Архива

Archive for the ‘ШОКАНТНО’ Category

BIZNIS: PUTNICI BEZ VOZNOG REDA, KRIMINALNI POSLOVI I MILIONSKE ZARADE SA OČIGLEDNOM OPASNOŠĆU ZA SRBIJU!??

29. јула 2016. Коментари су искључени

 

Opkoljena spolja, porobljena iznutra. To je Srbija danas. Dok evropskim kontinentom divlja islamski terorizam, dok se američka vlada subverzivno obrušava na svoje saveznike koji se okreću ka Rusiji (poput Turske, gde je bio pokušaj državnog udara), bolesni diktator u Srbiji i dalje sprovodi teror, preteći građanima da neće preživeti ako ne budu uz njega.

Sa druge strane, svakome je u Srbiji jasno da neće preživeti ukoliko Vučić potraje. Ovaj čovek je ne samo psihički bolesnik nego i ličnost koja je opasna po bezbednost države i svakog njenog građanina. Svaki dan njegovog daljeg boravka na mestu "prvog i jedinog", koštaće skuplje od građanskog rata.

A, da je to tako, govore i ove činjenice da će migranti uskoro postati većina u Srbiji. Uloga braće Vučić, koji su Srbiju ponudili kao sabirni centar za obuku i smeštaj terorista koji će delovati u Evropi, poznata je i evropskim službama bezbednosti. One su na potezu…

 

                        Milan Malenović

PUTNICI BEZ VOZNOG REDA I BIZNIS

 

U petak, 15. jula ove godine, oko šest sati poslepodne, Aleksandar Vučić se pojavio na jednoj od svojih svakodnevnih konferencija za medije, čija tema nije preterano privlačila pažnju novinara (reč je bila o promeni krivičnog zakonika).

Tokom te konferencije, uvek skandalozni Vučić potpuno je nadmašio sva očekivanja: bio je van sebe, pravio je incidente agresivnim upadicama, prekidao svakoga ko bi makar započeo rečenicu, pretio je, praštao, zaklinjao se, oplakivao je, radovao se, "pucao" od ponosa i padao u mračna stanja.

Bilo je vidljivo da se nalazi u stanju teške histerije i da sa njim nije moguća komunikacija. Sutradan, u prepodnevnim, satima Vučić se pojavio slomljen, neispavan i zastrašen, jer je tokom noći pratio u televizijskom prenosu iz Turske, pokušaj državnog udara i svrgavanja predsednika Turske, Redžepa Tajipa Erdogana.

Naime, Erdoganov pad bi na ovaj deo Balkana doneo nove talase izbeglica, što bi učvrstilo Vučićeve kriminalne poslove i milionske zarade koje donosi transport i udomljavanje islamskih “putnika bez voznog reda“. U te poslove uključen je i njegov brat Andrej i dobar deo vladajuće klike, među kojima svako ima jasno podeljene uloge.

Jedni su zaduženi za transport i smeštaj (poput Aleksandra Vulina), drugi za lažno prikazivanje realnog broja islamskih imigranata u Srbiji, a treći za pranje novca koji iz ruku imigranata ide u ruke Vučićevih mešetara.

Još početkom ove godine, na ekonomskom forumu u Davosu, srpski diktator se javno požalio kako on "ne vidi da Evropa ima jasno rešenje za imigrante", te da će on lično morati da nađe rešenje za imigrante u Srbiji, kako bi svetu pokazao "humano lice srpskog naroda".

Iza ove "plemenite" retorike, nevešto se krila kriminalna težnja, da on, njegova rodbina i najbliži stranački podanici zarade milionske sume od transporta afro-azijskih masa u Evropsku uniju. Konačno, ne treba zaboraviti, Vučić je to obećao i svom "prijatelju" iz Emirata, šeiku El Zajedu, dok su još bili bliski i provodili zajedno, na mekim minderlucima, "1001 noć", smišljajući kako da Arape masovno nasele u Srbiju.

Ipak, nije bilo kako je Vođa planirao. Evropa je zatvorila sva vrata za imigrante, Austrija i Mađarska ih vraćaju masovno u Srbiju, a on pokušava nanovo da ih transportuje tamo gde nisu dobrodošli.

 

       Izbeglička kriza kao izgovor za vanredno stanje

 

Vučićev "crni petak" desio se 15. jula, kada mu je i saopšteno da će Srbija morati da postupi isto kao i Austrija i Mađarska. Dakle, da formira ozbiljno vojno-policijsku kontrolu granica i na taj način spreči najavljeni "islamski cunami" koji se ovog leta realno očekuje nakon svega što se desilo u Turskoj. Ništa više ne može zaustaviti Erdogana da prekrši sve dogovore sa Nemačkom i da pusti iz "zabrana" više stotina hiljada izbeglih iz Iraka, Sirije, Avganistana…

Kod velikih sila ništa se ne prepušta slučaju – postoji scenario za svaku eventualnost. Međutim, malo je verovatno da će se nešto dogoditi, ako nije i korisno po veliku silu. Evropska Unija je jedna od velikih sila iako još nije država, već skup država.

Na čelu Unije je Evropska komisija koja ima više komesarijata, kao i svojih službi. Jedna od tih službi se bavi prikupljanjem informacija od interesa za EU ili zemlje članice i u njoj radi nekoliko ljudi koji već nekoliko nedelja imaju redovan kontakt sa redakcijom „Tabloida" i prenose joj informacije vezane za Srbiju.

„…Pre šest godina sam od jednog kolege čuo da se sprema migrantska kriza  koja će krenuti iz Sirije" – priča naš sagovornik iz Evropske komisije. „…To je za mene u ono vreme bilo čudno, jer sam smatrao da je Sirija stabilna zemlja i da ne može da joj se desi nešto slično. Čak sam u šali pitao kolegu da li se očekuje opšti napad Izraela, koji bi pokrenuo građane da krenu u izbeglištvo."

Naš sagovornik je na srednjem stepenu u hijerarhiji Komisije i tada uopšte nije bio zadužen za humanitarnu delatnost, tako da informaciju o predviđenom egzodusu sa Bliskog Istoka nije dobio zvaničnim putem, već u jednom neformalnom razgovoru. Ova činjenica ga je navela na zaključak da su u vrhu Evropske komisije za ovaj scenario morali da znaju najkasnije 2009. godine.

Scenario izbegličke krize iz 2015, međutim, nije predstavljao projekciju mogućeg , već najavu planiranog. Zbog toga ne treba sumnjati u to da su i predviđanja za Srbiju isto tako najava onoga što će se sigurno desiti.

Srbiji predstoji još najmanje 15 godina pakla" – tvrdi naš sagovornik. Ovo vreme bi moglo da se skrati jedino ako dođe do promene vlasti što je moguće pre, i dolazak snaga koje znaju šta rade.

Nemačko Ministarstvo spoljnih poslova u svojim poslednjim poverljivim analizama stanja u Srbiji upozorava kako će u bliskoj budućnosti doći do zaoštravanja, jer će vlast ukidati i ono malo preostalih demokratskih institucija, pokušavajući da kroz diktaturu izbegne neminovnu smenu.

„…Trenutno se stabilnost vlasti održava kroz kupovinu poslanika opozicije i pomoću sporadičnih nasilnih ekscesa" – tvrdi naš sagovornik iz Evropske komisije. „Ubrzo ni to neće biti dovoljno i doći će do zavođenja otvorene diktature. Realno je moguće da Vučić izbegličku krizu u zemlji, koju je sam izazvao, iskoristi kao priliku da zavede vanredno stanje po uzoru na Francusku." – tvrdi on.

Aleksandar Vučić se pred funkcionerima stranih sila, posebno onih iz Evropske unije, ponaša kao orijentalni trgovac tepiha koji se stalno cenjka. Na svaki zahtev on odgovara kontrazahtevom, čak i onda kada se radi o nečemu što je već dogovoreno. Sa njim, tvrdi naš sagovornik, svaki put pregovori počinju iznova. Ovakvo njegovo ponašanje dovelo je do toga da ga zvaničnici EU sve više odbacuju kao ozbiljnog sagovornika.

Najčešći zahtevi Vučića odnose se na to da njemu i članovima njegovog klana bude omogućeno da sačuvaju opljačkano, ali i da nastave sa pljačkom. U jednom trenutku je našem sagovorniku iz Brisela bilo naređeno da privremeno obustavi istragu u vezi sporne 24 privatizacije. To je, kako je on uspeo da sazna, bio jedan od Vučićevih uslova kako bi sproveo u delo neki dogovor u vezi Kosova koji je odavno bio postignut.

Istraga nije potpuno obustavljena", tvrdi naš sagovornik, „…već je samo privremeno zamrznuta. Još ove godine biće do kraja analizirana obimna dokumentacija koju smo prikupili u vezi ovih privatizacija i dostavljen izveštaj nadležnima u Komisiji."

Mandatara za sastav nove vlade Srbije sada intenzivno pritiskaju sa Zapada da počne konačno da ispunjava obećanja koja je dao. Vučić nema više manevarskog prostora za svoje uobičajene „igre" u stilu „obećam, predomislim se , opet obećam…" Konačna odluka da EU više neće trpeti kriminalno i ucenjivačko ponašanje malog balkanskog firera, doneta je posle otkrivanja njegove prave uloge u izbegličkoj krizi.

Austrijske službe su nedavno došle do saznanja da je brat predsednika srpske vlade, Andrej Vučić, sa izaslanicima turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana postigao sporazum da se u narednom periodu preko Srbije u Zapadnu Evropu prebaci milion izbeglica, najvećim delom iz turkofonskih zemalja, mahom iz bivšeg Sovjetskog Saveza, kao što su Kazahstan, Turkmenistan i Azerbejdžan. Izbeglice će dolaziti i iz Tadžikistana u kome se ne govori nekim od turkijskih jezika, ali u kome postoji snažno uporište islamista, mahom iz Afganistana.

O ovim svojim saznanjima Austrijanci su obavestili mađarske kolege, tako da je mađarski parlament pooštrio mere na granicama i ovlastio premijera Viktora Orbana da, kada proceni da je to neophodno, odobri i upotrebu bojeve municije u pograničnom području. Takvu odluku će Orban doneti ovih dana, a ona će na snagu stupiti do 1. septembra.

Andrej je u ime svog brata Aleksandra Vučića sa Turcima dogovorio da srpske vlasti pruže asistenciju ovim izbeglicama ne samo pri prolazu kroz Srbiju, već i prilikom prebacivanja u Mađarsku ili Hrvatsku. Za ovu uslugu braći Vučić su Turci isplatili više miliona evra.

Andrej Vučić kontroliše i Kovnicu novca u Topčideru, upućeni tvrde da je sklonio nekoliko hiljada pasoša, u koje je lako uneti podatke, koji mogu biti predati islamistima koji dolaze u Srbiju, i koji sa srpskim pasošem mogu otići u akcije u Nemačku i druge evropske zemlje, i vratiti se u Srbiju.Takođe je poznato da je više od 400 stranaca dobilo srpski pasoš, sa kojim su utekli u evropske države. Sve je to Andrej papreno naplaćivao.

Grupa istražitelja iz Evropske komisije boravila je od 4. do 8. jula u Mađarskoj, kako bi se lično upoznala sa situacijom na granici sa Srbijom i proverila tačnost saznanja austrijskih službi. Neposredno pre toga, mađarska pogranična policija je uhapsila dvojicu navodnih izbeglica za koje se već na prvi pogled videlo da se ne radi o osobama koje beže od rata, već o onima koji idu u rat. Obojica su bila dobro istrenirana i uhranjena.

Jedan od pomenute dvojice uhapšen je u toku noći u samoj blizini zaštitne ograde koju su podigle mađarske vlasti na granici, a koju izbeglice potkopavaju ili seku. Otkriven je tek pošto su mađarski policajci pažljivo analizirali snimke sa termo-kamera, odnosno uređaja koji na osnovu telesne temperature u mraku otkrivaju živa bića. Pomenuti je u stilu odlično obučenog pripadnika neke elitne vojne jedinice tiho puzao kroz travu, potpuno nevidljiv za obične kamere koje nadziru pogranični pojas.

Drugi je uhapšen u toku dana, dosta daleko od granice, u jednom selu, pošto se ili izgubio ili ga veza nije sačekala. Kod njega je pronađeno specijalno odelo koje sprečava isijavanje telesne temperature kako ga termo-kamere ne bi primetile. Analizom odela zaključeno je da je ono nabavljeno u Srbiji. Ista takva odela imaju pripadnici specijalnih policijskih snaga Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije!

Zajedničkom, nenajavljenom kontrolom granice, koju su sproveli pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova Mađarske i istražitelji Evropske komisije, otkriveno je više mesta preko kojih je moglo da se vrši prebacivanje izbeglica. Jedno od takvih mesta je Bajmočki prelaz  , koji je otvoren od 7 do 19 časova. Posle toga na ovom prelazu su samo dežurne ekipe pogranične policije Mađarske i Srbije.

Otkriveno je da su pojedini pripadnici mađarske pogranične policije od srpskih kolega primale novac kako bi noću, kada je prelaz zvanično zatvoren i slabo obezbeđen, dozvolili da izbeglice iz Srbije pređu granicu. Prelazak se nije obavljao na zvaničnom graničnom prelazu, koji obezbeđuju kamere, već u njegovoj neposrednoj blizini. Izbeglice bi na granicu dovozilo vozilo srpskih registarskih oznaka, a u Mađarskoj bi ih čekalo drugo vozilo koje bi ih brzo odvozilo iz pogranične zone.

Sva ova operativna saznanja potvrđuju izveštaj austrijskih službi kako se šverc ljudi preko Srbije obavlja uz pomoć državnih organa naše zemlje, a shodno ranije postignutom dogovoru Andreja Vučića sa turskim predstavnicima.

Posle toga je usledila brza i snažna reakcija političara iz Evropske Unije koji su Aleksandru Vučiću predočili ne samo dokumenta dobijena u vezi njegovih mahinacija, pljački i dvoličnosti, već mu nedvosmisleno skrenuli i pažnju na to da se ni takva politika, ali ni on, kao njen nosilac, više neće tolerisati.

 

       "…Vrh državne vlasti potpuno izvan poimanja realnosti"

 

Izlaz iz situacije u koju je zapao posle austrijskih otkrića, Vučić pokušava da nađe u novoj prevari. Naime, najavljujući formiranje zajedničkih vojno-policijskih graničnih patrola i mandatar, kao i ministar u tehničkoj Vladi Aleksandar Vulin izjavili su kako će biti vraćani svi migranti, osim onih koji iskažu svoju nameru da zatraže azil u Srbiji.

Takvi će u tom slučaju, vozilima kompanije koja ekskluzivno obavlja prevoz migranata po nalogu i o trošku nadležnih službi (a nekada i "na crno"), a iza koje stoji Vulin, biti prebacivani u sabirne centre po Srbiji i tamo smeštani.

Na ovaj način Vučić se nada da će, ipak, moći da ispoštuje dogovor koji je postigao i naplatio njegov brat. Međutim, ni međunarodna zajednica nije toliko naivna. Srpskim vlastima je već jasno stavljeno do znanja da Evropska Unija ne želi da Srbiju preplave izbeglice, jer bi time bila ugrožena stabilnost celog regiona. Za Evropu nisu neprihvatljive samo nove izbeglice na tlu Unije, već i Srbije.

Sve zemlje EU imaju usklađene procesualne zakone o postupcima za azil, koji predviđaju da svi oni koji ili potiču iz sigurnih zemalja, ili preko njih dolaze, još sa graničnog prelaza moraju da budu vraćeni.

Isti takav zakon Evropska Unija očekuje i da Srbija usvoji i primenjuje, ali bi to onda značilo da je Andrej prevario Turke. Ni jedna od zemalja koje se nalaze na spisku "Andrejevog sporazuma" ne smatra se nesigurnom, tako da bi zahtevi za azil njihovih državljana bili odbijeni još na granici. Osim toga, sve te izbeglice dolaze preko sigurne treće zemlje (Bugarske ili Makedonije) u koju bi srpske vlasti morale da ih vrate.

Pošto je njegov kriminalni klan već dobro zaradio na izbegličkoj krizi, a Vulin očekuje da će dolaskom najavljenih milion izbeglica u svoj, i džep Vođe, obavljajući prevoz, staviti još nekoliko miliona evra, Vučić mora da nađe način da izbegne briselsku direktivu da se sve granice moraju zaista da zatvore.

Mandatar se zbog svega u poslednje vreme ponaša potpuno u skladu sa svojim psihičkim poremećajem i pokušavao u javnosti da stvori novu iluziju o sebi kao apsolutnom i jedinom gospodarem u Srbiji. Na jednoj konferenciji za medije on se čak stavio i na mesto sudije u jednom krivičnom postupku osuđujući javno osobu protiv koje još nije ni optužnica podignuta. Diktatori, posebno oni koji imaju poremećaj ličnosti kao Aleksandar Vučić, u kriznim trenucima sebe zamišljaju kao božanstva, kao svemoguća bića.

Najveći problem sa kojim se Srbija suočava, jeste to što je vrh državne vlasti potpuno izvan poimanja realnosti" – tvrdi naš izvor iz Evropske komisije.

Ono što je realnost koju vlast ne prihvata jeste da je narod osiromašen i izgladneo tereta kroz zaoštravanja kaznene politike može lako da dovede do eksplozije nezadovoljstva u narodu.

Haos i pakao koji nam predviđaju analitičari iz Evropske komisije zasnivaće se upravo na tom raskoraku između realnosti i želja vlastodržaca. Potpuno lišen mogućnosti da realno sagledava realno stanje, Vučić će nastaviti svoju, po narod pogubnu politiku, koja će na kraju dovesti do sloma institucija koje i danas postoje karikaturalno, jer svu vlast u svojim rukama ima najuži krug ljudi oko Vučića, kao i on sam.

Ministarstvo spoljnih poslova Nemačke je u svojim izveštajima poslednjih nedelja upozoravalo kako je situacija u Srbiji nestabilna . MSP nije za tu nestabilnost posebno krivio izbeglice, već socijalne prilike u narodu. Izbeglice će biti ulje na vatru, ali tu vatru je zapalila vlast svojom politikom izgladnjivanja naroda. Upozorenja koja stižu iz Berlina moraju ozbiljno da budu shvaćena.

U vezi međunacionalnih odnosa u Srbiji, nemačko ministarstvo takođe tvrdi kako je situacija složena, mada nema elemenata za prihvatanje mogućnosti da postoji progon bilo koje manjine. Sa druge strane, nagli priliv velikog broja muslimana menja odnos verskih zajednica u Srbiji , ali i uvozi probleme koje te izbeglice nose sa sobom još od svoje domovine.

Pomenuti izveštaji su predstavljali osnovu na kojoj je bila napravljena projekcija Srbije u narednih 15 godina, uverava nas izvor iz Evropske komisije. Srbiju očekuje užasno loše stanje finansija i to kako državnih, tako isto i građana i privrede. Uz sve to, doći će i do zaoštravanja međukonfesionalnih i međunacionalnih odnosa. Konačno, mora se u obzir uzeti i psihičko stanje u kome se nalazi ne samo mandatar, već i mnogi njegovi najbliži saradnici.

„..Uskoro će doći do otvaranja nekih dosijea u Evropskoj komisiji za koje je Vučić verovao da više ne postoje" – tvrdi naš izvor i dodaje – Posle toga treba očekivati da se režim u Srbiji svom silinom obruši na građane u jalovom pokušaju da se održi na vlasti.

Najviše čega se plaše svi diktatori, pa tako i Vučić, jeste mogućnost da ostanu bez para, odnosno da im se zamrznu tajni računi koje imaju u inostranim bankama.

 

       Vučićev režim će doći pod udar sankcija EU

 

Krajem februara ove godine su državni tužioci Francuske i Belgije odlučili da pokrenu zvaničnu istragu protiv UBS banke zbog osnovane sumnje da se ona bavi pranjem para, pomaganjem da se izbegne plaćanje poreza i drugim kriminalnim radnjama. Takozvani „Panamski papiri" su pokazali da je UBS, osim što tesno i stalno sarađuje sa više hiljada ofšor kompanija, stvorila 1.100 istih kojima upravlja.

Pošto je istraga o nezakonitom poslovanju ove najveće švajcarske banke interesantna ne samo za Belgiju i Francusku, već i za celu Evropsku Uniju odmah su u nju bili uključeni istražitelji Evropske komisije.

Od preko hiljadu ofšor kompanija kojima upravlja ili sa njima tesno sarađuje švajcarska banka, za njih nešto više od 20 (trenutno 24) osnovano se sumnja da su povezane sa kriminalnim klanom koji je stvorio i vodi Aleksandar Vučić.

„Ovo nije konačni broj ofšor kompanija koje su osnovali funkcioneri iz Srbije, jer se istraga još vodi", tvrdi naš izvor iz Evropske komisije. „Osim preko UBS-a, ofšor kompanije su otvarane i preko drugih švajcarskih banaka. Druga po veličini švajcarska banka, ‘Kredit Svis’  otvorila je još više ofšor kompanija, njih 1.105. Postoje, međutim, jasni pokazatelji da Vučićev klan posluje skoro isključivo preko UBS banke."

Indikativno je da je pored Aleksisa Ciprasa, tadašnji predsednik, a današnji mandatar Vlade Srbije bio jedini visoko rangirani političar, gost na prijemu koji je krajem januara u okviru „Foruma u Davosu" organizovala UBS banka.

Ostali političari su se ljubazno zahvalili, jer su već čuli za akciju belgijskog i francuskog tužilaštva o kojoj će javnost da bude upoznata mesec dana kasnije. Odlazak Vučića na ovu privatnu žurku posebno je interesantan, jer UBS nema nikakvo predstavništvo u Srbiji, te tako ovu posetu treba tretirati kao privatnu, koju je učinio jedan od najznačajnijih klijenata banke, a ne kao državničku.

Odluka suda u Bugarskoj, da je Siniša Mali bio i ostao direktor dve ofšor kompanije koje posluju u Bugarskoj, otvara nove mogućnosti za istragu i delovanje Evropske komisije. Bugarska je članica EU i za nju su odluke EK obavezujuće. „Posle ovoga možemo da očekujemo otvaranje istrage i nalog tužilaštva da se blokiraju računi Siniše Malog i u UBS banci", tvrdi naš sagovornik.

Sve četiri ofšor kompanije koje se trenutno vezuju za gradonačelnika Beograda Sinišu Malog (rođaka i poslovnog saradnika Aleksandra Vučića) poslovale su isključivo preko UBS banke, tvrdi naš izvor. Dve ofšor kompanije bile su registrovane u stanu Siniše Malog u ulici Ćirila i Metodija 8 u Beogradu, ulaz A1, stan broj 1.

Kompanija „Busby Financial Corp."  osnovana je aprila 2004. godine na Britanskim Devičanskim Ostrvima, jednoj od najpopularnijih egzotičnih destinacija za otvaranje fiktivnih preduzeća.

Tri godine nakon osnivanja, „Busby" je otvorio predstavništvo u Beogradu i to u pomenutom stanu u vlasništvu gradonačelnika Beograda. Za direktora predstavništva 9. novembra 2007. godine imenovana je Marija Mali, supruga Siniše Malog. Svega nešto više od mesec dana nakon što je osnovano, predstavništvo je ugašeno 31. decembra 2007. godine.

U toku svog kratkotrajnog postojanja „Busby" Beograd je imao samo jedan posao: da upravlja transferima sa i na račun otvorenim u UBS banci.

„Ovo je školski primer pranja para"- tvrdi naš sagovornik iz Evropske komisije i navod i- „…Otvara se ‘predstavništvo’ kompanije iz poreskog raja za koju se ne zna u čijem je vlasništvu, otvara se račun u švajcarskoj banci, u ovom slučaju u UBS-u, poznatoj po pranju para, vrše se transferi novca za koji se ne zna poreklo, a ni sama banka nije zainteresovana da to sazna. Zatim se predstavništvo gasi kako bi se sakrili tragovi…"

Istraga o ovim kompanijama, međutim, bila bi ograničena na Srbiju, za koju odluke Evropske komisije nisu obavezujuće. Zbog toga je porastao značaj istrage o dve kompanije Malog koje su radile, ali i dalje rade u Bugarskoj. „Brigham Holding & Finance Inc." i „Etham Invest & Finance Corp." su kupile 23 apartmana u turističkom naselju „Sveti Nikola" na crnomorskoj obali Bugarske.

Istraga će ići u dva pravca: jedan je otkrivanje moguće korupcije u vrhu bugarskih vlasti (budući da je jedna od saradnica Malog u tom poslu bila i Edit Petrova Getova, nekadašnja zamenica bugarskog ministra za industriju, već optuživana za korupciju); dok je drugi pravac istrage usmeren na vrh srpske vlasti (Mali je u vreme kupovine 23 stana za pomenute dve kompanije i jednog za sebe bio ekonomski i finansijski savetnik tadašnjeg prvog potpredsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića).

Izvor "Tabloida" iz Evropske komisije za sebe tvrdi kako nije politički analitičar i da zato ne može da nam sa preciznošću odgovori na pitanje šta će dalje da se dešava u Srbiji. On, međutim, jeste deo tima istražitelja, i sa te strane dobija korisne informacije: "…Jasno nam je svima da je Evropska Unija, tačnije njeni vodeći političari, umorna od balkanskih hajduka koji se smenjuju na vlasti u Beogradu. Protiv Vučića i njegovog klana postoji više nego dovoljno dokaza da svi oni budu izvedeni pred sud i osuđeni. Ako nastavi da se opire uvođenju vladavine prava, Aleksandar Vučić i njegov režim doći će neminovno pod udar sankcija EU. Taj scenario je veoma realan."

 

    A 1. Opasni po Evropu

Beogradski režim je postao opasnost po bezbednost, ne samo regiona, već i cele Evrope. Sagovornik "Tabloida" iz Evropske komisije tvrdi kako je video zaprepašćenost i duboku zabrinutost na licima svojih pretpostavljenih pošto su u Budimpešti bili upoznati sa detaljima sporazuma Andreja Vučića i turskih pregovarača.

Evropski organi još uvek ne znaju koliko je "izbeglica" iz pomenutog sporazuma već dospelo u Evropu. Nemačka obaveštajna služba BND je analizirajući podatke Ureda za migracije i izbeglice (BAMF) u junu upozorila zvaničnike u Berlinu kako je u aprilu i maju u Nemačku došlo više izbeglica čečenskog porekla, nego za svih 12 meseci 2015. godine.

Nepoznanica je u ovom trenutku i koliko se "izbeglica" iz Andrejevog sporazuma u ovom trenutku nalazi na teritoriji Srbije. Realna opasnost je, međutim, da ovi ljudi počnu da prave probleme ovoj zemlji.

Prvi problem, upozorava Evropska komisija, biće finansijske prirode. Veliki broj izbeglica će, kada se uvere da za duže vreme ne mogu da napuste Srbiju, uputiti u sabirne centre i formalno zatražiti azil u Srbiji. Jedan dan boravka jednog migranta u nekom centru, državu košta više od 2.000 dinara.

Drugi problem može da nastane ako Ankara, posebno u svetlu novih događaja, odluči da promeni ciljeve udara onih koji su ostali zaglavljeni u Srbiji i preusmeri ih na mete u ovoj zemlji. Naravno da postoji i mogućnost da takvi, koji su od strane turskih vlasti bili zavrbovani za odlazak u zapadnu Evropu, shvativši da ostaju u Srbiji, za neuspeh svog prebacivanja okrive i same turske vlasti, pa zatim nađu drugog, militantnijeg nalogodavca.

 

    A 2. BND sve zna

Nemačka obaveštajna služba BND već je godinama aktivna u Turskoj, tako da je sigurno i ona upoznata sa nekim delovima dogovora Andreja Vučića sa turskim vlastima. Postoji čak i mišljenje da je upravo BND došao do tih saznanja, ali da je sve morala da preda drugome, jer je kancelarka Merkel u toku 2015. više puta uveravala tursku stranu kako nemačke obaveštajne službe nemaju nikakve aktivnosti u toj zemlji.

Dopisom broj 18/2599 od 23.9.2014. ured nemačke kancelarke Angele Merkel je, pozivajući se na bezbednost nacije, odbio da odgovori na poslaničko pitanje članova Bundestaga iz „Partije levice" da li su tačni izveštaji u medijima o špiuniranju NATO saveznika, Turske. U istom odgovoru, međutim, ured kancelarke potvrđuje da je BND u saradnji sa turskim službama pratio aktivnosti ekstremističkih grupa koje bi mogle da ugroze bezbednost Nemačke.

BND, dakle, jeste prisutan u savezničkoj državi, Turskoj, jedino što se zvanično ne navodi koga on sve tamo prati i šta tačno ispituje.

U oktobru 2015. nekadašnji direktor BND-a, August Haning, potvrdio je kako su evropske i nemačke obaveštajne službe odavno znale za dolazak više miliona izbeglica preko Turske i da im je ulazak u Evropu obezbedila „politička elita u zemljama Evropske Unije". Očigledno su saznanja austrijske obaveštajne službe potvrđena i od strane BND-a, jer je u neđuvremenu zvanični Berlin od Vučića zahtevao da se odmah zaustavi priliv novih izbeglica.

 

    A 3. Pogača i so

Novinska agencija Tanjug, prenela je 17. 07. 2016 (u 15:36), neverovatnu vest iz koje se jasno vidi da Ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Aleksandar Vulin, nudi migrantima azil u Srbiji! U suprotnom, kaže Vulin, "…migranti koji ne žele da zatraže azil biti vraćeni u zemlje iz koje dolaze, dok će borba protiv krijumčara biti pojačana…"

"Imamo najbolje rezultate u borbi protiv krijumčara, zemlja smo koja je to ozbiljno shvatila i druge zemlje na ruti mogu samo da uče od nas", rekao je Vulin u Nišu odgovarajući na pitanja novinara.

Premijer je juče nakon sednice Biroa za koordinaciju službi bezbednosti doneo odluku da budu formirani mešoviti timovi vojske i policije, koji će dublje i dalje kontrolisati našu granicu.

On je naveo da će timovi biti ojačani prevodiocima, koje obezbeđuje Komesarijat za izbeglice, socijalnim radnicima koji će voditi računa o eventualnim maloletnim migrantima bez pratnje i lekarima koji će voditi računa o zdravlju migranata.

Dakle, mešoviti vojno-policijskim timovima nedostaje samo pogača i so, da “goste“ dočekuju kao najrođenije. Jer, sve je to neko, verujemo, i debelo platio braći Vučić i ministru Vulinu. Upitan kada će timovi biti formirani, ministar je rekao da će vlada večeras na sednici doneti odluku o tome, nakon koje će se steći uslovi da se vojska upotrebi za čuvanje granica.

On je ponovio da je Srbija tražila jedinstveno rešenje i jedinstven stav od EU, koji ona nije dala.

"Tako imamo članicu EU, Bugarsku koja drži potpuno otvorene granice i nema kontrolu nad kretanjem migranata, dok su Mađarska i Austrija potpuno zatvorile granice. Srbija neće stajati između njih i čekati", rekao je Vulin.

"Mi smo za jedinstveno rešenje, a ako ga nema ponašaćemo se u skladu sa našim interesima", rekao Vulin i dodao da nećemo prestati da budemo organizovani i humani. Svakome će, dodao je biti ponuđena zakonska mogućnost da zatraže azil, ali će biti onemogućeno ilegalno kretanje po Srbiji.

 

    A 4. Socijalni slučajevi u Srbiji dobijaju pomoć od 600, a afro-azijski imigranti po 1.000 dinara dnevno!

Izbeglice koje se registruju u Srbiji imaju pravo na različite povlastice o kojima srpski državljani ne mogu ni da sanjaju.

Od nadležnog organa dobiju prvo papir koji im služi kao privremena legitimacija. Posle toga bivaju primljeni u neki od kolektivnih centara gde dobijaju besplatan smeštaj koji se plaća iz budžeta Republike Srbije preko Komesarijata za izbeglice, a dobiju i besplatnu posteljinu i ćebad. Od istog Komesarijata, na čijem je čelu Vladimir Cucić, svaki registrovani tražilac azila u Srbiji dobija novčanu pomoć u visini od po 1.000 dinara dnevno. Ovu svotu dobijaju i maloletnici, bez obzira da li su u pratnji roditelja, koji takođe dobijaju pomoć, ili putuju sami.

Ovaj novac izbeglicama služi bukvalno samo kao džeparac, jer su im obezbeđeni i besplatni obroci, kao i osnovna higijenska sredstva.

Pored obroka koji im se dele u kolektivnom smeštaju o trošku Komesarijata za izbeglice, odnosno budžeta Republike Srbije, oni dobijaju i hranu (takozvane lanč-pakete) koju distribuira Crveni krst, koji im uz to deli i pakete sa higijenskim sredstvima, odeću i obuću. Zbog toga se u mnogim mestima Srbije mogu videti izbeglice sa Bliskog istoka kako budzašto prodaju konzerve hrane ili cipele.

Komesarijat za izbeglice radi u okviru Ministarstva za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja, na čijem je čelu Aleksandar Vulin. Dok stranim državljanima, od kojih ogromna većina zloupotrebljava pravo na azil koje im daju Srbija i ostale evropske zemlje, daje po hiljadu dinara dnevno za svaku osobu, srpski državljani koji su primaoci socijalne pomoći mogu da očekuju od 6.000 do 8.000 dinara mesečno i to samo oni koji su bez porodice (za svakog daljeg člana porodice, kao što je bračni drug ili maloletno dete, pomoć se nešto malo uvećava).

Ako živi u kolektivnom smeštaju, koji su u stanju raspadanja, primalac socijalne pomoći iz Srbije dobija 6.000 dinara mesečno (200 dinara dnevno u proseku), plus jedan bljutavi obrok dnevno. Crveni krst ove kolektivne centre posećuje u najboljem slučaju jednom godišnje, povodom nekog od velikih praznika.

Kako je moguće da stranci dobijaju od srpske države više nego njeni državljani? Odgovor leži u tome da se pomoć za izbeglice distribuira preko Komesarijata koji vodi čovek lepljivih prstiju, tako da je potrebno u budžetu prikazati što je moguće veći rashod, kako bi se više pokralo. Odavno poznati način krađe uz pomoć igre velikih brojeva, kao i "mrtvih duša", izbeglica koje su odavno otišle, ali im se i dalje deli novčana pomoć.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

Advertisements

PLASMAN OTROVA U LANAC ISHRANE STANOVNIŠTVA JE BILA POSLEDNJA PODVALA BIVŠEG MINISTRA POLJOPRIVREDE

 

Ne treba biti ni lekar ni veterinar, već je dovoljno imati srednjoškolsko znanje iz biologije, da bi se shvatila šema po kojoj otrovi i otrovni metali koje proizvođači od 15 marta (aktom bivšeg ministra Glamočića) stavljaju u hranu. Arsen, živa, olovo, vezuju se za kalcijum u kravljem mleku, vezuju se za kalcijum u jajima, svi pomenuti otrovi se lageruju u mesu, a posledice po zdravlje stanovništva će biti takve da će liste čekanja u bolnicama postati još duže.

 

            Vuk Stanić

 

Možda će jednog dana ministri, pomoćnici, savetnici i sekretari u ministarstvima, ali i drugi političari koji su zalutali na odgovorna mesta u vrhu države, shvatiti da nije sve u parama.

Toga dana, ako ikada takav dan osvane u Srbiji, Vučićevci, Tadićevci, Dačićevci prestaće da uzimaju mito i reći će: "…Ne želim više da sklapam poslove koji su štetni za državu i donose nesreću celom narodu. Posle političara i takozvani biznismeni odnosno privredni kriminalci, reći će: "Ja volim da zaradim pare, ali ne i da drugi budu nesrećni zbog biznisa kojim se bavim…".

Shvatiće možda biznismeni i političari da zlo koje čine običnom narodu može da zadesi i nekog njima bliskog.

Najveće šanse da zlo koje političari nama plasiraju zadesi njih i njihove bližnje je u oblasti hrane. U toj oblasti se na žalost niko od odgovornih još nije prizvao pameti.

Bivši ministar poljoprivrede Dragan Glamočić, hrabro je 15. marta, u vreme izborne ćutnje, dan pred poslednje parlamentarne izbore, odobrio da u hranu koji konzumiramo uđu otrovi: arsen, živa, kadmijum, olovo, fluor, melamin, beta i alfa izomeri i još desetak otrovnih supstanici koje su široj javnosti nepoznate, ali za koje će svaki ozbiljan veterinar i lekar reći da su izuzetno opasni.

Već početkom februara, Glamočić je bio siguran da neće biti ponovo na mestu ministra poljoprivrede, ali se plašio i kritike javnosti, pa je odluku o plasmanu otrova u lanac ishrane stanovništva ostavio za izbornu ćutnju.

On je 15. marta 2014. godine potpisao Pravilnik o izmeni pravilnika o kvalitetu hrane za životinje.

U ovom Pravilniku koji je tabelarno izražen postoji kolona označena kao nepoželjne supstance, u ovoj koloni nalaze se: arsen, živa, kadmijum, olovo fluor, melamin…

Činjenica da kolona nosi naziv "nepoželjne supstance" ne znači i da ih nije dozvoljeno stavljati u hranu za životinje, već kolona sa ovako monstruoznim imenom i sadržajem određuje dozvoljene količine otrova u stočnoj hrani

Na ovaj način otrovi stižu u mleko, mlečne proizvode, meso, i jaja. Arsen je dozvoljeno staviti u količinama od 2 do 100 miligrama po kilogramu u pojedinim hranivima za stoku.

U hranivima koji se obeležavaju kao brašna dobijena od trava, sušene lucerke, deteline itd. dozvoljena je prisutnost arsena od 4 miligrama po kilogramu.

U hranivima za stoku napravljenim od ribe i drugih vodenih životinja dozvoljeno je 25 miligrama arsena po kilogramu. U aditivima za stočnu hranu koji se obeležavaju sa funkcionalna grupa elementi u tragovima arsen je dozvoljen u količini 30 miligrama po kilogramu...Dodaci za stočnu hranu obeleženi kao cink oksid, magnezijum oksid i bakar, mogu po slovu ovog pravilnika sadržati arsen u količinama od čak 100 miligrama po kilogramu.

Po istom pravilniku dozvoljena je i prisutnost žive u hranivima za stoku, dok je olovo dozvoljeno stavljati u količinama i do 200 miligrama po kilogramu. Flour je dozvoljen u količina od 30 do 3000 miligrama po kilogramu zavisno od vrste stočne hrane.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

NENAUČENE LEKCIJE IZ ISTORIJE: EVROPSKE INTEGRACIJE KAO CILJ KONAČNOG RAZBIJANJA SRPSKOG NACIONALNOG PROSTORA

25. априла 2013. Коментари су искључени

 

Iz dokumenata do kojih je u Londonu došao naš poznati istoričar, dr Dragoljub Živojinović, a koji govore da je u Prvom svetskom ratu Engleska sve činila da Srbi potpuno nestanu, objavljeno je obimno delo ,,Nevoljni ratnici, velike sile i Solunski front". U ovom delu prikazani su Živojinovićevi komentari ovih šokantnih otkrića objavljenih u knjizi koja uveliko menja shvatanja savremenih srpskih istoriografa i njihove teze o našim saveznicima i prijateljima. Ali izgleda da je za vlast Srbije to, kao govoriti uz vetar, i nikada neće shvatiti da od svih sudova najžešći je sud istorije…

          dr Dragoljub Živojinović

Na predlog "Sabora", Kongres SAD je usvojio 1959. godine rezoluciju PL 86-90 "o porobljenim nacijama" koja je se zalagala za razgradnju Sovjetskog Saveza i Rusije i osnivanje nezavisnih država "Kazakije i Idel-Urala". Ova rezolucija je pod Reganovom administracijom "vlada u izbeglištvu" i "etničkih odbora" dostigla moć i svoj vrhunac.

Uviđajući da su Titu odbrojani dani, Zapad je 1977. godine postavio na dnevni red pitanje "budućnosti Jugoslavije"

Naziralo se da će posle Titove smrti doći do promena ustavnog poretka i urušavanja dotadašnjih nacionalnih ravnoteža u korist srpskog faktora. U odeljku izveštaja Trilateralne Komisije posvećenom situaciji u Jugoslaviji, privučena je pažnja na dugoročne sovjetske pritiske na Jugoslaviju i na mogućnost da Rusija sebi osigura izlazak na Jadran, pri čemu se ukazuje na potencijalno iskorišćavanje nacionalnih nesuglasica: "…Imajući u vidu kontinuirane, ozbiljne nacionalne tenzije unutar Jugoslavije, niko ne može biti siguran da će kriza oko nasledstva (Titovog) biti izbegnuta, što Sovjetima može pružiti šansu za indirektnu intervenciju…".

Godinu dana kasnije u Švedskom gradu Upsali, glavni arhitekta i mozak Trilaterale, Zbignjev Bžežinski, odredio je akcioni plan kojim bi se osujetilo moguće zbližavanje, posle Titove smrti, srpske Jugoslavije sa Rusijom. Istaknuo je potrebu da se pruži zapadna pomoć opozicionarima i disidentima, "ukoliko oni imaju antikomunističku orijentaciju" i da se pomogne "nacional- separatističkim snagama".

Zatim su relej preduzele organizacije za odbranu ljudskih prava, koje predstavljaju značajne karike zapadnih obaveštajnih službi u izvođenju skrivenih operacija (covert actions).

 

     Agresijom do "izgradnje sintetičkih nacija"

 

Amnesty International je krenuo u odbranu Jugoslovenskih "disidenata" Izetbegovića, Tuđmana, Dobroslava Parage i Vojislava Šešelja. Fridom Haus, jedna od glavnih poluga CIA-e, osnovala je 1987. godine "Odbor za pomoć demokratskim disidentima Jugoslavije".

Odbor je sastavio "apel predsedništvu SFRJ i stranim vladama" na kom se nalazio Tuđmanov potpis. Na zadatku razbijanja Jugoslovenske Federacije su se takođe našle nezaobilazna panevropska unija i njen predsednik nadvojvoda Oto von Habsburg.

Ovaj uticajni član konzervativnog bloka u Evropskom parlamentu i nemačke Socijal hrišćanske unije (CSU), koji raspolaže zamašnom mrežom relacija u zapadnim nadnacionalnim strukturama moći, neumorno je lobirao u korist jugoslovenskih secesionista.

Zna se na primer da je nemački ogranak smestio u svoje prostorije u Bonu "Hrvatski informacijski ured", osnovan 1985. godine od strane imigrantske "krovne" organizacije ,,Hrvatsko narodno vjeće" sa svrhom da vodi propagandu akciju unutar Evropskih institucija u korist nezavisne Hrvatske.

Francuski analitičar Žerar Bodson je optužio Evropsku Uniju da je sebi odredila ulogu izvršioca podele "nasledstva" titovog antisrpskog teritorijalnog uređaja. Od svih ostavština komunizma, Zapad je se svim silama zalagao za očuvanje avnojevskih granica i statusa srpskih autonomnih provincija.

Podsetimo samo da su u Deklaraciji Evropske zajednice (EZ) o Jugoslaviji sve federativne jedinice pozvane da se do 23. decembra 1991. godine izjasne da li "žele da budu priznate kao nezavisne države".

EZ je postupila sa ciljem da dovede proces dezintegracije do krajnje tačke i da onemogući opstanak šire državne zajednice sakupljene oko republike Srbije. Poznato je da se mnogo obećavalo i pretilo kolebljivom Izetbegoviću i Momiru Bulatoviću kako bi se konačno odlučili za secesiju njihovih republika.

O povezanosti operacija destrukcije Jugoslavije i Sovjetskog Saveza ubedljivo govori činjenica da je u istom "paketu" sa "Deklaracijom o Jugoslaviji" usvojena i "Deklaracija o rukovodećim načelima u pogledu priznanja novih država u Istočnoj Evropi i SSSR-u".

Amerika je 06. februara 1991, preduzela ofanzivu na teritorijalni integritet Sovjetskog saveza, kada je "guru" američke spoljne politike, Zbinjev Bžežinski, pozvao administraciju u Vašingtonu da uspostavi specijalne odnose sa neruskim republikama Sovjetskog Saveza.

Na metaforični značaj Srbije u vezi sa Rusijom ukazuje znamenita teza Bžežinskog, izložena u listu Ukrajinske slovo 1993. godine, po kojoj pojava nezavisne Ukrajine uzrokuje kraj imperijalne Rusije:

"…Slamajući imperijalnu Rusiju, Ukrajina je stvorila mogućnost za samu Rusiju da – kao država i nacija –postane konačno demokratska evropska zemlja...".

U istom duhu je njegov najrevnosniji đak i sledbenik Janusz Bugajski, inače direktor istočnoevropskog programa u Centru za strateške i internacionalne studije u Vašingtonu, osudio sve pokušaje očuvanja državne zajednice Srbije i Crne Gore, pod izgovorom da "podsećaju na ruske neo-imperijalističke pozicije spram nezavisne Ukrajine" i da Srbija jedino može postati "normalna i demokratska" ako prekine sve državne veze sa Crnom Gorom.

Izgovor je isti: državno jedinstvo ruskog i srpskog naroda se tumači kao oblik imperijalizma. Služeći se receptima Benjamina Kalaja, upravnika Austro-Ugarskog okupacionog režima u Bosni i Hercegovini s kraja XIX veka, dograđujući na Titovim ideološkim temeljima, Zapad se trudio da dovrši proces izgradnje južno-slovenskih sintetičnih nacija, kao što su makedonska, bošnjačka, crnogorska, kosovarska, "sandžaklijska"

Neosporno da je jedan od glavnih povoda za uplitanje Amerike u jugoslovenske ratove bio proizvodnja nacija sa isfabrikovanim identitetom, na šta ukazuje izjava uticajnog američkog senatora Džozefa Bajdena (Biden): "…Da li to znači da mi intervenišemo na Balkanu delimice kako bi pomogli na izgradnji nacija?!" (Le Monde, 31 januar 2001. godine).

 

     Otporaši u Titolendu

 

Posle uspešnog sabijanja Srbije u uže avnojevske granice, na red je došla druga faza razbijanja srpskog nacionalnog prostora, pošto, kako je objasnio Džordž Soroš u Vol Strit džornalu, "posao je nedovršen" (unfinished job), dezintegracija Jugoslavije nije okončan proces, s obzirom da ostaju mnogi nerešeni problemi, kao što su status Crne Gore, Kosova i Vojvodine, koji su prema rečima američkog podsekretara za evropske poslove Nikolasa Bernsa (Burns) zadnji delići balkanske slagalice.

Izvršena je 1999. godine agresija na SRJ sa namerom da se stvore povoljni uslovi za secesiju Kosova i Metohije i da se podstakne crnogorski separatizam. Revolucionarni prevrat 5. oktobra 2000. godine je ulio zapadnim sponzorima otporaša velike nade da će njihovi štićenici izvršiti federalizaciju Srbije i stvoriti od nje neki novi vid Titolenda.

Zapadni "prijatelji" su upozoravali da će Srbija lakše ući u EU kao federalna i decentralizovana država; preporučivali su Srbiji "teritorijalnu dijetu" kao lek protiv tobožnje "grandomanije".

Pošto planovi federalizacije nisu urodili plodom Evropska unija se ponovo uhvatila štapa i pozvala Srbiju, rezolucijom Evropskog parlamenta (2005), da vrati povlastice oktroisane Vojvodini konstitucijom iz 1974 godine. Tom prilikom je izaslanik predstavnika EU za spoljnu politiku, Stefan Lene (Laisne) objasnio da je "pitanje nacionalne i teritorijalne organizacije Srbije jedno od velikih otvorenih pitanja, tako da će pitanje autonomije Vojvodine biti u središtu interesovanja, naročito ako dođe do razlaza sa Crnom Gorom." Od Srbije se dakle traži da poštuje konstituciju preminule državne tvorevine (SFRJ).

Primetimo da je u rezoluciji Vojvodina definisana kao "multietnička provincija" u kojoj "etnički Srbi" vrše nasilje nad "etničkim Mađarima".

S obzirom da se pojam "etnička" odnosi na male zajednice razbacane na državnoj teritoriji većinske nacije, uočljivije perfidni instrumentalni karakter takvih odrednica, koje služe poništavanju građanskog karaktera konstitucionalnog poretka Srbije i podele na većinsko i manjinsko stanovništvo. Za Zbignjeva Bžežinskog i ostale stratege kolonizacije slovenskog istoka, Jugoslavija je trebala poslužiti kao eksperimentalno područje i geopolitička metafora mnogo krupnijih igara sa Rusijom.

Pošto se na Srbiju gledalo iz zapadne perspektive kao na "Rusiju u malom", razumljivi su pokušaji primene na ruski državni prostor, dobro uhodanih mehanizama podsticanja manjinskih, "etničkih" i regionalnih separatizama.

Američki državni sekretar, James Bejker (Baker), je nedvosmisleno izložio u Lisabonu 24. maja 1992. godine krajnje namere njegove zemlje prema Rusiji: "…Ono što želimo da dosegnemo su nezavisne države, ne samo Rusije i unutar nje, ne samo Moskve i Sankt Petersburga nego Urala, Sibira i Dalekog Istoka".

Zbignjev Bžežinski nije dakle izneo lični stav, nego zvanični, kada je napisao u svom magnum opusu da bi poželjna bila "otvorenija ruska konfederacija" sastavljena od "Rusije do Urala, Sibirske republike i dalekoistočne Republike", čije bi "imperijalističke težnje bile manje izražene".

 

     Antiruska politika američke imperije

 

Nadvojvoda Fon Habzburg opravdavao rasparčavanje Rusije po meridijanima, kako bi se presekle ruske transkontinentalne saobraćajnice od kojih je strepeo Mekinder, pod izgovorom neizbežne "dekolonizacije":

"…Moskva bi trebala da shvati da je u našim vremenima dekolonizacije nemoguće održati situaciju između Urala i Pacifika takvu kakva je u ovom času. Poneke nacije više ne tolerišu ruski sistem i tražiće kad tad svoje samoopredeljenje". Neposredna zapadna ekonomska pomoć lokalnim vlastima i NVO severno- istočnih oblasti i regiona Rusije, kao posredno sredstvo za izazivanje centrifugalnih pokreta, se preporučuje u izveštaju radne grupe Saveta za spoljne odnose, kojom je predsedavao 1999. godine nezaobilazni Bžežinski, naslovljenom "Američka politika prema severoistočnoj Evropi".

Prema dotičnom dokumentu, ta vrsta strategije trebala bi biti primenjena na pribaltičke regije Rusije (Murmansk, Sankt Petersburg, Novgorod, Kaliningrad). Primećuje se da "kako centralna vlast slabi, regije će postati sve važnije. Naime, poneke regije su već počele da razvijaju ličnu spoljnu i ekonomsku politiku." Autori ne taje da bi razvitak ekonomskih veza sa Zapadom i nadgraničnih saradnji sa zemljama pribaltičkog regiona, mogli podstaći autonomističke i separatističke težnje, što izaziva zebnje Rusije.

Savetuje se oprez i prepuštanje tih poslova EU, kako se Rusiji ne bi učinilo da Sjedinjene Države traže da podstiču separatizme. Italijanski geopolitički časopis Limes, bez okolišanja je objasnio te "opasne igre" kao pokušaj da se "najzapadnija zona Rusije približi Evropskoj Uniji, kako bi se odvojila od ostatka zemlje."

Sponzorisanje terorizma predstavlja značajan sastojak strategije "etno-inženjeringa", namenjenog slamanju srpskog i ruskog nacionalnog prostora. Praksa upotrebe terorista u potajnim akcijama datira od kraja četrdsesetih godina prošlog veka, kada su zapadne obaveštajne službe regrutovale i obučavale diverzantske grupe Križara, albanskih i ukrajinskih nacionalista koje su slale u unutrašnjost "neprijateljskih" zemalja.

U današnje vreme, osnovana su na Zapadu bezbrojna udruženja i organizacije zadužene za pružanje podrške čečenskim i albanskim "borcima za slobodu". Jedna takva organizacija je Američki odbor za mir u Čečeniji (American Committee for Peace in Chechnia) na čelu sa Zbignjevom Bžežinskim i Aleksandrom Hejgom (Haig), čija iskustva u takvim vrstama rabota datiraju još od vremena kada su regrutovali i naoružavali avganistanske džihadiste za rat protiv Rusa. Odbor, koji je osnovala Fridom Haus (Freedom House), privladina propagandna radionica, izdržava fantomsku čečensku "Vladu u egzilu" sa sedištem u Londonu i Vašingtonu.

O terorističko-separatističkoj prirodi tobožnje "vlade" govori činjenica daje njen "vice-ministar", islamistički vođa Šamil Basaiev, mozak terorističkog poduhvata u mestu Beslan, okončanog masakrom 186 dece.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

Категорије:ШОКАНТНО Ознаке:, , , , , , , , ,

NAOPAKA HUMANOST: TRANSPLANTACIJA ORGANA JE ZA NEKOG JEDINI SPAS, A NEKOME VELIKI BIZNIS

12. априла 2013. Коментари су искључени

 

Danas je biznis sa transplantacijom organa postao kao trgovina sekundarnim sirovinama. Ljudski leševi su postali izvor fantastične zarade gde najveći profit imaju farmakobiznis i njihove "velike ugledne" bolnice. Nekada se smatralo krajnje nemoralnom krađom sa mrtvog vojnika skinuti prsten, čizme ili mu uzeti novac. Danas to deluje smešno jer se i sa mrtvih i sa živih ljudi masovno uzimaju organi i pojedina tkiva. 

          piše: Ivona Živković

Za privatne bolnice koje posluju na tržišnom principu nema profitnijeg posla od transplantacije organa. Ovo je najskuplja i najkompleksnija usluga koju pružaju bolnice. Ona ne uključuje samo rad hirurga i medicinskog osoblja, već čitave procedure i tretmane pre i posle operacije, a koje su iste važnosti.

Cena jedne transplantacije srca može da košta i milion američkih dolara. Najviše novca u ovom poslu uzimaju trgovci organima i farmaceutske kompanije koje su razvile i čitavu paletu hemikalija (čitaj otrova) koji treba da smanje vitalnost organizma kome se usađuje novi organ kako bi se sprečila prirodna reakcija njegovog odbacivanja.

Oni se stručno nazivaju imunio supresivnim lekovima i praktično se uzimaju čitavog života, koliko ko uspe da ugrabi nakon transplantacije. Samo za razvoj ovih farmaceutika (čitaj eksperimenata) potrošeno je mnogo života, kako životinjskih, tako i ljudskih. Posebno dečijih, jer poznato je da deca imaju dobro razvijen timus koji je bio veoma važan za ove eksperimente jer proizvodi T ćelije.

Logično je da ne možete razviti ni jedan bojni otrov ili farmaceutik za decu ili ljude, a da ga na istima niste isprobali. Poznato je da se organi uzimaju i sa mrtvih i sa živih donora, pa se za ovaj medicinski biznis godinama postavljalo pitanje etičnosti…

 

   "Brokeri organa"

 

Ali, tamo gde kapitalisti osete velike pare i mogućnost fanstastične zarade uz malo ugalanja, medijskih obmana i sitne korupcije lekara i državnika, teško ih je zaustaviti. Za vlastelu su životi običnih ljudi kao životi pasa. Možete ih držati u stanu da vam se umiljavaju, koristiti ih za lov i rad u fabrikama, ili ih baciti šinterima.

Tako su i mnogi ljudi postali biološki otpad koji su uhvatili "šinteri" zaduženi za lov na ljudske organe. O tome koliko su zastrašujuće razmere ovog lova, verovatno nikada niste ni razmišljali, dok niste čuli da se i na Kosovu pojavila ekipa za krađu ljudskih organa. A profit je kapitalistima najvažniji, bilo gde da se može napraviti.

Tako je i biznis sa transplantacijom organa poslednjih deset godina počeo ubrzano da se razvija širom sveta.

Samo u SAD je od 2005. do 2012 svake godine izvršeno oko 28 000 transplantacija. Godišnje se računa da je ovaj biznis težak oko 5,4 milijarde dolara. Sada ukupno 117 000 ljudi čeka na neku transplantaciju samo u SAD.

Vlast u Srbiji verovatno pod pritiskom farmaceutskog biznisa grozničavo nastoji da uvede ovaj biznis u bolnice u Srbiji, pa se on preko odabranih novinara koje plaća RZZO maksimalno promoviše u svim medijima koje kontroliše masonerija (uključujući i RTS).

Kada pojedinca (žrtvu) koje alopatska medicina (koja je kapitalistički izum) stručno ubedi da mu nema života ako ne zameni svoje srce sa kardiomiopatijom (ili neki drugi organ) transplantacijom, masonerija već ima razrađen mehanizam prikupljanja "humanitarne pomoći" koji se onda po potrebi aktivira.

Tada se u ove fondove ubacuju stotine hiljada evra i dolara, a cenjakanja sa "uglednom bolnicom" koja idu plus – minus koja stotina hiljada su savim uobičajena. Ako operacija i ne uspe, novac se zadržava bolnica deli troškove sa svojim dobavljačima organa, takozvanim brokerima organa i farmaceutskim kompanijama.

Ono što je najprljavije u ovom biznisu, a što ni jedna bolnica ne želi da prizna, je da su mnogi organi ili tkiva za ovu profitabilnu bolničku uslugu, ubačeni čistim kriminalnim švercerskim kanalima i pokupljeni od sirotinje i zatvorenika u Aziji i Africi, Istočnoj Evropi.

 

     Uzimaju organe i od mrtvih i od živih

 

Tako je u Ukrajini, febuara 2012. policija otkrila u jednom zapuštenom kombiju veliku količinu ljudskih kostiju i raznih tkiva koja su bila spakovana u priručnim frižiderima. U "robu" su bile udenute koverte sa keš novcem i rezultatima autopsija napisanim na engleskom jeziku.

Zaplenjena dokumenta otkrila su da se radilo o tkivima mrtvih Ukrajinaca koja su bila pripremljena za jednu fabriku u Nemačkoj koja se bavila reciklažom bio-produkata. Ta fabrika je bila deo lanca američke medicinske kompanije RTI Biologics sa sedištem na Floridi.

Kompanija RTI humane ostatke pretvara u razne medicinske implante koji s e danas širom sveta na mnogim klinikama rutinski ugrađuju, kao zubi, delovi ligamenata, rskavica, rožnjače, kosa…

U SAD (kao i u većini drugih zemalja) nezakonito je kupovati i prodavati humana tkiva, pa čak ni ljudsku kosu. Ipak, dozvoljeno je platiti za uslugu koja pokriva troškove traženja, skladištenja i procesiranja humanog tkiva za ove rutinske implantacije.

RTI je tako prošle godine imala 11,6 miliona dolara bruto profita, na ukupnu zaradu od 169 miliona. Ova usluga u prikupljanju i dilovanju ljudskih organa stvorila je nove trgovačke mešetare tzv. brokere organa.

Dakle, po zakonu ne možete sami prodati svoj bubreg bolnici, ali ga možete krišom ponuditi brokeru organa (treba samo da ga nađete ili da on nađe vas) i broker organa će sve dalje organizovati. I bolnica će od njega taj bubreg otkupiti i transplantirati ga i to sve naplatiti nekome ko ima para ili kome je novac sakupljen preko neke "humanitarne" akcije.

Tako je policija u Ukrajini nabasala na deo velike međunarodne mreže brokera organa koja je obuhvatala niz mrtvačnica. Sve su bile u blizini pristaništa na Crnom moru. Tu su sa leševa koji su određeni, na primer za spaljivanje, ili na kojima je vršena obdukcija, skidana tkiva!

Naravno, svi koji legalno rade u ovom biznisa, tvrde da se to ne radi već je sve veoma sigurno i odgovorno uz znanje i saglasnost porodica i sl. Kompanija RTI zvanično tvrdi da s e prema donorima tkiva ophode sa dužnim poštovanjem i da se delovi tela koriste samo kako bi s e nekom "pomoglo".

Reč "pomoć" je uvek prisutna u medijima i tzv "humaniratnim" akcijama prikupljanja novca, dok se zarada brokera i profit bolnica koje obavljaju transplantaciju ne pominje. Sama cena transplantacije po stavkama se ne objavljuje. Jednostavno, sve je tu jako skupo. Za razliku od mesara, hirurg seče za mnogo veće pare.

SAD su inače najveće tržište kao i snabdevač "sirovinama" za ovu namenu, pa se procenjuje da se dva miliona bio-produkata od humanog tkiva proda svake godine. Ova brojka je poslednjih 10 godina u stvari duplirana.

Samo jedno mrtvo telo može ostvariti zaradu od 80 000 do 200 000 dolara za razne neprofitne i profitne učesnike u ovom poslu nabavke i prodaje tkiva.

Za razliku od srca i pluća koja se moraju pratiti od donora do primaoca, ni vlasti ni bolnice se ne trude da prate odakle i od koga potiče materijali za recikliranje kože, kostiju, ligamenata, rskavice, rožnjača ili bubrezi.

Da li je donor bio zaražen nekim HIV-om, drugim virusom ili nekim bakterijama, nije važno. Čak i hrani koju uzimam postoje bar-kodovi na pakovanju kojima se utvrđuje poreklo hrane, ali poreklo tkiva i kostiju za implante se ne utvrđuje. Ustvari, oni koji profitiraju znaju da su i HIV i druge viruse ionako izmislili.

 

    U Izraelu je najmoćnija bio-piraterija sveta

 

Najorganizovanija svetska mreža brokera i dilera organa i tkiva nalazi se danas u Izraelu. Ovo tvrdi Nensi Šefer Hjuz, profesor antropologije na univerzitetu u Berkliju, u Kaliforniji. Još od 1996. godine, ona se aktivno uključila u praćenje krijumčarenja ljudskih organa za potrebe transplantacija. Pored brokera i dilera u mreži su i mnogi lekari , kao i neprofitne organizacije ("humanitarne") koji čitavu delatnost objedinjuju.

U sistem su uključeni, kao logistika, i brojni korumpirani novinari i lekari i ministri sa ciljem da transplantaciju i doniranje organa promovišu.

"Izrael je na vrhu", tvrdi Nensi Šefer Hjuz. "…On ima pipke koji dosežu širom sveta. Imaju piramidalni sistem za rad koji je zadivljujući…Svuda imaju brokere organa i bankovne račune; imaju osobe za vrbovanje koji nalaze translatore, imaju turističke agente koji im sređuju vize…". Prema izveštaju dr. Šefer Hjuz, ova izraelska mreža, organe najviše prikuplja u Brazilu, Argentini, Kubi, Moldaviji, Izraelu, Turskoj, Indiji, Južnoj Africi i SAD. Tamo gde cveta siromaštvo i korupcija.

Šefer Hjuz je takođe otkrila da je prikupljanje tkiva- kože, kostiju…ali i organa vodio mnogo godina izraelski L. Grinberg Nacionalni Institut forenzičke Medicine (L. Greenberg National Institute of Forensic Medicine), poznat i kao Abu Kabir Institute, kada je na njegovom čelu bio bivši direktor dr Jehuda Hisa.

Organi su često uzimani sa mrtvih (ubijenih?) Palestinaca čija tela su dovožena na autopsiju u Abu Kabir forenzički institut i tu su im skidani organi i tkiva o čemu je 2009. godine pisao i švedski tabloid "Aftonbladet". Objavljivanje ovog teksta izazvalo je lavinu protesta jevrejske antidifamacijske lige u Njujorku (ADL) koja je odmah krenula da ih optužuje za antisemitizam i sl. (a, za šta drugo?).

Ali, kada je jula 2009, američki FBI uhvatio u švercu organa ortodoksnog i bogatog rabina Isaka Rosenbauma, koji je godinama bio deo veoma organizovane mreže za prikupljanje, transport i prodaju organa (a zvanično se predstavljao kao trgovac nekretninama) stvari su jasno izašle na videlo. Njihova mreža za prikupljanje organa je bila u Turskoj, Moldaviji, Ukrajni, Brazilu, Nemačkoj, Južnoj Africi, Filipinima, Kosovu, Kini, Azerbejdžanu i SAD. Prikupljene organa i tkiva su prodavali bogatim Izraelcima ili Jevrejima u SAD.

Zanimljivo je da u srpskim medijima ova afera sa rabinom Rosenbaumom nikada nije pomenuta, baš kao ni Izrael, iako se znalo za krađu organa sa zarobljenih Srba na Kosovu. Čak je i pravnik Dik Marti (izvestilac Saveta Evrope o trgovini organima na Kosovu) naveo u svom izveštaju da su primaoci organa izvađenih sa srpskih žrtava bili Jevreji.

Osećajući se ugroženim zbog ove izjave, bivši albanski premijer Sali Beriša je, kao svoju odbranu zbog očitog saučestvovanja u ovim zločinima, zasnovao na etiketiranju Dika Martija nazivajući ga antisemitom i rasistom. Eto, to je bila odbrana kosovske oslobodilačke vojske-napad na istražioce sa pozivanjem na antisemitizam(!). I pijanom jasno.

 

    Istraživanje o kineskim gulazima

 

Iako je kineska ambasada o svemu ćutala, baš kao i američka vlada, FBI je pokušao da uđe u trag ovoj brokerskoj kineskoj mreži. Tako je FBI svojevremeno otpočeo saradnju sa jednom privatnom kineskom fondacijom u SAD koja istraživala zločine "crvene vlasti" u jednom od četiri najveća komunistička gulaga u kojima su zatvarani protivnici kineske revolucije i terani na prinudni rad.

Bio je to zatvor Laogai kroz koji je prošlo nekih 50 miliona Kineza! Ovaj prinudni rad je donosio novac za brzo rastuću ekonomiju zemlje. Kažnjavanje se tako nije završavalo samo smrću, obično metkom u čelo,već su porodice ubijenog morale i da plate za taj potrošeni metak.

U Kini se i danas na smrt ljudi osuđuju i za lakša krivična dela: za nenasilne pobune ili štrajkove, za uzimanje mita, krađu kreditnih kartica, izbegavanje plaćanja poreza, krađu robe iz kamiona ili krađu voća i povrća. Mnogi politički neistomišljenici su osuđeni na smrt i pogubljeni. Broj ovakvih pogubljenja je u Kini ogroman.

U Kini je samo 1996 u jednoj akciji "protiv organizovanog kriminala" (koju vlada organizuje s vremena na vreme) pogubljeno čak 4000 zatvorenika. Po izveštaju Amnesty International, 1999-te broj pogubljenih je bio 1263.

Laogai je tako vremenom postao prava kompanija za egzekucije i upravo je on bio zatvor iz koga su najviše stizali organi za transplantaciju. Američki Laogai Research Foundation je vodio izvesni Hari Vu.

Hari Vu je tako 1998. godine uspeo da se poveže sa nekoliko ljudi iz brokerske mreže koja je radila u Kvinsu (Njujork) i organizovala ovakve jeftine transplantacije u Kini. Došao je i u kontakt sa jednom klinikom za bubrežne bolesnike u Arubi (švercerski raj na Karibima) gde je uhvatio vezu sa dva Kineza koja su bila spremna da organizuju, ne samo putovanje u Kinu na tarnsplantaciju, već i da prokrijumčare rožnjače (koje se mogu održavati u životu nekoliko nedelja). Laogai Research Foundation otkrio je i kineskog lekara koji s e reklamirao kao broker organa u novinama na kineskom jeziku koje su izlazile u SAD.

Ali, čitava akcija1998. godine je propala kada je ključni svedok u ovoj mreži pobegao iz SAD i odbio da se vrati i svedoči. Tako niko od ovih učesnika nije izveden na sud i ovaj kriminal nije zvanično dokazan. Hari Vu je utvrdio i da su 70 posto bolnica koje skupljaju organe u Kini – vojne bolnice. Novac se deli među onima koji imaju pristup mrtvim telima, pa onda naviše u hijerarhijskoj liniji vlasti, što može da uključi i sudije i tužioce. Vojni oficiri mogu prisustvovati samim pogubljenjima, a imaju i mogućnost da u njima učestvuju.

Kina je u 20 godina izvršila oko 25 000 transplantacija ne praveći razliku od koga potiču organi. Po nekim svedočenjima neka pogubljenja su vršena samo zbog potrebe za određenim organom. Prvo bi osuđeniku na smrt davali anesteziju, kao životinji, i onda bi bili likvidirani metkom u glavu. Kada je bila potrebna jetra ubijani su metkom u glavu, a kada je potrebna rožnjača pucano im je u srce. Korišćena je i smrtonosna injekcija.

Aktivisti ove Fondacije svedočili su i pred Američkim kongresom otkrivajući zločine u Kini, ali najverovatnije ne znajući da je monstruoznu kinesku revoluciju odradila skrivena ruka Zapada i njihova masonerija sa Jejl univerziteta osnivajući upravo u Kini medicinske Jali koledže. Kina jednostavno nije ono što i mi u Srbiji mislio da jeste. Ona je i dalje jedan veliki gulag najjeftinije radne snage i života uopšte.

Ako ste možda bili na izložbi Bodies Revealed održanoj i u Beogradu, koja je izložila leševe Kineza možete je slobodno povezati sa ovim gulazima. To što organizatori izložbe tvrde da su od svakog leša (dok je bio živ) dobili napismeno odobrenje da bude ovako upotrebljen, neka bude stvar vašeg razmišljanja ili vere u istinitost onoga što je na papiru. Ove leševe su za izložbu pripremali zatvorenici.

    A 1.

   Cena bubrega zavisi i od njegove nacionalnosti

Da bolnice mnogo više cene novac od ljudskih života potvrđuju i neke od afera koje su procurile javnost. Tako je najveća privatna južnoafrička bolnica St. Augustus u Durbanu priznala da je primila 342.000 funti od jedne švercerske grupe koja je pokrala bubrege od petoro dece.

Ova bolnica je jedna u lancu bolnica Netcare, koje posluju i u Britaniji. Pomenuta grupa je učestvovala u organizovanom vrbovanju sirotih Brazilaca i Rumuna koji su bili spremni da im prodaju svoje bubrege od 3.000 do 6.000 dolara, a koji su onda transplantirani bogatim Izraelcima u pomenutoj bolnici u Durbanu. Koliko je cena u ovom brokerskom poslu sa organima fleksibilna, vidi se jer je ista grupa od donora iz Izraela otkupljivala bubrege po ceni od 20. 000 dolara, dok su rumunski i brazilski cenjeni manje.

    A 2.

   Tržišna bitka za vladine programe

Ni bolnicama nije lako, jer moraju da se bore da dobiju podršku vlade SAD za ovaj unosan biznis pošto je kongres SAD formirao fondaciju kao mrežu za raspodelu organa (United Network for Organ Sharing ) koja pomaže da bolnice koje imaju hitne slučajeve za transplantaciju mogu da dobiju različite vrste pomoći uključijući i prioritet u dobijanju organa, kao i neku vrstu finansijskog osiguranja u ovom biznisu. Da bi se kvalifikovale za ovaj program bolnice moraju da imaju i ordeđenu kvotu "hitnih pacijenata". Tako su neke od njih pribegle raznim biznis trikovima, o čemu je izvestio i Rojters.

Naime, dve univerzitetske bolnice u Čikagu, (Northwestern Memorial Hospital), platile su kaznu od 115. 000 i 23. 000 dolara, a University of Illinois Hospital je tužena za čak tri miliona dolara, kada je otkrivenmo da su lažno dijagnostikovali pacijente da bi stekle pravo učešća u pomenutom programu.

One su pojedine pacijente predstavljale kao hitne slučajeve i držali ih na intenzivnoj nezi bez potrebe samo da bi izgledali bolesniji. Radilo se o kandidatima za transplantaciju jetre. Kada je u pitanju jetra donora je manje nego što treba, pa blizu 20 000 Amerikanaca sada čeka operaciju, a oko 5000 se obavi svake godine.

   A 3.

   Dr Arči Kalokerinos hranom lečio kardiomiopatiju

Da li su transplantacije srca baš neophodne i mogu li se slabosti srčenog mišića otkloniti jednostavno njihovom boljom ishranom? Pokojni dr Arči Kalokerinos nakadašnji hirurg iz Australije upravo je u ovakvom načinu lečenja kardiomiopatije imao uspeha. Kalokerinos je ranije čuo da je "epidemija" srčanih bolesti u Kini nestala kada je otkriveno da se davanjem selenijuma jača srčani mišić. Takođe je čuo da je bolest srčane slabosti kod ovaca na Novom Zelandu nestala kada je otkriveno da je trava koju su pasle deficitarna u raznim tragovima minerala.

Kada mu je Jedan mlad čovek koji je imao kardomiopatiju – degenerativnu bolest srčanog mišića (koja kada je jako izražena obično znači da je jedina nada za preživljavanje transplantacija) došao kao pacijent na konsultaciju dok je čekao transplantaciju i donora.

Dr Kalokerinos je odlučio da proba nutricionistički da ga ojača. Ništa nije mogao da izgubi pa je počeo da uzima mešavinu raznih vitamina (prirodnih, ne sintetičkih) i minerala (koloidnih): vitamin C, vitamin E, B-grupu vitamina, cink, magnezijum, mangan, selenijum i riblje ulje.

Pacijent je prestao da puši i polako je počeo da poboljšava stanje svoga srca sve dok mu srce nije funkcionisalo sa 80 posto snage od normalnog. I tada je već mogao da vodi normalan miran život. Još jedan stariji pacijent sa teškom kardiomiopatijom koja je nastala brzo tretirao je na isti način. Na prvom rendgenskom snimku je srce bilo ogromno i imalo je veoma velike probleme u radu. Ali, terapija vitaminima i mineralima je dala odlične rezultate što je potvrdio i drugi specijalista kada je ponovo napravio i pregledao snimke srca. Bilo je normalne veličine i dobro je radilo.

Sa ove dve uspešno sanirane kardiomiopatije, Kalokerinos je pokušao da zainteresuje bar nekog od kardiologa, ali je ubrzo shvatio da je to traćenje vremena. Oni bi videli njegove pacijente, uporedili nalaze i snimke, nisu imali objašnjenje zašto je došlo do poboljšanja, ali su i dalje bili neprijateljski raspoloženi prema ovakvoj vrsti terapije.

Narednih nekoliko godina dr Kalokerinos je tretirao još nekoliko pacijenata od kardiomiopatije na isti način i njihovo stanje se drastično poboljšalo. Svestan da nije imao dovoljno pacijenata da bilo šta dokaže ogromnom i moćnom kardio establišmentu svoja iskustva je zato mogao samo da opiše u knjizi "Medicinski pionir 20 veka" (Medical Pioneer of the 20th century)…

Medicinski establišment je nalagao translantaciju i tretman produktima farmaceutskih fabrika. Pošto se od ovoga srce ne može oporaviti, pacijent je do kraja života ovisnik (mušterija) na farmaceutima. I samo to je dobar medicinski biznis. U medicini danas vredi samo novac, a ljudski život ne.

      A 4.

    Kod Kineza je sve najjeftinije, pa i život

Dr Tomas Diflo je bio direktor programa transplantacije bubrega pri "New York University Medical Center", kada su sve više počeli da mu se javljaju pacijenti kojima je transplantiran bubreg i koji su prošli ili kroz lošu operaciju ili nestručan postoperativni tretman. Bili su to uglavnom Amerikanci kineskog porekla i to mlađe žene. Tako je dr Diflo razotkrio da su svi oni dobili bubreg u Kini i to po ceni od 10. 000 za transplantaciju.

Dr Diflo je tako saznao da u Kini postoji već godinama uhodan sistem prikupljanja organa od ogromnog broja osuđenika na smrt. Kinezi koji su živeli u SAD su im bili odlične mušterije. Operacije su, međutim, vršene dosta nestručno, ilegalno, i to je bio razlog zašto je dr Diflo sa ovim svojim saznanjem izašao u javnost.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

Категорије:ШОКАНТНО Ознаке:, , , , , , , , , ,

SRBIJA I PROPUŠTENI ČASOVI ISTORIJE: ENGLEZI SU UVEK IMALI INTERESE, A SRBIJA OPET OD DRVETA NE VIDI ŠUMU

10. априла 2013. Коментари су искључени

 

Iz dokumenata do kojih je u Londonu došao naš poznati istoričar, dr. Dragoljub Živojinović, a koji govore da je u Prvom svetskom ratu Engleska sve činila da Srbi potpuno nestanu, objavljeno je obimno delo ,,Nevoljni ratnici, velike sile i Solunski front". U ovom delu se govori o angloameričkoj nameri, kao našim tobožnjim saveznicima, da tek stvorenu Jugoslaviju rasparčaju u čemu su i uspeli.

        Dragoljub Živojinović

Druga antisrpska varijanta kojom su raspolagali Britanci je bio Austro-slavizam, za koji su se zalagali "otac engleske balkanistike" R. Siton-Vatson (Robert William Seton-Watson) i publicista Vikam Stid (Henry Wickham Steed).

Ta dva "eksperta" su predlagala uoči prvog svetskog rata unutrašnju reformu Austro- Ugarske imperije kojom bi se omogućilo obrazovanje federalne južno-slovenske jedinice pod hegemonijom Zagreba, sa ulogom anti-ruske katoličke tvrđave i karike novog engleskog poretka na Balkanu.

Sa čelnih položaja u Odeljenju za neprijateljsku propagandu, osnovanog na inicijativi lorda Norfklifa (Northcliffe) 1917, Siton-Vatson i Stid su kritikovali "krfske" obrise buduće Jugoslavije, nazirući u njima zamenu za veliku Srbiju ili "srpsku imperiju". Za ta dva strasna pobornika "jugoslovenske ideje", srpska alternativa modelu "hrvatske Jugoslavije do Drine"je značila "trijumf orijentalne ideje nad Zapadnom". Englezi su pristupili mirovnoj konferenciji sa skrivenim antisrpkim predrasudama i sa namerom da poprave situaciju u svoju korist kroz pregovore.

Zauzimali su stav da Jugoslavija mora biti decentralizovana i federalna i upozoravali su da će Federacija sastavljena od samih Srba, Hrvata i Slovenaca ići na ruku srpskoj hegemoniji. Pri čemu su hteli podeliti srpski etnički prostor na autonomnu Makedoniju i Crnu Goru. Lične veze između Stida, Siton-Vatsona, engleskih i američkih delegata su bile od krupnog značaja za dalji tok anglo-saksonske politike naspram Srbije, s obzirom da su svi pripadali Grupe Okruglog stola.

Idejni tvorac i osnivač Grupe Okruglog stola (Round table) bio je engleski milioner Sesil Rods (Cecil Rhodes), čiji se životni ideal sastojao u "unapređenju britanske imperije i postavljanju celog necivilizovanog sveta pod njenu upravu, ujedinjenje anglo-saksonske rase u jednu imperiju". Grupe okruglog stola su okupljale imperijalne elite odane toj ideji. Američki ogranak su osnovale velike prekookeanske dinastije, vezane porodičnim ili poslovnim vezama za britansku oligarhiju, među kojima su se isticale porodice Morgan, Rokfeler ili Karnegi.

Kako bi orijentisali tok svetske politike u skladu sa svojim "idealom" zamislili su da osnuju paradržavne organizacije za dugoročno planiranje spoljne politike. Engleski i američki delegati na Versajskoj konferenciji za mir, koji su većinom pripadali Okruglom stolu, su se dogovorili da osnuju Kraljevski institut za međunarodne poslove (RIIA) u Engleskoj i Savet za spoljne odnose (CFR) u SAD.

Monopolom nad spoljnom politikom svojih država ta društva bi postepeno stvorila uslove za anglo-američko sadejstvo u međunarodnoj politici. Radilo se u stvari o "jedinstvenoj anglo-američkoj organizaciji za proučavanje i dugoročno planiranje spoljne politike". Anglo-saksonska mesijanska ideja sadržana u ideologiji te vladajuće metastrukture Zapada, utemeljena na veri u superiornost anglo-saksonske rase i na socijal-darvinističkom svetonazoru, osporavala je slovenskim narodima subjektivnu ulogu u svetskoj politici i nipodaštavala je njihova civilizacijska dostignuća.

 

     Angloamerički projekat protiv "srpske hegemonije"

 

U međuratnom periodu, uticajne ličnosti pripadajući društvu Okruglog stola i Kraljevskom institutu za međunarodne poslove su vodile neprekidnu kampanju razobličavanja "velikosrpske hegemonije" i tražile teritorijalno i konstitucionalno preustrojstvo Jugoslavije. Primerice, novinski magnat Lord Rotermer (Rothermere), brat lorda Norfklifa, čuven po svojim simpatijama prema fašističkim režimima, zahtevao je preko svojih glasila proširenje Mađarske državne teritorije na račun Srbije i osnivanje autonomne Hrvatske uvećane za celu Dalmaciju sa Bokom kotorskom.

U dublje namere ovih zahteva nije teško prozreti: tražilo se od Srba ni manje ni više nego da predaju jadransku obalu i Dunav katoličkim činiocima kako bi se stvorio antiruski morski mostobran i zaprečio put izlaska na more pravoslavnoj regionalnoj sili. Računajući na podršku engleskih prijatelja Hrvatske, vođa Seljačke stranke Vlatko Maček, predložio je 1932. godine da Hrvatska, Srbija, Crna Gora, Makedonija i BiH potpišu federalni ugovor.

Očito je da se radilo o probnom balonu sa namerom da se "napipa" puls srpske politike i proveri njen stepen popustljivosti po teritorijalnom i nacionalnom pitanju.

Posle ubistva kralja Aleksandra u Marselju i naglog zaokreta u francuskoj stranoj politici, Velika Britanija je počela da se zvanično opredeljuje u korist federalnog prekomponovanja Jugoslavije i osnivanja federalnih jedinica Bosne i Hercegovine, Vojvodine.

Tajnim kanalima je podržavala hrvatski secesionizam. Radovi Mark Aronsa i Džon Loftusa su utvrdili da je njena obaveštajna služba držala na platnom spisku više čelnih Ijudi ustaškog pokreta. Na Crnu Goru i Makedoniju, britanska politika je gledala kao na posebne zemlje, van okvira Srbije. Ti predratni stavovi su nesumnjivo uticali na britansku politiku prema Jugoslovenskoj vladi u izbeglištvu i četničkom pokretu.

Može se zamisliti kakav je utisak ostavio na čelnike Forin Ofisa, u većini slučajeva katolike sa prohrvatskim simpatijama (prema Mek Linu), pan-srpski "Ravnogorski nacionalni program" ili Moljevićev projekat "Homogene Srbije", sastavljen u junu mesecu 1941. godine, gde se jasno nagoveštava da "Srbi moraju imati hegemoniju na Balkanu, a da imaju hegemoniju na Balkanu, moraju prethodno imati hegemoniju u Jugoslaviji".

Kontra mere su munjevito preduzete kako bi se onemogućilo "osnivanje takve pravoslavne tvrđave na Balkanu. Već u leto 1941, Čerčil je pozvao predsednika Ruzvelta da usvoji zajedničku "anglo-američku izjavu o obnavljanju Jugoslavije na principima autonomije i jedinstva jugoslovenskih naroda".

Dakle, samo mesec dana nakon pojave Moljevićevog plana Britanci su odredili zajedničku "platformu" sa Amerikom o federalizaciji Jugoslavije. Britanci su obezbedili svom igraču Titu, vojnu i političku legitimnost sa namerom da spreče Srbe da oblikuju posleratni poredak povoljan svojim nacionalnim interesima. Osporavanje sprskog prava na samoopredeljenje je bila poenta te strategije.

 

       Englezi kroje mapu

 

Ser Evlin Vudvord (Woodward) je primetio da kada bi njegova vlada podržala Mihajlovića, usvojila bi liniju naklonjenu pan-srpskim zamislima o budućnosti Jugoslavije. Po zapažanju Natalije Naročničke "bilo kakva manifestacija srpskih ujediniteljskih nacionalnih težnji poslije "Načertanija" llije Garašanina iz 1844…predstavlja strašilo za zapadnu Evropu."

Nasuprot bezbroju kritika izrečenih na račun "velikosrpskih" težnji, britanska zvanična politika nikada nije stavila nikakav prigovor na avnojevske odluke o posleratnom teritorijalnom ustrojstvu, ni na dogovor Tita i Šubašića o budućoj podeli Srbije na više pokrajina i republika.

Da li je uopšte moglo biti drugačije, s obzirom da je Brozovo novo federalno ustrojstvo potpuno odgovaralo engleskim interesima? Prevagu su opet odneli geopolitički kriteriji kada je došao čas da se zvanično uskrati podrška četničkom pokretu.

Brigadir Ficroj Meklin (MacLean), šef britanske misije pri Titovom štabu je zaključio u memorandumu poslatom Idenu (Eden): "…Što se tiče generala Mihajlovića on je veliko-Srbin i reakcionar. U tim uslovima, Velika Britanija nema više interesa da podržava njegov pokret".

Državotvorni program Ravnogorskog pokreta je smetao Forin Ofisu (Foreign Office) pri planovima o osnivanju prašine državica na tlu Jugoslavije, koje bi mogle kasnije da se uklope u šire federacije. Može li se još sumnjati u tvrdnju velikog engleskog istoričara A.J.P Tejlora da je "izgradnja Tita bila čisto engleska avantura"?

Teritorijalni potkomitet Savetodavnog odbora za posleratnu spoljnu politiku, osnovan 1942 godine na inicijativu predsednika Ruzvelta i Državnog sekretara Kordel Hala, doneo je u oktobru 1942. godine predlog o stvaranju istočnoevropske federacije i podunavske federacije, sa ulogom tampon zone između Rusije i Nemačke, pod anglo-američkim okriljem. Radilo se o ad hoc strukturi, osnovanoj po modelu projekta za "studije o ratu i miru" Saveta za spoljne odnose i sastavljenoj od istih članova.

Teritorijalni ogranak, na čijem se čelu nalazio geograf Izaja Bouman (Bowman), morao je raditi pod velom tajne "s obzirom da su teritorijalni problemi naroda i zemalja bili eksplozivni" i bavio se izučavanjem scenarija prekrajanja poratne Evrope, posebno njenog istočnog dela i Balkana. Na otvorenim sednicama pozvani su bili da učestvuju predstavnici "vlada u egzilu" sa prostora Sovjetskog saveza i Jugoslavije, kao i nadvojvoda Oto Habsburški.

Jezgro savetodavnog odbora su činili Majron Tejlor (Myron Taylor), jedan od vrhovnih članova Saveta i lični predstavnik predsednika Ruzvelta pri Vatikanu, zatim državni sekretar Kordel Hal (Cordell Hull) i Norman Dejvis (Davis), Ruzveltov opunomoćeni ambasador i predsednik Saveta za spoljne odnose. Ruzvelt, koji je bio u stalnom kontaktu sa Kudenhov-Kalergijem i Oto Habzburškim, je poslao 1943. godine kardinala Špelmana da pregovara sa Svetom stolicom o perspektivama organizovanja podunavske federacije, u čiji bi sastav ušle Slovenija i Hrvatska do Drine.

U Americi, struja na čijem se čelu se nalazio Majron Tejlor, branila je posleratnu opciju povratka habzburške loze na presto obnovljene Mitelevropske federacije.

Sin Vinstona Čerčila, Randolf, je uveravao svoje hrvatske prijatelje na Topuskom kongresu da će federalna Jugoslavija biti kratkog veka i da će se posle njenog raspada teritorije do Drine uključiti u podunavsku federaciju katoličkih država, naglašavajući da "sve što se proteže do Drine mora biti Evropsko…".

Generalni sekretar Hrvatske seljačke stranke, dr. Krnjević, toliko je bio uveren u tranzitni karakter Jugoslovenske federacije da je na proslavi pedesete godišnjice osnivanja stranke (1954) izneo plan o podeli zemlje na šest nezavisnih država u granicama administrativnih republika koje bi se kasnije integrisale u podunavsku federaciju.

Autor izveštaja o skupu, američki obaveštajac, je zabeležio da "…pošto dr Krnjević održava odlične odnose sa Engleskom, može se pretpostaviti da su britanski planovi što se tiče Jugoslavije manje više isti" ali da će to ostati pusti snovi pošto se zapadni političari protive razgradnji Jugoslavije "sve dok se održi Titov režim".

 

       Etnički odbori pod kontrolom američkog kardinala

 

Napredak Crvene armije do srca Evrope je naterao zapadne saveznike da odlože planove o katoličkom "intermarijumu" za pogodnija vremena. Osnivanje centralno-evropskog federalnog kluba, 1944. godine u Londonu, čije su posleratne vođe bile Miha Krek i Vlatko Maček, dokazuje, ako je potrebno, da se Englezi nisu pomirili sa sudbinom i da su nastavljali da kuju planove o katoličkom fašističkom bloku na Istoku Evrope.

Engleska tajna služba MI6, u stalnom dosluhu sa Vatikanom, obrazovala je i držala na uzdi niz organizacija sličnih Federalnom klubu, kao što su bili blok antiboljševičkih nacija, Slovenska konfederacija, koja je težila spajanju Ukrajinu i Bjelorusiju sa Poljskom, Seljačka internacionala, u kojoj opet nailazimo na Mihu Kreka i Mačeka, Internacionala Slobode, Prometejska Liga, Frakcija Abramčik.

U njihove redove su masovno stupali vođe fašističkih i separatističkih istočno- evropskih pokreta prebeglih na Zapad zahvaljujući "pacovskim kanalima" Vatikana, Velike Britanije i Amerike. Te organizacije su funkcionisale po sistemu "komunikacionih sudova". Razlike u strateškim ciljevima su bile neznatne a članstvo im je često bilo zajedničko.

Uzgred budi rečeno, za američke i engleske tajne službe od posebnog interesa je bilo regrutovanje vođa secesionističkih manjina sa prostora Sovjetskog saveza i "stručnjaka" za etnička pitanja, poput istraživača Vanze (Wansee) Instituta, zaduženih od strane SD-a (tajna služba SS-a) za studije prostornog rasporeda i brojčanog stanja etničkih grupa na području istočne Evrope i Sovjetskog saveza.

Posleratni Evro-Azijski institut i Institut za studije Sovjetskog Saveza, sa sedištem u Minhenu, takođe su se bavili pitanjem manjina u Rusiji, za šta su koristili iskustva bivših nacista. Izveštaje su dostavljali svome nalogodavcu i "dobrotvoru" CIA-i.

Krajem četrdesetih godina, sve gore navedene organizacije su se stopile u radikalni blok antiboljševičkih nacija i prešle pod nadležnost američkih obaveštajnih struktura, što je bilo u skladu sa vodećom ulogom SAD-a u Hladnom ratu protiv Rusije.

Od "organizacije namenjene federisanju svih neruskih manjina koje su se stavile u službu Trećeg rajha" BAN se pretvorila posle rata u krovnu organizaciju svih istočno-evropskih fašističkih pokreta, poput Hlinkine garde, Ustaša, galicijskih nacista itd…

Hrvate su predstavljali u BAN-u Stjepan Hefer, Anton Bonifacić, Dinko Šakić i Ivan Jelić.

Za operativnu kontrolu BAN-a i ostalih "oslobodilačkih grupa" bio je zadužen Biro političke koordinacije, tajno odeljenje ministarstva Spoljnih poslova odgovornog za organizaciju "specijalnih operacija" i za planifikaciju dugoročne Američke politike u svetu.

Direktor Biroa za političku koordinaciju poslovni advokat Frenk Vizner (Wisner), je dobio od američke vlade zeleno svetlo za regrutovanje istočnoevropskih izbeglica sa anti-komunističkim pedigreom i za njihovu političku obuku i organizaciju na tlu Sjedinjenih država. Na tom posluje radio sa svojim prijateljem Alenom Delsom (Dulles), koji će 1952. godine, primiti funkciju direktora CIA-e.

Kao advokati velikih bankarskih kuća, bili su usko povezani sa poslovnim krugovima Vol Strita i sa Savetom za spoljne odnose. Američka vlada je usvojila, na predlog Biroa političke koordinacije, akcioni plan protiv Rusije i njenih satelita kroz niz direktiva Saveta nacionalne bezbednosti (NSC).

Direktiva NSC 10/2 1948 godine je davala široka ovlašćenja tajnim službama za preduzimanje subverzivnih akcija na tlu Rusije posredstvom "oslobodilačkih grupa" (Blowback, str. 102) Te iste godine, Savet nacionalne bezbednosti je usvojio program finansijske i druge pomoći "oslobodilačkim pokretima" poreklom iz Istočne Evrope.

Ključnu smernicu Američke strane politike spram Rusije predstavljala je direktiva NSC 20/1 od avgusta 1948. godine, koja izričito glasi "Mi moramo imati automatske garancije koje obezbeđuju da čak i nekomunistički te nominalno prijateljski režim; a) ne raspolaže ubuduće nikakvom vojnom moći, b) u ekonomskim odnosima da silno zavisi od spoljnog sveta, c) da nema ozbiljnu vlast nad glavnim nacionalnim manjinama, d) da ne uspostavi ništa nalik na gvozdenu zavesu".

Biro za političku koordinaciju je ovlašćen rezolucijom NSC/20 da stvara Američki odbor za oslobađanje naroda Rusije, u čiji sastav su ušli "legitimni predstavnici" manjina sa područja ruske republike. Na temeljima te rezolucije je izniklo je niz "oslobodilačkih" grupa poput Krstaškog pokreta za slobodu (Crusade for Liberty) čiji program preporučuje "razbijanje federalnih komunističkih država po republičkim i etničkim šavovima" i "oslobađanje malih pokorenih nacija istočne Evrope". Među važnije pokrete te vrste spadao je Sabor porobljenih evropskih nacija.

U pitanju je udruženje "etničkih odbora" naroda i narodnosti poreklom iz zemalja komunističkog bloka. Američka vlada se odnosila prema etničkim odborima kao da se radilo o "vladama u izbeglištvu", mada su se njihove vođe istakli za vreme rata kao saradnici nacista. Sabor je svake godine proslavljao Dan porobljenih nacija u prisustvu "američkog pape", kardinala Frencisa Spelmana.

Na predlog "Sabora", Kongres SAD je usvojio 1959. godine rezoluciju PL 86-90 "o porobljenim nacijama" koja je se zalagala za razgradnju Sovjetskog Saveza i Rusije i osnivanje nezavisnih država "Kazakije i Idel-Urala".

Ova rezolucija je pod Reganovom administracijom "vlada u izbeglištvu" i "etničkih odbora" dostigla moć i svoj vrhunac.

Uviđajući da su Titu odbrojani dani, Zapad je 1977. godine postavio na dnevni red pitanje "budućnosti Jugoslavije". Naziralo se da će posle Titove smrti doći do promena ustavnog poretka i urušavanja dotadašnjih nacionalnih ravnoteža u korist srpskog faktora…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

Категорије:ШОКАНТНО Ознаке:, , , , , , ,

SKANDALOZNO: Za prvake u Crnoj Gori izabrali "Na kraj sela žuta kuća" kao pesmu iz Srbije!

14. децембра 2012. Коментари су искључени

 

Ako ste se ikad zapitali kako je moguće da su Crnogorci potpuno preuzeli štafetu  antisrpske histerije od svojih zapadnih suseda, sigurno je da ste čuli već dovoljno objašnjenja  za taj, po svemu jedinstven sociopsihološki  proces.

Iako apsurd nagriza svaki pokušaj razumnog, logičkog objašnjenja ovog fenomena, nema sumnje da smo se sa njim saživeli.

 

U udžbeniku ”Muzička kultura” za prvi razred osnovne škole, a čiji su autori Jelena Martinović, Milena Papić  i Biljana Durković, na ”jubilarnoj” dvadesetoj strani, nalazi se i narodna pesma iz Srbije.

Izgleda da nisu, po uzoru na udžbenike jezika i književnosti, izvršili etničko-kulturno čišćenje…

Zamislite, ali postoji i gore od tog!

Narodna pesma iz Srbije je ”Na kraj sela”.

Za one koji ne znaju, pesma počinje:

”Na kraj sela žuta kuća, žuta kuća, žuta kućica…”

Pre nego što dukljanski  nacisti počnu sa recitalom pripremljenih odgovora, preduhitrićemo ih.

Jeste, u  pitanju je STARA pesma.

Međutim, intoniranje ”stare pesme” ima posebnu, savremenu interpretaciju sa snagom vrlo određene poruke.

To navijači, na primer Novog Pazara, vrlo često, a i sa posebnom radošću ”pevuše” potpuno uvereni da Srbi razumeju tu novu ”interpretaciju”.

Međutim, ovo što se dešava u BJRCG je za jednu veliku – šovinističku nijansu morbidnije.

Ovde se, po sili školskog programa, deca, pa i ona srpska, teraju da veselo pevuše ovu ”narodnu pesmu iz Srbije”.

A kako to obično rade sa svojim roditeljima, onda je ova ”muzička” radost sveobuhvatna.

Razumeće deca, kad  odrastu, šta je ”fina” poruka ove  pesme, ušuškana u novi ideološki koncept crnogorskog obrazovnog sistema.

Da li je moguće da nijedan  od tri pomenuta autora nije čuo  za ”Žutu kuću”?

Kako je moguće da niko od nadležnih prosvetnih službi, Ministarstva prosvete, prosvetnih radnika, roditelja… u Crnoj Gori, nije ukazao na ovaj ”detalj” i moguće problematičan novi doživljaj ove nesporno stare pesme?

“Ignorantia legis non excusat”.

Tako kaže  jedno od temljenih pravnih  načela koje se analogno može  primeniti i u ovom slučaju. 

Čak ni da svi pobrojani  subjekti ”nisu znali” (a verovatnoća je bukvalno NULA), to opet nije izgovor.

Ne može biti opravdanje!

Očigledno je da je za Srbe u Crnoj Gori rezervisan šovinistički kutak i u znanju i neznanju, a za sve ostale počasno mesto uz nacional socijalističko kanabe.

Ne bi se iznenadili ako u novom izdanju ovog udžbenika budu uvrštene note himne Kosova, (koja je inače bez teksta) ili možda, počasna pesma Ademu Jašariju.

© Geto Srbija

Creative Commons лиценца

Категорије:ШОКАНТНО Ознаке:, , , ,

ŠOKANTNO: AMBASADA I KONZULAT R. SRBIJE, IZDAJU PASOŠE KOSOVSKIM ALBANCIMA !

 

Naravno da svi građani Srbije imaju pravo na pasoš…

Međutim, to pravo je dato i Kosovskim albancima iako većina njih nisu građani R. Srbije,

a sasvim sigurno je da već poseduju pasoše takozvane republike Kosovo.

Srpski pasoši im služe da lakše i bez viza putuju po zemljama EU.

 

Pasosi

 

Spisak završenih biometrijskih pasoša

 

Ambasada Republike Srbije u Bernu i generalni konzulat u Cirihu, objavljuju aktuelan spisak pasoša (na dan 08.03.2012.) i (09.03.2012. – ukupno 1356) koji su završeni i mogu da se preuzmu.

Ukoliko se Vaše ime nalazi na spisku nije potrebno da proveravate telefonom, pasoši se i fizički nalaze kod nas.

Za preuzimanje pasoša moraju svi lično da dođu, da ponesu stari pasoš i potvrdu koju su dobili.

Za decu mlađu od 18 godina dovoljno je prisustvo jednog roditelja pri preuzimanju pasoša ali prisustvo deteta je obavezno ako su uzimani biometrijski otisci pristiju.

Preuzimanje je od ponedeljka do petka, stoji u saopštenju na sajtu ambasade R. Srbije u Bernu.

 

Spiskove sa imenima lica ciji su pasoši gotovi, možete videti ovde: AMBASADA R. SRBIJE BERN i GEN. KONZULAT R. SRBIJE CIRIH.

 

#Geto Srbija

Creative Commons лиценца

Категорије:ШОКАНТНО Ознаке:, , ,
%d bloggers like this: