 930 radnika od oko 1,2 miliona evra za zaostale plate i regrese.

Umesto toga većina zaposlenih je dobila otkaze, a jedva njih 150 je ostalo na poslu. U posedu „Mitrosa" tada je bilo i 22 hektara zemljišta, nova hladnjača od 6. 394 kvadrata, kobašarija, klanica, poseban pogon za preradu živinskog mesa i savremena kotlarnica. "Mitrosova" klanica za svinje i goveda ima kapacitet prerade oko hiljadu svinja dnevno, a pileća klanica, sagrađena 1999. godine, 3.500 komada pernate živine dnevno. Sve je to bio odličan plen za organizovanu pljačku.

Ipak, kriminalna družina iz Agencije za privatizaciju, tvrdila je da je "sve u redu", navodeći kako je „U postupku kontrole utvrđeno da kupac nije dostavio dokaze koji se odnose na raspolaganje osnovnim sredstvima, izvršenje obavezne investicije i poštovanje socijalnogprograma, pa mu je u skladu sa Zakonom o privatizaciji ostavljen naknadni rok. Postupajući po nalogu Agencije kupac je dostavio dokaze da je izvršio svoje ugovorne obaveze".

Ali, para i dalje nije bilo. I Drašković je, kao i drugi tajkuni u Srbiji, hteo da dobije mnogo veće za mnogo manje.

Kada je već bila u većinskom vlasništvu "Svislajona" usledilo je "deljenje" fabrike na manje celine, a neki "sektori" su jednostavno preregistrovani za druge poslove i delatnosti. Tako je ovaj nekadašnji gigant klanične industrije odveden u stečaj. Pre privatizacije ova fabrika je imala 1. 200 radnika a na kraju, uvođenje stečaja je dočekalo 145 radnika.

Usledile su godine planskog propadanja. Radilo se u prostorijama bez struje, vode i telefona. Počele su da se dešavaju i opasne havarije u krugu fabrike. Kad je kap prelila čašu, početkom avgusta meseca 2011. godine, 300 bivših radnika "Mitrosa" došlo je ispred zgrade preduzeća, tražeći od državnih organa da okončaju stečaj, koji je trajao dve godine.

Delegaciju radnika koji su radili u "Mitrosu" primio je tadašnji (gle čuda: i sadašnji!) gradonačelnik Branislav Nedimović i obećao im da će sve učiniti u traženju poslovnog partnera.

Na žalost, radnici su nastavili da odlaze iz firme bez otpremnine i plate, a objekti, zgrade i mašine su propadali.

Nijedan dinar nije uložen u ‚"Mitros" a obećano je svašta. Preduzeće je pre prodaje Rodoljubu Draškoviću i njegovom "Svislajonu", imalo prodavnice u 25 evropskih zemalja i u bivšoj Jugoslaviji, a prema procenama eksperata njegova vrednost iznosila je oko 28 miliona evra.

Pre Draškovića, haos u "Mitrosu" pravilo je i preduzeće Dragomira Markovića iz Surčina, "Organik lajf" (nekadašnji "Krmivoprodukt"), uzgajajući na "Mitrosovim" farmama bolesnu živinu.

Mnogo ranije, "Mitros" je bio jedan od simbola jugoslovenske privredne moći. Dnevno je ova mesna industrija klala više od hiljadu svinja, a svoje mesne prerađevine izvozila je u 25 zemalja, sa velikim uspehom. U to vreme, skoro da nije bilo porodice u Sremskoj Mitrovici, koja nije imala nekoga ko je zaposlen u "Mitrosu" ili ko je bio makar indirektno uključen u veliki sistem na kome je "Mitros" počivao.

Gledajući šta je dobio za novac koji je uvredljivo mali, "Girlinger" je za sebe napravio odličan posao. Tako dobro nije prošao ni u siromašnim zemljama poput Rumunije i Bugarske, gde je takođe kupio fabrike koje nisu ni izdaleka imale takvu tradiciju i takav kvalitet proizvoda kao "Mitros".

Bivši radnici i mali akcionari "Mitrosa" i danas vode maratonske sudske sporove sa svojom bivšom fabrikom, i sada očekuju naplatu svojih potraživanja, a neki od njih, ponovo i radna mesta.

Međutim, Johan Girlinger je pominjao nekakvu "prvu fazu" u kojoj je spreman da zaposli 300 radnika. A, kada će se doći do te "prve faze" i da li će, niko ne zna.

Nekada, u vreme jugoslovenske države, "Mitros" je zapošljavao skoro dve hiljade radnika, pa je i sa tim brojem zaposlenih jedva stizao da zadovolji sva tržišta na kojima se pojavljivao u zemlji i svetu.

Vučićeve parole da će uz "Girlinger" početi da stižu i kompanije koje će "ulagati u povećanje kvaliteta i genetskog potencijala stočnog fonda u Srbiji", samo su još jedan primer licemerja i beščašća ovog bolesnog autokrate.

On, naime, računa da će nemački gigant u proizvodnji mesa, "Tenis", izgraditi šest farmi širom Srbije, od kojih će dve biti u Sremskoj Mitrovici. Tako bi se austrijsko-nemački stočarski i agro-biznis u Srbiji potpuno zaokružio.

Srpski radnik i srpski poljoprivrednik, surovo su izbačeni na ulicu. Za njih je, u najboljem slučaju, predviđeno da nadniče kod novih gazda, kao u vreme okupacije, sa najmanjom platom u Evropi, bez prava na sindikalno organizovanje i sa stalnim strahom od otpuštanja.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

IZBOR NOTARA: KORUPCIJA, POHLEPA I BAHATOST SU VEŠTINE KOJE SU DOMINIRALE U NOTARSKIM KOMISIJAMA

24. септембра 2014. 4 коментара

 

Samo tri dana pre početka zvaničnog rada kancelarija javnih beležnika-notara, građani Srbije nisu imali ni njihov spisak, ni radno vreme, ni visinu taksi i tarifa koje će plaćati za zaključivanje pravnih poslova kod javnih beležnika. Na dan kad su javni beležnici zvanično počeli sa radom, većina njih nije ni položila odgovarajući ispit, niti je na bilo koji drugi način bila kvalifikovana da preuzme taj izuzetno odgovoran posao. Šta se zaista zbivalo u pozadini režimske propagande oko javnih beležnika, redakcija je je saznala od službenika Ministarstva pravde.

 

 

 

Prvog septembra sa radom je počelo 93 notara, umesto 100 , koliko je trebalo da bude izabrano, da bi se formirala javnobeležnička komora. Ali, to nije najveći problem. Veći problem je što nisu doneti svi propisi koji su neophodni za funkcionisanje notarske službe, a oni koji su doneti u Skupštini Srbije u nedelju 31. 8. 2014., odnosno dan pre početka rada notara, doneti su uz povredu ustava, jer ne mogu biti primenjivi pre isteka roka od 8 dana od dana objavljivanja u Službenom glasniku, a biće primenjeni odmah, tj. od 1. septembra 2014. da bi notari mogli početi sa radom,

Inače, uslov za početak rada notara je da Komisija Ministarstva pravde obiđe sve notarske kancelarije, i da da svoju saglasnost za početak rada. Takva Komisija nije ni formirana, niti je obišla ni jednu notarsku kancelariju u Srbiji. Procedura je morala da bude sledeća: da se obiđe notarska kancelarija, sačini Zapisnik i donese rešenje o tome da prostor u kome će raditi notar ispunjava ili ne ispunjava uslove, i postavi rok za otklanjanje nedostataka…

Uostalom, sve to je propisano Pravilnikom o uslovima za obavljanje javnobeležničke delatnosti (Sl.glasnik Republike Srbije br.31/2011). Članom 11 navedenog Pravilnika propisano je da ministar imenuje tročlanu Komisiju od kojih najmanje jedan član mora biti javni beležnik, a Komisija pre započinjanja sa radom javnobeležničke kancelarije proverava ispunjenost uslova, kako u pogledu prostora, tako u pogledu opreme, inventara. Članom 12 propisano je da navedena Komisija donosi rešenje o ispunjenosti uslova za početak rada javnobeležničke delatnosti.

Komisija do početka rada, 1. 9. nije donela ni jedno rešenje kojim utvrđuje ispunjenost uslova za početak rada, a javni beležnici su počeli sa radom. Ali, nisu svi javni beležnici 1. 9. počeli sa radom. Da bi mogli da počnu sa radom, notari su morali da se umreže sa određenim službama, katastrom i dr. , a ni jedan od javnih beležnika to nije učinio.

Nezaključivanje ugovora o osiguranju u smislu čl. 150 Zakona o javnom beležništvu povlači i sankciju – prestanak rada notara. Ni taj uslov za početak rada notara nije ispunjen. Ministar pravde je više puta do sada izjavio da notari odgovaraju svojom imovinom za rad.

To jednostavno nije tačno, jer to nigde nije propisano. Uostalom, nikada nije ni vršeno anketiranje notara šta imaju od imovine, niti su dužni da svoju privatnu imovinu bilo kome prijave.

Nema podataka na internetu da je Komora uopšte formirana, niti da je izabran izvršni odbor, nadzorni odbor, disciplinska komisija…Štampa o tome ćuti.

 

      Izabrani bez položenog ispita!

 

Bivši premijer Srbije Zoran Živković, a sada poslanik u Skupštini Srbije izjavio je na pomenutoj sednici Skupštine "da će obzirom na visoku tarifu koja pripada javnim beležnicima, a koju ovaj narod ne može da plaća, određeni broj javnih beležnika zaraditi toliko, da će moći da vrati makar deo novca koji je javni beležnik dao za svoje imenovanje.“ Treba li ovakvom mišljenju bilo kakav komentar, obzirom da navedeni stav bivšeg premijera niko nije demantovao. Znači, u pitanju je čista korupcija, pohlepa i bahatost.

Srbija je država koja je poslednja u Evropi uvela notare u pravni sistem. Imala je priliku da to uradi transparentno, obzirom da su zemlje u okruženju sa sličnim pravnim sistemima notarstvo uvele i pre 20 godina. Umesto da koristi iskustvo drugih, notarstvo je uvedeno uz kršenje procedure, Zakona o javnom beležništvu i navedenih pravilnika, a problem će se javiti slično problemu sa izborom sudija.

Ministar pravde je imenovao notare na osnovu mišljenja Komisije koju je on formirao, a čije je mišljenje prihvatio u celini. Komisiju su sačinjavali Snežana Marković, predsednik i članovi Biljana Pavlović i profesor Dejan Đurđević.

Navedena Komisija je pre toga izvršila ispitivanje kandidata, odnosno, oni su bili članovi ispitne komisije koji su odlučivali ko je položio i sa kojom ocenom notarski ispit, a ko ne. Njih troje su bili istovremeno članovi ispitne Komisije, kao i konkursne Komisije, koja je birala notare. Na taj način je prekršeno ustavno načelo o zabrani sukoba interesa.

Ministar pravde je u celini prihvatio mišljenje Komisije koju je on imenovao, kako u pogledu imena svih 94 imenovana notara, tako i u pogledu mesta gde notari zasnivaju svoju nadležnost. Inače, Komisija je izvršila bodovanje tako što je ocenu na ispitu pomnožila sa 10, na to dodala staž kandidata i to jedan bod za svaku godinu staža , ali najviše 20 bodova, i na sve to dodala bodove po osnovu svog "utiska o kandidatima." Komisija je u potpunosti promenila zakonske uslove za izbor notara, i kako je i sama navela u svom pismu ministru pravde, nije primenila 3 od 4 kriterijuma propisana ćl. 29 stav 4 Zakona o javnom beležništvu za izbor notara. Kriterijumi propisani navedenim članom Zakona o javnom beležništvu su: uspeh na pravosudnom ispitu, uspeh na javnobeležničkom ispitu, vrsta pravnih poslova na kojima su kandidati radili, rezultati koje su kandidati postigli na radu.

Navedena Komisija je umesto 4 kriterijuma iz Zakona primenila samo jedan, i to uspeh na javnobeležničkom ispitu. A i taj kriterijum je primenjen tako da favorizuje kandidate nove Komisije. Umesto druga 3 kriterijuma, Komisija je uvela jedan svoj novi-nepostojeći kriterijumOpšti utisak komisije o kandidatima.

Na osnovu tog izmišljenog kriterijuma-opšti utisak članova komisije, koji je nosio do 15 bodova, 12 kandidata koji su konkurisali samo za Beograd je dobilo 0 bodova, a od 1 do 3 boda dobilo je 24 kandidata. I to bez ikakvog obrazloženja.

Postavlja se opravdano pitanje, kako je logički moguće da neko po osnovu dva propisana zakonska kriterijuma -vrsta pravnih poslova na kojima je kandidat radio i -rezultati rada koje je kandidat postigao dobije 0 poena.

Kako su više od polovine navedenih lica koji su dobili 0-3 boda advokati sa 15 i više godina staža, proizlazi da se ta lica uopšte nisu bavila advokaturom i da nemaju nikakve rezultate. A pritom komisija ne daje nikakvo obrazloženje za takav svoj stav. Ali zato oni koji su radili kod vojske, policije i državnoj administraciji imaju "neverovatne radne rezultate" i dobijaju po 15 bodova.

Kako je to Komisija uspela da oformi svoje mišljenje o pojedinim kandidatima, takođe je sporno. Naime, Komisija je obavljala intervju sa svakim kandidatom, tako što je npr. dana 16.7. 2014. obavila intcrvju sa 25 kandidata za 2 sata. Dana 17. 7. 2014., takođe je obavila intervju sa 17 kandidata za 2 sata, a 18. 7. 2014. je obavila intcrvju za 2 sata sa 26 kandidata, a 19. 7. 2014. intervju sa 31 kandidatom, takođe za 2 sata.

Kandidati su, inače, pozivani preko sajta Ministarstva pravde , sa koga su uzeti ovi podaci, a koji se dostavljaju u prilogu. Iz navedenih podataka se vidi, da je po kandidatu za intervju ostavljeno po 4 minuta, u koje vreme treba uračunati i vreme ulaska u prostoriju, upoznavanja sa Komisijom, potpisivanja izjava o saglasnosti za objavljivanje intervjua koji su snimani, zatim izlazak , kurtoazno pozdravljanje. Bilo je kandidata koji su o svom radu govorili samo pola minuta, a zatim su bili prekinuti uz zahvalnost što su došli. Kakve to veštine poseduje Komisija kada je u stanju da za 1 minut ili 2, stvori utisak o kandidatima, pitanje je koje ostaje bez odgovora.

Nepravilnosti koje su prethodile izboru notara su sledeće:

Sedam izabranih notara nije imalo položen ispit u momentu raspisivanja konkursa 5. 6. 2014. godine (podaci za Beograd), to su: Miodrag Đukanović, Ana Petrović, Srbislav Cvcjić, Aleksandra Beštić, Iva Sekulić-Graovac, Jovanka Jovanović i Saša Bošković.

Imenovani su ispit položili 23.7.2014. godine, odnosno 18 dana nakon raspisivanja konkursa. Među njima je kandidat Miodrag Đukanović, koji je izabran za predsednika Komore notara.

Znači, osnovni uslov je da bi neko konkurisao za notara, je da ima položen ispit, u momentu raspisivanja konkursa, što navedena lica nisu imala, a izabrani su za notare!

 

      Kako su padali na popravnom ispitu

 

Najmanje deset izabranih notara (podaci za Beograd) je na usmenom ispitu palo na popravni. To su: Ivana Grabež, Milovan Glišić. Jasna Bojadžijevska , Dejan Radulović, Danka Carić, Savo Mićković, Dragana Smiljević, Slavica Jovanović…

Navedena lica su bodovana kao da su položila ceo ispit u roku, što nije slučaj. Navedena lica su dobili najveći broj bodova od svih kandidata, a npr. Ivana Grabež, koja je pala na popravnom ispitu, zauzima prvo mesto na rang listi sa 116 poena medu 1.000 kandidata koji su polagali ispit.

Miodrag Glišić je treći sa 115 poena, a takođe je pao na popravni. Neshvatljivo je da lica koja su pala na popravni budu najbolji između svih kandidata koji su položili notarski ispit.

Neshvatljivo je da najveći broj poena za položen ispit dobije 10 kandidata koji su pali na popravni. Logično je i pravično da kandidat, koji je sa manjom ukupnom ocenom položio ceo ispit u roku dobije veći broj poena od onog kandidata koji je pao na popravni što kod ove Komisije nije bio slučaj.

Ukupna ocena se na ispitu dobijala zbirom ocena na pismenom i usmenom delu, podeljeno sa dva. Navedena lica su dobila visoke ocene na pismenom delu ispita jer su im testovi za pismeni deo ispita bili unapred dati.

Ti kandidati su dobili devetke i desetke. A onda su pali na popravni i nisu položili ceo ispit, jer nisu mogli da baš kod svih članova Komisije imaju protekciju. Ali su zato dobili ukupnu ocenu visoku, jer su, kako smo naveli, na pismenom delu ispita dobili najveće ocene.

Ogromna većina kandidata, 95% koji su položili ispit u aprilskom, majskom i junskom roku 2014. su iz Beograda. Ti rokovi su bili bespotrebni , jer je već postojao dovoljan broj kandidata koji su položili ispit za Beograd (preko 80, a biralo se 44), i završili sve seminare.

Ako se želelo da veći broj kandidata bude iz unutrašnjosti, čime bi se moglo opravdati uvođenje aprilskog i majskog roka, ne i junskog (obzirom da je konkurs već bio raspisan) trebalo je organizovati ispite u regionalnim centrima Nišu, Užicu, Novom Sadu. Ali to nije bila želja Komisije i Ministarstva pravde, i pokazalo se da su gotovo svi kandidati koji su polagali u ta 3 roka, bili iz Beograda. To su bili kandidati koje su Komisija i Ministarstvo pravde kasnije imenovali za notare, što znači da su ta 3 ispitna roka za te kandidate bili namešteni.

Od prvih 16 kandidata na rang listi, 14 je položilo ispit u aprilskom, majskom i junskom roku. Polaganje za junski rok je bilo 23.juna 2014., što nije po Zakonu, obzirom da je konkurs raspisan 18 dana ranije, odnosno 5. juna 2014.

Od 12 imenovanih notara za teritoriju Prvog osnovnog suda u Beogradu (opštine Stari Grad, Savski Venac, Palilula, Vračar i Zvezdara), 10 njih su položili ispit u aprilskom, majskom i junskom roku, 23 od 40 izabranih notara za glavne gradske opštine, položili su ispit u aprilskom, majskom i junskom roku 2014.godine. Svi kandidati koji su polagali 23 juna 2014. (posle raspisivanja konkursa) su iz Beograda.

Taj rok-junski je nezakonit i napravljen je sračunato za beogradske kandidate bliske Komisiji i ministru pravde, a u tom momentu u Beogradu je bilo viška 45 kandidata koji su položili ispit.

Za junskim ispitnim rokom nije postojala nikakva objektivna potreba. Taj rok je namešten za određene kandidate. Po izmišljenim kriterijumima komisije, koja je ocenu sa ispita množila sa 10, automatski su eliminisani kandidati koji su dobijali niže ocene na ispitu.

Tako je Ana Petrović, koja je pala na popravnom ispitu , dobila ukupnu ocenu 9,1 odnosno 91 poen. Imenovana je dobila na znanje najveću ocenu od svih kandidata, a bilo ih je preko 1000, a pala je na popravni. Zaista za Riplija.

"…Uradila posao za dva minuta"

Kandidati koji su polagali 2012. polagali su pred Komisijom sastavljenom od profesora Pravnog fakulteta (prof. Dragor Hiber, prof. Oliver Antić, prof. Nebojša Jovanović, prof. Bodiroga i pred sudijom Ustavnog suda Marijom Draškić). Pred tom Komisijom je bilo izuzetno teško položiti, i od 600 prijavljenih kandidata u majskom, septembarskom i novembarskom roku 2012. položilo je 55, odnosno 9 %. Ali, tih 55 kandidata koji su položili 2012.godine, po starom pravilniku i pred profesorskom Komisijom bilo je dovoljno da se "pokrije" Beograd.

Rezultati kandidata postignuti u ta tri ispitna roka objavljeni su na sajtu Ministarstva, i to ocena kandidata na pismenom delu ispita i ukupna ocena. Posle smene stare Komisije i formiranja nove, više nisu objavljivane ocene kandidata.

Od tih 55 koji su položili , svi su dobili ocenu od 6,00 do 7,00. Od tih 600 kandidata dobijena je samo jedna 8 (Danka Carić), a i ona je na usmenom pala na popravni. Navedeni podaci govore koliko je taj ispit bio težak, a da bi kandidat položio morao je kod svakog profesora da dobije najmanje ocenu 6.

Kada je ministar pravde video da je od 600 kandidata položilo 55 , odnosno da je te 2012. u majskom roku položilo 30, u septembarskom 19, a u novembarskom samo 6, što je bio očigledan pad i broja prijavljenih i onih koji su položili, smenjena je "profesorska Komisija", promenjen je Pravilnik o polaganju ispita i po novom Pravilniku donetom u aprilu 2013.godine održani su ostali ispitni rokovi.

Od aprila 2013. do juna 2014. održano je 11 ispitnih rokova i od oko 300 prijavljenih kandidata položilo je oko 140, odnosno blizu 50%. Po novom izmenjenom Pravilniku bilo je dovoljno da se položi kod većine od 5 (znači 3 ispitivača), što govori o tome da je kriterijum bio mnogo blaži (član 10 , stav 4 Pravilnika o javnobeležničkom ispitu (Sl. Glasnik RS 31/2013.).

Iz iznetog se vidi da je od 600 kandidata položilo samo 9% kod prethodne- smenjene Komisije i po starom Pravilniku, a da je prolaznost kod novoformirane Komisije skoro 50% od broja prijavljenih.

Najprofitabilnije opštine-centralne u Beogradu, Vračar, Stari Grad, Savski Venac, Zvezdara i Voždovac, dobili su kandidati koji su položili sa najvećim ocenama u aprilskom, majskom i u junskom roku 2014, pred novom Komisijom.

Komisiju, a ni ministra pravde nije interesovalo to što su kandidati koji su položili 2012.godine pred starom- profesorskom komisijom i po starom Pravilniku obučavani u najmanje 10 seminara koje su vodili notari iz Bosne, Nemačke, Francuske, Mađarske i dr, a u organizaciji GlZ-a. Obučenost kandidata za njih nije bio kriterijum, a to je logično najvažniji kriterijum. To govori o tome da je za Komisiju bilo važno da prođu njihovi kandidati, za koje su i raspisivani ispitni rokovi…

Komisija nije vrednovala radni staž kandidatima koji su imali više od 20 godina radnog staža. S druge strane, vrednovala je radni staž notarima koji su radili u policiji, vojsci i državnoj administraciji, gde po prirodi posla nisu ni mogli raditi poslove bliske građanskom pravu. Zbog svega navedenog ne čudi da je u udarnom dnevniku RTS-a u 19:30h dana 1. 9. jedan od notara izjavila “da je jedan posao toga dana uradila za 2 minuta.“ Takvoj izjavi nije potreban nikakav komentar.

U stručnoj javnosti vlada mišljenje da je izbor notara izvršen početkom avgusta, kada su ljudi na godišnjem odmoru, da bi javnost bila uskraćena o nezakonitom izboru notara.

Takođe se zna da postojeći notari neće raspisivati konkurs za prijem novih notara do iduće godine, da bi se oni pozicionirali što bolje u pogledu pribavljanja poslova i dobrih klijenata. A kada taj konkurs bude raspisan da će za notare biti izabrani Ljiljana Blagojević, doskorašnji pomoćnik ministra pravde, Danijela Vazura, sestra sadašnjeg pomoćnika ministra pravde i druga lica bliska postojećoj vlasti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

REKET POLITIČKE MAFIJE I “RADNE GRUPE” ZA UZIMANJE PARA OD KRIMINALNIH LIKOVA SRBIJE!!!

6. јула 2014. Коментари су искључени

 

Od kada je postao deo vlasti, bolje reći kada je počeo da vlada u Vladi Ivice Dačića, Vučić je pokušavao da nabije rogove u glavu i srpskom policijskom vrhu, čestim optužbama da ga prate, snimaju njega i predsednika Nikolića, da žele i da ga ubiju. Onda bi podvio rep i počeo da ih hvali, kao da će i sa njima da zanoći u svojoj kući u Jajincima. Ta navika traje i danas.

 

              major Goran Mitrović

 

Premijer Srbije saopštio je 20. juna na konferenciji za štampu u Vladi Srbije da su smenjeni svi načelnici uprava u Ministarstvu unutrašnjih dela. Smenjeni su prisustvovali ovoj lakrdiji, bez prava glasa, a ni prisutni građani, direktor policije Milorad Veljović i ministar unutrašnjih poslova dr Nebojša Stefanović, nisu imali prava da se oglase živim. Govorio je, vičući, samo Aleksandar Vučić.

Smena je došla, jer istog dana je predsednik Srbije Tomislav Nikolić tražio od Vlade Srbije da ga obavesti o stanju u MUP-u, i sprezi vrhova policije sa narko mafijom.

Vidno uznemiren, Vučić je pohvalio smenjenog načelnika Uprave kriminalističke policije Rodoljuba Milovića, tvrdeći da i dalje smatra da je on pošten i častan policajac, ali, dodao je, da niko ne može da ga ubedi da Dragoslav Kosmajac, najveći narko diler na ovim prostorima, ne može da bude uhapšen. Zato će, rekao je, on lično rukovoditi tom akcijom!

Sve češći su izlivi ludila srpskog premijera.

Smena u policiji je normalna u njenom radu. Promene se ne oglašavaju, jer se, zbog prirode posla, načelnici upućuju na nove radne zadatke.

Od kada je postao deo vlasti, bolje reći kada je počeo da vlada u Vladi Ivice Dačića, Vučić je pokušavao da nabije rogove u glavu i srpskom policijskom vrhu, čestim optužbama da ga prate, snimaju njega i predsednika Nikolića, da žele i da ga ubiju. Onda bi podvio rep i počeo da ih hvali kao da će i sa njima da zanoći u svojoj kući u Jajincima.

Zašto se Vučić okomio na Kosmajca?

 

      Vučićevo oranje drumova

 

Aleksandar Vučić ume samo da oponaša druge. Tako je, kopirajući svog idola Miodraga Rakića, da od vrha srpskog podzemlja treba uzeti što više para, i pokazati im ko je ko, i Vučić, uoči izbora održanih u maju 2012. godine, poslao u misiju “dobre volje“ Vladimira Cvijana, advokata i člana rukovodstva stranke, da uzima pare od onih koji su bili pod poternicom.

Tako je Cvijan doneo Vučiću velike svote novca koje je dao Stanko Subotić Cane, kome je Vučić obećao da će, ako dođe na vlast da mu organizuje pravično suđenje. Cvijan je u zatvoru posetio Sretena Jočića, zvanog Joca Amsterdam, koji je preko prijatelja platio nekoliko miliona Vučiću, kao mali znak pažnje. Cvijan je o svemu vodio evidenciju, i uredno je predavao novac Vučiću.

Na spisku onih koji su donirali Srpsku naprednu stranku našao se i Dragoslav Kosmajac. Priložio je sedam miliona evra! Vučić je ove pare sakrio u svoj džep, i pre dva meseca, kada je predsednik Nikolić saznao da je Aleksandar te pare prisvojio, u besu, pokušao je da ga u svom kabinetu udari nogom, ali je promašio i pogodio jednog od prisutnih.

Vučić rezonuje: ako su Boris Tadić i Miodrag Rakić mogli od Darka Šarića da uzmu desetine miliona evra, i da za njim raspišu poternicu, zašto to i on ne uradi sa Kosmajcem.

Gospodin Kosmajac, kao ni Darko Šarić, u Srbiji nisu imali posla sa drogom. Bili su čisti, pristojni i neupadljivi. Pomenuti Kosmajac je u 61. godini života, ali protiv njega nije napisana ni prekršajna prijava, ni u Srbiji, ni u inostranstvu. U Srbiji se bavi stanogradnjom, otvaranjem dečjih obdaništa i drugim, potpuno legalnim biznisom, što je policija utvrdila i pretresom njegovog stana.

Kada su Vučiću referisali koliko novca u kešu, sa potvrdama o poreklu, i iz koje banke su podignuta, raspolaže gospodin Kosmajac, Vučiću je počeo da se oblizuje. Zašto ga ne uhapsimo i sve mu to uzmemo, pa nek se žali, pitao je. Ali, policija ga nije podržala u tom marifetluku.Oni koji imaju para, imaju i prijatelje, i oni su na svakom važnom mestu.

Svojevremeno je Snežana Malović pokazivala, dok je bila ministarka pravde, šta su sve oduzeli od Darka Šarića, šta je od toga završilo u njenim stanovima, pa zato i danas, dve godine od odlaska iz ministarstva pravde, Malovićevu čuva danonoćno 40 policijskih službenika, po Vučićevom nalogu.

Sve to plaćaju građani Srbije! Vučić je bio toliko impresioniran, da je i on poželeo da ima svog Darka. Tako će jednim udarcem da ubije dve muve, zaključuje on. Prvo, na čelo narkomafije dovešće svog čoveka, koji će mu plaćati, a ovog drugog će opljačkati, do gole kože.

Zašto nije smenjen Milorad Veljović, vremešni direktor srpske policije u nekoliko mandata? On je, naprotiv, i ojačao. Rukovodiće i iz fotelje načelnika Uprave kriminalističke policije. A biće i na čelu “radne grupe“ koja treba da montira proces Kosmajcu, jer nikakvih dokaza o njegovom učešću u distribuciji narkotika nema, jer bi se tim povodom oglasile i strane policije, nudeći saradnju. Bez montiranog procesa Vučić ne može oduzeti Kosmajčevu imovinu, koja se procenjuje na desetine miliona, jer je uspeo da keš evakuiše od Vučićevih dugih prstiju.

Mediji su pratili Veljovićevo poslovanje. Kamere su zabeležile da se sastaje u hotelskim klozetima sa narko dilerom Ćazimom Osmanijem, kosovskim Albancem, koga nemačka kriminalistička policija smatra velikim narko bosom. Po nalogu direktora srpske policije Ćazim je dobio originalni sprski pasoš na ime Miloš Petrović!

Samo zbog davanja pasoša, Veljović bi dobio petogodišnju kaznu zatvora. Ali, novac koji dobija od Ćazima Osmanija, trde upućeni, Veljović deli sa Vučićem. Zato Vučiću ne pada na pamet da pomene Ćazimovo ime. Obećao je da će se proveriti Veljovićeva veza sa njim, ali je na to obećanje brzo zaboravio. On misli da se toga možemo sećati, samo ako nam on odobri.

Po nalogu Čazima Osmanija, za ambasadora Srbije u Slovačkoj postavljen je prošlog oktobra Albanac Šami Dermaku. U Slovačkoj albanska narko mafija drži ogroman kapital, i poslat je Albanac koji će im izdavati srpske pasoše, posećivati ih u zatvorima…Ovo imenovanje plaćeno je pet miliona evra u prahu!

Treba pomenuti da je gospodin Veljović vlasnik desetine stanova, kuća, vikendica i drugih nekretnina. Oba njegova sina su teški narkomani. Stanko je kao srednjoškolac dobio posao u Srpskoj banci, pa je premešten u NIS, sa platom od dve hiljade evra, a Nemanja je u Moskvi, kao šef predstavništva Farmakoma, čiji je vlasnik Miroslav Bogićević, čija kompanija je uzela više od šest stotina miliona evra kredita, koje ne može da vrati.

Nije ni čudo što Bogićević nije u zatvoru, kada je zaposlio Veljovićevog sina, sa mesečnom platom od deset hiljada evra, koje on potroši u Moskvi, šmrčući. Nemanju u Moskvi čuvaju srpski policajci, u civilu, o trošku srpske policije. Koliko to košta, sam Bog zna. Zna i Vučić, ali ne sme da se javi, jer ga Veljović drži, kažu, džepu!

 

      Službe su ga volele

 

Koliko će Vučić od Osmanija naplatiti uništenje konkurencije? Sigurno je, veliki novac će završiti u njegovom džepu.

Po nalogu Ćazima Osmanija srpski direktor policije osigurava transporte droge koji kreću od Prištine, ka Evropi, a iza kojih stoji američka obaveštajna zajednica. Vučićeva prodaja Kosmeta tek će se razjasniti, ako on to živ dočeka.

Dragoslav Kosmajac je, tvrde upućeni, od mladosti bio miljenik srpskih službi bezbednosti. Bio je disciplinovan, odmeren, nije se opijao, nije se isticao, bio je diskretniji i od najboljih operativaca. Ako se bavio poslom zbog kojeg ga Vučić optužuje, onda je to činio pod šinjelom jugoslovenskih i srpskih službi.

Doživeo je duboku starost, a da ničim nije kompromitovan. Na njega sada Vučić šalje svoje “radne grupe“, spašavajući sebe da Kosmajac ne progovori, i javno ga pita šta je sa njegovih sedam miliona evra donacije SNS-u, koje su završile u njegovom džepu.

Vučić se, podsećamo, oglasio 20. juna iz kabineta Vlade Srbije, a sutradan je priveden na “informativni razgovor“. Avion srpske vlade sleteo je na podgorički aerodrom, da Vučić objasni svom crnogorskom kolegi svoje objave ratova narko mafiji. Oni nisu u nadležnosti izvršne vlasti, već tužilaštva i policije.

Milo Đukanović je ozbiljno zamerio Vučiću na ponašanju, jer na taj način i njega dovodi u opasnost, mada on sa njegovim igrarijama nema veze. Odnose u podzemlju ono reguliše samo, na svoj način.

Srpska policija je u punom rasulu. Načelnik Policijske uprave Beograda Veselin Milić nastojao je da on bude na čelu popisne komisije koja će utvrditi vrednost Kosmajčeve imovine, koja bi “prilikom popisa dobila noge“, jer bi se on i njegovi službenici, “zbunili pri popisivanju“. Direktor je tu čast odredio za sebe.

Ali, Vučića čekaju nerešivi problemi. Država je u bankrotu, sva njegova obećanja oko investicija pokazala su se lažnim, zaduživanje se nastavlja nesmanjenom žestinom, njegova horda pljačka sve više.

On je objavio i rat policijskim sindikatima, koji traže povećanje plata, uniforme, naoružanje, sredstva za rad. Vučić mora da preda i ministra policije, koji je uhvaćen u prepisivanju doktorata, i bez obzira koliko se on bude suprotstavljao, popustiće pred pritiskom.

Kad ga god pritisnu, Vučić podvije rep. Inače, on je surov čovek. Često je tukao svoju prvu ženu, a i drugu, Tamaru Đukanović, koja je bila pred porođajem, krvnički je mučio i zlostavljao, tako da je ona odvedena na porođaj u GAK Narodni front, gde je izgubila dete, jer je Aleksandar tvrdio da nije njegovo. Nesrećna Tamara se teško razbolela, dobila je bolest krvi. Njoj je ostavio stan, a sebi je, navodno, kupio garsonjeru od 32 kvadrata.

Njemu će uskoro trebati i manje kvadrata.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ZLOUPOTREBA FUNKCIJE I VESELO DRUŠTVO: ŠREDER, VUČIĆ I KAFANSKI ROMSKI BEND

9. маја 2014. Коментари су искључени

 

Dolazak bivšeg kancelara Gerharda Šredera u Beograd nije medijski najavljen, jer su se vlasti u Beogradu plašile da im donosi „svilen gajtan" ili iz Nemačke ili iz Rusije. Šta je tačno rekao Aleksandru Vučiću na sastanku u četiri oka nije poznato, ali je bivši kancelar posle toga javno pohvalio novog srpskog premijera „da je poslušan i spreman na saradnju". U znak zahvalnosti za ovu pohvalu Vučić je sa Šrederom hteo u Nemačku da pošalje i romski orkestar, pa zamalo što nije izbio diplomatski skandal.

 

          Igor Milanović

 

Početkom aprila ove godine, bivši nemački kancelar Gehard Šreder je došao u iznenadnu posetu Srbiji. Zvanični razlog za njegov dolazak bio je početak rada „Foruma Srbija-Nemačka" čiji je počasni gost bio. Pravi razlozi, međutim, bili su konsultacije srpskog vrha sa ovim iskusnim političarem povodom insistiranja EU da i Srbija uvede sankcije Rusiji zbog krize u Ukrajini.

Sa Aleksandrom Vučićem se Šreder sreo 10. aprila. Posle zvaničnog dela učešća na „Forumu" čiji je Vučić počasni član, usledio je sastanak u četiri oka. O onome šta je tada razgovarano i šta je Šreder preneo Vučiću, kao zvanične stavove kako nemačke, tako isto i ruske vlade (sa kojima Šreder ima podjednako bliske odnose) niko nije obavešten.

Posle ovog razgovora otišlo se u zemunski restoran „Milagro" na obilno jelo i piće. Banketu su, osim Vučića i Šredera, prisustvovali nemački ambasador u Beogradu Hajnc Vilhelm, rukovodstvo predstavništva nemačke privredne komore u Beogradu, Ružica Đinđić, tadašnji predsednik vlade Srbije Ivica Dačić, i bivši predsednik Republike Srbije Boris Tadić, i druge ličnosti.

U kojoj funkciji je bio prisutan Boris Tadić, nikome nije bilo jasno, pa ni samom Šrederu koji ovaj susret nije tražio. Bilo je za sve prisutne očigledno da se i sam Tadić osećao neprijatno, ali ne zato što je na banketu, već zato što je bio posađen u ćošak, što bi se reklo na kraj sofre.

Centralna ličnost, pored samog Šredera, bio je Vučić koga je bivši kancelar upadljivo hvalio kao poslušnog i na saradnju spremnog političara. Prisutni su imali osećaj da Šreder ovim rečima želi da uputi poruku ostalim prisutnim srpskim političarima kako i oni treba da budu poslušni! Kome poslušan, to Šreder nije rekao na banketu.

Sam Vučić, ne samo da je tokom gozbe bio poslušan, već i servilan. U jednom trenutku je Šreder pohvalio orkestar Roma, koji je uveseljavao goste, i prisutnima odao tajnu da je proslavu svog sedamdesetog rođendana, zbog dolaska u Srbiju, pomerio za vikend, posle povratka iz Beograda. Šreder je, inače, rođen 7. aprila 1944. godine.

Na ovu Šrederovu iskrenu opasku,Vučić je prosto poskočio od sreće kada je ovo čuo. Eto neočekivane prilike da se nemačkom gostu još više dodvori, pa je predložio da o trošku srpske Vlade prisutni muzičari odlete u Nemačku, i sviraju na Šrederovoj privatnoj rođendanskoj žurci! Na ovu ideju, prvo su se zabezeknuli muzičari.

Pa mi nemamo pasoše!", rekli su Vučiću.

Nema veze, dobićete ih koliko sutra ujutro", odgovorio im je Vučić, i tražio od prisutnog Dačića da odmah sve završi u policiji.

Kada je prevodilac objasnio Šrederu o čemu se radi, ovaj samo što se nije prekrstio levom rukom. Kafanski romski bend na njegovom prijemu u Nemačkoj?! Prvo je pokušao da se uljudno zahvali na ponuđenoj „časti" i da je odbije.

Vučić je ostao uporan i insistirao da avionom Vlade muzičari budu prebačeni u Nemačku i da tamo na uvce sviraju Šrederu, pa ako treba i tokom samog puta da ga uveseljavaju.

Tada je morao da reaguje i ambasador Vilhelm koga je Šreder bukvalno preklinjao da mu pomogne kako ne bi morao na grub način da odbije Vučićev predlog. Diplomatskim rečnikom je objasnio lideru naprednjaka kako se radi o privatnoj žurci, samo za najbližu rodbinu i najintimnije prijatelje (verovatno u strahu da se i Aleksandar Vučić i sam na nju ne pozove) i da nije planirano prisustvo bilo kakvih muzičara.

Nekako se Vučić posle toga dozvao pameti i odustao od slanja benda u Nemačku. Neka to ostane za neku drugu priliku, rekao je, sigurno misleći da će ta prilika da se ukaže kada ga Šreder bude pozvao u uzvratnu posetu, što bivši kancelar ni jednom rečju nije ni nagovestio.

Ali, kako je Tadić uspeo da se ugura među goste banketa u „Milagru", moguće je da se isto tako jednog dana on i Vučić nepozvani pojave i na samim vratima Šrederove kuće. Tadić, istina, ima iskustva u tome, on se nepozvan pojavljivao na sajmovima u Nemačkoj i nasrtao na nemačku kancelarku Angelu Merkel, kako bi skrenuo pažnju na sebe, nepozvan je dolazio na raznorazne forume i skupove, pa su ga naknadano, iz pristojnosti, ubacivali u spiskove gostiju. Nemci su mu dali i neku besmislenu nagradu, samo da ga se reše. Na kraju su morali da ga sklone. Sad imaju Vučića. A, njegov slučaj je još teži.

 

     A 1.

    Kasno je za kajanje

Gerhard Šreder je bio nemački kancelar u vreme kada je NATO bombardovao Srbiju, ali i kada je ubijen Zoran Đinđić. Na osnovu njegove izjave kako srpske snage na Kosovu masovno ubijaju Albance, opravdana je NATO agresija, ali je ista izjava poslužila i za snimanje emisije koja će kasnije biti prikazana na nemačkoj televiziji, a koja je nosila simboličan naziv „Sve je počelo jednom laži", u kojoj je raskrinkana uloga bivšeg kancelara u akciji NATO alijase "Milosrdni anđeo“.

Posle petnaest godina, kad se Šreder pojavio u Srbiji kao gost Aleksandra Vučića, priznao je: "…Bombardovali smo jednu suverenu zemlju, bez odluke Saveta bezbednosti".

Po odlasku u političku penziju, Šredera 2006. angažuje „Rotšild grupa" za savetnika, a trenutno je predsednik odbora akcionara „Severnog toka" A.D, preduzeća u kome ruski „Gasprom" ima većinski paket akcija, i koje upravlja istoimenim gasovodom ispod površine Baltičkog mora.

Šreder je, inače, zvanični banket za svoj rođendan organizovao u palati Jusufov u St. Petersburgu. Među više od 100 zvanica bio je i Vladimir Putin.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafjie

SAMO JEDNOM SE ŽIVI: TURISTIČKI REZULTATI VELIKIH TROŠADŽIJA ATAŠEA SRPSKE POLICIJE PO SVETSKIM METROPOLAMA

 

Skandalozni izbor takozvanih ekspertskih kadrova direkcije policije koji su zaduženi za reformu i integracije srpske policije sa Evropskom unijom i njihovi enormni troškovi, predstavljaju pravu sliku raspada državnih institucija. U pismu koje je dobila redakcija iz vrha MUP-a Srbije, opisani su i "kadrovi" i njihove mesečne potrebe koje se mere desetinama hiljada evra. Pismo objavljujemo  u celosti.

 

 

 

„Nekada su srpska i savezna policija sarađivale sa svim ostalim policijama, ne samo u regionu nego i šire. Ta saradnja je bila na veoma visokom nivou, jer su je obavljale školovane i stručne osobe sa velikim policijskim iskustvom do određenog perioda, kada nastaje kolaps u međunarodnoj policijskoj saradnji, prouzrokovan dovođenjem partijskih, neškolovanih, neiskusnih kadrova, za koje nisu važile bar osnove nekih međunarodnih kriterijuma izuzev partijskih knjižica, prijateljstva sa rukovodiocima, krevetskih usluga…

Ali pođimo redom od načina na koji su započeli tu svoju karijeru vezanu za EU integracije, lažne oficire za vezu, policijske atašee i eksperte. Policijskih atašea i ostalih eksperata Srbija ima, ili je imala u nekoliko zemalja i to u: SAD, Ruskoj federaciji, Italiji, Mađarskoj, Makedoniji, Francuskoj, Rumuniji, Sloveniji, sedištu EU u Briselu, našoj ambasada u Briselu i povremeni kvazipolicijski eksperti na raznim školovanjima i poluprivatnim obukama, a koje u enormno velikim deviznim iznosima plaćaju poreski obveznici Srbije, a čiji su profesionalni rezultati, izuzev turističkih, na najnižem mogućem nivou.

Krenimo prvo od njihovog šefa Biroa za međunarodnu saradnji gospodina Igora Perića zvanog Masonski prasac, kadra SPS koji je u MUP došao 2009. godine iz Kancelarije za pridruživanje EU, iako ga niko od tamo zaposlenih nikada nije ni video.

Gospodin Perić nema ni višu školu, već završenu neku francusku večernju školu menadžera u Parizu, gde je i živeo neko vreme. Izuzev aktivnosti sa jednim državnim sekretarom u masonskoj loži njegove stručne kvalifikacije su ravne nuli. Kada je došao u MUP najviše rukovodstvo je preko noći izmenilo sistematizaciju, jer nije ispunjavao uslove za to radno mesto. Sve je to tada skockao gospodin Željko Kojić „sumnjivi" pomoćnik ministra i kadar SPS-a.

Policijski ataše u SAD je gospodin Srđan Spasić zvani Spale, iz Medveđe, koga je SG1S direktno preporučio na to mesto, iako nikada nije obavljao operativne poslove. Naime, on je obavljao poslove neuspelog specijalca i ceo svoj radni vek je samo hapsio, odnosno lišavao slobode lica, a posle radnog vremena je privatno radio kao čuvar u firmi STANKOM na Banovom Brdu, kod čuvenog Žike Muštikle.

Nije čak ni imao završen fakultet, već višu školu, jer za tu vrstu visoko intelektualnog posla nije bio ni potreban. Preko veze je završio osnovni kurs FBI-a, i to iskoristio da sebe lažno predstavi kao najvećeg policijskog stručnjaka. On boravi sa svojom porodicom u Vašingtonu, sa suprugom i decom u luksuznom stanu u elitnom kraju, i koristi službeni skupoceni džip.

Njegov dosadašnji posao, izuzev svog privatnog, se zasnivao na dočekivanju visokog rukovodstva MUP prilikom odlaska u SAD i razgledanju gradova i znamenitosti Amerike. Nijedan zvaničnik, čak ni lokalne policijske stanice u Americi, ne zna da država Srbija ima svog policijskog službenika tamo, iako se gospodin Spasić konstantno hvali na prijemima da svakodnevno ide u FBI, DEU, DIU i sl.

MUP Srbije izdvaja mesečno preko 12.000 evra za troškove stana, školovanja dece i održavanja skupocenog službenog vozila koji gospodin Spasić koristi.

U Ruskoj Federaciji je do skoro boravio i radio gospodin Dragan Grbović zvani Grba, koji je jedini imao stručne i profesionalne karakteristike za obavljanje tog posla kao iskusni, obučeni i školovani operativac nekadašnje službe državne bezbedosti.

Vraćen je ekspresno iz Rusije, zato što je okarakterisan od strane rukovodstva MUP kao kadar SNS i pored njegovih izuzetnih rezultata i svih pohvala od strane ruskih bezbednosnih službi.

U MUP-u se priča da se zamerio državnom sekretaru Vanji Vukiću, i da nije hteo po njegovom nalogu da dočekuje kojekakve devojke, ljubavnice, švalerke i „poslovne partnerke" najviših rukovodilaca MUP-a i SPS, i da je otkrio njihove razne nezakonite poslove i sumnjive kontakte. Njegovi mesečni troškovi su takođe bili oko 10.000 evra.

U Italiji posao policijskog atašea obavlja najbolji drug jednog od državnih sekretara MUP-a, izvesni Dragan Đorđević zvani Doca, koji je inače radio kao priučeni medicinski tehničar na VMA i u SAJ-u, a koji je u međuvremenu završio MEGATREND fakultet, i nekoliko mastera na istom fakultetu.

Izuzev previjanja rana i pružanja prve pomoći bolesnim licima, ostalih umnih i fizičkih kvalifikacija nema. U međuvremenu je takođe zahvaljujući SPS drugovima prebacio svoju suprugu sa VMA u Ministarstvo spoljnih poslova, tako da i ona prima visoku deviznu platu.

Živi sa porodicom u elitnom delu Rima, i koristi skupoceni auto koji je takođe platio MUP. Njegov posao se zasniva na dočekivanju supruga i devojaka funkcionera MUP i SPS-a na vikend-šoping ture u Rimu i ostalim gradovima Italije, kao i posetama skupocenim hotelima i letovalištima.

Mesečni izdaci koje MUP izdvaja na stanarinu, plate, školovanje dece i ostale reprezentativne troškove gospodina Đorđevića iznose preko 12.000 evra, ne računajući plaćene avionske karte svakog meseca za Beograd, za njega i njegovu porodicu.

U Sloveniji je policijski ataše, a na predlog SPS i PUPS bila gospođa Zorana Katić, koja je inače sudski tumač za engleski jezik, i koju je u MUP, kao eksperta, dovela 2006. godine njena školska drugarica i tadašnji državni sekretar Mirjana Orašanin.

Gospođa Katić nema ama baš nikakve veze sa policijskim i operativnim poslom, a tako je dobro obavljala četiri godine taj posao u Sloveniji, da slovenačka policija nije ni znala da Srbija u njihovoj zemlji ima policijskog atašea!

Živela je u skupoceno iznajmljenom stanu u elitnom delu Ljubljane, a o njenim mesečnim troškovima i profesionalnim rezultatima je suvišno govoriti – troškovi su iznosili oko 6.000 evra.

U MUP-u se pominje da na njeno mesto dolazi "još veći policijski ekspert“, istetovirani inspektor Dejan Marinković zvani Mića, koji je trenutno načelnik Službe za ratne zločine, i školski drug državnog sekretara.

On je na to mesto postavljen kao kadar DS, u Kragujevcu, gde je radio važio je za jednu pravu ošljaru i spletkaroša. Sve češće se hvali da je kućni prijatelj sa predsednikom Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem.

U službi se prema svojim radnicima ponaša kao sa stočnim fondom, konstantno ih ponižavajući. Živi u ekstra nameštenom službenom stanu u strogom centru Beograda za koji ne plaća nikakve dažbine.

 

     Troškovi "reprezentativnih aktivnosti"

 

U sedištu EU u Briselu, kao policijski ekspert srpske policije i koordinator za razmenu poverljivih podataka sa EU i NATO nalazi se Ljilja Spasojević, zvana Retkoserka, takođe iz Medveđe, kadar SPS-a i sestra od strica pokojnog Dušana Spasojevića – vođe zemunskog klana, koji je učestvovao u ubistvu premijera Zorana Đinđića!

Ona je prethodno radila kao administrativni radnik u jednoj policijskoj stanici, zatim kao obični referent za međunarodnu saradnju, a koja o toj problematici ne zna ama baš ništa. Pošto je kupila na kredit veliki stan u elitnom delu Beograda – Dedinju, prešla na skupoceneu ultra slim cigarete, a prvenstveno zbog njenih prekovremenih „intimnih aktivnosti", rukovodstvo MUP i SPS ju je nagradilo slanjem u Brisel.

U međuvremenu ova „klečeći sposobna žena" je uspela da i svog muža, inače takođe zaposlenog u MUP-u, privremeno prebaci da radi u MSP kao vozača – pratioca u našoj ambasadi u Briselu, što nije do sada pošlo za rukom nikom od mnogo većih karijernih diplomata. MUP joj je odmah kupio skupoceni službeni automobil, a ona je sa porodicom iznajmila skupoceni namešten stan u najelitnijem delu Brisela.

Mesečni troškovi koje MUP izdvaja za troškove gospođe Spasojević i njene porodice za stanarinu,plate, školovanje dece, i njene „reprezentativne aktivnosti" iznose preko 15 000 evra bez plaćenih avionskih karata na mesečnom nivou.

O njenim rezultatima i vrstama „poslova" koje tamo obavlja, sa kim i za koga, je suvišno pisati. Takođe u Brisel je upućena i druga osoba, ali kao policijski ataše Zorana Lazarov, po zanimanju pravnik, kadar SPS, zaposlena u Birou za međunarodnu saradnju bez ijednog dana rada u operativnom sastavu policije!

Razlog njenog ubrzanog slanja u Brisel kao policijskog atašea (iako je već tamo Ljilja Spasojević kao policijski ekspert, ali niko ne zna za šta) je što je njen suprug gospodin Lazarav kao nekadašnji kadar DSS radio u BIA i MSP, a sada je kao kadar SPS sa srednjom školom dobio radno mesto u protokolu naše ambasade u Briselu. Njihovi troškovi sa nameštenim stanom vozilom i školovanjem za decu će premašivati mesečno 15.000 evra.

Već drugi mandat od pet godina u Makedoniji se nalazi takođe policijski ataše gospodin Milan Petrović, koji je na to mesto postavljen zahvaljujući svojim privatnim vezama sa jednom međunarodnom organizacijom, sa kojom je sarađivao, ali zarad ličnog interesa. Njegov posao sem privatnog, zasniva se na dočekivanju i razvoženju funkcionera MUP i SPS i njihove rodbine i ostalih, pogotovo za vreme letnjih odmora i proputovanju do Grčke ili do Ohrida. Nekada je radio u graničnoj policiji, a sa ovom vrstom posla se susreće po prvi put. Takođe poseduje skupoceni službeni auto i živi sa porodicom u elitnom delu Skoplja.

Mesečni troškovi koje MUP izdvaja za ovog policijskog atašea su oko 10.000 evra. Njegovi rezultati na poslovnom planu su ravni nuli.

Policijski ataše u Mađarskoj je izvesni Darko Matić iz Sente. Imao je samo završenu srednju školu, ali je preko noći završio neku privatnu strukovnu školu, a mađarski jezik ne razume niti govori. Njegove najveće kvalifikacije za to radno mesto su bile njegove aktivnosti u Policijskom sindikatu i u komisiji za tumačenje kolektivnog policijskog ugovora.

Nikada u svojoj dosadašnjoj profesionalnoj karijeri nije obavljao ni slične poslove, ali je sa rukovodstvom SPS i MUP posebno dobar, zbog njegovih tadašnjih aktivnosti u protivrečnosti sa ostalim sindikatima. Zvaničnici mađarske policije još ne mogu da se načude čudu kako je on dospeo tamo, jer se on samo bavi privatnim poslom i švercom hrane i hemije iz Mađarske i cigareta iz Srbije u Mađarsku.

Mesečni troškovi koje MUP izdvaja na ovog ekspertskog policijskog atašea iznose ireko 10.000 evra.

Policijski ataše u Francuskoj je izvesni Tomislav Toma Radovanović, nekadašnji komandir beogradske interventne jedinice, koji je takođe kadar SPS-a (kadar Nemanje Đorđevića i Aleksandra Antića).

Nikada u svojoj dosadašnjoj profesionalnoj karijeri nije obavljao ni slične poslove, ali je sa rukovodstvom SPS-a i MUP-a posebno dobar, zbog njegovih aktivnosti na privatnim racijama ugostiteljskih objekata koji su konkurencija Nemanji Đorđeviću i ostalim ugostiteljskim biznismenima SPS-a.

Zvaničnici francuske policije još ne mogu da se načude čudu kako je on, kao prosečan uniformisani policajac dospeo na to mesto, pošto je jedva završio neke obuke u Francuskoj o lišavanju slobode lica i gušenju uličnih nemira, jer nije znao niti jednu reč francuskog niti engleskog jezika.

Mesečni troškovi koje MUP izdvaja na ovog policijskog atašea iznose preko 10.000 evra.

 

     Intimne drugarice u klečećem položaju

 

Pomoćnik direktora policije i glavni pregovarač u ime direkcije zadužen za evrointegracije je gospodin Bogoljub Živković, nekadašnji načelnik Policijske uprave Kraljevo, koga je na to mesto predložio savetnik predsednika Republike, i vlasnik firme TRGOMEN, koji mu je u životu zdušno pomogao, praveći mu vilu indentičnu svojoj, jedino je razlika u nijansi fasade. Bogoljub Živković ima veze sa evrointegracijama kao što srpska policija ima sa poreskom policijom Kostarike ili Burundija.

Pri tome ne zna nijedan strani jezik, čak ni na osnovnom nivou. Njegove umne i profesionalne mogućnosti su na nivou noćnog čuvara u sadašnjoj propaloj fabrici MAGNOHROM, gde više nema šta da se ukrade.

Kako se lažno predstavljaju, savetnice direktora policije za međunarodnu saradnju sa EU, sa svega devet godina radnog iskustva su silikonske sestre Marija i Katarina Tomašević, bliznakinje, koje je držeći ih za ručice i nogice u MUP doveo Dragan Šutanovac, a koje su radile kao foto modeli i prodavačice na beogradskom sajmu!

Njihova treća sestra je Slađana Tomašević, koja je voditelj Beogradske hronike, i koja je uvek „intimno prisna“, kao i njene sestre, sa „moćnim političkim ljudima“ u Srbiji. O njenom bahatom ponašanju i o njenim „intimnim klečećim i ležećim sposobnostima" pričaju svakodnevno svi zaposleni u MUP-u, i svakodnevno su izložene podsmesima i sprdnjama.

Veljko Popara, po zanimanju pogonski pravnik, nikada nije radio u operativnom sastavu policije, već u logistici, odnosno u odeljenju za opservaciju ili praćenje. Ne postoji niti jedan kurs u policiji u inostranstvu na koji gospodin Popara nije učestvovao, iako većina nije imala veze sa vrstom poslova koji obavlja, ili koji je ikada obavljao, i na kojima je pokupio više diploma i sertifikata, nego što ima cela kriminalistička policija Srbije. Zahvaljujući "tajnim specijalnim zadacima" koje je obavljao još za vreme ministra Jočića, a posebno prateći svoje kolege, posebno pripadnike specijalnih jedinica i falsifikovanjem izveštaja sa terena, direktor policije ga je nagradio radnim mestom pomoćnika načelnika, iako ne ispunjava osnovne kriterijume za to radno mesto, zbog operativnog iskustva koje ne poseduje.

U sedištu EU na sastancima je od strane evropskih eksperata izazivao samo čuđenje i podsmeh, uz konstataciju da je taj ekspert tamo očigledno zalutao.

Srđan Paskvali, takođe pomoćnik načelnika, po zanimanju priučeni nastavnik geografije i predsedavajući veštačkom policijskom tvorevinom SEPKA je takođe bitna karika u EU integracijama i reformi srpske policije. U svojoj karijeri je jurio samo seksualne prestupnike po šumama Zvezdare, i neuspešno tragao sa prijateljem Draganom Karleušom za „nacionalnim blagom" i umetničkim slikama po Srbiji, a koje se mogu prebrojati na prstima jedne ruke.

Posebno su se isticali sa starim metalnim rimskim novčićima, koji su na volšeban način nestali, kao i mnoge druge zaplenjene umetničke vrednosti, koje nikada nisu vraćene stvarnim vlasnicima, jer nikada nisu izdavali potvrde o oduzetim stvarima.

U zadnje vreme intezivno trenira trčanje, plivanje i ronjenje za vreme radnog vremena, da bi imao više kondicije od svoje, druge po redu, znatno mlađe supruge, koja je konstantno u svakom položaju u „top formi".

Dejan Radenković, priučeni profesor ONO i DSZ, takođe pomoćnik za kriminal je od običnog inspektora na Čukarici, zahvaljujući DS-u, a kasnije njegovom preletu ka SPS kadrovima, sa Banovog Brda preko radnog mesta načelnika PU Leskovac i Požarevac, gde je imao vrlo „zavidne" rezultate, posebno u lomljenju skupocenih džipova, ranjavanju nedužnih stanovnika kao da su preprodavci droge, zahvaljujući rukovodstvu, vrlo brzo doživeo kosmički uzlet na pomenuto radno mesto.

Gospodin Radenković, izuzev za privatne kombinacije, spletkarenja i probleme koje je nekada imao sa bivšim sindikalcem oko skupocenih ručnih satova, ničim nije zaslužio to visoko rangirano mesto u policiji.

Slavica Jokanović je načelnica za analitiku, sociolog koja je nekada radila u upravi analitike MUP-a, na evidentiranju saobraćajnih prekršaja, ali je kao kadar DSS -a, a kasnije DS-a, zbog njenih zasluga o pisanim i neproverenim karakteristikama smenjenih tužioca i sudija, ekspresno postavljena na pomenuto rukovodeće mesto. Posebno je u „dobrim odnosima" sa Slavišom Sovtićem, načelnikom SBPOK-a.

Vozi novi skupoceni službeni automobil, i ponaša se kao da je u najmanju ruku zamenik direktora policije, jer kod nje stoje sve proverene, a i one neproverene i namerno naručene pisane i izmišljene službene beleške za pojedine zaposlene u MUP-u, a koje je kroz sredstva javnog informisanja, a po nalogu drugih, trebalo diskreditovati i ocrniti, da ne bi bili postavljeni zasluženo na neka visoka rukovodeća mesta. To se posebno odnosi na zaposlene rukovodioce u Žandarmeriji, SAJ, biroima i Upravnim poslovima.

Radoslav Đinović je takođe načelnik u direkciji, zadužen za terorizam i praćenje i serviranje laži za kolege, posebno one iz rukovodećeg sastava Žandarmerije, pošto je u svojoj karijeri glumio Gurijevog ekstra obaveštajca i kontraobaveštajca, komandosa i svojim neprofesionalnim radnjama kvario mnoge kombinacije ostalim bezbednosnim službama na KiM i na jugu Srbije.

Zbog tog svog, iz prvenstveno intelektualnog, a i psihički neostvarenog sna, on mrzi svakog pripadnika Žandarmerije i policije, DB-a koji je savestan, častan i profesionalan pripadnik i rodoljub. Mnoge afere oko njegovog neprofesionalnog i nezakonitog rada oko mnogih zaplena naoružanja su zataškavane zbog njegovog prijateljskog odnosa sa rukovodstvom policije i političkih struktura.

Putuje svakodnevno službenim vozilom iz Smedereva, i uvek glumi nadmenog čoveka, ali ta nadmenost mu ne može prikriti tanku intelektualnu osobinu. On inače o EU integracijama i reformama ne zna ama baš ništa, a od stranih jezika govori samo srpsko- hrvatski.

Aleksandra Marković japanolog, ili prevodilac japanskog jezika po zanimanju je takođe jedna od ključnih zaposlenih za EU integracije, a koja se godinama unazad zajedno sa ekspertom Tatjanom Kljun lažno predstavljale kao oficir za vezu tadašnjeg UBPOK-a. One su zahvaljujući znanju stranih jezika pokupile više sertifikata i licenci nego što ima cela direkcija policije, iako nemaju, niti su ikada imale veze sa policijskim poslom.

Tatjana Kljun je zahvaljujući toj prevari i odlasku na svetski kongres analitičara u San Francisku u međuvremenu postala šef pregovaračkog tima u SAJ-u, a Aleksandra Marković je otišla na tromesečni kurs policijskih istražitelja visokog ranga u Švajcarskoj, što predstavlja sramotu za srpsku policiju i njene stvarne profesionalne kadrove, ali malobrojne koji ne mogu da dođu na red od gore pomenutih policijskih "eksperata". Povremeno, privatno za novac, prevode tekstove za mnoge inostrane organizacije, a sve vreme se vode da su na poslu.

Gore pomenutim „ekspertima“ se u poslednje vreme takođe pridružila i zanosna plavuša, pomoćnica načelnika uprave granične policije, po zanimanju rumunolog, ili prevodilac rumunskog jezika, koja je preko noći postala pravni ekspert, iako su njeni kvaliteti zasnovani na „klečeće-ležećim stavovima", posebno sa pojedinim načelnicima granične policije u PU Beograd. Za nju bi samo rekli da njene noge ne dotiču zemlju.

Na žalost države Srbije, eksperti iz EU će vrlo brzo uvideti sa kim i kakvim profesionalcima turističkog karaktera imaju posla, što će se loše odraziti na brzinu pristupa Srbije EU, kroz poglavlja koje treba ispuniti.

Odgovornost za to treba da snose oni koji su ove "eksperte" delegirali i postavili na pomenuta visoko rangirana rukovodeća radna mesta, i ako njima još dodamo rumunologe, turizmologe, menadžere i ostale, onda je svaki dalji komentar suvišan.“

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

CENZORSKE MAKAZE UJEDINJENIH NACIJA: SKRIVEN IZVEŠTAJ O ZDRAVSTVENOJ I EKOLOŠKOJ KATASTROFI U SRBIJI

24. марта 2014. Коментари су искључени

 

Ujedinjene nacije su još tokom bombardovanja Jugoslavije naložile izradu stručnog nalaza o ekološkim posledicama. Po izveštaju prve misije koja je istraživala bombardovana područja, posledice po stanovništvo su stravične. Taj izveštaj je sakriven, a onda je oformljena druga komisija koja je "došla" do nešto po NATO povoljnijih rezultata, koji su takođe naknadno cenzurisani i doterivani.

 

          Igor Milanović

 

U maju 1999. godine Ujedinjene nacije, po nalogu Klausa Topfera, generalnog sekretara UNEP-a (Program Ujedinjenih nacija za čovekovu okolinu), u celini su sakrile od javnosti šokantan izveštaj o ekološkim posledicama bombardovanja SR Jugoslavije, koji je izradio Senegalac Bakari Kante, šef prve misije UNEP-a.

Robert Parsons, nezavisni američki novinar sa boravištem u Ženevi, uspeo je da dobije ovaj izveštaj od svog izvora u UNEP-u i 17. juna 1999. objavio je njegove delove u ženevskom dnevniku "Kurije" (Le Courrier) pod naslovom "Skriven alarmantni izveštaj o posledicama bombardovanja Jugoslavije: Otrovi koje UN neće da vide".

Posle 12 dana boravka u Jugoslaviji u maju 1999, gde je bio sa misijama drugih agencija iz sistema UN, Kante je UNEP-u podneo izveštaj koji govori o ekološkom užasu: atmosfera i tlo u bivšoj SR Jugoslaviji trajno su zagađeni otrovnim materijama zbog bombardovanja industrijsko-hemijskih kompleksa i zbog upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom.

Izveštaj je kategoričan u oceni da će naredne generacije koje žive na bombardovanom tlu patiti od kancerogenih oboljenja, leukemije…U njemu piše da su zbog bombardovanja prirodu u SR Jugoslaviji zagadile otrovne supstance među kojima su najopasniji polihlorobifenili (PCB), visokokancerogeni i odgovorni za imunološke bolesti. A, jedan litar PCB-a dovoljan da se zagadi milijarda litara vode!

Dodaje se da je bombardovanje brojnih fabrika u kojima su upotrebljavani teški metali izazvalo, između ostalog, i širenje kadmijuma i metilizovane žive (najotrovniji oblik žive). Reč je o metalima koji ostaju otrovni čak i ako se raznesu na prostoru od više hiljada kilometara. Rezultat: zatrovan je i Dunav.

U osmom poglavlju skrivenog izveštaja govori se o zagađenju koje je prouzrokovala upotreba oružja sa osiromašenim uranijumom. Upotrebljena je municija kalibra 30 milimetara, ispaljivana je uglavnom iz aviona tipa "A-10″, kao i krstarećih raketa "Tomahavk". Ove rakete mogu da probiju čelik debeo 57 mm. Njihovo punjenje je radioaktivno i smatra se da sadrže uranijum 238, čija radijacija iznosi oko 3,4 Mbq.

Kante navodi: "Prilikom upotrebe (eksplozije) oružja sa osiromašenim uranijumom nastaje uranijumski oksid (U308 i UO2) kao i, između ostalog, veoma reaktivni gasovi radijum i radon.

Oksidne čestice su širine između 0,5 i 5 mikrona i vetar može da ih raznosi na udaljenost od više stotina kilometara. To praktično znači da zagađenje ide od Jugoslavije ka Mađarskoj, Nemačkoj, Hrvatskoj i Bosni, ali i ka Albaniji, Bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji i Grčkoj".

Kante upozorava: "Vreme poluraspada osiromašenog uranijuma je 4,5 milijardi godina".

"Na Balkanu bi mogli da budu u opasnosti kako stanovništvo tako i priroda. Ako zagađenje pređe jugoslovensku granicu ono bi moglo da pogodi i druge zemlje u regionu. To takođe može da zakomplikuje tragičnu situaciju izbeglica u nekim susednim zemljama", piše u Kanteovom izveštaju.

"Naselja su najteže pogođena na Kosovu", ističe se u izveštaju. Kante je upozoravao: "Bombardovanje NATO-a dogodilo se u vreme setve poljoprivrednih kultura od životnog značaja za stanovništvo – kukuruza, suncokreta, soje, šećera, šećerne repe i povrća. Bačeni osiromašeni uranijum uticao je na kvalitet vazduha, tla, vode, što je imalo, kako dugoročno tako i kratkoročno negativne posledice po lanac ishrane".

Parsons u svom članku piše: "Dok je NATO na sve strane trubio o svojoj ‘humanitarnoj intervenciji’ izveštaj o kome reč govorio je o ekološkoj katastrofi bez presedana u evropskoj istoriji".

Istovremeno, on podseća da su u maju 1999. godine predstavnici različitih organizacija UN, među kojima i UNEP, otišli u misiju u Jugoslaviju i da je nakon toga svaka agencija ostalima trebalo da pošalje svoj izveštaj.

Zatim se dogodilo nešto neobično – o izveštaju misije UNEP-a niko nije govorio. Čim je predat on je klasifikovan kao strogo poverljiv i sklonjen od javnosti. Nijedna od humanitarnih organizacija u Ženevi nije bila u toku događaja, pa čak ni zaposleni u sedištu UNEP-a.

Pošto su pročitale članak u ženevskim novinama, agencije koje su učestvovale u misiji u Jugoslaviji obraćaju se Parsonsu, tražeći da im pošalje čitav Kanteov izveštaj, jer su od UNEP-a dobile nepotpun tekst. Zatim je u junu 1999. organizovana konferencija za štampu na kojoj je Parsons pitao Topfera, zašto je Kanteov izveštaj sklonjen od javnosti.

Topfer je odgovorio da je izveštaj objavljen i da ništa nije sakriveno od javnosti. Parsons je na to rekao da je izveštaj objavljen zato što sam ga objavio. "Da, i u čemu je problem?", pitao je Topfer. Odgovoreno mu je kako je svojim postupkom lišio druge agencije izveštaja Bakari Kantea, iako je mandat misije UNEP-a u Jugoslaviji zahtevao da se taj tekst svima pošalje.

Topfer je na to odgovorio da su sve agencije dobile kopiju izveštaja. "Pa naravno da su ga dobile kad sam im ga ja poslao!", uzvratio je novinar, na šta je Topfer hladno ponovio: "Pa dobro, dobili su izveštaj – u čemu je problem?".

Sećajući se ove neslavne epizode iz istorije Ujedinjenih nacija, Parsons podvlači da je konferencija za štampu trajala skoro sat vremena i da je Topfer napustio salu mokar od znoja.

Parsonsov tekst objavljen u ženevskom "Kurijeu" očigledno je iznervirao Klausa Topfera. Izveštaj Bakari Kantea u celini je cenzurisan i nikada se nije pojavio na zvaničnoj internet prezentaciji UN!

UNEP je zatim u jesen 1999. godine osnovao Balkansku radnu grupu – BTF (Balkans Task Force) čiji je zadatak bio da izradi "definitivni izveštaj" o ekološkim posledicama bombardovanja. Na čelo ove grupe imenovan je Peka Havisto, bivši finski ministar ekologije. Robert Parsons kaže da su i u slučaju ovog drugog izveštaja radile cenzorske makaze: njega je prepravljao Robert Bise, portparol i desna ruka Klausa Topfera.

Kada je 8. oktobra 1999. Parsons došao u palatu UN u Ženevi kako bi dobio kopiju izveštaja Balkanske radne grupe pre objavljivanja, lično ga je u hodniku dočekao Robert Bise i zabranio mu svaki kontakt sa ekipom Peka Havista.

Napisan u stilu "da, ali…", ovaj zvanični izveštaj UNEP-a sadrži sasvim suprotne zaključke od onih koji se mogu pročitati u zabranjenom Kanteovom izveštaju.

"Naši nalazi govore da sukob na Kosovu nije izazvao ekološku katastrofu koja je pogodila oblast Balkana. Ipak, detektovano zagađenje je na nekim odredištima ozbiljno i moglo bi da ugrozi ljudsko zdravlje", piše u ovom ulepšanom i za potrebe NATO-a prilagođenom izveštaju. Navode se zatim Pančevo, Kragujevac, Novi Sad i Bor kao mesta u kojima je utvrđeno zagađenje zbog bombradovanja, ali se naglašava da je deo tog zagađenja nastao "pre bombardovanja" zbog dugoročnih propusta u skladištenju opasnih otpadaka.

Vrhunac konfuzije je preporuka da treba onemogućiti prilaz kontaminiranim mestima posle koje se navodi da kontaminirana mesta nisu mogla da budu identifikovana!

Misija UNEP-a nije sa terena donela nijedan uzorak tla ili prašine sa tenkova JNA na kojima su se sudeći prema fotografijama zapadnih agencija deca slobodno igrala.

Kad je došao na čelo Balkanske radne grupe (Balkan Task Force – BTF), Peka Havisto je doveo još dva Finca – Henrika Slotea i Pasia Rinea. Dok su oni želeli da objave istinu, NATO je hteo da je sakrije.

Havisto i njegovi saradnici razmišljali su, po Parsonsovim rečima, na sledeći način: "Ukoliko pokušamo da uradimo posao kako treba, bićemo smenjeni i istraživanje će biti zaustavljeno. Bolje je da uradimo nešto, da otkrijemo bar deo istine".

Zahvaljujući takvom načinu rada Havistove ekipe, upravo je Balkanska radna grupa u okviru UNEP-a bila ta koja je 16. februara 2001. uzbunila svetsku javnost objavivši da je na Kosovo bačen "prljavi" uranijum. Tada je saopšteno da je analiza 340 uzoraka tla i vode pokazala prisustvo transuranijumskih elemenata kao U-236 i tragove plutonijuma i fisionog procesa. Prisustvo plutonijuma potvrdile su dve laboratorije – Švedski institut za radiološku zaštitu i Švajcarska laboratorija AC-Speitz.

Ne mogavši da porekne prisustvo visokotoksičnog plutonijuma, Klaus Topfer pokušao je da umiri javnost dobivši naučno pokriće od švajcarske laboratorije AC -Speitz. "Prema oceni švajcarske laboratorije ovi najnoviji nalazi o sastavu osiromašenog uranijuma predstavljaju nebitne promene kad je reč o proceni radiološke situacije i ne treba da budu razlog za uzbunjivanje", napisao je Topfer u zvaničnom saopštenju UNEP-a od 16. februara 2000. godine.

 

     A 1.

   Ćutanje plaćeno švajcarskim francima

Prvobitnoj verziji izveštaja koji je podnela Balkanska radna grupa (BTF) "odsečeno" je 70 stranica od 72 stranice koliko je prvobitno imalo poslednje poglavlje. Taj deo objavljen je naknadno na internetu, ali je trebalo znati pronaći ga…

Robert Parsons je tvrdio u medijima i da su se u februaru 2000. godine nabavljeni podaci holandske vlade u glavnim crtama podudarali sa podacima američke nevladine organizacije MTP (Military Toxic Project).

MTP je u januaru 2000. godine tražio od vlade SAD da skine oznaku tajnosti sa dosijea o upotrebi osiromašenog uranijuma na Kosovu i dobio dosije 30. januara 2000. godine. Na osnovu njega, ova nevladina organizacija je izračunala da je na Kosovo bačeno 9,45 tona nuklearnog otpada.

Parsons je tvrdio i da mu je jedan neposredno upućeni diplomatski izvor preneo da je u julu 1999. grupa švajcarskih naučnika došla do još dramatičnijih zaključaka o posledicama bombardovanja. Njihovo istraživanje bilo je deo aktivnosti diplomatske grupe FOCUS koju su činili Švajcarska, Austrija, Rusija i Grčka. "Pošto je Švajcarska bila ta koja je pokrivala sve troškove, ostali članovi grupe su morali da ćute", naveo je Parsons.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

UVEK TAMO GDE MIRIŠE NOVAC: TADIĆ SAVETIMA OBEZBEĐUJE SEBI SREDSTVA ZA ŽIVOT??!

26. децембра 2013. 1 коментар

 

Američka vladina Agencija za praćenje tokova novca Global Fajnenšl Integriti (GFI) objavila je decembra prošle godine, da je iz Srbije u poslednjih deset godina izneto, finansijskim transakcijama, oko 51 milijarda dolara!

 

          Milica Grabež

 

Dve godine se navrsilo od kako je Tabloid opisao na koji se način obogatila mafijaška družina tadašnjeg srpskog predsednika Borisa Tadića. Naveli smo koliko je ko od te družine (koju čine Dragan Đilas, Božidar Đelić, Dragan Šutanovac, Aleksandar Vlahović, Miodrag Rakić, Bojan Pajtić, Mlađan Dinkić…), bez ikakvog rada, korupcijom i pljačkom stavila na svoje račune. Borisa Tadića, tadašnjeg predsednika Srbije opisali smo kao vlasnika tri milijarde evra! Opljačkao ih je za vreme dok je bio ministar telekomunikacija, ministar odbrane i predsednik Srbije, u dva mandata.

Takođe smo objavili da je gospodin Tadić član borda direktora Unikredit banke. Na zvanično pitanje koje smo pre dve godine dostavili kabinetu predsednika Srbije, za smo dva sata od slanja, dobili smo pisani odgovor, koji potpisao tadašnji savetnik predsednika za kulturu Vojislav Brajović, u kojem se tvrdi da predsednik Tadić “…nema nikakve veze" sa radom Unikredit banke iz Via Caffaro ulice broj 123 u Rimu. Iole upućenima je jasno da je reč o banci koju kontroliše italijanska mafija.

Počasni predsednik Demokratske stranke Boris Tadić izabran je za člana međunarodnog savetodavnog borda Unikredit grupe. Tadić je nedavno postao član savetodavnog tela Telenora, saopštila je prošlog meseca Demokratska stranka. DS je saopštila da je Boris Tadić imenovan za člana savetodavnog borda ovog bankarskog i finansijskog servisa. Na čelu ovog borda je Romano Prodi, bivši predsednik Evropske komisije i nekadašnji premijer Italije!

Demokratska stranka navodi da će “Tadić svojim političkim znanjem i iskustvom doprinositi diskusijama koje će ovaj bord imati u svojim redovnim zasedanjima. Dodaje se da će bivši predsednik Srbije, kao član borda Unikredit banke, svojim iskustvom doprinositi kvalitetu političke dimenzije ovih diskusija i rešavanju ekonomskih i finansijskih pitanja i iz političke perspektive.

DS dodaje i da su, pored Borisa Tadića, članovi tog međunarodnog savetodavnog borda, između ostalih, i Havijer Solana, Joška Fišer i Aleksandar Kvašnjevski. O kakvom je to stručnjaku reč? Boris Tadić je po obrazovanju psiholog, a zemlja čiji je predsednik bio do juna prošle godine, nalazi se pred bankrotom. Opelješena do gole kože.

Da podsetimo čitaoce šta smo pisali o parama gospodina Tadića. Da bi mogao da iznosi novac i stavlja na račune ove banke, Boris Tadić je za sekretara ambasade Srbije u Rimu imenovao svoju konkubinu, tada 27. godišnju Anu Urošević, koju je, pre pet godina, unapredio u ambasadora Srbije u Rimu!

I danas je Ana Urošević, sada udata Hrustanović, ambasador u Rimu, jer je Aleksandar Vučić zabranio da je povuku sa tog položaja, i ako joj je istekao mandat. Boris je čak i njenu svekrvu Radmilu Hrustanović imenovao, u isto vreme, za ambasadorku u Bratislavi (Slovačkoj). Zaštitio u Slovačkoj? Zato što Albanci sa Kosova vladaju u ovom, gradu, imaju puno novca, a Boris je znao da trguje sa nacionalnim interesima.

U Rimu je, obilazeći svoje bankovne račune i prijatelje sa Kalabrije, razne donove, Boris Tadić sa svojom kurtizanom Anom Urošević pravio skandale po rimskim trgovima. Često su umeli da se potuku na ulici, dovodeći agente SICMI-a u težak položaj, jer su ga, kao stranog državnika, i bez njegove volje, morali pratiti, radi obezbeđenja.

I da podsetimo: Havijer Solana, Joška Fišer, Rom,ano Prodi i Aleksandar Kvašnjevski su na sva usta blatili Srbiju. Solana je bio generalni sekretar NATO alijanse koji je naredio bombardovanje Srbije. Nije ni čudo što je on u njihovom društvu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: