Почетак > ГЛАС ОБИЧНИХ ГРАЂАНА > УБРЗАНА AЛБАНИЗАЦИЈА ЗБОГ ПАСИВНОСТИ ВЛАСТИ У СРБИЈИ И ПОРЕД АЛАРМА УСЛОВЉЕНОГ НЕПРЕКИДНИМ СЛАМАЊЕМ ДУХА СРПСКОГ НАРОДА У ГРАЧАНИЦИ НА КиМ!??

УБРЗАНА AЛБАНИЗАЦИЈА ЗБОГ ПАСИВНОСТИ ВЛАСТИ У СРБИЈИ И ПОРЕД АЛАРМА УСЛОВЉЕНОГ НЕПРЕКИДНИМ СЛАМАЊЕМ ДУХА СРПСКОГ НАРОДА У ГРАЧАНИЦИ НА КиМ!??

2. јуна 2017.

 

Недавно су службеници УНМИК-а посетили сепаратистичку администрацију „општине“ Грачаница и од надлежних захтевали податке о продатом земљишту како би стекли увид у тренд промене демографске слике. Службеници су одбили да им ту прикажу уз образложење да се углавном ради о обрадивим површинама и да то не утиче на етничку структуру становништва.

Из извора у овој „општини“ сазнајемо да је по катастарским зонама у процентима продато од 50, па до чак 90 одсто непокретности! Све то дешава се у последњих неколико година и албанских квази-избора одржаних на целој територији КиМ када су Срби схватили да их је Вучићева власт из Београда предала и да су сада препуштени на милост и немилост албанским сепаратистима. Ову тему истраживао је Иван Максимовић, дописник из Косовске Митровице.

 

                 Иван Максимовић (Косовска Митровица)

PRODAJA IMOVINE, SRBA I DRZAVE

 

Стратегија албанског продора на север покрајине Косово и Метохија, основна је идеја свих бивших и садашњих америчких дипломата из земаља региона, активираних на Косову и Метохији, што видимо и из аката које објављује Асанжов сајт Wикиликс и стара је већ неколико година.

Тај пројекат замишљен је тачно на пола пута, где би Албанци избили и пресекли коридор северног дела Косовске Митровица ка Лепосавићу. Тако би поделили Србе на два дела. Северни део Косовске Митровица, са Звечаном, би тако постао малтене енклава то јест гето а која би убрзано одумирала из неколико разлога. Већ сада видимо све учесталије нападе Шиптара на Србе у деловима које једни крај других насељавају и то би се проширило и на ове општине.

У рекордном року би настао и албански град са око 10.000 становника по узору на оне који су настајали на централном Косову и имали двоструку улогу. Цепање српског корпуса и бројчано појачање гласача. Албанци у тим ситуацијама нуде, би неминовно изазвао распродају српске имовине и убрзано исељавање које би у том случају била једина извесна будућност Срба на северу Косова и Метохије. Све ово ће се десити у најскоријем року, буде ли потрајала погубна политика Александра Вучића и његове „Српске листе“  која је инструмент потпуне албанизације српског Косова и Метохије.

Треба подсетити да је Закон о спречавању исељавања Срба и Црногораца са Косова и Метохије, Влада Србије први пут донела 1989. године, иако су тако напречац власници непокретне имовине били лишени права на располагање њоме, а све са циљем да остану у покрајини што дуже, макар тиме угрозили нека своја друга права, па и право на живот.

Средином 2000.год., Министарство финансија при српској Влади додатно је прогласило све склопљене уговоре о купопродаји некретнина на КиМ неважећим без обзира под којим околностима су закључени.

На инсистирање Срба, шеф УНМИК-а Ханс Хакеруп донео је средином јануара 2001. Уредбу о забрани продаје српских кућа и имања на Косову и Метохији са намером да се спречи отуђивање српске имовине и њен прелазак у руке Албанаца, јер је било очигледно да се купопродаја вршила под притиском или претњом. Лако је погодити, ништа од овога није тако утицало на то као стање на терену, а реакције Владе Србије биле су најоштрије, али, као и данас, само у форми протестне ноте упућене медијима на објављивање.

Са државном имовином бивало је још горе. Процес приватизације друштвених предузећа и имовине, почео је 2002. године, са бившом „КПА“ и наставио од 2008. године са „КАП“-ом. Од 2003. па до 31. марта 2016., тзв., „Специјална комора врховног суда Косова“, примила је 42. 593 предмета, од којих је наводно решила мање од половине.

Чак и ова „Специјална комора„, изузетно поводљива према насталој правној катастрофи на КиМ, примећује да према УНМИК-овим уредбама „…Чини се да Комисија за ликвидацију предузећа има право да прода сву имовину без претходног појашњења да ли је предузеће законски власник одређене имовине или није(!). Потраживања по основу власништва су рангирана далеко иза осталих потраживања а законски власник имовине која је продата у поступку ликвидације (углавном се ту јављају радници државних предузећа) нема право на правни лек којим се захтева укидање завршене трансакције или поништавање уговора закљученог током поступка ликвидације!

Законски власник ће, у ствари, легално усвојеним УНМИК-овим одредбамаизгубити имовину. Чак и да потраживање буде омогућено, кажу Срби са КиМ, „долазимо до закључка да смо им допустили отимање власништва над Косовом и Метохијом јер захтевом да нам исплате за отето, признајемо да смо им га продали„!

„Разлог зашто се све ово дешава је изостанак националног плана опстанка за стабилизацију српске заједнице на Косову„, 2012. је жалећи се на продају српских кућа у Ораховцу рекао Дејан Баљошевић из ове варошице приликом сусрета са Александром Вулином (који и даље својом прљавом, подлом, поквареном и социопатском појавом ради у корист Вучића а на штету нашег народа на КиМ).

На жалост, Срби су тим продајама својих кућа веровали да решавају „егзистенцијална питања“, па је цена била од 7.000 до 15.000 евра. Продавана је просечно по једна месечно. Са порастом продаје кућа учестали су и вербални инциденти према Србима…Наравно, реакција Влада је „немешање у овакве трендове„.

Када продаја српске приватне имовине није могла другачије да се обави пронађено је решење у формирању „мултиетничких општина“ али по „законима“ лажне државе Косово“.

Прве такве „општине“ основане су убрзо по самопроглашењу „независности“ а заживеле именовањем страначке личности (тада ДС-а) на место њиховог председника, Бојана Стојановића, човека са подебљим досијеом у полицији, који се једини кандидовао за албанског градоначелника а по препоруци Владе Србије односно Бориса Тадића.

Те 2009. српско истрајавање задобија озбиљан ударац а нагло пропадање уследило је након догађаја 2013. године. Упућени тврде да је Државна безбедност преко својих људи, у сарадњи са шиптарским структурама, начинила продор конкурисањем за средства за покретање мале првреде и предузећа што административно отвара простор за деловање квази-државе Косово.

Најагинилнијим актерима у Грачаници додељени су станови па је у оквиру једног таквог програма помоћи „интерно расељеним лицима и социјално угроженим породицама“2013. додељен стан и Радомиру Лабану, бегунцу од српског закона, осуђеном на казну затвора од шест година као члану тзв. „Царинске мафије“, раднику „Уставног суда Косова“, правнику и члану Асоцијације српских правника са седиштем у Грачаници коју финансирају стране амбасаде а кључ му је уручио Далибор Јевтић, тзв. „министар“ при албанској „влади“.

Али, они нису једини који су томе допринели. И припадници Цркве, сем декларативног, такође нису ништа учинили по овом питању. Како Црква тако и општинска власт као да су се утркивали ко ће више помоћи (у сваком смислу проблематичним) људима којима најмање треба помоћ. На тај начин су додатно иритирали људе домаћине којима би свака врста помоћи итекако добродошла али који се нису бавили никаквим марифетлуцима, нити припадали било каквом клану чиме су увек били искључени из таквих акција помоћи…

Још један реметилачки фактор јесте узурпација Епархије рашко-призренске која подстиче сеобу народа. Раније су се Срби окупљали у манастру и са својим свештеницима доносили одлуке шта и како да раде. У цркви данас нема Грачаничана.

Ту су данас они који се налазе на буџету Републике Србије било као некакви чиновници било као професори веронауке са два ђака у разреду, који бахатим понашањем иритирају овдашње Србе. Тако да манастир данас користе у маркетиншке сврхе кад дође неки политичар или нека јавна личност а саму цркву претварају у неку врсту музеја. О овоме сведочи и Драгољуб Поповић чија породица носи име по свештеницима из њихове породице од којих је већи број сахрањен управо у порти овог манастира.

„…Суштина је да је дух Грачаничана, који је вековима знао да се супротстави Шиптарима, сломљен преко Теодосија. Наши стари су некада прво обрађивали манастирско имање па тек онда своје њиве. Приходи од тога су служили да се некоме пружи помоћ. Манастир више не служи за окупљање народа“ подвлачи Поповић.

Данас се налазимо у ситуацији да када покушате да макар загребете овај проблем најчешће наилазите на одговор да прича о томе неће помоћи јер као прича о драгом покојнику – пробуди успомене али не и њега.

„…О тој теми се годинама пише међутим никакве вајде нема, стање је алармантно и плашим се да колико год се трудили да нешто спречимо нећемо успети у томе јер је народ једноставно, буквално речено, дигао руке. Ситуација на терену, што се тиче ‘општине Грачаница’, је алармантна, 99.5% људи мисли како да прода и једноставно оде што даље од Косова да бар не гледа и трпи ову багру која је натурена од стране Београда…“ каже један општински службеник коме је и самом свега преко главе.

И ту је корен највећег зла које је, изгледа, трајно сломило српски дух на Косову. Потписивање Бриселског споразума изнедрило је долазак „Српске листе“ на власт и истовремено гашење српских институција.

У Грачаници мештани тврде да је чак лако избројати колико пара су представници Вучићеве „Српске листе“ узели за додељивање општинског земљишта и грађевинских дозвола Албанцима. „Крените аутом у вожњу и избројите колико је парцела на којима се нешто град, а Срби не граде неколико година уназад баш ништа.

За једну дозволу „цена“ је 10.000 евра, помножите са бројем градилишта и знаћете колико је само од тога неко узео“ каже овај нижи службени тзв., „општине Грачаница“ по систему „републике Косово“ која те дозволе дели.

Недавно су службеници УНМИК-а посетили ову „општину“ и од надлежних захтевали податке о продатом земљишту како би стекли увид у тренд промене демографске слике. Службеници су одбили да им ту прикажу уз „другарско“ образложење да се углавном ради о обрадивим површинама и да то не утиче на етничку структуру становништва.

Из извора у овој „општини“ сазнајемо да је по катастарским зонама  у процентима продато од 50% па до чак 90% одсто непокретности! Све то дешава се у последњих неколико година и албанских квази-избора одржаних на целој територији КиМ када су Срби схватили да их је власт из Београда предала и да сада те не могу да очекују више ништа.

Можда још и горе од тога се прећуткује. Управо намера албанске стране у маниру који се Србима приписује – колонизација севера Косова и Метохије а у подручју у коме их никада није било нити их има.

Наиме, (по потписаном Бриселском споразуму) граница општине такозвана „Јужна Митровица“, то јест јужни део града насељен Албанцима, простире се ка северу територије насељеном Србима. Разграничење се наставља са источне стране још 12 до 13 км дубље, где се граничи са општином Лепосавић и ниже са општином Звечан.

Та међуопштинска тромеђа долази на свега 500 метара од Ибарске магистрале која повезује Србе из северног дела Косовске Митровице и Звечана са Лепосавићем. Албанци на тој тачки, уз Америчку помоћ и логистику, а преко фирме „Бехтел“, желе да изграде комплетну инфраструктуру, за нови мали град на 4 до 5 квадратних километара!

Како год невероватно звучало али проблем отуђивања српске земље није започео ни трагедијом на пољу Косову, нити насељавањем Турака, па ни великом сеобом Срба под Чарнојевићем. Проблем настаје тек по ослобођењу од отоманског ропства и тако створене прилике да се међу великим расподеле ослобођене српске територије или бар оствари контрола а то, са српским живљем на њима, не би било могуће.

Божићном побуном 1919. године, у организацији Краљевине Италије, која је имала велике интересе у јадранском приобаљу и јужним српским земљама, зачета је идеја о независности Црне Горе која ће се касније јасно оцртати у идеологији фашистичког покрета а чији ће се утицај кроз колонизацију КиМ прелити на остатак Србије.

Идентичном циљу тежили су од самог оснивања и комунисти који су за ову област још увек недефинисаних контура, 1938., створили истовремено „став о аутономности“ и кованицу „Космет“. Наиме, на четвртом Конгресу КПЈ, одржаном 1928. у Дрездену, Немачка, донете су одлуке о стварању независних држава: Србије, Косова и Метохије, Македоније, Хрватске, Босне, Словеније, Војводине и Црне Горе

А дефинисању будућих територијалних претензија сепаратиста са КиМ највећи допринос Комунистичка партија је дала 1945. одлуком да се оснује Покрајина, прецизно одреде њене границе и дефинише засебан статус. Новим одлукама 1963. године, након дефиниције области подстакнут је и захтев за проглашењем Републике Косово у оквиру Југославије која би имала пуно право на самоопредељење. Војска је морала да интервенише чак у неколико наврата а први пут 1968. како би угушила албанску побуну.

Једна од области најгушће насељених Србима свакако је Косовско Поморавље. Судбина тог краја пресликана је верзија остатка покрајине.

„У периоду непосредно након рата у Новом Брду је живела само једна албанска породица док је у целом новобрдском крају било свега пар албанских села. Педесетих година Ново Брдо добија статус самосталне општине и почиње његов убрзани развој.

Али не лези враже, већ почетком шездестих година прошлог века, након нове административне организације, Ново Брдо спада на ранг Месне заједнице и прелази под окриље општине Приштина, удаљене скоро 50 км. Уместо да се запошаљава народ тога краја све више се примају радници из осталих крајева Косова, искључиво Албанци који нагло мењају етничку структуру овог подручја.

Одмах почињу са насиљем над Србима и српски народ постаје, без икога коме би се обратио, екстремно угрожен. Иако је рудник функционисао, села остају без основне инфраструктуре, школа, амбуланти… До првог аутобуса или лекара некима је потребно и неколико часова хода по планинском беспућу. Тада почиње одлазак људи овог краја „у Србију“  све приказујући из економских разлога“, присећа се за Магазин Таблоид један од најбољих хроничара новобрдског краја, Стојан К.

Незадовољство Албанаца фактички је смирено Уставом из 1974. којим иако у саставу Републике Србије, покрајине добијају исти статус какав има свака од југословенских Република.

„Када у другој половини седамдесетих година „умни“ комунистички руководиоци доносе одлуку да баш на њиховом имању почну са грађењем Нове Колоније, знало се да ће она бити насељена албанским породицама које ће се запослити у руднику. Тада нагло почињу сеобе Срба.

Последица такве одлуке је њихово комплетно исељавање у Србију, у насеље Поповац код Ниша. А као логични след је продаја комплетног имања, већином у околини старе Новобрдске тврђаве чиме су покренули незаустављиву лавину бесомучне продаје српске земље која, са већим или мањим интензитетом, ево траје и дан-данас.

Тако су све учесталији и колективни одласци па имамо читава насеља у Смедереву, Јагодини, Нишу у којима претежни број чине мештани многих села Косовског Поморавља која су у једном дану бивала исељена“ открива Стојан мало познате чињенице.

Ипак, упркос свему након Другог светског рата па све до читаве деценије иза НАТО окупације КиМ, Срби су се доста сложно држали, колико им је то било могуће а увек у насељима где су у огромној већини.

„…Ми смо знали како да се супротставимо Шиптарима. Постојало је неко неписано правило, искуство које су наши стицали вековима како да опстану на Косову, не само у Грачаници него и у другим српским местима. Ако је неки Србин и продавао своје имање он је о томе обавестио прво село, своје комшије или оне за оне које је мислио да би били заинтересовани али не и Шиптаре, нипошто.

Нико није хтео да прави дуплу штету тиме што одлази па још и да доведе нерпијатеља у двориште свог комшије. И после ’99. се одржао тај природни или Божији обичај да не продајемо Шиптарима“ каже за Магазин Таблоид Драгољуб Поповић из Грачанице, оснивач и председник Удружења Срба који нису продали своја имања.

Албанци који су долазили из забачених села, са планина посебно они из Албаније, разним повластицама и „плановима“, уз подршку Европске уније, добијали су имања и средства за изградњу кућа или започињање посла. Та се земља давала од државних парцела и то су често морале да буду на атрактивној локацији по прохтевима тог доба. Ту није било проблема јер су локалну власт у рукама углавном имали баш они.

Деведесетих година Срби почињу да осећају да њихова држава не само да мисли на њих већ им и пружа пуну подршку. Безбедност и могућност запослења више су него довољан мотив да се остане. Носиоци локалне власти на КиМ још увек су комунистички кадрови, готово одреда потомци оних досељеника и колониста који су кроз Комунистичку партију толико тога учинили у корист албанског питања.

Програми које спроводи држава у циљу спречавања исељавања и повратка расељених на терену бахато и за личне циљеве користе покрајински функционери.

Станове деле по рођачкој, пријатељској и партијској линији. Звонко Стевић и Вељко Одаловић посебно су успели да себе обезбеде некретнинама на више атрактивних локација у Приштини и околини а слично су прошли и њихови блиски рођаци. По окупацији КиМ сви који су уживали најшире повластице напустили су покрајину и народ а некретнине које су добили продали укратком року без да за то полажу рачуне било коме. На власти са јаким центром у Београду која им је уједно и залеђина у свему што чине, и данас опстају.

Народ препуштен немилости НАТО окупатора и албанских злочинаца нашао се у огромном страху али и чврстој решености да остане. Из средина у којима их је било у мањем броју, селе се у најближе српске центре, такозване енклаве и на неколико километара од својих узурпираних домова настављају животе у крајње нехуманим условима.

Слободан Милошевић наследник оних социјалистичких идеја које до данас представљају продужену руку комунистичког режима, најјачу подршку и најприврженији кадар имао је баш у Косовом Пољу.

Са потписивањем Кумановског споразума у Приштини и другим урбаним насељима почиње масовна продаја станова крајем јесени 1999. године, а интензивирана на пролеће 2000., када је Србима постало јасно да у догледно време неће моћи да се врате својим кућама. Продат је тада и највећи део самог насеља Косово Поље док су околна села опстала до данас.

Српска насеља тако су лоцирана да се блокадом пута Приштина одсецала од остатка покрајине у тренутку. Они који су Србе сатерали у гета на најмањи трзај и сами би остајали у гету. Такво стање се морало деструктуирати што хитније, неопходно је било изазвати нови талас насиља.

Један од најстравичнијих злочина догодио се у Ливадицама код Подујева 16. фебруара 2001. године када је аутобус „Ниш експреса“ миниран у терористичком нападу а убијено 13 Срба. Починилац, Фљорим Ејупи, идентификован уз помоћ ДНК анализе, наводно је побегао из Бондстила, најутврђенијег америчког војног кампа у Европи.

Но, до лета 2003. терористи су мировали. Почетком јуна трочлана породица Столић мучки је ликвидирана у Обилићу. У покушају да сакрију трагове убице су супружнике Слободана и Радмилу и њиховог сина Љубинка потом спалиле у њиховој кући.

Унмик је понудио 50.000 долара за информацију о нападачима. И то је било све што је учинио. Само месец дана касније догодио се злочин у Гораждевцу  који је згрануо свет. Док су се купали у Бистрици, из заседе су покошени Иван Јововић (19) и Пантелија Дакић (12), а тешко је рањено још четворо српске деце. Пет дана касније Савет безбедности УН осудио је напад на српску децу. Срби из тог села су, пратећи трагове кроз траву, открили правац и село у које су се убице повукле. Они до данас нису пронађени, званично. Све то узнемиравало је Србе једно за другим одузимајући сваки осећај заштићености.

Обе ове трагедије као да су најавиле крваво пролеће 17. марта 2004. године. За само два дана разјарена албанска руља протерала је око 4.000 Срба, запаљено је 286 кућа и 35 цркава и манастира. Погинуло је 19 људи. По сценарију „Рачак“ повод за дивљање било је утапање двојице албанских дечака за шта су оптужени Срби за шта је тек касније утврђено да нису починили Срби.

Убиства, паљења кућа, терористичи напади и превише млака реакција српских власти, натерали су Србе да продају имања вековима у власништву њихових породица. Интригантна је чињеница да су се у Чаглавици тада, па све до данас, налазила два централна медија на српском језику јужно од Ибра. Они никако нису имали активно учешће у приморавању Срба на продају и исељавање али њихово извештање кроз које се тзв., „институцијама“ сепаратиста даје пуни легитимитет и тако указује на пуно остварење њихових циљева, снажно је утицало на доношење одлуке о овом можда најважније питању за Србе.

Тако је до 2008., на путу од Приштине према Урошевцу у дужини од 40 километара, на атрактивној локацији Ветерник у атару села Чаглавица, продато чак 90% земље док данас у власништву Срба нема ни сентиметра српске земљи на којој су некад гајили кукуруз, пшеницу или напасали стоку. Данас су ту палате, хотели, тржни центри, приватне болнице, бензинске пумпе, стамбени блокови…

– Готово сва земља Срба поред пута за Приштину је продата. Њихова проглашена независност, страх Срба и интересовање Албанаца за бизнис учинили су своје… Држава Србија ништа није предузела да заустави продају. Нико из Београда никад овде није дошао да поразговара са нама о овом проблему – јадао се ретким новинарима Јован Јевтић из Чаглавице.

Занимљив је податак да је Агим Чеку, један од најозлоглашенијих албанских зликоваца, првобитно становао у Косовом Пољу, од 1999. све до марта 2004. када се након Погрома сели у Чаглавицу у којој и данас живи.

„…Након продаје првог имања у комшилуку, почиње права помама, продаја у бесцење све што је наслеђено и вековима, ни из чега стварано. Није редак случај да се добра парцела, тик поред пута продата за полован ауто који се врло брзо поквари или слупа. Уобичајена цена данас је 20-ак евра за ар“ објашњава Стојан како барем у новобрдском крају стоје ствари.

Нико их није заустављао иако су пре свега Срби то прижељкивали а медији тек ретко. Писало се истовремено, у једном даху, како „Срби као да једва чекају да им неко понуди новац, па да се иселе“ а у наставку како вапе да остану и да им се у томе помогне јер су потпуно остављени.

„…Надлежни се никад нису бавили овом темом, напротив својим пасивним односом као да су им давали ветар у леђа и утврђивали их у исправност таквих поступака“ закључује Стојан и у праву је, барем када се гледа из угла из угла „обичног“ Србина, технички. А декларативних покушаја забране је било.

 

 

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

Advertisements
%d bloggers like this: