Архива

Archive for the ‘ШОКАНТНО’ Category

ŠOKANTNO: AMBASADA I KONZULAT R. SRBIJE, IZDAJU PASOŠE KOSOVSKIM ALBANCIMA !

 

Naravno da svi građani Srbije imaju pravo na pasoš…

Međutim, to pravo je dato i Kosovskim albancima iako većina njih nisu građani R. Srbije,

a sasvim sigurno je da već poseduju pasoše takozvane republike Kosovo.

Srpski pasoši im služe da lakše i bez viza putuju po zemljama EU.

 

Pasosi

 

Spisak završenih biometrijskih pasoša

 

Ambasada Republike Srbije u Bernu i generalni konzulat u Cirihu, objavljuju aktuelan spisak pasoša (na dan 08.03.2012.) i (09.03.2012. – ukupno 1356) koji su završeni i mogu da se preuzmu.

Ukoliko se Vaše ime nalazi na spisku nije potrebno da proveravate telefonom, pasoši se i fizički nalaze kod nas.

Za preuzimanje pasoša moraju svi lično da dođu, da ponesu stari pasoš i potvrdu koju su dobili.

Za decu mlađu od 18 godina dovoljno je prisustvo jednog roditelja pri preuzimanju pasoša ali prisustvo deteta je obavezno ako su uzimani biometrijski otisci pristiju.

Preuzimanje je od ponedeljka do petka, stoji u saopštenju na sajtu ambasade R. Srbije u Bernu.

 

Spiskove sa imenima lica ciji su pasoši gotovi, možete videti ovde: AMBASADA R. SRBIJE BERN i GEN. KONZULAT R. SRBIJE CIRIH.

 

#Geto Srbija

Creative Commons лиценца

Категорије:ШОКАНТНО Ознаке:, , ,

Biljana Srbljanović krije od muža kokain-aferu, a od suda adresu!

Žena bivšeg francuskog ambasadora u Beogradu dala sudu pogrešnu adresu da bi sakrila da je hapšena zbog kupovine droge od uličnog dilera.

biljana-srbljanovic

Književnica Biljana Srbljanović (41) dala je policiji i istražnom sudiji nevažeću adresu, zbog čega sudija Višeg suda u Beogradu Vladimir Duruz još ne može da joj uruči optužnicu za posedovanje kokaina.

Ukoliko do toga ne dođe u skorije vreme, osim javnog kačenja optužnice, kako bi ona postala pravosnažna, sud bi mogao da potraži i pomoć policije u otkivanju njene adrese! Kasnije, ukoliko bi bilo nemoguće uručiti joj poziv za suđenje, sud ima pravo da traži od Odeljenja za potrage beogradske policije njeno privođenje!

– To praktično znači da bi mogla da bude uhapšena samo radi dovođenja u sud.

Izvor iz policije kaže da je nekadašnja kandidatkinja LDP-a za gradonačelnika Beograda tokom saslušanja navodno bila zainteresovana za mogućnost da se o ovom incidentu “ne talasa” previše, kako ne bi ugrozila karijeru svog muža Gabrijela Kelera (65), bivšeg francuskog ambasadora u Beogradu, koji sada službuje u Azerbejdžanu!

Tokom istrage dala je adresu u Beogradu, a sa istražnim sudijom se dogovorila da u slučaju da ne može da prima sudske dopise, sud optužnicu i poziv za suđenje uruči preko advokata.

Delovalo je kao da po svaku cenu želi da se za ovaj skandal ne sazna u Bakuu, gde živi sa suprugom.

 

Portparol višeg suda u Beogradu Dušica Ristić potvrdila je naša saznanja.

– Tačno je da optužnica još nije uručena gospođi Srbljanović i da zbog toga sudija Duruz ne može da zakaže suđenje.

Sud nije mogao da joj uruči optužnicu ni preko advokata, jer joj je on u međuvremenu otkazao punomoćje.

 

Žena francuskog diplomate uhvaćena je 1. decembra prošle godine, posle kupovine kokaina od uličnog dilera.

Prema saznanjima policije, ona je dvaput kokain kupila od ovog dilera i oba puta mu platila po 60 evra. Kod istražnog sudije branila se ćutanjem.

#Geto Srbija/Telegraf

 

Creative Commons лиценца

Категорије:ШОКАНТНО Ознаке:, ,

SOCIJALNA PRAVDA – KORUPCIJA U SRBIJI !

10. марта 2012. Коментари су искључени

 

Piše: Antigona Laketić    

 

Opšte je poznata stvar da je zdravlje najveća sreća, te da je bolest sama po sebi, gde god se čovek nalazio, najgore što može da mu se desi.

 Međutim, ukoliko bolestan čovek živi u iole uređenoj državi, koja vodi računa o svojim građanima i makar i minimumu socijalne pravde, on ima mogućnost da u bolesti i starosti bude dostojanstven.

 Kada se bolest i starost urote protiv građanina Srbije, e to je onda život nedostojan čoveka u 21. veku, u Evropi.

 

 

Samo u Srbiji je moguće da čovek prima penziju od 60 evra, a da takozvana potrošačka korpa iznosi čak deset puta više. Ima li još negde da je levica na vlasti, a da nema minimuma socijalne pravde?

 

Zapravo, postoji nešto od toga na papiru. Na primer, primaoci najnižih penzija imaju pravo da budu oslobođeni plaćanja zdravstvenih usluga. I to zvuči kao velika olakšavajuća okolnost u situaciji kad se sve plaća kao da je porez na zdravstveno osiguranje ukinut.

Ali, kada dobijete taj papir, u praksi on znači samo jedno, oslobođeni ste participacije od 50 dinara u Domu zdravlja. U Domu zdravlja, inače, provedete ceo dan (ali to je već drugi problem) najčešće samo zbog papirologije – da biste dobili recept za lek ili uput za kontrolu kod lekara specijaliste.

Papir koji vam garantuje da ste socijalni slučaj, tj. primalac neverovatno male penzije, ne oslobodja vas nijednog drugog plaćanja, skenera, lasera, niti plaćanja ogromnih nadoknada za lekove.

Istini za volju, s tim papirom možete da dobijete zube ukoliko prethodno odete sedmnaest puta u Republički zdravstveni zavod, da to završite.

 

Ali, da se vratim na recepte za lekove i šta to u Srbiji u stvari znači. Na taj papir, lekar iz Doma zdravlja, ako je dovoljno pismen i iole pažljiv u prepisivanju (ako nije, apotekarka vas vraća nazad), prepisuje sa izveštaja lekara specijaliste šifru i lek.

S tim receptom odlaziš u apoteku i oslobođen si plaćanja samo ukoliko taj lek nije skuplji od 250 dinara, tj. plaćaš obavezno učešće od 50 dinara. Ukoliko je lek skuplji, plaćaš pola ili trećinu iznosa, što kao zavisi od šifre, bolesti i tome slično.

Na primer, lek „ebiksa“ koji koriste bolesnici s Alchajmerovom bolešću uz recept se plaća 7.500 dinara. Kako će sad osoba s početka ove priče, s penzijom od 6 hiljada dinara da plati ovaj lek i živi?

Pa, nikako! Umreće u bedi i bolesti ukoliko nema decu ili nekog drugog ko bi je izdržavao.

 

Da u Srbiji postoji socijalna pravda na papiru, ali samo na papiru, pokazuje još jedan institut – tudja nega i pomoć.

Nadoknadu za tudju negu i pomoć, prema papiru, dobijaju dementne ili nepokretne osobe. Možete vi da budete istovremeno i dementni i nepokretni, nadoknadu nećete dobiti ako to direktor PIO fonda lično ne naloži lekarima koji glume komisiju za procenu.

Kažu, dešava se da i sam lekar, može to da ti završi, ako se nađete u četiri oka s plavom kovertom.

A šta će, starac, s početka priče koji je dementan, nepokretan i ima mizernu penziju? Ništa bez veze! Komisija će jednostavno proceniti da on „ne ispunjava uslove za tuđu negu i pomoć“ i kraj priče.

Može da se žali, drugostepeni organ će samo potvrditi odluku kolega iz prvog stepena, ili odmah, ili nakon što ga ponovo namuči da dođe na pregled. A sve to se maksimalno oteže i procedura odlučivanja traje po godinu dana. Inače, ta nadoknada iznosi samo 14.000 dinara (za one koji imaju vezu).

 

Ukoliko bolesni penzioner želi da bude smešten u dom za stara lica, vozaće ga u Centru za socijalni rad godinama, pa će ga staviti na listu čekanja i neće ni dočekati, osim ako neko ne interveniše za njega.

Tako stvari funkcionišu u državi Srbiji. Pre demokratskih promena iz 2000. godine, lečenje je bilo besplatno, a najmanja penzija imala je neku donju, tzv. „socijalnu“ granicu ispod koje nije mogla da ide.

Ako se uspon korupcije i pad socijalne pravde nastave dosadašnjim trendom, o starcima u Srbiji pričaće se kao o deci u Africi.

 

#Geto Srbija

Creative Commons лиценца

Категорије:ШОКАНТНО Ознаке:, , ,

NATAŠA KANDIĆ: UMOBOLNA PROSTAKUŠA !

 

Nataša Kandić, i njen Fond za humanitarno pravo, debelo su plaćeni da opravdaju agresiju SAD i njihovo uplitanje na Balkanu,

tako što je gospođa Nataša imala zadatak da što veći broj Srba osudi kao zločince, a Srbe na taj način prikaže kao genocidan narod.

 

 

I tako ona, uz pomoć svog bivšeg muža i menadžera Lazara Stojanovića, godinama izmišlja zločince, prikazujući poslednjih godina Albance kao jadne i napaćene ljude. Nekažnjeno će pirovati, sve dok jednog dana Albanci za Vašington ne postanu, kao i Srbi, „‘loši momci“‘.

Ova priča opisuje njena konkretna nedela, koja ostaju nekažnjena i kojih se i njen dvadesetogodišnji sin, teški narkoman koji živi luksuznim životom u SAD trošeći krvavi novac svoje majke, duboko gadi.

 

U pismu koje je početkom godine uputio sudiji u procesu koji se vodi pred specijalnim odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, svedok Zoran Rašković Serdar naveo je kako predsednica Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić „trguje leševima“.

Ova konstatacija nije daleko od istine, jer ono čime se pomenuti fond bavi zaista je trgovina mrtvim ljudima.

 

Fond za humanitarno pravo je osnovala Nataša Kandić 1992. godine sa proklamovanim ciljem dokumentovanja „nečuvenih kršenja ljudskih prava“ koja su masovno činjena tokom oružanih sukoba u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i kasnije na Kosovu.

Od osnivanja Fonda na njegovom čelu je Nataša Kandić. Pošto se radi o nevladinoj organizaciji neprofitnog tipa, Fond se izdržava od donacija i dobrovoljnih priloga, bar bi tako trebalo da bude.

Glavni finansijeri Fonda sve ove godine su Savet Evrope, Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED) iz Sjedinjenih Država, Fond za otvoreno društvo koji finansira Džordž Soroš, Švedska međunarodna agencija za razvoj i saradnju (SIDA), Švedski helsinški komitet za ljudska prava i drugi.

Ono što na ovaj način pristiže u kase Fonda ni izdaleka nije dovoljno da pokrije troškove rada četrdesetak, što stalno zaposlenih, što honorarnih saradnika, od kojih većina ima visoku stručnu spremu, kao i posebne prohteve Nataše Kandić i njene raskalašne porodice. A tu su još i enormne sume koje se isplaćuju na saradnju spremnim svedocima.

Zbog toga i Fond, i Nataša Kandić, pribegavaju nameštanju podataka u skladu sa željama platežno sposobnih nalogodavaca, među kojima najistaknutije mesto zauzimaalbanska narko-mafija.

 

Poznati slučaj Milića Martinovića, koji je na montiranom procesu u Švedskoj osuđen na doživotnu robiju za ratne zločine koje nije počinio.

 

Svaki od albanskih navodnih svedoka koji se pojavio na suđenju i teretio Martinovićadobio je kao nagradu 15.000 evra od Fonda za humanitarno pravo.

Dodaju li se tome itroškovi koje je tim na čelu sa Mustafom Radonjićem, advokatom Fonda, i Natašom Kandić imao dok je pronalazio i instruisao „svedoke“, svaki svedok na pomenutom suđenjukoštao je Fond najmanje 20.000 evra.

Odakle Fondu toliki novac?

Ono što je odmah bilo uočljivo jeste činjenica da su samo svedoci koji su prihvatili da terete Martinovića bili novčano nagrađeni, dok ostali nisu dobili ništa.

 

Svedok Rašković je četiri sata svedočio putem video-linka i insistirao na tome daoptuženi Martinović u vreme izvršenja krivičnog dela u selu Ćuški nije bio tamo. Ovom svedoku bi trebalo verovati budući da je isti zaštićeni svedok u postupku protiv grupe Šakali kojoj se pred specijalnim odeljenjem Višeg suda u Beogradu sudi upravo za zločin u selu Ćuška.

Iako se skoro celokupna optužnica Šakalima, za koje se smatra da su odgovorni zaubistva u Ćuški, zasniva upravo na iskazima svedoka Raškovića, njegova reč u Stokholmu nije ništa vredela.

Međutim, svedok i očevidac događaja u Ćuški ne samo što je prevario prevaranta Natašu Kandić i svedočio u korist policajca Martinovića već se i javno ogradio od svake trgovine leševima rečima: „Šiptarskim svedocima sa švedskim azilom se ne sme verovati“.

Rezultat takvog Raškovićevog svedočenja je izostanak bilo koje vrste izveštavanja i dostupnosti informacija o ovom suđenju srpskoj javnosti. Kandićka je sve uspela da zataška.

 

Zamenik tužioca za ratne zločine Dragoljub Stanković je svojevremeno takođe istraživao eventualnu umešanost Posebne jedinice policije (PJP) u zločin u Ćuškoj, a čiji je član u to vreme bio i Milić Martinović. Materijali koje je Stanković prikupio i saznanja do kojih je došao u potpunosti aboliraju ne samo celu jedinicu već posebno i samog Martinovića, zbog čega protiv njih u Beogradu nikada nije podignuta optužnica za Ćušku.

Stanković je i svedočio u sudskom postupku pred švedskim sudom u korist Martinovića, ali ni njegova reč u Stokholmu nije ništa vredela. Zašto?

Spremnost da svedoči u korist Martinovića izrazio je i general Obrad Stevanović, komandant posebnih jedinica policije, koji je bio odlično upoznat sa položajima i kretanjima pripadnika jedinice tokom agresije NATO snaga kada se desio zločin u selu Ćuški, pa je tako znao i da je odred u kome je bio Martinović tih dana bio najmanje 50 kilometara udaljen od mesta zločina. Sud u Stokholmu ga nije pozvao da svedoči.

 

Posao Nataše Kandić u ovom postupku bio je da instruiše i plati svedoke da nesrećnog Martinovića prepoznaju kao jednog od izvršilaca zločina.

 

Isto tako je Kandićka, preko svojih veza dobijenih od švedskih sponzora njenog Fonda, izdejstvovala prvo da švedsko tužilaštvo Martinovića sumnjiči da je uzeo lažni identitet u toj zemlji, a da se u stvari radi o jednom poznatom članu Šakala.

Pošto je od srpskog MUP-a dobijena potvrda o tome da je u Geteborgu uhapšeni Srbin zaista Milić Martinović, koji nema nikakve veze sa Šakalima, sa fotografija pomoću kojih su „svedoci“ prepoznavali svog mučitelja iznenada nestaje ime pravog člana Šakala i pojavljuje se ime Milića Martrinovića.

Pomoću ovako manipulisanih dokaza švedsko tužilaštvo podiže optužnicu, a sud izbegava da na svedočenje pozove Stevanovića koji je bio upoznati sa činjenicom da je u predistražnom postupku iz Švedske stigla fotografija na kojoj je bio Milić Martinović, ali na kojoj se navodilo ime drugog čoveka, i koji bi svojim svedočenjem mogao da dokaže da je došlo do zamene identiteta.

Ovako nešto se nikako nije uklapalo u finansijske planove Nataše Kandić.

 

LIČNI INTERESI NATAŠE KANDIĆ

 

Kod Nataše Kandić se sve vrti oko para i ličnog interesa, a ne oko otkrivanja istine.

Izvor iz Višeg suda tvrdi, da ona ne samo da instruiše svedoke koga treba da terete već i čije ime ne smeju da pominju.

Čak i kod nje postoje Srbi koji su izuzeti od sumnje da su počinili ratne zločine, ali su to isključivo oni čija pomoć joj je potrebna kako bi nastavila da sakuplja pare na tuđoj nesreći.

O tome kako Kandićka po potrebi manipuliše dokazima, i to uz svesrdnu podršku i pomoć domaćeg pravosuđa, imamo rečit primer u slučaju koji se pod brojem K 3984/10 u Višem sudu u Beogradu vodi protiv Jugoslava Petrušića i drugih. Njima se, između ostalog, na teret stavljaju ubistva tokom rata 1999. na štetu dva kosovska Albanca: Rahmana Idrizia i Hamdie Neziria.

 

U svojoj knjizi Kosovo – knjiga pamćenja, Nataša Kandić na strani 108. navodi Idrizia Rahmana (od oca Bajrama), rođenog 11. decembra 1972. godine, vojnika, ubijenog u Juniku 5. maja 1999. godine.

Ono vojnik u toku kasnijeg sudskog postupka netragom nestaje, pa se Petrušić i ostali terete za zločin nad civilnim stanovništvom.

U istoj knjizi na strani 188. upisan je i Neziri Hamdi (od oca Osmana), rođen 14. aprila 1957, civil, ubijen u Trsteniku 7. maja 1999. godine.

U sudskim spisima, međutim, nalazi se potvrda o identifikaciji Neziria od 13. novembra 2006. u kojoj stoji sledeće: kao mesto nestanka navodi se Zalč kod Peći, a dalje da je telo nađeno 13. septembra 2000. u Juniku – Dečani.

U potvrdi o smrti izdatoj 13. novembra 2006. stoji da je telo ekshumirano u Batajnici?!

Kako je moguće da jedno te isto telo bude na dva različita mesta i da dva puta bude pronađeno: jednom u Juniku, drugi put u Batajnici?

I kako je Kandićka uopšte došla do informacije da je Neziri ubijen u Trsteniku, koji se nigde ne pominje u sudskim spisima?

 

Očigledno je, a na šta su ukazivali i branioci optuženih, da u ovom postupku Nataši Kandić iz nekog razloga odgovara da se „pronađu“ ubice baš ove dvojice pomenutih Albanaca sa Kosmeta, pa se „dokazi“ nameštaju onako kako optužnici u datom momentu odgovara. Sigurno da je i tu u igri novčana nagrada.

 

Dok su „svedoci“ koji su teretili Milića Martinovića uživali u luksuzu, a jedan od Albanaca sa Kosova je pored para dobio i azil u Švedskoj, glavni i jedini svedok koji je tvrdio da je Martinović nevin od tada ima samo probleme.

Onog momenta kada je postalo jasno da Zoran Rašković Serdar ni pred sudom u Stokholmu, a ni pred ovim domaćim nema nameru da svedoči kako mu nalaže Nataša Kandić, njegov položaj se dramatično pogoršao.

 

#Geto Srbija

Materijal:List protiv mafije

Категорије:ШОКАНТНО Ознаке:, , ,

BEZOBRAZNO: FIRME HOĆE DA IM ZAPOSLENI RADE DŽABE !

 

Kompanija iz Beograda preko oglasa traži osobu koja bi bez ikakve nadoknade radila u magacinu.

 

Magacin ilustracija

 

Jedna kompanija iz Beograda objavila je oglas u kome traži radnika u magacinu, koji bi radio u tri smene, prekovremeno, a sve to za džabe!

Volontiranje, kako ga nazivaju u oglasu, traje dva meseca, a onda će biti odlučeno da li je kandidat zadovoljio uslove. Naravno, firma zadržava mogućnost da kandidata posle dva meseca ne kontaktira, navodi se u oglasu.

I ne samo što je potrebno da se radi za nula dinara, volonter mora da bude kvalifikovan.

Kao glavni uslovi navode se iskustvo na sličnim poslovima, spremnost na timski rad, vozačka dozvola. Podrazumeva se i sposobnost rada pod pritiskom, kako fizičkim tako zasigurno i psihičkim.

Sporan, ili za srpske prilike sasvim običan oglas dala je kompanija “Roaming Networks” iz oblasti mobilne telefonije, radio relejnih sistema i pristupnih mreža koja magacionera-volontera traži za svoj magacin u Leštanima.

 

Ovakvom bezobrazluku pojedinih firmi se mora stati na put, kako drakonskim kaznama, tako i zatvaranjem istih !!!

 

#Geto Srbija

Materijal:Telegraf

Категорије:ШОКАНТНО Ознаке:, , ,

MUAMER ZUKORLIĆ: KRIMINALAC U MANTIJI IZNAD ZAKONA !

1. марта 2012. Коментари су искључени

Piše: Nikola Vlahović

 

Samo jedan čovek u Srbiji ima slobodu da nekažnjeno istupa govorima mržnje, da poziva na još jedno komadanje države, da preti stvaranjem nove države „ako ova ne valja“, da zastupa antisrpske interese u stranim ambasadama, da neformalno zastupa interese najmanje dve strane države, da živi u braku sa najmanje dve žene…

 

Može li neko da stane na put KRIMINALCU Zukorliću, strasnom navijaču povratka Turske na Balkan?

 

 

Glavni muftija i predsednik jedne od dve Islamske zajednice u Srbiji, Muamer Zukorlić, završio je Islamski fakultet u Alžiru, diplomirajući na šerijatskom pravu. Postdiplomske studije nastavio je u Libanu. Zvanično, ima dve žene, nezvanično još nekoliko, i sa njima sedmoro dece. Kao čovek koji upražnjava bigamiju (pa i poligamiju), već dugo je u sukobu sa zakonima Republike Srbije koji ne priznaju mnogoženstvo.

 

Ali, ovo je, verovatno, najmanji od brojnih Zukorlićevih prestupa.

 

Broj njegovih nekažnjenih prestupa napravljenih pod visokim pokroviteljstvom vlastodržaca u Beogradu, napravio je od njega nedodirljivu figuru, čime on odlično manipuliše pred svojim sledbenicima. Kad poziva na rušenje ustavnog poretka Srbije, nijedna nadležna državna institucija ne reaguje. Kad preti „istorijskom osvetom sandžačkih Bošnjaka“, nikome ne pada na pamet da pokrene krivični postupak protiv njega. Naprotiv, njemu se državne institucije izvinjavaju i pravdaju! Njemu šef BIA piše pismo u kome ga uverava da mu niko ne preti (mada on tvrdi obrnuto).

 

Nedavno je muftija Zukorlić krenuo u jednu „sajber operaciju“, pa je preko interneta obavestio javnost kako mu neko preti atentatom. Odmah je stiglo uveravanje direktora policije Milorada Veljovića da je policija „…preuzela aktivnosti iz svoje nadležnosti, pri čemu do sada nije došla do saznanja koja bi ukazivala na pripremu atentata na muftiju Muamera Zukorlića“.

Ukratko, muftija može da bude miran. Ali, on nikako ne miruje…

Zbog nesloge sa državom oko načina formiranja Nacionalnog saveta Bošnjaka, 2010. godine, izgovorio je nešto zbog čega bi u svakoj ozbiljnoj državi morao da odgovara (ne zbog prava na slobodu govora, nego zbog, kako bi to američka demokratija nazvala, pretnje po nacionalnu bezbednost).

Naime, muftija je tom prilikom, malo metaforama a malo direktno, zapretio i konačnim obračunom:

„…Igranje Sandžakom znači poigravanje sa ovim delom Srbije. Država je kao zgrada u kojoj stanari mogu da se vole ili ne vole. Ukoliko većinski stanari odluče da zapale jedan stan, rizikuju da se upali cela zgrada. Zato se nije igrati sa vatrom. Ili će nam svima biti lepo, ili će vatre biti do vrha. Samo naša kuća goreti neće!“

Možda je takozvanoj demokratskoj vlasti u Srbiji muftija Zukorlić zabavan čovek, koji mnogo galami ali nije opasan, ali činjenice na terenu govore drukčije…

Već duže vremena, ovaj islamski verski poglavar nezvanično vrši dužnost službenika turske države u Srbiji, a on i njegovi sledbenici se utrkuju ko će pre Turskoj da čestita Dan državnosti. Sa druge strane, muftija Zukorlić intenzivno širi govor mržnje protiv svakog delića srpske istorije i kulture koji ima veze sa vekovnom borbom protiv turske okupacije.

 

Zbog širenja takvog govora mržnje, takođe nije odgovarao. Ali, ako je on slobodan da čini šta hoće, drugi nisu.

U srpskim zatvorima se nalaze desetine ljudi koji su izgovorili nešto pogrešno, što je tumačeno kao govor mržnje, pa je to odmah bilo medijski satanizovano i sudski procesuirano.

Sve ukazuje na to da je neko muftiju Zukorlića oslobodio bilo kakve odgovornosti pred zakonima ove zemlje, što mu daje za pravo da nekažnjeno javno mrzi, preti i poziva na obračun.

 

Srećom, u samom Sandžaku ima dovoljno svesnih ljudi koji vide šta muftija čini, kako živi i kakvom je to „elitom“ okružen. Nedavno je novopazarska novinarka Aida Ćorović jasno rekla da muftija ne treba nikoga da se plaši, osim svoga najbližeg okruženja:

 

„…Treba da se plaši ljudi koji su duboko u kriminalu, koji su njegovi pajtosi, prijatelji, saradnici, raznorazni kontroverzni biznismeni sa kojima on odavno diluje, trguje i ko zna šta radi… I to nisu nimalo bezazlene stvari, to su veoma ozbiljne kriminalne grupe i od njih on treba da strahuje. On ne treba da strahuje ni od sandžačkih Bošnjaka, ni od beogradskih političara…“

 

Ali, muftija Zukorlić ne bi bio to što jeste, niti bi mu uloga imala smisla, kad ne bi pronašao svoga arhineprijatelja među sunarodnicima i zemljacima.

Tako je napravio jednu početničku grešku u svojoj predstavi, pa je kao naručioca njegove likvidacije prepoznao Rasima Ljajića! Naravno, svako ko poznaje političku i ličnu kulturu Rasima Ljajića zna da je ovo smešno, ali muftiji dobro dođe pred izbore…

Jer, njegove ambicije već odavno su prevazišle bavljenje verskim pitanjima: on hoće vlast, pa ako je ikako moguće, i neku državicu. Taman toliku da on može svoje sumnjive i nesumnjive poslove da uvede „u legalne tokove“.

 

Poučen primerima nekih priznatih i nekih nepriznatih državnih provizorijuma, i njemu se učinilo da bi nešto slično moglo. Istina, ima i podršku, od Ankare do Sarajeva…

Da se muftija uopšte ne šali sa idejom stvaranja političke organizacije kojoj će on stajati na čelu, govori i podatak da je oduševljeno podržao poziv reis-ul-uleme Islamske zajednice Bosne i Hercegovine Mustafe Cerića, inače upućen svim ambasadama islamskih zemalja u Sarajevu, da uskrate gostoprimstvo predsedniku Republike Srpske Miloradu Dodiku „i njegovim mentorima iz Beograda“.

Tako je Zukorlić na velika vrata zakoračio u politički život regiona, i to tako što je stao na stranu muslimanskih šovinista, kakav je nesumnjivo Mustafa Cerić, čovek koji pravi političku štetu i svojoj zemlji, a da se on pita zbrisao bi svaku Srbiju, i malu i veliku.

 

Tim povodom se nije oglasilo ni Ministarstvo spoljnih poslova Srbije, niti Vlada, niti parlament, niti bilo koja druga institucija koja bi morala da se upita: šta radi jedan verski poglavar iz Srbije, i za čiji račun agituje u stranim ambasadama protiv Srbije?

Na drugoj godišnjici stvaranja Bošnjačke kulturne zajednice, Zukorlić je razotkrio svoje političke planove, kada se istrčao sa izjavom da će ovaj „barjak bošnjačkog vođstva“ popunjavati kadar stranke po imenu Bošnjačka demokratska zajednica, koja je, naravno, njegov glavni oslonac na putu ka željenom cilju, da svoju državnu avanturu učini stvarnom.

Njega brine hoće li za to imati vremena, novca, i kako će mu međunarodne okolnosti odgovarati (ili uopšte neće). Jedino što ga ne brine, to je odnos same Srbije prema ovom delu države. Računa, ako se odrekla Kosova, što ne bi i Sandžaka.

 

Ko će ovom podivljalom, frustriranom, otuđenom i duboko kriminalizovanom čoveku stati na put?

Ko će reći ono što svi znaju ali niko ne čuje, da ovde nije u pitanju vrela retorika verskog vođe, nego, recimo, poziv na rušenje ustavnog poretka, indirektno, poziv na terorizam?

Jer da se sve ovo dešava u Njujorku, Londonu, Madridu ili Rimu, on bi već odavno bio u zatvoru.

 

#Geto Srbija

Категорије:ШОКАНТНО Ознаке:, ,

SRBIJA: MINISTARSTVO ZDRAVLJA UBIJA OBOLELE OD RAKA!

 

Nakon što je nesavesnim i pogrešnim lečenjem i nezajažljivom korupcijom oteralo u smrt brojne korisnike svojih usluga, zdravstvo u Srbiji, veštački izazvanom nestašicom citostatika, nastavlja da se iživljava nad obolelima od raka.

 

 

Drskost čelnika Ministarstva zdravlja je otišla toliko daleko da u onkološkim centrima u Srbiji doslovce nema nijedne ampule citostatika, iako se one mogu naći na crnom tržištu po ceni od vrtoglavih 5.000 dinara po komadu, dok takva ista ampula u apotekama u Makedoniji košta, u dinarskoj protivvrednosti, svega 160 dinara.

 

Jedina isporuka, Institutu za onkologiju i radiologiju, očekuje se krajem marta, dok ostali onkološki centri, ukupno ih je 24, nemaju ideju kako da nabave citostatike, niti kada će ih biti. Najtežim bolesnicima savetuje se „da se snađu„.

 

Oko 10.000 ampula koje su ušle u zemlju u poslednja dva meseca, koliko traje nestašica, nestalo je gotovo momentalno, jer su već postojali spiskovi pacijenata koji čekaju terapiju.

 

Najčešće upotrebljavan citostatik „5-fluorouracil„, koji je i među najjeftinijima, stavljen je na takozvanu „D listu“, pa je zdravstvenim ustanovama, u skladu sa pravilnikom o uvozu neregistrovanih lekova, omogućeno da samostalno nabavljaju ovaj lek.

Neke bolnice su sprovele postupak javne nabavke i očekuju isporuku, dok ga u drugima nema jer te ustanove nisu završile postupak javne nabavke.

 

I dok činovnici Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje misle da su uradili sjajan posao stavljanjem leka na „D listu“ i nametanjem obaveze bolnicama da se same snalaze za njihovu nabavku, u onkološkim centrima imaju samo jedno, doduše nezgodno pitanje – na koji način da nabave lekove kada se na tendere se niko ne javlja, a ranije ugovorena količina nije im isporučena, jer dobavljači ne mogu da dobiju lek od proizvođača.

 

„Molili smo, jurili, tražili, slali pozive na adrese 13 dobavljača da nam dostave ponudu i niko nam nije odgovorio. Mi jednostavno nemamo mehanizme da obezbedimo lek.

Svake srede u Ministarstvo zdravlja šaljemo izveštaje o deficitarnosti, i neko u Ministarstvu ili RFZO bi trebalo da sabere potrebe i nabavi lek za celu Srbiju“, kaže Dušanka Lončarević, načelnik apoteke u KBC ”Bežanijska kosa.

 

Tog nekog očigledno nema pa se se dogodilo, zbog interesa obolelih koji je preči od poštovanja procedure, da posle provere karakteristika lekari pacijentima daju lekove koje su sami nabavili. Striktno pridržavanje propisa u vanrednoj situaciji, kažu lekari, bilo bi na štetu pacijenata, za koje je najvažnije da lek prime na vreme.

Sve što onkološki centri mogu da učine je da pacijente upute u druge ustanove, ali to nema efekta, jer ni one nemaju lek.

Kakve su posledice nestašice, kažu lekari, videće se kada pacijenti budu počeli da ih optužuju ako bolest zbog pauze u terapiji uznapreduje. Po protokolima, može da se toleriše nekoliko dana kašnjenja sa davanjem leka, ali ne i mesec dana pauze.

 

U susednim zemljama pomenuti „5-fluorouracil“ može regularno da se kupi u apotekama.

U Makedoniji jedna ampula, u dinarskoj protivvrednosti, košta oko 160 dinara, a oboleli od raka kažu da se u Srbiji, sada „ispod tezge“ prodaje za 5.000 dinara.

 

#Geto Srbija

Materijal:eNovine

Категорије:ШОКАНТНО Ознаке:, , ,
%d bloggers like this: