Архива

Posts Tagged ‘auto’

SRBIJA I PROJEKAT „FAS“: UZ POMOĆ BELOSVETSKIH MEŠETARA IZVUĆI ŠTO VIŠE PARA I OTIĆI IZ SRBIJE SA PROFITOM!!!

21. јануара 2015. Коментари су искључени

 

Nije pitanje da li će „Fiat“ da napusti Srbiju, već kada će to da se desi. Pitanje je i koliko će do kraja da iznosi ukupan ceh koji će srpski poreski obveznici imati da plate za ovu avanturu. Ugovor Srbije i „Fiat“ grupe iz Torina je državna tajna, ali su pojedini strani mediji objavili neke njegove delove. Iz toga proizilazi da je Srbija do sad platila preko 1,2 milijardi evra, da je, iako oslobođen skoro svih fiskalnih nameta, „Fiat“ u ovom trenutku našoj državi dužan 2,4 milijarde dinara i da je on u ukupnoj dubiozi od oko 1,3 milijarde evra. Uz sve to, Srbija ovoj fabrici u Kragujevcu novčano i dalje pomaže sa oko 200 miliona evra godišnje.

 

 

 

 

 

              Milan Malenović, Bernadro Vitulano

FIAT U ODLASKU2

      

Pred sam kraj 2014. godine pronele su se glasine, kako „Fiat“ planira da napusti Srbiju i proizvodnju sadašnjih modela iz Kragujevca preseli na neku drugu lokaciju, najverovatnije u Brazil. Ova vest nije potpuno neočekivana, jer italijanski koncern već uveliko proizvodnju seli u oblasti u kojima planira povećanje prodaje.

Generalni direktor koncerna „Fiat“ S.p.A. iz Torina (većinskog vlasnika fabrike u Kragujevcu) Serđio Markione još je u januaru 2014. najavio kako će sedište kompanije, radi poreske uštede, iz Italije preći ili u Veliku Britaniju ili u Holandiju. Ako može da se preseli sedište firme osnovane još 1899. godine u Torinu, i to ne bilo koje firme već jedne koja je zaštitni znak Italije, zašto ne bi mogla da se iseli i proizvodnja iz fabrike koja je pokrenuta tek 2008. godine?

Celokupna italijanska privreda se poslednjih godina, a posebno od 2008. godine, kada je izbila globalna ekonomska kriza, okreće latino-američkom tržištu. „Fiat“ je u Brazilu neprekidno prisutan od 1973. godine i tamo u međuvremenu proizvodi više od deset različitih modela svojih vozila. Osim toga, „Fiat“ u Južnoj Americi ima i fabrike u Argentini (od 1995.) i u Meksiku (od 1968. godine).

Prema poslednjim podacima, najveća proizvodnja „Fiatovih“ modela u Evropi (izvan Italije) bila je u Poljskoj, 640.000 vozila godišnje, što desetostruko premašuje najbolji učinak kragujevačke fabrike. „Fiat Auto Poland“ s.a. je u stoprocentnom vlasništvu „Fiat grupe“ iz Torina, za razliku od „Fiat automobila Srbija“ doo (FAS), u kome Srbija, iako je najviše investirala, zvanično učestvuje samo sa trećinom kapitala.

Koliko je FAS u planovima torinskih direktora bio skrajnut u zapećak govori podatak da je on proizvodio samo dva modela „Fiatovih“ vozila, dok se, recimo, u pogonu u Turskoj (oko 400.000 automobila godišnje) proizvodi tri puta više modela, dok fabrika u Poljskoj od 2015. preuzima i proizvodnju modela 500 koji se sklapa u Kragujevcu, pored već nekoliko različitih modela, od kojih neki ne pripadaju „Fiatu“ (na primer „Ford Ka“).

Ni planirani bescarinski izvoz u Rusiju ne bi značajnije promenio ovu turobnu statistiku, jer je u najboljem slučaju tamo moglo da se izveze samo 10.000 vozila.

FAS, očigledno, nikada nije ni bio ozbiljno zamišljena italijanska investicija, pa će njegov odlazak iz Srbije pogoditi najviše same radnike u toj fabrici, dok će, sa druge strane, rasteretiti ovdašnji budžet.

 

 

      Težina „tranzicionog fonda“

 

 

Nekadašnji ministar privrede Saša Radulović svojevremeno je izjavio kako je imao priliku da vidi osnovni ugovor sklopljen između Srbije i „Fiat“ S.p.A, ali ne i eventualne anekse. O sadržaju osnovnog ugovora nije smeo ništa da saopšti javnosti, jer je bio vezan obavezom čuvanja državne tajne, a ugovor upravo to jeste – najstrože čuvana državna tajna.

Ipak, na svom blogu Radulović je objavio jedan veoma interesantan članak, preuzet iz hrvatskih medija, koji odlično oslikava u šta se Srbija upustila na nagovor Mlađana Dinkića.

U članku, koji je originalno objavio list „7-dnevno“, između ostalog stoji kako je po nezavisnom revizorskom izveštaju agencije „Ernst&Young“ samo u 2012. FAS iskazao poslovni gubitak od 45 miliona evra, dok je u 2011. gubitak bio 54,5 miliona evra. Do kraja 2013. akumulirani gubici FAS-a iznosili su 8.863.505.000 dinara.

Gubici bi bili daleko veći da veštački nije prikazan dobitak, koga, u stvari, nema. Radi se o kratkoročnim zaduživanjima koja su zatim knjigovodstvenim slalomom prikazani kao poslovni prihod, tvrdi „7-dnevno“, a prenosi Radulović na svom blogu.

Prema ugovoru čiji sadržaj Radulović ne sme da iznese javnosti, ali zato to smeju hrvatski novinari, FAS je oslobođen skoro svih obaveza prema Srbiji! Ovo preduzeće ne plaća porez idućih deset godina, ne plaća komunalne naknade, ne plaća doprinose na plate radnika (radnicima zdravstveno i sve ostalo plaća država Srbija), struju dobija po privilegovanoj ceni, određene saobraćajnice je morala da sagradi Srbija o svom trošku, a na strani 17 izveštaja „Ernst&Young“ piše : „Kredit koji garantuje vlada Republike Srbije po kamatnoj stopi nižoj od tržišne tretira se kao državno davanje“. Uz sve to, država je subvencionisala svaki auto koji se proda u Srbiji sa tri hiljade evra, što je izazvalo veliko nezadovoljstvo drugih proizvođača koji svoje automobile prodaju u Srbiji.

I za tekuću godinu Vlada premijera Aleksandra Vučića već je planirala subvencije FAS-u u visini od 174 miliona evra. Ali, ni to ne mora da bude sve.

U budžetu za 2015. planirano je još milijardu evra koje članovi kabineta mogu da podele po svom diskrecionom pravu, odnosno – kome hoće. Za FAS bi zato u obzir došlo i još 130 miliona evra dodeljenih ministarstvu na čijem je čelu Aleksandar Vulin, a za navodnu isplatu „tranzicionog fonda“, odnosno nedefinisanih otpremnina za nepoznate radnike.

Takođe, može da se zagrabi i iz kase „Subvencije privatnim investitorima“ koja je „teška“ 55 miliona evra, a tu je i budžetska rezerva od oko 10 miliona evra. Ministarstvo privrede ima čak 14,5 milijardi dinara za podsticanje privrede, od čega 6,5 milijardi za podsticaje investitorima i još tri milijarde dinara za subvencionisanje kamata za kredite privredi.

Mogućnosti za odlivanje para su, dakle, velike.

 

Uprkos činjenici da je FAS oslobođen gotovo svih fiskalnih davanja, njegovi dugovi prema Republici Srbiji do kraja 2014. narasli su na čak 2,4 milijarde dinara. Očigledno je da nisu redovno plaćani ni subvencionisani računi za struju!

Zauzvrat su Italijani preko naduvanih računa za materijal od koga se u Kragujevcu samo sklapaju (zašrafljuju) automobili, kao i za navodne konsultantske usluge iz Srbije do sada izvukli stotine miliona evra profita.

 

      Bačeno najmanje pola milijarde evra

 

Koliko je tačno otvaranje fabrike u Kragujevcu koštalo Srbiju, niko ne može danas sa sigurnošću da kaže. Samo za otplatu ranijih dugova „Zastave“ i za socijalni program, Srbija je svojevremeno platila oko pola milijarde evra.

Ovome treba dodati i subvencije za svako novootvoreno radno mesto, koje su dosezale i 15.000 evra po radniku (za 3.000 radnika to je 45 miliona evra), izgradnju infrastrukture, subvencije za svako prodato vozilo u Srbiji… Sve u svemu, hrvatski mediji su tvrdili kako je za otvaranje FAS-a plaćeno preko 1,2 milijarde evra i da su to, navodno, podaci dobijeni iz samog „Fiata“ S.p.A iz Torina.

Prema trenutnim procenama, FAS je u dubiozi od skoro 1,3 milijarde evra, a to će sve morati da plate srpski poreski obveznici kada „Fiat“ pobegne iz Srbije, kao što nas je sa dugovima svojevremeno ostavio „Ju Es Stil“.

Najinteresantnije je to što niko javnosti ne sme da objasni koje su garancije da „Fiat“ S.p.A. po isteku desetogodišnjeg aranžmana, ako ne i pre, neće napustiti Srbiju koja će u ovaj sumanuti investicioni projekat do tada uložiti više od dve milijarde evra. Niko javnost ne sme da obavesti ni koje su garancije date da će dvotrećinski vlasnik, a to je torinski „Fiat„, namiriti sve poverioce, među kojima je i država Srbija, odnosno, solidarno, svi njeni građani.

Odgovor je jednostavan: takve garancije niti su tražene, niti su date.

Celokupni aranžman je zamišljen po ugledu na nekadašnji „Sartid„, odnosno tako da se uz pomoć belosvetskih mešetara izvuče i poslednji cent iz Srbije.

Priča o velikom izvozu u Rusiju, kojom je naivnom narodu trebalo da bude obrazloženo enormno investiranje u kragujevačko Potemkinovo selo, samo je bila dimna zavesa. Sa ili bez carinskih olakšica izvoz FAS-a u Rusiju je mizerno mali: u Rusiju je 2012. iz Kragujevca otišlo samo 215 Fiata 500!?

Modeli koji se proizvode u Kragujevcu nisu nimalo interesantni ruskim kupcima, pa makar ih delili za džabe, kao svojevremeno „Yugo“ u Americi.

Ovo se znalo od samog početka, jer je „Fiat“ decenijama prisutan na ruskom tržištu i odlično poznaje ukus tamošnjih kupaca.

Ideja je 2008. bila da se pod firmom raznoraznih subvencija i plaćanja naduvanih faktura iz Srbije izvuče još nekoliko milijardi evra koje će međusobno da podele rukovodioci i akcionari „Fiat“ S.p.A. sa jedne strane i srpski vlastodršci sa druge strane.

Siguran odlazak italijanskog proizvođača automobila još tada je bio planiran za 2018. godiu i to će se najkasnije tada i desiti, osim ako nekim čudom na političkoj sceni ne vaskrsne Mlađan Dinkić ili neki njegov klon i sklopi novi pljačkaški ugovor sa Italijanima.

Do tada će Srbija, uz već investiranih preko milijardu evra, godišnje u FAS ubacivati još po više od dve stotine miliona evra, a trpeće i dugove koje je prema njoj napravilo ovo preduzeće. Najmanje još milijardu evra će na taj način da se odlije u Italiju, odnosno preko te zemlje u džepove ljudi na vlasti. To je jednako vrednosti jednogodišnjeg roda žitarica u Srbiji.

Sve će to na kraju platiti građani Srbije, a sa plaćanjem će početi već ove, 2015. godine. Budžetski deficit za ovu godinu bi trebao da bude 191,3 milijarde dinara. Tako je zamišljeno. Da bi se finansirali rashodi koji obično brže stižu od prihoda, planirano je dalje zaduživanje Srbije i to za daleko više nego što iznosi projektovani deficit. Ukupno će se ove godina Srbija zadužiti za 450 milijardi dinara, a to je skoro polovina celokupnih budžetskih prihoda.

Najveći deo novca država će osigurati emitovanjem vrednosnih papira na domaćem finansijskom tržištu u domaćoj i stranoj valuti. Emitovanjem evroobveznica na međunarodnom tržištu Vlada Srbije namerava da osigura do 180 milijardi dinara.

Planirano je da se do 79,3 milijarde dinara osigura iz zajmova kod domaćih i međunarodnih komercijalnih i multilateralnih finansijskih institucija i stranih vlada.

Oko pet odsto celokupne sume za koju će Srbija da se zaduži potrebno je samo za ovogodišnje „subvencije“ FAS-u, knjižene pod različitim imenima. Čak i kada bi se svi ti krediti otplatili realnim budžetskim prihodina (što je malo verovatno), a ne novim zaduživanjem (što je verovatnije), Srbija mora da plaća kamate, a to će biti teret za sledeće generacije.

Ako je i tačno da je „projekat FAS“ smislio Mlađan Dinkić kako bi sa tadašnjim vlastodršcima pokrao novac, ostaje opravdano pitanje zašto sadašnja vlast još uvek sprovodi ovaj kriminalni ugovor i zbog čega ne hapsi aktere? Verovatno zato što i ona sama dobija dobar deo kolača.

 

      A 1. Neka bude-šta bude

„Fiat“ je skraćenica od Fabbrica ItalianaAutomobili Torino (Italijanska fabrika automobila Torino). Ta reč ima značenje i u latinskom gde znači „neka bude“. Fabriku je 11. jula 1899. osnovao Đovani Anjeli stariji, deda kod nas daleko čuvenijeg Đovani Anjelija mlađeg, sa još sedam kompanjona.

Prvi model bio je 3,5 HP (imao je samo 3,5 konjskih snaga) koji je do kraja 1900. napravljen u 20 primeraka. Model se dalje razvijao i 1903. je postao 12 HP koji je proizveden u 134 primerka.

Od 1960. „Fiat“ je klasični mešoviti koncern, koji osim proizvodnje drumskih vozila ima i proizvodnju lokomotiva, vozova, avionskih motora i ostalo.

U 2013. je ovaj koncern zapošljavao 225.587 radnika u celom svetu (od toga 3.668 u Srbiji) i ostvario promet od 86,816 milijardi evra uz prihod od 1,951 milijardu evra (u Srbiji 1.131.301.000 dinara, odnosno oko deset miliona evra).

Koncernu danas pripadaju sledeće marke: Fiat, Alfa Romeo, Lancia, Abarth S.p.A. & Co, Maserati S.p.A, Ferrari S.p.A. (sprema se delimična prodaja) i Chrysler Group LLC (koji obuhvata marke: Chrysler, Jeep, Dodge, Ram, SRT i Mopar).

„Fiat“ je prvu fabriku u Srbiji otvorio 1955. u Kragujevcu i to u zajedničkom poduhvatu sa tadašnjom „Zastavom“.

U Poljskoj je prvi model „Fiata“ proizveden 1920. godine. Proizvodnja je posle Drugog svetskog rata obnovljena 1965. poznatim modelom Fiat 125.

U nekadašnji SSSR „Fiat“ stiže 1966. godine kada državnom preduzeću „AvtoVAZ“ pomaže da izgradi fabriku na Volgi. Grad koji je nikao oko te fabrike dobija ime Toljatigrad, po Palmiru Toljatiju, vođi italijanskih komunista.

U Španiji je „Fiat“ proizvodio automobile u periodu od 1950. do 1981. kada se povukao zbog optužbi za raniju saradnju sa fašističkim režimom Franciska Franka. Njegov tamošnji pogon, SEAT, dospeva u većinsko vlasništvo nemačke „Folksvagen“ grupe, pošto je prethodno bio nacionalizovan od strane španske države. Manjinski akcionari su godinama bezuspešno vodili sporove oko oduzete imovine, a jedan od njih, (kasniji poslanik u Evropskom Parlamentu) Rues Mateos, je sredinom osamdesetih godina tražio azil u Nemačkoj tvrdeći da je politički progonjen u Španiji.

I u Severnoj Koreji se od 2002. proizvode dva modela po licenci „Fiata“ i to bazirana na modelima Siena i Doblo.

 

 

 

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

JAVNE NABAVKE I LAKE ZARADE, DOK NOSIOCI KRIMINALNIH RADNJI SEDE U KOMERCIJALNOM SEKTORU KOLUBARE

14. јануара 2015. Коментари су искључени

 

Grupa zaposlenih u Rudarskom basenu Kolubara, priprema krivičnu prijavu protiv rukovodilaca ovog energetskog kompleksa, Branka Milojevića, Aleksandra Milićevića, i Milorada Grčića, za zloupotrebu službenog položaja, jer su njih trojica oštetili R.B. Kolubaru za više od 160 miliona dinara. Naime, zloupotreba je učinjena tako što su nezakonito omogućili firmi Sekuriton da naplati neizvedene i izmišljene radove na Sistemu 5, za protivpožarnu zaštitu u preduzeću Kolubara prerada, i to po Ugovoru o dodatnim radovima. Sve ovo je urađeno, i pored pismenog obaveštenja direktora komercijalnog sektora, da je plaćanje nemoguće izvršiti i izveštaja stručne komisije iz Prerade o brojnim nepravilnostima.

               

                  Insajder K- 9

 

Aleksandar Milićević, direktor i Dejan Mijatović, tehnički direktor preduzeća Kolubara Prerada, uz pomoć Branka Milojevića, bivšeg policajca i šefa Sektora unutrašnje kontrole Kolubare, i Milorada Grčića direktora RB Kolubara, oštetili su RB Kolubaru za 152.491.909,09 dinara, omogućivši firmi Sekuriton da naplati neizvedene i nezavršene radove na protivpožarnom sistemu u Preradi, koji od 2012. godine, nikada nije proradio, niti je proban, niti je završen, niti je izvršena primopredaja sistema, da bi postao vlasništvo Kolubare, a plaćen je i po osnovnom ugovoru 125.138.143,91 dinara i po dodatnom ugovoru 27.491.909,09 dinara.

Ova grupa je lažnim izveštajima o stanju i izvedenim radovima, zanemarila i degradirala rad i mišljenje dve stručne inženjerske komisije na nivou Kolubare, i njihove Primedbe na izvršene radove, neslaganje u količini ugrađene opreme, bez atesta i garancije, bez validne dokumentacije na preko 60 strana, i okarakterisali nalaz kao nebitan.

Uzgred, pismenim putem su tražili od direktora za komercijalne poslove Igora Smiljkovića da Sekuritonu plati 26.897.869,10 dinara navodno izvedene, a neugovorene dodatne radove, što je on, naravno, odbio i pismeno ih obavestio da komercijala ne može retroaktivno da potpisuje ugovore i plaća neke radove, za koje nije potpisan ugovor, da se uopšte izvode.

Istim dopisom, i po istom modelu je odbio i plaćanje dodatnih radova firmi Feromont u vrednosti oko 16 miliona dinara, koja je izvodila radove na Toplani, takođe bez potpisanog ugovora na insistiranje Milićevića.

Oni su omogućili Sekuritonu i Feromontu da nezakonito naplate neugovorene radove, što će u narednom periodu biti predmet interesovanja Tužilaštva i MUP-a. Međutim, njihovoj bahatosti nema kraja, pa pored svega ovoga, teraju inženjere iz Prerade da naručuju rezervne delove za taj sistem (u vrednosti od 3.900.000 dinara, bez PDV-a), iako on od 2012. godine nije ni počeo sa radom, niti je izvršena primopredaja u vrednosti od 31.139,00 evra bez PDV-a, i da ugovore redovno održavanje sistema, koji ne radi i koji nije Kolubarin. Kako je ovo moguće?

 

      Kafanska svako (dnevnica) Grčića i njegov šofera Badže

 

Javna nabavka br. R-014/11-2BN (osnovni ugovor) pokrenuta je kao nabavka radova, a ustvari se radi o isporuci opreme sa ugradnjom, jer je vrednost opreme mnogo veća od vrednosti radova.

Ugovoreno je fakturisanje izvedenih radova a plaćana je oprema pre ugradnje (odmah po isporuci, što nije po ugovoru). Prva i druga privremena situacija nemaju adekvatnu podlogu u Građevinskoj knjizi, više puta su vraćane pre plaćanja.

Predmet i predračun potrebnog materijala za ugradnju nije odgovarao stvarnim potrebama ustanovljenim u toku izvođenja radova. Osnov za Ugovor o dodatnim radovima nastaje tokom realizacije Osnovnog ugovora a ovde su radovi po Osnovnom ugovoru završeni 31.07.2012. Takođe, nigde u Građevinskom dnevniku nisu iskazane potrebe za dodatnim radovima već se naknadno posle gotovo godinu dana 16.05.2013. navodno ukazuje potreba za dodatnim radovima koji su izvedeni pre donošenja Odluke o sprovođenju pregovaračkog postupka.

Sprovodi se pregovarački postupak i donosi odluka o izboru najpovoljnije ponude za dodatne radove ali se ugovor za te radove ne zaključuje te 2012. godine (verovatno oni tadašnji nisu imali petlju da uđu u ovako kriminalnu radnju), već se Ugovor potpisuje 25.08.2014. gotovo dve godine kasnije!

Primopredaja radova nije izvršena niti dokaz kapaciteta, što je obaveza po Ugovoru, ni za osnovni niti za dodatni ugovor, a plaćanje je izvršeno za oba ugovora i to po ugovoru iz 2014. godine. Dodatni radovi su izvođeni bez validne tehničke dokumentacije.

Vrsta količina i kvalitet naknadno ugrađene opreme nije evidentirana kroz građevinski dnevnik niti potvrđena od strane prijemne tehničke kontrole. Funkcionalnost sistema kao obaveza izvođača radova (Sekuriton) po osnovnom ugovoru nije dokazana i nije je moguće dokazati jer…

Optički sistem za ranu detekciju požara ne može da funkcioniše automatski zbog znatno veće zaprašenosti u pogonu od nivoa koji je dat u podlogama za izračunavanje požarne opasnosti. Funkcionalnost nije moguće dokazati bez rezervoara od 500 metara kubnih čiste vode prema projektu (a rezervoar ne postoji) i odgovarajuće pumpne stanice sposobne da tako veliku količinu vode izbace na svaku kotu pogona u kratkom vremenskom periodu.

Troškovi reprezantacije u RB Kolubara su u okviru plana, ali gospodin Grčić često, gotovo svaki dan ili svaki drugi dan koristi ugostiteljske usluge u restoranima sa svojim vozačem Badžom, tako da su računi za jedan obrok u visini do 5 hiljada dinara (restorani Srbijančica, Bajka i Barel Petrol- Zavičaj).

Znatno veći računi su pri korišćenju poslovne platne kartice u beogradskim i obrenovačkim restoranima (Kafe Novak, Mika Alas od 10 do 20 hiljada dinara) a u Kolubari nema elektroda, zavrtnjeva, masti, ulja, radnici ginu zbog neispravnih mašina…

Grčić nema zaduženja za službeni auto, ali svakog meseca koristi službenu platnu karticu za plaćanje goriva (NIS karticom ). Sekretarica je odbila da upisuje na računima plaćenim poslovnom (biznis) karticom registarski broj vozila, što ukazuje da Grčić koristi poslovnu karticu u privatne svrhe tako da je potrošio preko milion dinara i to 600. 000 din za gorivo sipajući sve vrste goriva (benzin, dizel i gas) samo ne znamo u čija vozila i preko 400. 000 dinara za provod po Beogradskim splavovima i elitnim restoranima.

"Pošteni policajac" Milojević, umesto da sprečava te zloupotrebe, ispituje odakle cure informacije o njihovim mahinacijama. Potrošnja goriva Grčićevih kola (preko 500 litara mesečno). Isto čine i vozači koji voze pravnicu, finansijskog direktora i savetnika direktora Vladimira Markovića.

Grčić je svog vozača Badžu vodio na službeni put u Nemačku iako je išao avionom i to košta Kolubaru preko 2.000 evra.

 

      Spasić "sredio" Kolubaru na svoj način

 

Vladimir Marković u početku je plaćan po ugovoru o dopunskom radu (130.000,00 dinara-neto). Preko komercijanog sektora mu je namešten ugovor za konsultanske usluge preko firme Ambrela i par drugih firmi. Kako za sledeći ugovor niko iz komercijalnog sektora nije smeo da sprovede protivzakonito postupak javnih nabavki, Marković je svoju nagradu od Grčića dobijao dalje preko ugovora o privremeno povremenim poslovima.

Niko u RB Kolubara ne sme da progovori o ovome. Marković je savetnik za medije ili za šta još, to samo Grčić zna, a uživa sve pogodnosti: vozač, mobilni, česta službena putovanja, a preduzeće Ambrela se ne plaća više preko Kolubare, već preko medijskih kuća GEM, KISS radio, Palež, Fleš Aranđelovac (ovo je podatak iz poreske uprave ) kojima prodaje maglu. Vlasnik je preduzeća Primus iz Obrenovca, pa se postavlja pitanje- kako je Vladimir Marković zaključio ugovor o privremeno-povremenim poslovima kada je u stalnom radnom odnosu u Primusu. Za PP ugovor prima 110.000,00 dinara., a ostali radnici na PP primaju do 25.000,00 dinara.

Šef unutrašnje kontrole Branko Milojević, svakodnevno koristi službeni auto za prevoz iz Šapca do Lazarevaca, jer tamo živi i tamo je iz Kolubare premestio i svoju novu ženu. Istu je sa mesta kafe kuvarice, zaposlene u preduzeću Kolubara Ugostiteljstvo, prvo zaposlio u Kolubaru u Komercijani sektor, a u toku njenog porodiljskog odustva je zaposlio u ED Šabac. Branko Milojević se isključivo bavi prostim policajskim poslom, praćenjem radnika i isključivo procesuira radnike koji mu nisu simpatični.

Diči se sprečavanjem krađe goriva, a on i njegovi bliski saradnici ne izlaze iz službenih automobila. Podatak o potrošnji goriva se lažira.On je zadužen za sve nečasne radnje u Kolubari (uzimanje para od firme Sekuriton oko 23 miliona din. zajedno sa direktorom Prerade Milićević Aleksandrom i Dejanom Mijatovićem slučaj predat MUPu i Tužilaštvu kao slučaj dodatnih radova na kotlovima u Toplani sa firmom Feromont gde je pronevereno oko 16 miliona dinara takođe tandem Aleksandar Milićević i kum Dejan Mijatović).

Svi gore pomenuti su jako bliski i predstavljaju nosioce svih kriminalnih radnji u Komercijalnom sektoru. Od 10.oktobra 2012. Do danas Grčić je očistio Komercijalni sektor od svih zaposlenih koji njemu, Smiljkoviću, Markoviću i Milojeviću bilo kako zasmetali. Na rukovodeća mesta je postavio priučene i polupismene ljude, bez iskustva, pa čak je držao upražnjena radna mesta da bi se sačekalo da zaposlenom prođe pripravnički da bi ga odmah postavio za rukovodioca (Danijela Nikolić i Snežana Arsenijević).

Nemanja Simić koji je evidentirani lečeni narkoman iz Valjeva sa mesta referenta napredovao je u zamenika rukovodioca sektora, pa je jedno vreme bio sklonjen, da bi ga Grčić vratio za nove radnje za koje mu je potreban i podoban.

Krajem oktobra 2014. godine iz TENT-a (odakle je najuren zbog pronevera) je u Komercijalni sektor RB Kolubara doveden Zoran Spasić. Reputacija mu je da je dobar znalac ZJN i da će „srediti" Kolubaru kao što je „sredio" i TENT.

 

      Namešta tendere, zapošljava nesposobne, sprečava uviđaje…

 

Još jedno u nizu kršenja zakonskih propisa od strane Milorada Grčića, direktora RB Kolubara, odnosi se i na postavljanje novih rukovodilaca i ostalih radnika na nova radna mesta. Naime, Grčić ni u čemu ne poštuje postojeću sistematizaciju po kojoj je predviđeno potrebno radno iskustvo u struci. Radi kako on hoće: postavlja ljude bez iskustva i znanja, jer su mu takvi slepo poslušni.

Tendere koji su raspisivani za nabavku mašina pomoćne mehanizacije (vrednost jednog od njih je blizu milijardu dinara bez PDV) Grčić je poverio referentu Jadranki Gerasimović, koju je nagradio Aneksom ugovora o radu sa uvećenjim koeficijentom. Tu je i neizbežni Smiljković koji je diktirao tehničke karakteristike svake mašine i pri tome je koristio "zvučnu izolaciju", da ne bi bio sniman.

Prema tim javnim nabavkama, sklopljeni ugovori su išli isključivo na štetu Kolubare, a u korist dobavljača, Grčića i Smiljkovića. Sve je namešteno: predmet nabavke, konkursna komisija, referent, izbor dobavljača , komisija za prijem. Sklopljeni ugovori su nezakoniti, a oni koji su ukazivali na nezakonitost postupka pod hitno su sklanjani iz Komercijalnog sektora (npr. Gospođa Paunović i Saša Milovanović).

Tender je bio „uspešan" jer je Igor Smiljković "obrađivao" svakog ponuđača pre tendera, a bio je zadužen i za uzimanje provizije za koju je, kako je sam govorio dobavljačima, znao Grčić(Agroprogres, Korkovado, Bomis, Rudnap Global Trejd, Tehnogrup, Lipher i drugi).

Kako bi radnicima stvorili predstavu da su u sukobu, Grčić i Smiljković izigravaju da su stalno u konfliktu, ali nisu! Na taj način njih dvojica uspešno vode nezakonite poslove u komercijalnom sektoru.

Po nalogu Milorada Grčića za preduzeće Kolubara Građevinar je izvršen prenos sredstva u visini preko jedne milijarde dinara, koji je kasnije pretvoren u zajam bez kamate, sa rokom otplate na nekoliko godina.

To je nezakonita radnja, jer nije dozvoljeno pozajmljivanje novca između privrednih društava koja nisu zavisna. RB Kolubara je istom preduzeću reprogramirala dug za ugalj u visini preko 200 miliona dinara, bez kamate na nekoliko godina i dala zajam od 40 miliona dinara u svrhu otkupa krečane IGM Ćelije. Sve je to učinjeno na štetu RB Kolubara, ona pozajmljuje KGL, a sama duguje državi preko 20 miliona EUR bez kamate!

Kada su uvideli da se digla prašina oko ovih nezakonitih radnji pod hitno su dali nalog Internoj banci da retroaktivno obračunava kamatu misleći da će ih to spasiti odgovornosti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

U SRBIJI JE SVE UTIHNULO DOK REŽIM NA POZORNICI I DELU, VRŠI RECIKLIRANJE ISTORIJE SRBIJE I SRBSKOG NARODA!!!

22. децембра 2014. Коментари су искључени

 

Ljudska prava i građanske slobode, odavno su postavljena kao temeljna pitanja, na kojima počiva savremeni, civilizovani svet. Ali, ova veličanstvena tekovina, kao da se ne tiče savremene Srbije u kojoj haraju institucionalno divljaštvo, kriminal i estrada. U zemlji koja grca u gladi i nemaštini, zavladali su strah, poniznost i poslušnost koji su mnogima već ušli i u gene. Da li gubimo obeležja slobodnih ljudskih bića? A pre samo nešto više od tri decenije, iz Beograda su u svet odlazile najbolje slobodarske misli i ideje, u našem glavnom gradu snimani su kultni filmovi, serije, izlazile najslobodnije novine, časopisi, bilo je i sudskih zabrana, ali i otpora, tribina, i od Srba su se slobodi učila politička elita današnje Nemačke, Francuske. Danas se toga više mlađe generacije uopšte ne sećaju, niti ima ko da ih podseti.

 

                   Nikola Vlahović

 

Poslednjih godina, smišljeno, sistematski, traje zastrašivanje i psihološko ubijanje građana Srbije. Međunarodni tutori ovde postavljaju i smenjuju svoje marionetske vlade, kojima je glavni zadatak slamanje duha novim generacijama, promena njihovog načina mišljenja, širenje osećaja kolektivne krivice, favorizovanje manjina na štetu većine, ubijanje osećanja nacionalnog ponosa i brisanje iz kolektivnog sećanja čitavih epoha iz prošlosti koje dokazuju da su Srbija i srpski narod dali u dva svetska rata ogromne žrtve za prosperitet savremene Evrope.

Srbima se danas reciklira istorija, kulturno nasleđe, nacionalni identitet i vera!

Ukratko, promovisan je strah kao način života. Srbi se danas boje sebe i svoga postojanja. Svaki građanin, duboko u sebi, strepi za svoju svakidašnjicu i spreman je da se sagne pred svakim šalterom, ispred svake političke gnjide koja je sebi uzela za pravo da sebe smatra božanstvom.

Pred kraj 2014. godine, Evropski parlament zatražio je od Srbije da napravi "akcioni plan" za sprovođenje ljudskih prava "u praksi". Kao da zakona u Srbiji i nema.

Na kraju svake godine, američka ambasada iz Beograda šalje svojoj vladi u Vašington Izveštaj o stanju ljudskih prava u Srbiji. U njemu, već godinama, taj Izveštaj počinje rečenicom: "…U godini na koju se izveštaj odnosi, najozbiljniji problemi u domenu ljudskih prava bili su diskriminacija i društveno nasilje nad manjinskim grupama kao što su Romi.

Što se Srba tiče, u Izveštaju se govori isključivo u kontekstu zatvorskih kapaciteta, pa se, između ostalog, citira sličan Izveštaj Saveta Evrope, u kome se kaže da je broj zatvorenika u Srbiji veći od deset hiljada, a da su smeštajni kapaciteti oko šest i po hiljada.

To je sve čime se veliki zagovornici ljudskih prava i građanskih sloboda sa Zapada bave kad je u pitanju najsiromašnija zemlja savremene Evrope, u kojoj haraju bolesti, glad, politički i svaki drugi kriminal, narkomanija, porodično nasilje i, povrh svega, teror jednog čoveka i njegove partijske mafije.

Nigde, ni na jednom mestu ne piše, da je srpskom narodu, zbog nasilja američke imperije i njenih domaćih pomagača, oduzeto sve što drugi civilizovani narodi na svetu imaju: pravo na rad, slobodu i dostojanstvo, pravo na pravične sudove, pravo na kvalitetno školstvo, besplatnu osnovnu zdravstvenu zaštitu…

Od kako je sebe za vladara proglasio Aleksandar Vučić, teror nad zdravim razumom zavladao je na svakoj televizijskoj stanici i u svakoj njegovoj novini-biltenu, sa čijih naslovnih strana zastrašuje i preti, likvidira i osuđuje, brani se od zavera i zaverenika…

Zastrašeno je građanstvo, ukočeno od straha pred nasiljem koje se sprovodi sa najviših mesta u državi. Srbija se danas pretvorila, kao nikada u njenoj prošlosti, u neverovatan cirkuski šator, ispod koga ima samo droge, prostitucije, promocije travestije i takmičenja pevača u udarnim večernjim terminima. Režim koji slepo sprovodi ideju ubijanja svega ljudskog, deo je ove užasne pozornice.

Pevačica koja donosi hiljadu evra donacije svojoj nekadašnjoj osnovnoj školi u okolini Požarevca, predstavlja simbol celokupnog dna u kome se Srbija danas nalazi. Perverzni scenario Prve televizije, u kojoj se muškarci svake nedelje uveče presvlače u žene, a žene u muškarce, smišljen je sa idejom "relaksacije" Srba i njihovog udaljavanja od "patrijahalnosti".

Bolesni "Informer" Aleksandra Vučića, koji preti milionima građana da će im oduzeti i ono malo imovine koju imaju, deo je mašinerije koja se bavi ubijanjem slobode. A, kad nema slobode, nema ni pomena o pravu i zakonima.

Srbi danas, sto godina od početka Prvog svetskog rata, imaju problem da dokažu da su izgubili jednu trećinu svoga stanovništva u borbi za slobodu. Kako u inostranstvu, tako i u vlastitoj zemlji. Kao pobednici u oba rata, Srbi se danas optužuju da su krivci za Velik rat, jer je navodno, ubistvom prestolonaslednika Ferdinanda, Srbija od Austrougarske morala biti napadnuta!

Srbima je nametnut osećaj potpune krivice, pa i krivice što ih je NATO alijansa besomučno bombardovala, bezmalo četiri meseca! Američka i britanska vlada to postižu podmićivanjem odnarođenih Srba, koji primaju veliku apanažu da laju na svoje sunarodnike.

Širom sveta milioni ljudi, uključujući i SAD-e, Veliku Britaniju, Nemačku, Belgiju, protestvuju da bi zaštitili svoja ljudska i građanska prava. Građani masovno štrajkuju zbog povećenja cena hleba, goriva, ograničenja plata, o penzijama nijedna vlada i ne razmišlja da ih smeni, o merama svojih vlada koja ih ograničavaju u uspostavljenim slobodama.

U Srbiji je sve utihnulo. Gladno i siromašno stanovništvo se sviklo da je podjarmljeno, da ih poslodavci mogu tretirati kao roblje, a da im država ne može priteći u pomoć. Nema posle, nema socijalne i zdravstvene zaštite, i polovina radno sposobnog stanovništva ne uživa nikakva socijalna , radna i sindikalna prava. A o slobodi mogu samo da sanjaju.

Dakle, dvadeset narednih generacija koje će stasavati, ne znaju šta, u stvari, znači reč sloboda.

Pesnik Rastko Zakić se našalio našoj zbilji stihovima – "Uhvaćenu u buretu vodu, pustili su na slobodu. Oh Bože, žuborila je voda, ubi me sloboda".

Naši nacionalni junaci, heroine i kulturni i politički modeli su Jorgovanke Tabaković, Lepa Brena, Saša Popović…

Zaboravili smo da smo samo pre tri decenije imali najjače Udruženje književnika, Diskusije u Francuskoj 7, književne večeri, književne, omladinske i studentske novine, da su snimani kultni filmovi, serije, da se polemisalo, da je pulsirao život, a Srbija, za ostali deo Evrope je bila inspiracija za mnoge intelektualne elite sadašnjih zemalja koje drmaju Evropom.

Da li je za vjeki-vjekov sloboda zatrta u Srbiji?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ROVARENJE PO ELEKTRODISTRIBUCIJAMA: SISTEMATSKA OTIMAČINA IMOVINE JE PRAVO IME ZA KORPORATIVNU RASPRODAJU DELOVA EPS

18. децембра 2014. 1 коментар

 

Tokom leta 2014. godine, celu Južnu Srbiju i Niš kao centar regiona, potresalo je nasilje koje je sprovodila "kaznena ekspedicija" EPS-a, odnosno Elektrodistribucije Jugoistok, sekući struju, čak i onim pretplatnicima koji su imali dug manji od 5.000 dinara. U međuvremenu, unutar Elektrodistribucije Jugoistok, vlada opšte rasulo. Polovinom oktobra meseca sindikati su zatražili hitnu smenu predsednika Jugoistok Niš, Bobana Stojkovića i predsednika ogranka Elektrotimok iz Zaječara, Miroljuba Jankovića. Ali, bilo je to "bacanje prašine u oči", jer razlog nije bio plansko uništavanje kompletne elektriprivrede juga Srbije, nego Zakon o radu. Istina je i da Zakon o radu guši svaku ideju radničkih prava, ali, kad su u pitanju Jugoistok i Elektrotimok, reč je o dramatičnom stanju koje vodi u privatizaciju čitavog sistema. A, to nije ništa manje važnije za sindikate od pitanja radničkih prava. Jer, čemu će ta prava da koriste ako ne bude ni radnih mesta ni firmi koje su hranile na stotine hiljada ljudi?

 

               Insajder E- 12

 

Niški Jugoistok pokriva 41 opštinu, od Kladova do Preševa, sa 640.000 potrošača. Ukupni dug za struju na današnji dan iznosi preko 30 milijardi dinara. Ali, više od polovine tog duga otpada na državne ustanove ili na privatne kompanije čiji su vlasnici po pravilu prebogati ljudi.

Ipak, država je umesto tamo gde treba, udarila po sirotinji. Koliko je licemerje Vučićevih haračlija, najbolje govori i podatak da je sa 4,5 milijardi dinara, najveći dužnik za struju među preduzećima RTB Bor. Dakle, Vođina omiljena firma, koju je nedavno "donirao" iz budžeta sa 40 miliona evra!

U Nišu, svako drugo domaćinstvo duguje za struju, jer, jednostavno, nema mogućnosti da plati sve dažbine državi i da fizički preživi mesec dana! Sporazum o takozvanom reprogramu duga, do sada je potpisalo ukupno oko 50.000 korisnika na iznos od više stotina miliona dinara.

Na području Jugoistoka, u ime EPS snabdevanja, bilo je ukupno 336 isključenja zbog neplaćenog duga, od čega 222 domaćinstva i 114 firmi. Najveći dug kod isključenih domaćinstava bio je 67. 235 dinara.

Ali, sve ovo je samo vrh ledenog brega, tek površna slika stanja u Elektrodistribuciji Jugoistok. Naime, najavljuje se takozvana korporativizacija EPS-a, a to znači i prelazak iz statusa javnog preduzeća u status akcionarskog društva.

O tome sindikati EPS-a kao da ne znaju ništa. Sve govori da se mnogi od njih samo ponašaju kao neupućeni, kako ne bi potegli pitanje podele prave vrednosti akcija. Ta drama tek predstoji. Oni koji danas ćute o pravoj vrednosti akcija, već odavno su ponuđeni da učestvuju u njihovoj pljački, samo ako budu dosledni u ćutanju.

To je i glavni razlog zašto se zapošljavanje u EPS-u, a tako i u Jugoistoku, ne vrši prema potrebama i standardima i normativima radne snage, već po političkoj liniji. Iako je potpisan sporazum sa Vladom o raspodeli dobiti, kao i vreme da se izvrši isplata, to nije učinjeno, a sindikati ćute kao da se njih to ne dotiče.

Da stvari budu jasnije, u Jugoistoku se gomila administracija, posebno u Nišu, a ključnog, elektromonterskog kadra za rad na terenu, nema dovoljno. Da je vrh sindikalnih organizacije u Jugoistoku i Elektrotimoku potkupljen, pokazuje i činjenica da do današnjeg dana, sindikalni funkcioneri ni reč nisu progovorili o povezivanje benficiranog staža za elektromontere u zaječarskom Elektrotimoku.

Na letos održanom protestnom skupu sindikata u Beogradu, nije prisustvovao niko iz sindikata Elektrotimok Zaječar. Takođe, protestu je prisustvovalo samo četiri člana sindikata iz podružnice Elektrodistribucije Knjaževac, i jedan iz podružnice ED Zaječar, koji su tu došlo svojom voljom, i o svom trošku.

Iz svega ovoga, vidi se da je vrh sindikata "Jugoistoka" i Elektrotimoka u dosluhu sa "operativnim" licima zaduženim za kontrolu i korumiranje vrha sindikalnih organizacija u celom EPS-u. Pitanje je samo za koje privilegije i za koliko novca to rade.

Od kako je na predlog Aleksandra Obradovića, direktora "Elektroprivrede Srbije", Nadzorni odbor EPS-a, razrešio sa dužnosti prof. dr Igora Novakovića i na njegovo mesto za direktora Jugoistoka Niš imenovao Darka Bulatovića, penzionisanog podoficira, pravnika i "stručnjaka" za fudbal, Jugoistok je počeo ozbiljno da posrće.

Obrazloženje za smenu Novakovića je bilo lakonsko: "…zbog uočenih propusta u rukovođenju PD Jugoistok i zbog protivljenja korporativizaciji Elektroprivrede Srbije, odnosno protivljenja "uvođenju jedinstvenog upravljanja na nivou sistema, kojim bi odgovornost konačno dobila ime i prezime i kojim bi se godišnje uštedelo 36 miliona evra".

Za nekoliko meseci vladavine Jugoistokom, Bulatović je ovo preduzeće učinio podložnim komadanju. Tako je hteo Vučićev režim. Reč "korporativno" je u ovom slučaju samo drugo ime za sistemsku otimačinu imovine svih građana Srbije.

Koliko je dugovanje vladajuće Srpske napredne stranke (SNS), prema Jugoistoku, to ni do današnjeg dana nije objavljeno. Lokalni mediji u Nišu uputili su zahtev Jugoistoku da dostavi podatke o dugovanjima svih javnih preduzeća i institucija, ali i političkih subjekata, do juna meseca 2014. godine. Bio je to granični mesec, kada je krenula masovna seča struje domaćinstvima.

U međuvremenu, dok su čekali na te podatke, struja je isključivana na kratak vremenski period u mnogim delovima grada. Direktor PD Jugoistok, Darko Bulatović, je tih dana najmanje pet puta ponovio da se radi isključivo o poštovanju naloga dobijenih "odozgo", od EPS Snabdevanja, te bi se mogao iz te izjave lako steći utisak da Jugoistok zapravo i nema nikakvu ulogu u isključivanjima struje u zoni pokrivanja, već da radnici Jugoistoka služe isključivo kao obična radna snaga koja na naloge iz Beograda skače i bez pitanja seče struju.

Zanimljivo je videti ko duguje Jugoistoku u Nišu. Naime, na čelu liste dužnika je Direkcija za izgradnju Grada Niša, sa bezmalo 83 miliona dinara duga (82.974.847,90), na drugom mestu se nalazi Nissal AD, sa blizu 28 miliona duga (27.892.901,27).

Treća je firma "Pčelica" sa 17 i po miliona. Na četvrtom mestu je Gradska Uprava, Služba za održavanje, sa preko 14 miliona i 350 hiljada, a peti je Sportski centar "Čair" čije je dugovanje dostiglo 12 miliona dinara. Na šestom mestu je ponovo Direkcija- Ulično osvetljenje (eto ironije!). Sa preko 6,5 miliona dinara, i Policijska uprava u Nišu je na vrhu dužnika.

Policijska uprava Niš duguje više od 4 miliona i 700 hiljada

Dužnici su i "Nišprojekt", AD MIN Holding Vagonka, Natom AD, JP "Aerodrom" (preko 3 i po miliona) i JKP "Tržnica" (preko 2 miliona i 750 hiljada). JKP Gorica sa dva miliona i 300 hiljada je među prvih dvadeset dužnika, a za njima sledi nekolicina niških osnovnih i srednjih škola ali i odred Žandarmerije Niš, Okružni sud u Nišu, Dom omladine, Galerija savremene likovne umetnosti, Institut za zaštitu zdravlja, brojne firme poput Niskogradnje doo…

Dug Narodnog pozorišta je nešto niži od milion i po, JKP Naissus duguje 596 hiljada, Niška TV oko 490 hiljada, JKP Mediana duguje oko 63 hiljade. Čak i Fudbalski klub Radnički duguje Jugoistoku 576 hiljada dinara.

Red je podugačak, ali se Jugoistok okomio samo na obične građane. Pitanje je gde je granica izdržljivosti, i kad će i građani da uzvrate.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POD VOĐSTVOM KOMEDIJANATA, NA PUTU BEZ ALTERNATIVE DO POTPUNOG GUBLJENJA SUVERENOSTI!!?

2. децембра 2014. Коментари су искључени

 

Srbija se prometnula u smrtonosno opaku političku burlesku. Njena najnovija sramna predstava, posle letošnje pederijade, nedavnog dovlačenja zastave velike Albanije nad Beogradom i kultnog zasedanja NATO žreca-Trilaterale, je trijumfalni dolazak albanskog premijera Rame. Došao je albanski premijer da uzme ključeve od Preševa, iz ruku svog srskog kolege, i obavi prvu polovinu posla- zvaničnog priznavanja Kosova od strane Beograda. Istovremeno, ambasador SAD Majkl Kirbi i tutor Srbije u ime Evropske unije, Majkl Devenport, sve su uvereniji da Srbija odlično igra u ovom kabareu. Kao i ovdašnji vlastodršci i ideolozi zombirane srpske realnosti.

 

              Dragan Milosavljević

 

Mnogi među Srbima, zastrašeni mukama i poniženjima kakva u novoj istoriji nije pretrpeo nijedan narod, sa iskustvima mučkog napada od strane najveće sila sveta i njenih trabanata, nadaju se da će im javno popišavanje albanskog premijera Rame, po celom Beogradu i Srbiji, doneti neki boljitak. Do novog dana i nove uvrede. U tome prednjače današnji vlastodršci.

Oni bestidno, ali uspešno, ovde i sada, pred nama, okreću sve važeće civilizacijske pojmove naglavačke. Bežanje u ludilo nadrealnog i nepriznavanje stvarnosti, ni sebi ni drugima, poznato je kao sindrom osudenih na doživotnu robiju. Hoće da žive, makar kako.

U toj klimi, vidljivo je bujanje moralnog kukolja, zasejanog u velikim polomima prošlih vremena, pogubnih po Srbe, tokom svetskih ratova iz kojih su naoko izašli kao pobednici.

A, ustvari, izašli su uništenih najkvalitenijih gena. Vidimo danas bezobzirni prodor skorojevića, lopova, secikesa i nazovi elite, sklone raznim hohštaplerskim prečicama.

To je mizanscen i kulise tranzicije koje pogoduju ovakvim vodama. I samo u toj i takvoj scenografiji, moguće je da bivši "skojevac" i miljenik Slobe i Mire, Tahir Hasanović, dovede Trilateralu u Beograd kao prvi mason Srbije.

Da Vuk (Drašković), od igrača kozaračkog kola i pravovernog komuniste, pa kasnije i lažnog Draže, postane evroatlanski guru Aleksandru Vučiću. Vele, on je ministar inostarnih poslova u senci! Tu je, kažu, da bude ključna karika sa našim dumšanima, da nas kroz obećane evrointegracije što lakše odvuku na sporedni kolosek istorije. U ništavilo.

Samo u miljeu izdaje, oni dželatskom, neinventivnom kontrolom istine, opravdavaju razloge svog opstanka. Kao i posle nedavnih brutalnih uvreda albanskog premijera Rame, stara frajla "Politika", ne konsultuje svoje omiljene „analitičare", razne Andelkoviće, već pita penzionere šta misle o izjavi kabadahije iz Tirane.

I baš zato su kao vodeći likovi iz tekuće nadrealne srpske predstave, izabrani nadrealni predsednik (u odori Kralja Ibija) i nadrealni premijer, toliko po elokvenciji i grimasi sličan tragikomičnom pozorišnim liku, Radovanu III. Vučić se i zaista se našao, konačno, pri kraju svoje balade, na celu protivničkih Vilotića, baš kao u slavnoj pozorišnoj predstavi. Smešteni su srpski nadrealisti pod istu šatru, u jednu zajednicku predstavu. I to kao dva junaka jedne tragikomedije…

U pitanju su najupadjivili likovi najnovije "iste" vlasti, angažovani u najzapaženijoj u najomiljenijoj političkoj disciplini, od "oktobarskog preumeljenja"! U sprdačini.

Ali prigušene poruke pridavljene istine, ipak se probijaju. One, na žalost, nedovoljno jasno dopiru do onih kojima je već presudeno, ali još toga nisu svesni. Jer, sadašnji "kralj", u kostimu verbalnog žonglera, uz asistenciju ministarstva sile, ponegde još i izmami neki meki aplauz.

Ali, na letošnju pederijadu su izveli cak 7.000, gladijatora, da zaplaše javnost. To je Srbima, koji nisu razumeli suštinsku poruku dramaturga i glavnog glumca, zaslužena kazna za neodgovorno uživanje i podsmevanje samom sebi. Svojevremeno, za vreme lagodnog samoupravljanja i grickanja Titove kapare, za buduću propast Srbije, pogrešno smo učitavali poruke lažnog kralja Ibija u pozorištu.

Onaj koji je pažljivo pratio srpsko političko glumište poslednjih decenija, pa i sva druga pozorišta oko nas, sve do do sadašnjeg muka, shvata kako je to našim dželatima bila sjajna inspiracija za razumevanje naših mana. Tako su nas "pročitali" gde smo najtanji. Bila je to prednost za već pripremljeni i eksperiment sumanute tranzicione predstave. A, ona uopšte nije komična.

Naprotiv, kasno se shvatilo da u instaliranoj prevari od 5. oktobra, ne samo odabrani glumci, već i elitni deo publike, inteligencija, kao plaćenik, učestvuje u jednoj pošasti. Naknadna analiza će, nadajmo se, ipak pokazati da je i politički i intelektualnu kukolj, dao očekivane plodove. Da li je kasno da mu se ipak doaka, i svakom drugom štetočinstvu?

U njihovom ansamblu se razigrano kerebeće CESID-ovi borci za demokratiju. NVO za ljudska prava nastupaju redom kao i kostimirani EURO-četnici i lažni socijalisti, domaći dopisnici stranih medija, koji pogane svoju sopstvenu zemlju. Naravno, i razne Žene u crnom i LGBT. Ovaj vrtlog u kome se (tragi) komicno prave nevešti glavni junaci, predsednik i premijer, recito govori o tome ko su i kakvi su.

Ta dva komedijanta sa, zapravo, tragičnim ulogama, kako je to dobro sagledao Vladimir Putin prilikom poslednje posete Beogradu, predvodnici su gubitnicke nadri-elite sa kojom smo skoro izgubili suverenost.

Ali, i rupa u koju su već upale današnje vode, sve je dublja i šira. Oni više nisu smešni. Nema za njima onog razdraganog smeha, kao nekada što se čuo za velikanom glumišta, iz Ateljea 212, slavnim tumačem Kralja Ibija i Radovana III.

Sada gledamo samo likove najgorih imitatora. Jedan od njih dvojice je letos viden u Njujorku, sa pregolemom svitom i još golemijom gospodom, ruralnog izgleda.

Drugi je skoro posato razrok, gledajući jednim okom na Merkelovu i Obamu, a drugim na Putina. I sve to u rijeliti šou programu koji se ne prekida ni noću. Burleska u dnevnim novinama traje kao TV serija u nastavcima. Koju mi plaćamo već ispražnjenih novčanika.

Veliki srski glumac, Zoran Radmilović, zbog koga su pojedini obožavaoci njegovog cuvenog lika Radovan III, gledali i svih 200 predstava, išao je daleko u tumačenju naših sihologija, istraživao je, koliko su Srbi spremni da u svemu, ama baš svemu, vide priliku da se sebi narugaju, pa i mazohistici samoponize. Sve, ne bi li bili drugačiji i nedodirljivi za uobičajene vrednosti.

Za razliku od slavnog glumca, koji je tu zlatnu žicu za performans negovao, sve do poslednjih predstava koje je odigrao, njegovi neuspeli dvojnici su svoje uloge karikirali po meri svojih bednih scenarija, negde van Srbije napisanih.

Skloni jeftinom posprdivanju, na račun svih smrtno realnih i ozbiljnih tema današnje srpske stvarnosti, oni ne odlažu kostime i ne odlaze kući bez šminke. Ne, oni se maksimalno trude da improvizuju na temu opstanka države. I ovako razmišljaju: "…Vlast, to sam ja, a Vi ste se rulja, nezahvalna i neradna, podložna svakoj manipulaciji, i zato ste naša idealna publika."

I uprkos svemu, oni se ne udaljavaju od scenarija pogroma istorijske i duhovne vertikale Srbije, ni za sekund. Tako šire novu dogmu, po receptu Orvela, koja glasi: hrabrost je kukavičluk, a kukavičluk je prihvatljiva realnost.

Oni šenluče na temu „promene svesti", pijani razvaljuju riznicu srpske prošlosti, pretvaraju je u Ali Babinu pecinu, arče Srbiju na međunarodnoj sceni, bez trunke zazora, i ne dozvoljavaju da se ta predstava završi a publika razide. Da odahne i razmisli. Da uvidi realnost.

Život je čudo, pogotovo posle spavanja. Ponekad se ljudi probude jednog jutra u čudnim odorama i sa scenarijom koji znaju naizust (ni sami ne znaju kako) i koji će postati njihova nova suština, šta god to značilo.

Pošto bi skinuo šminku i kostim, veliki Zoran Radmilović bi odlazio svojoj kući. Do sledeće predstave. U neprikosnovenu privatnost. Imao je istinske prijatelje i istinske obožavaoce.

Ovaj današnji Kralj Ibi i ovaj Radovan III, ako se užasna burleska nastavi, poverovaće na kraju da je ona „ogromna većina" koju su medijski i statistički izmislili stvarna, a aplauzi iskreni. E, to je još preostala enigma u cemu ce sve ovo završiti istorijskim paralelama. Hoćemo li nemi i nepokretni čekati?

Jer, sve dok se ne pokrenemo, odvijace se predstava pod naslovom "Srbija na putu bez alternative".

Čovek bi se upitao dobronamerno, ima li još igde ovako trpeljive i namagarčene publike. Koja, reklo bi se, neće da vidi golim okom vidljivo. Golotinju čak bez smokvinog lista. Ili je ta publika nesposobna da se bilo čemu zapanji posle gostovanja Radovana III (Vucica), kod Milomira Marica i svih prethodnih emisija, ovog sarkazmom obdarenog kljucnog novinara svih režima.

Neki, na žalost, još nisu shvatili da je to što živimo mešanja stvarnog i nadrelanog, da bi se uništio interes za autenticnu istoriju Srba i neosporive istine. A to je da Srbi uprkos svemu, pa i svoj sklonosti samopotcenjivanja i samoporicanja, kad izgube putokaz, uvek imaju temelj za novi zalet i ugled već overen od istorije.

Pre svega, da su pre više od dva veka stekli časno pravo na državu i samobitnost kao nacija. Ogromnim žrtvama i samoodricanjem. Sve to lukavo "latinski i ekumenski", osporava im se u serijalima dnevne politike koja nudi cirkusa umesto hleba…

Drugim rečima cirkus i sprdnja je nadograduju svuda oko nas kao paralelna stvarnost i to na račun smrtno ozbiljnih stvari…I zato Srbi " špikovani " dugotrajnim (samo)ponižavanjem, valjda izdržavaju kao pokusni kunići. Zato dobijaju za eliti ovakve lidere, ljude koji bi su svome amaterizmu zaista bili komicni.

Zahvaljujući i njima i njihovim mentorima, kako reče istoričar Bataković u jednoj TV emisiji: "…Srbija će biti svedena na Beograd i nešto širu okolinu, a naša deca će biti šoferi medicinske sestre, a ako dobro izgledaju, biće ženske i muške prostitutke…".

To ne kaže komičar, nego ugledni istoričar i valja mu verovati. A predstava ce trajati sve dok uslovi za ovakav kraj tranzicionog kalambura ne budu u potpunosti realizovan. Delom na oči publike kao veština srpskog Hudinija, ali, suštinski, tamo van šatre. Gde se glumcima i klovnovima i mađionicarima isplaćuju tantijeme.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

VRŠILAC DUŽNOSTI „ŠEFA MAFIJE“ IGRA ULOGU KOORDINATORA U MINISTARSTVU PRAVDE

20. октобра 2014. 1 коментар

 

Velimir Vidić ima titulu „koordinator za zatvore", koja mu odlično stoji, jer on i jeste za zatvor, ali kao osuđenik. Pod njegovim nadzorom i u njegovoj organizaciji srpski budžet je opljačkan za milione evra, a u svemu mu pomažu članovi njegove porodice koje je lično zaposlio na ključnim mestima. Sve dosadašnje pokušaje da se sprovede istraga o ovim krađama Vidić je zaustavio, jer se na njegovom platnom spisku nalaze i ministar pravde Nikola Selaković i direktor Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Milan Stevović.

 

              Igor Milanović

 

U biografiji Velimira Vidića, koordinatora za zatvore u Ministarstvu pravde, piše da je završio Višu trenersku školu, do 1999. godine bio je upravnik Okružnog zatvora u Peći i da je odatle pobegao tokom NATO agresije u centralnu Srbiju, gde ubrzo dospeva na mesto upravnika Okružnog zatvora u Padinskoj Skeli.

Kao upravnik ovog zatvora Vidić je pokazao svoje drugo lice, jer se do tada smatralo da je častan čovek. Puštao je da osuđena lica budu maltretirana, a da zaposleni hranu namenjenu osuđenicima nose u svoje privatne prodavnice i tamo je prodaju. Posle toga 2008. godine Vidić postaje upravnik KPZ Zabela.

Već u junu mesecu 2010. godine, Vidić se, iako u međuvremenu penzionisan, pojavljuje kao specijalni savetnik ministarke pravde Snežane Malović, a kasnije postaje i koordinator u ministarstvu, u to vreme još po ugovoru o delu. Radno mesto "koordinatora" do tada nije postojalo, a izmišljeno je specijalno za Vidića. Tako je pored penzije od stotinak hiljada dinara, on mesečno prihodovao još najmanje 200 hiljada za posao koordinacije i specijalnog savetovanja.

Internim dopisom Ministarstva pravde od 31. decembra 2012. broj 7-00-81/2012-03 potpisanog od strane direktora Uprave za izvršenje krivičnih sankcija (UIKS) Milana Stevovića i upućenog Milanu Mrakoviću iz istog ministarstva, potvrđeno je da dotadašnji penzioner Velimir Vidić primljen u stalni radni odnos u Ministarstvu pravde!

Velimir Vidić nije zaboravio ni članove svoje najuže porodice, pa tako 30. maja 2011. lično potpisuje rešenje broj 112-01-197/1/2011-03 kojim svoju suprugu Mirunu Vidić postavlja na do tada nepostojeće radno mesto u Centralnom zatvoru u Beogradu. Za potrebe zaposlenja Velimir izmišlja i biografiju svoje supruge u kojoj navodi kako je ona, navodno, do tada bila zaposlena u KPZ Istok.

Ovaj zatvor je 1999. izmešten sa Kosova i Metohije, a osuđenici i zaposleni su raspoređeni po ostalim zatvorima u Srbiji. Zaposleni iz KPZ Istoka ne sećaju se da su ikada pre agresije NATO-a i izmeštanja zatvora na poslu videli Mirunu, niti da je ona ikada formalno bila zaposlena u toj ustanovi.

Velimirova i Mirunina ćerka Maja Vidić je završila Fakultet za sport i fizičko vaspitanje u Leposaviću, ali joj to nije smetalo da se odmah posle diplomiranja zaposli u Ministarstvu pravde, i to čak kao savetnik direktora UIKS-a za bezbednost zatvora?! Njen posao je, u stvari, da "pegla" brljotine koje naprave članovi kriminalne grupe koju je oko sebe okupio njen otac. U Ministarstvu pravde je zaposlen i Velimirov sin.

Koliko je Maja Vidić sposobna za funkciju koju obavlja, pokazuje i jedna njena inspekcija KPZ Zabele, gde je pokazujući na velike mašine za pranje posteljine pitala šta je to. Pošto je dobila odgovor iznenađeno je prokomentarisala kako je bila ubeđena da su to agregati ili rashladni uređaji za obližnju kuhinju.

Ovako strateški raspoređeni članovi porodice Vidić lako i brzo dolaze na čelo takozvanog „Kosovskog klana" u Ministarstvu pravde, za koji se smatra da faktički upravlja svim srpskim zatvorima. Klanu pripadaju bivši radnici zatvora na Kosmetu, koji su posle NATO okupacije južne srpske pokrajine prešli na rad u zatvore u Centralnoj Srbiji i Vojvodini.

Vidić je najvažniji kadrovnik u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija, i bez njegovog aminovanja niko ne može da bude zaposlen ili premešten na drugu dužnost. Tako se jedno vreme govorilo da će zapovednik straže u KPZ Zabeli Goran Nenadović biti prebačen u neki od zatvora u unutrašnjosti kako bi bio bliže porodici. Nakon što je Nenadović prešao u SNS i za potrebe ove stranke organizovao paravojne formacije u Braničevskom okrugu, Vidić je odlučio da ga ostavi na radu u najvećem zatvoru na Balkanu.

Nenadović je najvažnija veza između Vidića i stražara u KPZ Zabela koji žele da plate kako bi bili prebačeni u Specijalno odeljenje ovog zatvora u kome borave osuđeni za organizovani kriminal, a gde su plate daleko više nego u ostatku zatvora. Za ove premeštaje zaposleni su dužni da plate i do nekoliko hiljada evra. Deo tih para odlazi Vidiću, a deo zadržavaju Nenadović i saradnici.

Nenadovićev zamenik je Janko Stanišić, koji se ponadao da će postati zapovednik straže i dobiti veći procenat od mita koji plaćaju stražari. Pošto od Nenadovićevog odlaska nije bilo ništa između njega i ambicioznog zamenika je buknuo rat.

Ulje na vatru u ovom sukobu doliva načelnik Istražnog zatvora u Požarevcu Željko Matijević. Istražni zatvor pripada Kazneno popravnom zavodu u Zabeli, a Matijević očekuje da će posle odlaska ili zapovednika Nenadovića ili njegovog zamenika Stanišića on postati novi zamenik zapovednika i tako dobijati procenat od para koje iz Zabele odlaze Vidiću.

Matijević je prethodno radio u vojsci, zatim je bio zapovednik u zatvoru u Smederevu, odakle dolazi u KPZ Zabelu, posle toga prelazi na rad u Ženski zatvor u Požarevcu, vraća se u Zabelu i na kraju u jesen 2012. dolazi u Istražni zatvor.

Sa svih navedenih radnih mesta on je otpuštan ili mu je sugerisano da da otkaz kako ne bi bio krivično gonjen. Uprkos tome, a zahvaljujući svom prijateljstvu sa Vidićem, kojim se otvoreno hvali, Matijević je čak napredovao u službi.

Kao načelnik Istražnog zatvora Matijević svoje potčinjene vređa, psuje i maltretira, otvoreno im preti svojim drugom Vidićem i tera ih da jedni protiv drugih pišu prijave. I od osuđenika traži da izmišljaju prijave protiv zaposlenih koji mu nisu po volji, a zauzvrat im daje povoljniji tretman.

U Srbiji u svakom trenutku ima 10.000 lica lišenih slobode, a za izdtžavanje svake od tih osoba iz budžeta izdvaja po 1.500 dinara dnevno, što iznosi ukupno 15 miliona dinara dnevno, odnosno 450 miliona dinara mesečno.

Osim udela iz ove sume Vidić i njegova klika uzimaju i procenat od velikih građevinskih radova koji se dodeljuju samo odabranim preduzećima. Trik koji se ovde koristi je veoma jednostavan i papirološki je sve pokriveno.

Građevinska firma koja je angažovana za izgradnju ili renoviranje nekog zatvora za radnike uzima osuđenike kojima uprava zatvora kao nagradu daje pojačanu ishranu (dodatnu konzervu paštete ili mesnog nareska) i odobrenje za nagradne posete i pakete od porodice.

Izvođač radova, međutim, Upravi za izvršenje krivičnih sankcija fakturiše kao da su sve vreme radili kvalifikovani radnici koji dobijaju visoke dnevnice. Tako zarađen novac se deli među učesnicima, a deo obavezno mora da dobije i Vidić koji im zauzvrat obezbeđuje zaštitu u samom Ministarstvu pravde.

Vidića uopšte ne interesuje kakvo je stanje u srpskim zatvorima. Njemu je samo bitno da on i njegova porodica zarade dovoljno para i da se o njihovim marifetlucima ne priča.

Posle serije članaka u Tabloidu o stanju u najvećem srpskom zatvoru, Vidić je 8. septembra 2010. posetio KPZ Zabelu i naredio straži da ispita ko od osuđenih lica medijima dostavlja informacije. Sa lanca pušteni i krvožedni Vidićevi jurišnici posle toga su besomučno prebili dvadesetak osuđenika koje su na ispitivanje izvodili i usred noći. Istraga o ovome je stopirana sa vrha Ministarstva pravde.

Na mesto upravnika Specijalnog zatvora za osuđenike sa visokim kaznama u Padinskoj Skeli, Vidić postavlja Milana Pavlovića koji je ranije bio upravnik KPZ Sremska Mitrovica.

Nekoliko meseci je Pavlović bio paralelno i upravnik KPZ-a u Sremskoj Mitrovici i novosagrađenog zatvora u Padinskoj Skeli, nazvanog „Nova Skela". Pošto je došao na udar zaštitnika građana za lica lišena slobode Miloša Jankovića, zbog neljudskih uslova koji su vladali u KPZ Sremska Mitrovica, a bio je pominjan i u nekim aferama podmićivanja zaposlenih od strane osuđenika, Pavlović po Vidićevoj želji napušta ovaj zatvor i od tada je samo upravnik „Nove Skele".

U ovom zatvoru, po izveštajima osuđenika, ali i samih zaposlenih, vladaju neviđeni teror i korupcija. Novac koji rodbina uplaćuje osobama na izdržavanju kazne se ne knjiži i po nekoliko nedelja, a jedini način nabavke osnovnih potrepština je u kantini, koju kao i ostale po zatvorima u Srbiji monopolistički snabdeva „Nelt", a gde su cene po nekoliko puta više od onih u prodavnicama. Uvođenju ovog monopoliste kumovao je lično Vidić koji zauzvrat dobija deo tako zarađenih para.

Osuđenik V.M. (puno ime i prezime poznati redakciji) koji izdržava kaznu u „Novoj Skeli" tokom ovog leta podneo je nadležnom tužilaštvu u Beogradu krivičnu prijavu protiv stražara Nikole Rankovića, Aleksandra Veličkovića i Aleksandra Tasića u kojoj ih optužuje da su ga, dok je štrajkovao glađu zbog nanetih nepravdi, odveli u zatvorsku ambulantu koja nije pod video nadzorom i tu ga, pred prisutnom medicinskom sestrom, krvnički tukli ubeđujući ga da odustane od štrajka.

O postojanju ove krivične prijave obavešten je Pavlović, koji je to predočio Vidiću. Ni jednom od njih dvojice nije odgovaralo da tužilaštvo ispituje šta se dešava iza zidina ovog kazamata, pa je Vidić uz pomoć svojih ljudi u Ministarstvu pravde zaustavio istragu.

Ovo nije prvi put da Vidić zaustavi neku istragu protiv njemu bliskih ljudi, ali i protiv njega samog. Pre nekoliko godina je policijska patrola u toku noći došla u stan pravnice u KPZ Nišu Vesne Petrović sa nalogom za privođenje njenog sina Mlađana. U stanu su policajci zatekli samo Vesnu i Velimira Vidića koji je bio u gaćama.

Patrola je sačinila službenu belešku o ovome, koja je prosleđena i Ministarstvu pravde, ali se tamo niko nije interesovao za ljubavne avanture koordinatora Vidića. Mlađan Petrović je nešto kasnije uhapšen i osuđen zbog ilegalnog posedovanja oružja i droge. Noćni prijatelj njegove majke, Vidić, mu je sredio da ne ode u zatvor, već da kaznu sa nanogicom odsluži u kući.

Vidić se redovno privatno viđao sa Tomislavom Mitićem, zvanim „Deset posto", tadašnjim direktorom „Deligrada", firme koja posluje u sklopu KPZ Niš. Mitić je bio poznat po lažiranju konkursa za javne nabavke i sklapanju za zatvor nepovoljnih, ali za njega samog veoma isplativih ugovora sa privatnicima.

Mitić se sa Vidićem rado sastajao u restoranu "Stara Srbija" u Nišu, koji časni rukovodioci zatvora izbegavaju u širokom luku, jer se za njegovog vlasnika sumnja da je član kriminalne grupe izvesnog Šice, osuđenog od strane Suda za organizovani kriminal na višedecenijsku kaznu zatvora.

O čemu su Vidić i Mitić tajno razgovarali pod budnim okom mafije, teško da će se ikada saznati. Njihovo druženje je prestalo kada je Mitić posle velikog pritiska domaćih i stranih organizacija za borbu protiv korupcije smenjen sa mesta direktora "Deligrada". Vidić je i ovog svog saradnika zaštitio od krivičnog gonjenja, jer bi se u tom postupku otkrilo da je deo proneverenih i pokradenih para završio u džepovima Vidića i njegove ćerke Maje, pod čijom su kontrolom rađeni nadzori poslovanja Mitića i "Deligrada" kada, navodno, nisu nađene nikakve nepravilnosti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POLICIJA U VANREDNOM STANJU: VLADAVINA LIČNIH GARDI A NE ZAKONA

10. октобра 2014. Коментари су искључени

 

Za haos u srpskoj policiji, direktno su odgovorni predsednik Vlade Aleksandar Vučić i njemu najbliži ljudi. Poigravanje sa jednim od stubova stabilnosti svake uređene države, dovelo je do toga da je bezbednost zemlje ugrožena. Kako to u praksi izgleda, videlo se poslednjih meseci na osnovu skandaloznih režiranja krivičnih dela (poput slučaja "Kantrimen"). Ali, kap je prelila čašu kad je za potrebe medijske kompromitacije Žandarmerije i policije, iskorišćen i slučaj Vučićevog brata Andreja, koji se na još nerazjašnjen način pojavio kao jedina "žrtva" septembarske gej-parade u Beogradu.

 

                 major Goran Mitrović

 

Direktor srpske policije zamolio je u nedelju 4. oktobra policajce koji su u štrajku “da poslušaju ministra unutrašnjih poslova i da nastave sa radom“. Da rade i ćute. Kakvo povećanje plata, kada će im već oktobarske zarade biti umanjene za deset procenata? Kakav prekovremeni rad, dnevnice, kakve uniforme, kada para nema?

Vučićeva kamarila je nezajažljiva, kradu kao ludi. Pomenuti direktor Milorad Veljović, koji je već devet godina na čelu policije, snosi istorijsku odgovornost što je srpska politička vlastela iz zemlje iznela, kako tim podacima raspolaže nemačka služba BND – peko 84 milijarde evra.

Vrh srpske kriminalističke policije, uključujući i direktora Veljovića, bio je direktno uključen u pokrivanje iznošenja novca, posmatrao je pljačkanje fondova, banaka, javnih preduzeća, kreditnih linija, rudnog bogatstva…

Srpska policija je u punom rasulu: nenaoružana je, bez odeća i uniformi, bez kompjutera, automobila i drugih tehničkih sredstava neophodnih za rad. Uslovi u kojima rade srpski policajci su neizdrživi.

Čim je preuzeo vlast, Aleksandar Vučić je krenuo u napad i na policiju. “UKP špijunira Vučića i Tomu!“, “Na udaru policijske mafije“, česti su naslovi u novinama, počev od 2. novembra 2012. godine, kada je Vučićev kum i konsiljero Nikola Petrović započeo rat sa srpskom policijom, preteći smenama i hapšenjima vrhu policije, u nameri da je potpuno učini poslušnom i spremnom za hapšenja i nameštanja sudskih postupaka, onima koje Petrović označi krivim.

Vučićev i Petrovićev dnevnik Informer svakodnevno je najavljivao hapšenja Rodoljuba Milovića, Milorada Veljovića, komandanta Žandarmerije Bratislava Dikića…A glavari MUP-a su se međusobno gložili, cinkarili i borili za Vučićevu milost.

I sa gladnom i mizerno plaćenom policijom Vučić misli da može surovo da vlada i premlaćuje građane. Istovremeno on svom snagom ruži policiju i podmeće joj afere.

Poslednju aferu Vučić je namestio žandarmeriji koja je obezbeđivala Paradu ponosa 28. septembra. Kada se vratio iz Tekije, uveren da je sve prošlo mirno, i da ne mora da beži iz zemlje, Vučić je objavio snimak koji je snimila N1 Televizija na kojoj se vidi da žandarmi tuku njegovog brata Andreja i njegove telohranitelje.

Andrej Vučić je tim povodom dao sledeću izjavu za Tanjug: “…Naime, nas četvorica smo išli sa Slavije ka stanu mojih roditelja u Krunskoj ulici, i bili zaustavljeni od jedinice Žandarmerije“

Incident sa prebijanjem se desio na uglu ulica Svetozara Markovića i Birčaninove, što se može potvrditi gledanjem snimka na kome se vide oglasne table agencije Ponte, koje stoje na zgradi pored koje se dešava incident. Ta zgrada se nalazi na raskrsnici Svetozara Markovića i Birčaninove. Vidi se grupa osoba (u kojoj je navodno i Andrej Vučić) koja se kreće Birčaninovom ulicom nadole, iz pravca Slavije ka ulici Kneza Miloša i odjednom pokušava da se probije kroz kordon.

“…Ja ne znam nijednog Beograđanina, a posebno ne brata premijera, i posebno ne u toku održavanja gej parade, kada je ceo centar blokiran… koji bi pokušao da od Slavije peške dođe do Krunske ulice tako što bi skrenuo u Birčaninovu ulicu i išao njenom levom stranom prema reci do raskrsnice sa Svetozara Markovića, nakon čega bi skrenuo levo u ulicu Svetozara Markovića, prema Kliničkom centru Srbije. Da bih potvrdio i dodatno objasnio svoju tezu, šaljem i sliku tog dela grada sa označenom Krunskom ulicom i mestom incidenta.“- piše nam čitalac iz Beograda.

-Dalje- pita se on – kako je moguće da brat premijera i brat gradonačelnika, imaju lično obezbeđenje, ali nemaju svoj automobil, nego su primorani da idu peške od Slavije do Krunske, i to kroz Birčaninovu ulicu, koja vodi od Krunske ulice, umesto ka njoj?

Pored toga, kako to da se igrom slučaja, baš tada, u tom trenutku i na tom mestu, našla ekipa internet televizije N1, koja je napravljena pre svega pet meseci…da snimi taj incident? Novinarima koji su prisustvovali paradi je pusta raskrsnica ulica Svetozara Markovića i Birčaninove sigurno bila najmanje zanimljiva lokacija za izveštavanje i kampovanje. Otkud onda ta N1 televizija tu?

Takođe, zašto se na snimku vidi kako mladići bacaju flaše vode preko glava žandarma u zid zgrade preko puta njih,a tačno pored kamere tzv. N1 televizije? Koja je poenta tog bacanja flaša u prazno?

Dalje, kako je moguće da za minimum tri minuta, koliko je trajao incident i privođenje, niko drugi od očevidaca koji su se našli tu (a ima ih, što se čuje i vidi na snimku) nije stigao da lepo uslika ili snimi navodnog Andreja Vučića i Predraga Malog?

I za kraj, kako je moguće da niko iz javnosti nije video nijednu od osoba sa snimka otkako su kobajagi odvedeni na VMA? Kako je moguće da niko od novinara nije ni probao da dođe u kontakt sa njima na VMA? Koji dokaz trenutno postoji, osim videa na kome se lica ne prepoznaju, da su Andrej Vučić i Predrag Mali pretučeni tog dana?

Žandarmi sa kojima je razgovarao potpisani novinar, tvrde da je incident unapred režirao komadant Žandarmerije Milenko Božović. On je doveo Vučićevog brata sa njegovim vojnim telohraniteljima koji su vređali žandarme, gađajući ih flašom i udarajući Heklerom, jer su se legitimisali kao premijerovi čuvari.

Žandarmi su odgovorili na napad tek kada su im životi bili ugroženi. Andrej je vikao na žandarme, psujući im majku što čuvaju pedere po naređenju njegovog brata, takođe pedera. Vučić voli da uživa u prljanju ljudi. Igranje sa policijom skupo će ga koštati. Zanimljivo je napomenuti i to da obe vojne službe bezbednosti još nemaju direktore!

 

      A 1.

    Jedan vampir kruži Beogradom

Penzionisani potpukovnik Dragoljub Živković, bio je pripadnik Obaveštajne uprave. On je priveden 2003. godine zbog sumnje da je radio u korist strane države, a optužen je i za špijunažu, lažno predstavljanje i falsifikovanje isprava i posedovanja veće količine oružja.

Pripadnicima podzemlja izdavao je legitimacije vojne službe, davao im lažne lične karte, i sve to debelo naplaćivao. Predmet je iz Vojnog suda u Beogradu ustupljen Višem sudu u Beogradu, a postupak protiv Živkovića okončan je 2006. godine – oslobađajućom presudom.

Špijunaža nije mogla biti dokazana, pa mu je na teret stavljeno odavanje vojne tajne, ali ni za to nije bilo dokaza, pa je oslobođen. Osuđen je zbog falsifikovanja službenih isprava i posedovanja veće količine oružja.

Živković je radio u Obaveštajnom centru Obaveštajne uprave od 28. decembra 1998. do 31. oktobra 2008, kada je penzionisan sa 44 godine života.

Nije objašnjeno ni kako je ostvario pravo na penziju, kada je osuđen za faslifikovanje službenih dokumenata. Osumnjičen je i da je falsifikovao vojnu legitimaciju za Miroslava Kuraka, sada optuženog da je ubica Slavka Ćuruvije.

Tužilaštvo za organizovani kriminal je došlo do ovih saznanja i tražilo je 22. aprila 2013. detaljne informacije od Vojno-obaveštajne agencije (VOA) o ovom slučaju. Naime, otkriveno je da je potpukovnik Živković tri puta overio službenim pečatom vojne pošte 3906 Beograd vojnu legitimaciju koju je napravio na ime Kuraka.

Overio ju je 22. decembra 1997, 27. jula 1998. i 27. jula 2001. Otisak pečata i legitimacije su zaplenjeni septembra 2003. i Živković je kasnije zbog toga bio osuđen u Vojnom odeljenju Okružnog suda u Beogradu.

Penzionisani pukovnik Dragan Živković nastavlja da hara Srbijom. Pouzdani izvori tvrde da od visokih službenika MUP-a Srbije Bogdana Pušića i Vladimira Božović dobija službene informacije, i da potom ucenjuje biznismene.

Ako neko od njih ne plati, biva uhapšen. Pisao je lažne prijave i protiv Milana Jankovića, iz Privredne komore Beograda, jer mu nije primio u stalnu radni odnos sina, koji je narkoman, i policija ga uvek pusti nakon privođenja, jer neko interveniše.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: