Архива

Archive for август 2015

NEMAČKA: EVROPSKE DEMOKRATSKE NEPRAVDE I ISPROBANI RECEPTI ZA OGRANIČAVANJE I SUSPENZIJU DEMOKRATSKIH SLOBODA!!!

13. августа 2015. Коментари су искључени

 

Zapad se umorio od demokratije. Sve su vidljiviji počeci uvođenja diktature odnarodovanih centara moći. U Nemačkoj tajne službe, tvrde poznavaoci, ubacuju provokatore među mirne demonstrante koji kritikuju liberalni stav vlade prema izbeglicama, kako bi se izazvali incidenti koji će poslužiti kao alibi za ukidanje nekih građanskih prava. Nemačka se panično plaši dolaska novog Hitlera, ali je upravo taj strah gura u zagrljaj neonacista i sličnih čvrstorukaša.

 

        Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

EVROPSKE DEMOKRATKSE NEPRAVDE

 

Po završetku Drugog svetskog rata svi Nemci su se suočili sa otrežnjujućom činjenicom da su oni bili među najvećim žrtvama Hitlerovog ludila. Firer, koji je na vlast došao pričom kako će nemačku naciju uzdići iz pepela i postaviti je na prvo mesto među nacijama, okončao je u ruševinama Berlina kao jedan od desetina miliona nemačkih leševa.

Da bi se izbegle reprize tog ludila, Savezna Republika Nemačka je posle rata bila jedan od najjačih bastiona demokratije u Evropi. Samo vladavina prava može da spreči vladavinu čvrste ruke, smatrali su posleratni nemački državnici.

Sada je došlo vreme da se sve više intelektualaca ne samo u Nemačkoj, već na celom Zapadu, pita da li je demokratija još uvek održiva.

U noći između 12. i 13. jula 2015. pokazalo se da su „demokratija" i „suverenitet" postali reči bez ikakvog značenja. Te noći je Grčka vlada pristala na sve uslove koje su joj poverioci postavili i faktički se odrekla suvereniteta svoje zemlje i pogazila volju naroda izraženu na demokratski sprovedenom referendumu.

Tim povodom je irski dnevni list Irish Times napisao: "Koja je razlika između mafije i vođstva EU? Mafija vam da ponudu koju ne možete da odbijete. EU vam da ponudu koju ne možete ni da odbijete, a ni da prihvatite bez da sebe ne uništite."

Američka prekomorska teritorija Porto Rico je najzaduženija država na svetu sa dugom od preko 72 milijarde dolara. U njoj 56 odsto dece živi u punoj bedi, a sada je vlast morala da zatvori 100 škola i otpusti osoblje, kako bi uštedela novac da vrati dugove. Planiraju se i nova zatvaranja.

U Etiopiji vladajuća stranka na poslednjim izborima osvojila 100 odsto glasova. Čista demokratija, kao u Severnoj Koreji. Za razliku od pomenute dalekoistočne zemlje, Etiopija je američki saveznik. Zbog toga je Barak Husein Obama prilikom nedavne posete Adis Abebi istakao kako je Etiopija demokratska država?!?

Suočena sa socijalnim tenzijama zbog visoke stope nezaposlenosti, zaduženosti zemlje od preko 120 odsto bruto domaćeg proizvoda i separatističkim tenzijama u mnogim regionima, Španija je odlučila da zaoštri kaznenu politiku kada su u pitanju politički delikti. Tako, na primer, učesnik nedozvoljenih demonstracija može da bude kažnjen novčano do pola miliona dolara ili odgovarajućom kaznom zatvora.

Vladajuća oligarhija na Zapadu uopšte više nema kontakta ni sa realnošću, a ni sa sopstvenim narodom. Britanski list Telegraf nedavno je pisao o jednoj baronesi, članici gornjeg doma parlamenta, koja od kuće do posla prelazi razdaljinu od samo 183 metra, ali uprkos tome uzima paušal za „putne troškove" u visini od oko 430 evra dnevno!?!

Pri tome je i britanski list Daily Mail izračunao da prosečni Britanac, zaposlen u Londonu može godišnje da uštedi oko 7.000 evra, ako bi se iz Londona preselio u iznajmljenu stan u Madridu i odatle svaki dan avionom dolazio na posao!

Kirije su u britanskoj prestonici bukvalno podivljale zahvaljujući poslovnoj orijentaciji na izgradnju luksuznih kuća i apartmana za arapske šeike. Država ulaže još samo u jeftine stanove za socijalne slučajeve, na koje prosečan Londonac nema pravo.

Ni u Nemačkoj nije mnogo bolja situacija. Nedavno su pojedini mediji objavili jednu u tajnosti državnu studiju o načinima jačanja države na uštrb ljudskih prava.

Gerhard Višnjevski je nemački publicista, koji je 1992. na sebe skrenuo pažnju knjigom „Fantom RAF" po kojoj je 2000. snimljen brojno nagrađivani film (između ostalih dobio i Gremi nagradu). Ovaj ekspert za nemačke terorističke organizacije i njihovo funkcionisanje, tvrdi kako tajne službe nameravaju da iskoriste neraspoloženje u narodu protiv azilanata, izazovu eskalaciju nasilja i time državi daju alibi da pooštri zakone kojima se ograničavaju građanske slobode.

U ovoj godini je prijavljeno već 202 napada na azilante, odnosno objekte u kojima oni žive. Ovaj podatak je uznemirio nemačku javnost koja u podsvesti još nosi slike početka Hitlerove strahovlade: sve je počelo napadima na lokale Jevreja, a zatim je buknuo Rajhstag i za tren oka su stigli koncentracioni logori, gasne komore, masovne egzekucije, krematorijumi za ubijene…

Ne, do novog nacističkog terora ne sme da dođe, jedinstvene su sve stranke nemačke političke scene. Ako treba, da bi se to sprečilo daćemo policiji i tajnim službama još šira ovlašćenja. Međutim, statistički podaci o navodno masovnim napadima na strance su manipulisani.

Među preko 200 napada na strance ima samo 22 onih sa elementima nasilja. To jeste 22 napada previše, ali je daleko od zastrašujućeg broja koji je prikazan javnosti.

Višnjevski ukazuje da je 23. jula 2015. list Osnabrücker Zeitung objasnio šta se sve tretira kao napad na strance: „…Napad nije samo namerno postavljanje požara u domu za azilante, već i protesti ispred tih ustanova".

Dakle, mirni demonstranti koji koriste svoje ustavno pravo da javno kritikuju vladinu politiku prema izbeglicama namerno se u statistici kriminalizuju, kako bi se stekao utisak da su stranci životno ugroženi. Pri tome, da sve bude još grotesknije, neki od ovih protesta su upereni protiv, kako demonstranti tvrde, isuviše oštre politike prema izbeglicama.

Sledeći korak je, tvrdi Višnjevski, izjednačavanje kritičara politike otvorenih vrata za izbeglice sa teroristima. Ovaj autor tvrdi i kako su neki od pomenta 22 napada na azilante izveli provokatori ubačeni od strane tajnih službi kako bi se zaoštrili sukobi.

Među oprobane metode spada i huškanje do sada mirnih stranaca u krajevima nemačkih gradova u kojima čine dominantnu većinu. Neke četvrti Berlina, Dizeldorfa, Kelna ili Hamburga su potpuno u rukama turskih migranata. Po pravilu je ovde stopa kriminaliteta čak i nešto ispod saveznog proseka, a posebno je zanemarljiv broj protesta sa elementima nasilja, kao onih koji mogu da se vide na ulicama francuskih gradova.

Sada će to biti izmenjeno, jer će u te krajeve da dolazi sve više ratobornih izbeglica iz ratom zahvaćenih područja, koji će prvo da se sukobe sa dosadašnjim stanovnicima tih krajeva, a zatim će nasilje da se prenese i na ostale stanovnike gradova. Ulični rat nije više isključen.

Ako stranci ne budu dovoljno agresivni da dignu bunu, biće stvorene „desničarske" terorističke grupe po ugledu na NSU, čijoj se preživeloj članici sada sudi, koje će terorisati ne samo strance, već i same Nemce.

Konačno će u stanovništvu prevladati mišljenje kako je prihvatljivo „privremeno" suspendovati neke od ustavom zagarantovanih sloboda kako bi se stalo na put desničarskom terorizmu i nasilnim protestima stranaca. Ovaj recept je već isproban u Sjedinjenim Američkim Državama izmenom zakona posle terorističkog napada od 11. septembra 2001. godine.

Tako će Nemci, konačno, postati žrtve svog opravdanog straha da će se iz nekog novog haosa uzdići novi Hitler. Davanjem širih ovlašćenja policiji i tajnim službama oni modernim nacistima upravo popločavaju put do vlasti.

Sedam decenija posle samoubistva najvećeg germanoubice u istoriji, Nemci su zaboravili recept kojim je sve ovo vreme čuvana demokratija. Izlaz nije ni u kakvoj čvrstoj ruci, niti u većim ovlašćenjima za policiju, izlaz je u razumnoj i razumljivoj politici prema svakom izazovu, pa tako i ovom talasu izbeglica.

Kriminalizacija mirnih demonstranata, kao što su pristalice PEGIDE iz Drezdena, nije nikakvo rešenje. Svako ima pravo da mirno iznosi svoje mišljenje (dok ih mirno iznosi!), a država je dužna da na prvom mestu štiti svoje građane.

Višnjevski u svom tekstu ukazuje da na zgradi parlamenta u Berlinu stoji natpis „Nemačkom narodu", što je u kamen urezani zavet. Vlast koja proizilazi iz odluka donetih u tom zdanju dužna je na prvom mestu da služi nemačkom narodu. U ovom trenutku izgleda kao da vlast služi samoj sebi i onim krugovima koji su je stvorili i finansirali.

Konačno, kao krajnje rešenje i izlaz iz ovakve situacije Višnjevski ukazuje na član 20 stav 4 nemačkog Ustava, koji garantuje građanima pravo na pobunu protiv vlasti koja se okrenula protiv naroda.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ČUVARI SRBIJE: NEPOROČNI FUNKCIONERI NACIONALNE BEZBEDNOSTI SRBIJE

10. августа 2015. Коментари су искључени

 

Bezbednosni sistem u Srbiji je u službi Aleksandra Vučića i onih koji njime upravljaju. Malo je onih koje on plaća. Svi ostali moraju da ćute, trpe i rade. Na takvoj osnovi nije se održala nijedna zločinačka vlast, ni diktator. Bliži li se kraj ovom ludilu i maloj grupi kriminalaca koji su na čelu vojno-policijskih službi.

 

                        major Goran Mitrović

CUVARI DRZAVE-4

 

Nedavno se u Nišu ubila policijski službenik Anita Mitić (32), rodom iz Doljevca, koja je radila u Policijskoj upravi u Nišu, u Odeljenju za suzbijanje narkomanije.

U oproštajnom pismu teško je optužila svoje pretpostavljene koji su je šikanirali, omalovažavali, a ko zna šta je sve od nje traženo…

U oproštajnom pismu opisani su postupci njenih šefova Dejana Jovanovića, načelnika Odeljenja za suzbijanje narkomanije, kao i načelnika Odeljenja kriminalističke policije Dejana Anđelkovića i načelnika Policijske uprave u Nišu Srđana Grekulovića.

Jedna od najboljih policijskih službenika PU Niš, napisala je i da su se zbog Dejana Anđelkovića ljudi razboljevali, odlazili na bolovanje, jer nisu mogli da podnesu torturu!

„Bez imalo sumnje, mogu da kažem da je on najbeskrupulozniji, najnemoralniji i najbezobrazniji čovek koga sam ikada upoznala", napisala je sada pokojna inspektorka. „Čovek bez savesti, morala, obraza, koji pritom nije imao pojma kako se radi posao. Isto kao i Dejan Jovanović! Ali fotelja i vlast su najbitniji, zar ne?"

Nezavisni sindikat niške policije zatražio je sudsku istragu povodom samoubistva koleginice, oštro kritikujući ponašanje načelnika uprave Srđana Grekulovića, koji nije birao reči opisujući pokojnu inspektorku.

Nasilje u policiji je nesnosno. Iza njega stoji nesmenjivi direktor srpske policije Milorad Veljović. "Zaposlene treba jebati, mučiti, da budu ponizni, ima da slušaju i izvršavaju šta im se naredi." – saopštio je Veljović svojim seizima.

Srđan Grekulović je upućen na rad u Niš, da osigura interese Milorada Veljovića, jednog od najopasnijih kriminalaca u istoriji Srbije. Kao desna ruka dodeljen mu je i Dejan Anđelković iz Smedereva, čovek koji ima debeo kriminalni dosije.

Za kratko vreme, Veljović je preko Grekulovića prodao oko 20 hiljada prijava boravišta na teritoriji Niša Albancima sa Kosova!

Novine, pa i Vučićevi listovi, opisivali su kako Veljović dobija novac u klozetu hotela Zira u Beogradu od narkobosa Ćazima Osmanija, kome je dao lažni pasoš na ime Milana Petrovića, koji koristi dok šparta Srbijom.

Milorad Veljović kontroliše skoro sve transporte droge kroz Srbiju, prati iznošenje novca iz Srbije, prodaje državljanstva i preko načelnika koje postavlja na čelo područnih policijskih uprava drži pod kontrolom i reketom sve tajkune u Srbiji.

Da podsetimo, oba Veljovićeva sina su teški narkomani, ali su mesečno od Famakoma dobijali 7.000 evra za “savetničke usluge“ koje je Stanko pružao Miroslavu Bogićeviću.

Nekretnine Milorada Veljovića procenjuju se na sto miliona evra, a upućeni tvrde da je ministru policije dr Nebojši Stefanoviću kupio kuću u Crnoj Gori. Na Goliji, Veljović pustoši šume, a pored svojih vikendica, namenjenih njegovim sinovima, narkomanskim sokolima, podignuta je i stanica Žandarmerije, koja ima zadatak da mu obezbeđuje nekretnine i hacijendu.

Po Veljovićevim instrukcijama, u svakoj policijskoj stanici i organizacionoj jedinici, zaposleni su izloženi nasilju, pretnjama, poniženjima. To je deo strategije koju je promovisao Milorad Veljović, da policija, koja ima male plate i izuzetno loše uslove za rad, mora da ćuti i trpi. "Moji sinovi će i onako uskoro otići, ali mene će da zapamti ova raja" – žalio se Veljović svojim najbližim saradnicima. Najopasniji, i po zaposlene i po državu je Goran Dragović, komadant Žandarmerije, državljanin Crne Gore.

Služba unutrašnje kontrole MUP-a Srbije obasuta je pritužbama o mobingu koji se sprovodi nad zaposlenima, ali niko od tih nasilnika nije kažnjen. Čak ni Stana Jovičić, koja radi u Upravi saobraćajne policije Beograda, protiv koje je podneto nekoliko krivičnih prijava i tužbi za mobing, ali načelnik uprave Bogosavac se pokrio ušima, i pokriva je. Zaposleni tvrde da će uskoro načelnica i bičem da ih goni.

Ubistvo načelnika Odeljenja Službe unutrašnje kontrole MUP-a Srbije Radomira Nerandžića unelo je veliki bes među policijske službenike. On je ubijen https://getosrbija.wordpress.com/2015/07/15/unutranji-kontrolori-policije-u-sumnjivom-slucaju-smrti-svog-kolege/ jer se zamerio premijeru lično. Odbio je da potpiše krivičnu prijavu protiv osam žandarma iz Niša koji su intervenisali da spreče Andreja Vučića da probije kordon policije u septembru prošle godine.

Kada su žandarmi odlučili da ga predlože za svedoka, naređeno je da bude ubijen. I bi tako.

Početkom avgusta očekuje se i institucionalni napad na policiju.Ministar promoviše izmene Zakona o policiji, kojima će nepoćudni službenici moći da budu premeštani, šikanirani i sa smanjenom platom, a da to sve bude po zakonu. To ukazuje da je diktator izgubio svaki razum.

Osim Veljovića, Vučiću su se stavili na raspolaganje i direktori Vojnoobaveštajne i Vojnobezbednosne agencije. Bespogovorno izvršavaju sva njegova naređenja, a ona se svode na to da uhode njegove oponente, i da razbijaju odbrambenu moć Srbije.

Za direktora VBA postavljen je brigadni general Petar Cvetković. Profesionalno iskustvo ovog oficira ukazuje da je na pogrešnom mestu, i da je nekompetentan za tako ozbiljan posao.

Od 1990-1992. Cvetković je bio komandir voda Vojne policije. od 1992-1997. komandir čete Vojne policije, a od 1997-2003. nastavnik je u BOŠC. Od 2005-2009. radio je kao referent u Upravi Vojne policije, a od 2009 do 2014. bio je načelnik Odeljenja Uprave vojne policije.

Vlada Srbije imenovala je 10. novembar 2014. Petra Cvetkovića za direktora Vojnobezbednosne agencije. Prvi put da oficir koji je ceo radni vek proveo u vojnoj policiji, bude na čelu Vojnobezbednosne službe, koja zahteva ogromno iskustvo u tom radu, stručnost, obučenost…

Za pseće služenje Vučiću i njegovoj kamarili, Petar Cvetković je prvo unapređen u čin brigadnog generala, a iz Ugrinovaca njegova supruga i troje dece preselili su se u komforan, petosoban stan, u naselju Vojvode Stepe na Voždovcu.

Oficiri koji poznaju generala Cvetkovića tvrde da se promenio, da je pun sebe, i da je ušao u veliki biznis. Od siromašnog, postao je oficir pun para. U jednom od narednih brojeva opisaćemo rasulo koje vlada u VBA, kao i Cvetkovićevu porodicu, da oni koji ih poznaju znaju ko su, i od kojih para žive.

Vojnoobaveštajna agencija (VOA) je deo bezbednosno-obaveštajnog sistema, kao funkcionalno objedinjenog podsistema nacionalne bezbednosti Republike Srbije.

Bezbednosno-obaveštajni sistem čine Bezbednosno-informativna agencija, Vojnobezbednosna agencija i Vojnoobaveštajna agencija. Poslove usklađivanja rada službi bezbednosti obavlja Biro za koordinaciju.

Vojnoobaveštajna agencija je organ uprave u sastavu Ministarstva odbrane koji obavlja obaveštajne poslove od značaja za odbranu i deo je jedinstvenog bezbednosno-obaveštajnog sistema Republike Srbije Vojnoobaveštajna agencija (VOA) je deo bezbednosno-obaveštajnog sistema, kao funkcionalno objedinjenog podsistema nacionalne bezbednosti Republike Srbije.

Brigadni general Slavoljub Dabić je na čelu Vojnoobaveštajne agencije.

I on je ceo radni vek proveo kao oficir vojne policije, zajedno sa Cvetkovićem! Elitna služba, koju treba da čine vrhunski profesionalci, doživela je da je vodi vojni policajac!

General Dabić je ista spodoba, kao i Petar Cvetković. Čovek koga je nasledio Slavoljub Dabić je postao glavni Vučićev operativac za Kosmet. Reč je o bivšem direktoru VOA Draganu Vladisavljeviću.

On je bio izaslanik odbrane Vojske Srbije u Turskoj, odakle je vraćen prisilno i penzionisan, a dva dana kasnije ministar odbrane Dragan Šutanovac postavio ga je za zastupnika direktora VOA, umesto generala Zdravka Jelisavčića, koji je smenjen.

I pukovnik Vlaisavljević, bivši pilot zečjeg srca, pravio je od ove službe Veselo pozorište. Magazin Tabloid je objavio dva pisma oficira  Vojnoobaveštajne agencije, koji su opisivali marifetluke čoveka koji je vodio elitnu vojnu službu.

Kada je Vučić izabran za premijera, Vlaisavljević je na kolegijumu pravio viceve na njegov račun, savetujući oficire da Vučiću ne okreću leđa, da im ne “surdukne“. Danas je on Vučićev savetnik za prodaju i predaju Kosmeta . Osim penzije, dobija i debelu nadokandu i dnevnice, a može i samostalno da pljačka. Ima budžet.

Raspoloženje u vojnim bezbednosnim službama je takvo, da je moguća eksplozija. Nije lako kada se naređenja dobijaju od diletanata, i sva su protivzakonita. Vojne službe nisu ovlašćene da budu lični servis za ostvarivanje kriminalnih interesa umobolnog premijera.

Na čelu Bezbedonosno-informativne agencije je zamlata Aleksandar Đorđević, Vučićev intimus. On je po profesiji advokat, i srećna je okolnost što nije zlonameran, niti spreman da naređuje zločine. Za razliku od pomenutih, on najviše ide u kršenju zakona – ilegalnim prisluškivanjem. Ruke prljaju drugi.

Bezbednosni sistem u Srbiji je u službi Aleksandra Vučića i onih koji njime upravljaju. Malo je onih koje on plaća. Svi ostali moraju da ćute, trpe i rade. Na takvoj osnovi nije se održala nijedna zločinačka vlast, ni diktator. Ovaj ološ treba pohapsiti jednom munjevitom akcijom.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PREKO ARAPSKOG PROLEĆA DO INVAZIJE GLADI, SUKOBA CIVILIZACIJA I STRAHA OD SUTRAŠNJICE!!!

9. августа 2015. 1 коментар

 

Pored (ili po sred) 28 država EU prostire se još jedna nevidljiva država, bez imena i od skoro 22 miliona stanovnika. Neki je nazivaju Velika Migratija ili Republika Dođija, a u suštini to je jedna rasuta masa belosvetskih dođoša od koje se evropski domorodci užasno plaše, jer novi još uvek dolaze. Celo sredozemlje je uzburkano pravim cunamijem izbeglica ali se pred zatvaranjem francusko-Italijanske granice sve više forsira balkanski migranovod, južni tok izbeglica koji vodi od iračkih i sirijskih minskih polja do mađarske bodljikave ograde. Fenomen najezde sirotinje i ratnih izbeglica je glavna politička tema poslednjih godina i sigurno je da će ona biti sve aktuelnija, piše Mile Urošević, naš dopisnik iz Pariza.

 

 

                    Mile Urošević(dopisnik iz Pariza)

ARAPSKO PROLECE, AMERIKA, GLAD, EVROPA, STRAH-5

 

Tamo gde su reči podložne manipulaciji i gde verbalna proseravanja služe samo kao izborna literatura, brojke su neumoljive. Francuzima je puko’ film. Preko 70 odsto ih je ubeđeno da u zemlji ima previše stranaca.

Dve trećine građana se više ne osećaju kao da su u svojoj zemlji. Pariz im liči na afričku koloniju a i svaki drugi Francuz smatra da treba da se ukroti ova mondijalistička vetrometina i smanji broj imigranata kako bi se smanjila nezaposlenost.

Ništa nije manji ni broj onih koji povezuju svoju sigurnost i sigurnost države sa brojem nepoželjnih gostiju.

I kako reče jedan komentator: "…Evropa je pre pet vekova otkrila Ameriku, porobila je i istrebila od Indijanca da bi je naselila kao svoju obećanu zemlju. Australija je doživela sličnu zamenu stanovništva na silu i prevaru. Južna Amerika je takođe otkrivena u potrazi za zlatom Eldorada, što je bilo kobno za civilizaciju starih Inka. Danas sirotinja Afrike i Azije otkriva Evropu, svoj novi Eldorado i niko ne zna kako da zaustavi te ekspedicije. Njima treba pomoći da ostanu tamo gde su a ne da im se obećava nešto što je nemoguće…".

Ovim rečima su se do nedavno izražavali uglavnom ljudi koji glasaju za Marinu Le Pen ali se u poslednje vreme krug preplašenih širi i doseže zabrinjavajuću cifru. I kako se koja iskrca na stari kontinent, tako se polako strah belih starosedelaca pretvara u paniku.

Francuska koja je pokrenula ceo ovaj cirkus napadom na Libiju je za dve godine primila svega 42 politička emigranta i spremna je da primi još 500 pa čak i celih 700 izbeglica iz Sirije pored prethodnih 1. 500 kojima je već dala azil. I to je maksimum tvrdi ministar policije, što je smešno u odnosu na situaciju u pretrpanoj Italiji ili u Nemačkoj Angele Merkel, koja je udomila preko 25.000 Sirijaca a da nije ni trepnula.

Treba naglasiti da se za ove četiri godine, iz ratom razorenih zemlja razbežalo preko 3 miliona duša. Oko 2.000 ih se podavilo u Sredozemnom moru dok su sretno stigli njih 300. 000 samo u toku prošle godine.

U mega-zbegu koji se nastavlja svakog meseca oko 20. 000 novih migranata stiže na obale Italije a veliki je broj i onih koji južnom prugom stižu do Srbije. Kako najavljuje agencija za sigurnost EU, granica Frontex, očekuje se da će ove godine da se obori rekord svih vremena i da će u Evropu da stigne ceo milion vanevropljana.

Ovde se radi o sudaru raznih civilizacija koji se polako pretvara u svetski rat bogatih protiv sirotinje i to pod maskom raznih religija i etničkih razlika u borbi za posao, stan ili koru hleba.

Neke članice EU se pretvaraju kao da su dobrotvorne organizacije spremne da ugoste svu bedu sveta dok se druge zemlje otvoreno protive ovakvoj hipokriziji na sve moguće načine.

Mađarska vlada je nakon genijalne ideje da ogradi imanje bodljikavom žicom , smislila i jedan pismeni upitnik od 12 tačaka koji šalje na kućne adrese svojih građana. Ovaj oblik prepiske je referendum ispod žita i ima za cilj da pokrene pitanje tretmana ljudi koji bespravno ulaze u državu Viktora Orbana i da poveže imigraciju i terorističke pretnje. Evropa zna da tu ima neke veze ali politički podobni zabranjuju da se takve stvari vide i pominju.

Čak i u malo pogođenim zemljama severa kao što su Nemačka i Švedska pitanje gostoprimstva se povezuje sa strahom od atentata samo u opozicionim strankama. O Francuskoj i da ne govorimo, pogotovo nakon odrubljene glave i pokušaja dizanja u vazduh fabrike plinskih boca. Zemlja ljudskih prava i nekada najmilija kći katoličke crkve, danas je mahom bezbožna i totalno pesimistički raspoložena.

Nije nikakvo čudo da se sada ovde paralelno razvijaju islamofobija i prpa od sutrašnjice.

U svojoj knjizi pod naslovom "Ko je Šarli", francuski filozof Emanuel Tod pokazuje vezu između islamofobije i ateizma onih koji su napustili hrišćansku veru svojih predaka. Francuska islamofobija je bolesni strah od muslimana, tvrdi on i dodaje da nije ni čudo da su najmnogobrojniji nosioci natpisa "Ja sam Šarli" nakon atentata 7. januara upravo bili novi ateisti i mondijalisti.

Mnogi drugi intelektualci staju na stranu ljudskog pristupa ovoj tragediji i apeluju na Francuze da pokažu malo više čovekoljublja. Kada bi se oni pitali ni pola milijarde migranata ne bi bilo mnogo za bogatu EU dembeliju. A upravo toliko ljudi Afrike i Azije priželjkuje da se nastani na stari kontinent.

Prvi ministar Manuel Vals je vrlo nejasan po pitanjima veze islama i migracije. Čas je za pomoć i spas jadnika a onda opet nakon nekog atentata prelazi na tvrdu liniju i onih koji bi da se Evropa zazida.

Nedavno je francuski premijer uspeo da zagreje polemiku do belog usijanja kada je nakon atentata na jugo-istoku Francuske citirao Džordža Buša da se očigledno radi o ratu civilizacija. Jednostavnije rečeno, Francuska najveći pobornik da se pomogne ljudima u nevolji ali pod uslovom da se to događa van njenih granica i po mogućstvu van EU.

Treba znati i nikada ne treba smetnuti s uma, da su Amerika, Francuska i Engleska bili idejni tvorci arapskih proleća i spontanih revolucija. Pre tih prevrata nije postojala prekomorska invazija migranata i sada niko ne bi trebalo da se čudi što je nastao novi svetski haos koji lako može da se pretvori u pravi rat.

Amerika je matirala Evropu sa ciljem da je toliko oslabi i ponizi da bi bila primorana da jede iz ruke sve što ujka Sem ponudi. Od pilića iz varikine do genetski izmenjenog mesa, voća i povrća.

I sve dok je NATO naoružani ambasador Amerike u Evropi, nema šanse da se bilo šta izmeni. Mnogi nepodobni mediji bacaju sumnju da je cela ova afera oko masovne invazije migranata kao nesmetano delovanje islamske države deo jedne zavere protiv Evrope, koja je politički i ekonomski veoma opasan saveznik.

Koliko su tačne ovakve sumnje niko ne može pouzdano da zna a još manje javno da iznosi dokaze o podzemnim i zakulisnim manipulacijama koje bacaju ceo kontinet u strah i očaj od sukoba civilizacija.

Tako Evropa učestvuje u igri u kojoj nema šta da dobije ali zato ima mnogo da izgubi! Pogotovo u lomljenju ruke sa Rusijom, utrkivanju u sankcijama, a sve to po želji i nalogu svog silnog i ambicioznog prekookeanskog saveznika.

Reklo bi se da masoni podižu novi Berlinski zid (bolje rečeno Moskovski) u vidu barijere od haosa i rasula koji nastaju erupcijom emigranata i razdorom među članicama EU. Slaba Evropa traži zaštitu jake Amerike i stvar jasna kao dan.

Ono što ne smeju Srbi ili Makedonci, smeju Mađari ili Francuzi, iz prostog razloga što su vojno i finansijski jači. Ali, za svaki zid, treba posebna dozvola Made in Vašington. Tu je situacija jasna.

A, zidova će biti sve više, iako je svima jasno da nijedan zid nije nikada uspeo da zaustavi invaziju gladi. Ako zidina između SAD i Meksika nije zaustavila preskakaće i njihovu volji za boljim životom, teško je poverovati da će zidovi i tarabe između Turske i Grčke ili Srbije i Mađarske, sprečiti seobu naroda. Čak i Engleska, koja je ostrvo ograđeno vodom, ima želju da udvostruči zaštitu oko luke Kale kao i ulaz u Evrotunel.

Ovakve odluke mogu imati teške posledice, kao što su mere predostrožnosti u avijaciji uvedene nakon američkog 11. septembra, koje su omogućile zločin šizofreničnog kopilota Er bas- a i Germanwings-a.

Evropa podseća pomalo na taj avion bez pilota, koji se obrušava na hridine ekonomske krize koju su mu namestili oni koji upravljaju EU letilicom putem daljinskog.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

UMIRANJE U KOLONI: MAHINACIJE I PRIVATNI DOGOVORI ŽENSKE KOMISIJE ZA NABAVKU LEKOVA SA ODREĐENIM FARMACEUTSKIM KOMPANIJAMA!!!

6. августа 2015. Коментари су искључени

 

(Nova lista lekova-mahinacije i tajni dogovori čelnih ljudi RFZO iz Sektora za lekove sa pojedinim farmaceutskim kompanijama – tema je otvorenog pisma koje je dostavljeno i Magazinu Tabloid, koje objavljujemo. Napominjemo da je našem novinaru, koji je istraživao navode iz pisma, u RFZO-u odgovoreno na sva postavljena pitanja, i dostavljeni dokazi koje ćemo objaviti u sledećem broju. Sama spremnost u RFZO-u , kod prozvanih, da odgovore na sva pitanja postavljna u pismu, i njihovi odgovori, koji se zasnivaju na nespornim činjenicama, ukazuju da rukovodstvo Fonda, u okviru svojih nadležnosti, nastoji da što je moguće više, u otežanim uslovima, u nabavci lekova strogo poštuje zakonsku proceduru i interese pacijenata. A u opštoj besparici nije lako poslovati, i svi su opravdano nezadovoljni.

    

               …..

MANIPULACIJE KOMISIJE ZA LEKOVE-2

 

Trenutno se u najvećoj tajnosti u fondu zdravstva sprema nova lista lekova. Lista se čak krije i od ljudi koji rade u sektoru za lekove i kojima je to u opisu posla da rade. Predlog koji će lekovi biti predloženi Centralnoj komisiji za lekove tokom juna meseca na razmatranje, a pod plaštom da ti lekovi neće uticati na budžet RFZO, spremaju Vesna Vuković Kojović, Jovana Simatović i Dragana Atanasijević.

Prva je direktor sektora za lekove u RFZO, nekadašnja najbliža saradnica Zorice Pavlović, dugogodišnje pomoćnice Tomice Milosavljevića, široj javnosti poznate kao žene koja je bila direktno pregovarač sa kompanijom Novartis, povodom kupovine vakcina protiv svinjskog gripa, a druga je osoba koja je u RFZO došla iz Agencije za lekove, bez odobrenja direktora Agencije, zbog čega je Agencija tužila dotičnu za naknadu štete.

Treća, Dragana Atanasijević je predsednica Komisije za farmakoekonomiju pri RFZO koja treba da sa „stručne strane" opravda stavljanje pojedinih lekova na listu.

Pod plaštom laži Vesne Vuković da će se ,,na listu lekova stavljati samo lekovi koji ne utiču na budžet RFZO" dotične već mesecima rade na stavljanju lekova određenih farmaceutskih kompanija sa kojima imaju neformalne dogovore, dok sve ostale kompanije i lekove koji su nam neophodni da lečimo građane Srbije pokušavaju da isključe iz procedure, ne odgovaraju im na dopise, ne primaju ih na sastanke, čuvaju dokumenta velikih kompanija na dnu fioke, vraćaju im dokumentaciju iz čisto formalnih i samo njima znanih razloga.

Tako su Vesna Vuković Kojović i Dragana Atanasijević neformalno dogovorile sa osobama iz kompanije Roche da stavi novi oblik leka Herceptin koji je vec na pozitivnoj listi, a zauzvrat će kompanija sniziti cenu tog leka na narednom tenderu za 10 odsto.

Ovo zvuci dobro ako ne znate da uskoro dolazi generika (kopija) ovog leka koja će uticati na sniženje cene za najmanje 30%, ali ta generika nema novi oblik leka pa će Fond i dalje plaćati cenu i preko 30% veću, sto na 15 miliona dođe sitnih 1.5 miliona eura.

Inače, Herceptin je lek na koji RFZO troši najviše novca, skoro 2 milijarde dinara, odnosno gotovo pola budžeta za skupe lekove (sa posebnim režimom izdavanja tzv. Lekove sa C liste). Još je zanimljivije da svi lekovi sa C liste imaju komisiju u RFZO koja odobrava upotrebu tih lekova, dok samo za lek Herceptin ne radi Komisija za odobravanje upotrebe leka Herceptin, a koja je i najpotrebnija s obzirom na to koliko probija budžet svake godine.

Još skandaloznije je što u listi lekova piše da se Herceptin „uvodi na osnovu mišljenja komisije RFZO"!!! Međutim, to se ne sprovodi u praksi, za taj lek ne postoji komisija koja bi uvela red u propisivanje i odobravanje Herceptina pa samim tim i kontrolisala potrošnju ovog leka.

Kako je lista lekova zvanični podzakonski akt, svaka bočica Herceptina koja je odobrena mimo odobrenja Komisije RFZO, bi morala da bude predmet posebne istrage jer nije odobrena u skladu sa važećom listom lekova, čime je naneta ozbiljna šteta budžetu RFZO van kontrole.

Svima je poznato da lekari u domovima zdravlja u slučaju da propišu lek na recept mimo indikacije i procedure propisivanja, plaćaju taj lek iz svog džepa i na to ih tera isti taj RFZO. Ukoliko to važi za lekare, pitamo se zašto isti aršini ne važe i za čelnike RFZO koji dozvoljavaju da se lek daje mimo procedure u listi lekova i ko če u tom slučaju nadoknaditi štetu od više milijardi dinara?!

Lek Herceptin zbog kršenja propisa, tako čini više od 30% ukupne potrošnje RFZO za najteže bolesnike u Srbiji. Drugim rečima, ako se teško razbolite, a niste pacijent za lek Herceptin, imaćete dug put do potrebne terapije sa Liste C, ako se lek koji vam je potreban uopšte i nalazi na Listi.

Razlog zašto se ne mogu mnogi neophodni lekovi naci na Listi C već dugi niz godina i zbog čega pacijenti sa najtežim oboljenjima nemaju adekvatnu terapiju jeste i sto kompanija Roche ima za dugi niz godina unazad registrovan dozni oblik leka koji nije registrovan u drugim zemljama na osnovu kojeg je održavala cenu na izrazito visokom nivou, na štetu budžeta RFZO i građana Srbije.

Iako je za sve godine znala za to, tek sada je Vesni Vuković Kojović interesantan novi oblik Herceptina sa drugačijom primenom i veoma joj je stalo da i taj oblik leka bude na pozitivnoj listi jer je dogovorila sa Roche da prilikom narednog tendera smanje cenu za 10 odsto, a da im zauzvrat novi oblik Herceptina dođe na listu.

To će, kratkoročno, obezbediti malu uštedu za RFZO u odnosu na zaštićenu krađu budžeta godinama unazad, a Roche obezbediti da zaštiti enormno visoku cenu za ovaj novi oblik Herceptina kada konačno u zemlju dođe generika (biološki sličan lek) koja se očekuje u svega nekoliko narednih meseci.

Ako se pitate kako je to moguće, dovoljno je da pogledate nabavku svih skupih lekova sa C liste koja je sprovedena početkom ove godine i to za period od 17 meseci, a samo je za Herceptin sprovedena za 6 meseci, jer su se dogovorili da u međuvremenu ubace novi oblik Herceptina na listu i onda odmah sprovedu nabavku.

Da je nabavka rađena za 17 meseci to ne bi bilo moguće. Ovako će ubaciti novi oblik Herceptina na listu, sprovesti nabavku samo za Herceptin iako drugih skupih lekova nema u dovoljnoj količini, i potrošiti sav ušteđeni novac od smanjenja cena lekova na lek na koji inače troše skoro pola budžeta za C listu.

Zašto ne insistiraju na Komisiji RFZO koja će odlučivati o upotrebi Herceptina kada za sve ostale skupe lekove, za koje se troši i po nekoliko puta manje novca, postoje komisije koje odlučuju o odobravanju drugih skupih lekova?

Zato sto bi u tom slučaju komisija RFZO imala obavezu da kontroliše potrošnju i ispravnost u propisivanju Herceptina i onda ne bi doktori mogli da propisuju Herceptin prema svom nahođenju i dogovoru sa kompanijom Roche i zaštićenom krađom ljudi iz RFZO već prema indikacijama i odobrenom budžetu RFZO. Zato što bi tada deo novca morao biti preusmeren i na druge teške bolesnike, a ne samo one kojima treba lek Herceptin.

Podsećamo da je kompanija Roche i njen direktor bio prvooptužen u akciji ,,Kraba" i marifetlucima sa propisivanjem citostatika. Isti ljudi iz kompanije Roche i isti doktori sada pokušavaju da preko Vesne Vuković i Dragane Atanasijević proguraju novu skandaloznu odluku.

U prilog tome, govori i da su doktori koji su hapšeni u akciji Kraba dogovorili sa Draganom Atanasijević i Vesnom Vuković da aminuju da „novi oblik leka Herceptin ne utiče na budžet", i to po računici koja se ne primenjuje nigde u regionu, Evropi i svetu.

Ako ovo nije tačno, neka kažu na koji način su izračunali da novi oblik leka Herceptin ne utiče na budžet i u kojoj zemlji se takva matematika još primenjuje! Ni u jednoj! Čak se doktori po bolnici javno hvale kako su uspeli da završe sa Vesnom Vuković i Draganom Atanasijević da novi oblik Herceptina dođe na listu.

Da se stvar otrgla kontroli pokazuje i sledeći primer. Neke komisije za odobravanje skupih lekova sa C liste su se strogo držale budžeta i propisanog broja pacijenata, iako već godinama nemaju povećanje izdvajanja i veći broj pacijenata na terapiji, dok su druge probijale i duplirale potrošnju.

Ako se to dešava sa lekovima koji imaju "komisije za odobravanje skupih lekova" kako li se tek troši skupi lek koji uopšte nema komisiju (iako je njeno postojanje propisano pravilnikom) koja odobrava upotrebu kao sto je slučaj sa Herceptinom?!

Od čega u Srbiji ,,vredi" da se razboli ili umre? I ko je doneo odluku da teškim pacijentima kojima treba lek Herceptin isti stoji na polici da ga preuzmu, a drugi umiru u koloni čekajući da nadležne komisije zasednu i odobre terapiju leka sa Liste C, dok Vesna Vuković Kojović, Dragana Atanasijević i Jovana Simatović vode brigu o efikasnom trošenju u korist farmaceutskih kompanija.

Da ne bude da je pacijentima obolelim od multipla skleroze isti broj pacijenata svake godine,Vesna Vuković Kojović neznatno poveća nabavku lekova za pacijente obolele od multiple skleroze i to iz samo njoj znanih razloga!

Povećanje broja lekova za multiplu sklerozu za skromnih 35 pacijenata je objavljeno u javnoj nabavci lekova za lečenje multiple skleroze gde piše ,,da je RFZO našao dodatna finansijska sredstva za njihovo lečenje"!?

Nisu spomenute potrebe pacijenata obolelih od multiple skleroze, samo tražimo informaciju ko je određivao prioritete u „pronalaženju dodatnih finansijskih sredstava" za lečenje jedne grupe pacijenata, a ne i drugih grupa, po kom prioritetu je to definisano i ko je to usvojio da je prioritet baš ta grupa pacijenata?

Da li to znaci, da oni koji imaju sreće, imaju i mogućnosti lečenja, a ostale kategorije pacijenata nemaju?!

Isto je pitanje i u vezi komisija za upotrebu skupih lekova. Zašto neke komisije za odobravanje skupih lekova u RFZO imaju strogo ograničen broj pacijenata kojima smeju da daju terapiju, a druge iste takve komisije nemaju, već daju svakome za koga one procene da je potrebno dati lek?! Zašto je budžet RFZO za lečenje skupim lekovima, za neke lekove probijen duplo, a za druge čak i umanjen?!

Ponovo napominjemo da za Herceptin nema čak ni komisije i da kakva takva kontrola potrošnje tu nije ni teoretski moguća, iako je podzakonskim aktom Fonda propisano njeno postojanje.

Takođe, napominjemo i da su godinama unazad nadležni u Fondu kao i Vesna Vuković Kojović mogle da utvrde cenu u značajno manjem iznosu za Herceptin kako su to uradile druge zemlje, a da to nisu uradili iz njima znanih razloga.

Perfidna krilatica Vesne Vuković Kojović "da će na listu lekova, koju pravi u najvećoj tajnosti u junu doći samo lekovi koji ne utiču na budžet" je čista laž i obmanjivanje zdravstvenih vlasti i javnosti. Ne postoje lekovi koji mogu ući na Listu a da ne predstavljaju trošak za Fond – to je nonsens svojstven intelektualnom kapitalu takve bahate Vuković Kojović.

Ako je to tako, neka se onda definiše koliki je budžet lekova koji se troši trenutno za te bolesti i da ukoliko posle ulaska novih lekova „koji ne utiču na budžet", skoči trošak RFZO za tu grupu bolesti, razliku u novcu plate Vesna Vuković Kojović i Dragana Atanasijević. Razlika će se meriti milijardama dinara, a u Fondu postoje podaci o potrošnji pre i nakon ulaska novih oblika lekova a kamoli u slučajevima kako to Vesna Vuković Kojović namerava da progura.

I kako je ona uopšte donela odluku da će ,,na listu lekova doći samo oni koji navodno ne utiču na budžet".

Ne postoji lek koji ne utiče na budžet. To su gluposti koje nisu logične jer je svima jasno da će svi stari pacijenti ostati na svojim dosadašnjim terapijama, a novi lekovi će uzeti nove pacijente i svakako će doprineti povećanju i probijanju budžeta.

Nadali smo se da ćemo imati čime da lečimo pacijente jer je veliki broj kompanija ponudio RFZO posebne ugovore u kojima nudi razne popuste, sniženja cena drugih lekova i ostale pogodnosti kroz potpisivanje posebnih ugovora o popustima sa kompanijama a zauzvrat da im RFZO stavi nove lekove na listu.

Međutim, nijedan predlog posebnih ugovora od vise desetina koje su kompanije podnele RFZO, Vesna Vuković i Dragana Atanasijević nisu prihvatile čak ni da razmatraju iako isti služe za dobrobit osiguranika koji im plaćaju platu za njihovo ,,muljanje" ali jesu prihvatile neformalni dogovor sa kompanijom Roche u vezi Herceptina da stavi na listu novi oblik tog leka, a da oni daju popust od 10 odsto pri sledećoj nabavci u oktobru mesecu 2015. što im je Roche i ponudio u tajnom dopisu?!

Da li je neformalni dopis obavezujući za kompaniju što se tice budućeg davanja popusta? Zašto neformalni dogovor? Zašto nije potpisan obavezujući sporazum sa kompanijom Roche da će dati popust?

Pa zato što ako se potpiše takav sporazum sa jednom kompanijom, onda će morati i sa ostalim kompanijama jer se sve kompanije moraju jednako tretirati. A, one to upravo ne žele, jer joj je lakše da se sa njima neformalno i tajno dogovore bez pisanih tragova i ko zna kojih interesa i to za lek koji je pojedinačno najskuplji od svih 1.000 lekova na listi i za šta RFZO daje skoro 2 milijarde dinara godišnje.

Takva nabavka Hereceptina, posle ulaska novog oblika u julu na listu lekova će biti sprovedena u drugoj polovini godine jer je ,,neko" volšebno raspisao nabavku Herceptina samo na 6 meseci umesto na 17 meseci kao i za sve ostale skupe lekove, kako bi u međuvremenu ubacio novi oblik leka Herceptin na listu lekova i sproveo i nabavku i tog novog oblika koji tobože ,,ne utiče na budžet".

Njihove mahinacije i privatne dogovore plaćaće građani Srbije, a oni će se već nekako snaći i nastaviti sa svojim podmuklim tajnim dogovorima.

Sa druge strane, Fond je nemilosrdan u trošenju novca na lekove koji koštaju 150-300 dinara u ogromnim količinama i daje na to preko 40 miliona eura godišnje, ali kada treba lek najtežim bolesnicima koji ne mogu da ga nabave o svom trošku – onda neka stanu u red i sačekaju lek ili smrt!

1. Šta se dešava povodom tužbe Agencije za lekove i medicinska sredstva za naknadu štete protiv Jovane Simatović?

2. Sa kim Vesna Vuković i Dragana Atanasijević tajno komuniciraju iz Roche?

3. Da li je u pitanju bivši kolega koji je radio sa njima u sektoru za lekove RFZO?

4. Da li je Roche neformalno ponudio 10 odsto smanjenja ako se stavi nov oblik Herceptin na listu?

5. Ko je odobrio tu neformalnu trgovinu?

6. Zašto ta trgovina nije ozvaničena obavezujućim ugovorom o smanjenju cene sa kompanijom Roche?

7. Zašto je javna nabavka sprovedena za period od 6 meseci jedino za lek Herceptin, a za sve ostale lekove sa C liste na period od 17 meseci?

8. Da li je istina da RFZO kada se gledaju pojedinačni troškovi lekova, najviše sredstava izdvaja upravo za lek Herceptin, gotovo 2 milijarde dinara?

9. Da li je istina da nigde u Evropi ne postoji registrovan lek Herceptin u dozi od 440 mg, koji je u upotrebi u Srbiji?

10. Zašto svi najskuplji lekovi sa liste C imaju Komisiju RFZO koja odobrava upotrebu skupih lekova samo lek Herceptin takva komisija ne zaseda?

11. Da li u Listi lekova stoji da se Herceptin odobrava na osnovu odluke Komisije RFZO?

12. Zašto ta komisija ne radi?

13. Ko će biti kažnjen i nadoknaditi štetu što se lek Herceptin propisuje godinama mimo procedure RFZO?

14. Sa kojim doktorima onkolozima su nedavno Vesna Vuković i Dragana Atanasijević dogovarale i stručno opravdavale stavljanje novog oblika leka Herceptin na listu?

15. Da li su u pitanju doktori koji su zbog mutljavina sa istim lekom i zbog iste kompanije hapšeni u akciji ,,Kraba"?

16. Da li se i u kojoj jos državi primenjuje računica Vesne Vuković i Dragane Atanasijević po kojoj „novi oblik Herceptina ne utiče na budžet"?

17. Da li je tačno da su pojedine komisije RFZO za lekove sa C liste probile budžete za nekoliko puta, a da su druge prinuđene da godinama leče isti broj pacijenata, a u nekim drastičnim slučajevima i da smanjuju broj lečenih?

18. Ko je doneo odluku da neke komisije smeju da probijaju budžete, a neke ne smeju?

19. Ko će snositi odgovornost i buduće troškove tzv. „lekova koji ne utiču na budžet" kada isti ti lekovi koje se stave na listu budu povećali potrošnju iz tog istog budžeta?

20. Da li je istina da je predsednik Centralne komisije za lekove dr Ivan Paunović, endokrinolog KCS, u sukobu interesa zbog svoje funkcije u Agenciji za lekove i da ne može biti i predsednik Centralne komisije za lekove, pa sad nadležni posto poto gledaju kako to da ,,premoste"?

Da li smete nadležnima javno da postavite ovih 20 pitanja?

 

      A. 1 Kako se vojna birokratija iživljava na meni?

(Pismo pacijentkinje Snežane Vukotić)

Pacijent sam na hemodijalizi od januara 1982. godine, dakle invalid 100%, nesposobna za rad i privređivanje i korisnik ture nege i pomoći (rešenje 1020 od 21.4.1982 i 600-1/357 od 27.03.1990).

Od 1985. godine nalazim se na kućnoj hemodijalizi, a po odluci Vrhovnog vojnog suda (UP 1340/84) i odlukom Uprave za vojno zdravstvo int. Br. 14-513 od 3. Decembra 2012. fond SOVO me je snabdevao potrošnim materijalom.

Od novembra 2014. godine fond SOVO i Uprava za vojno zdravstvo su bez ikakve odluke, rešenja, presude,(da kažem presude , jer se osećam osuđenom na smrt), prestali da me snabdevaju materijalom. Da bih preživela , materijal sam lično kupovala, naravno uz pomoć prijatelja, jer jednomesečni trošak za dijalizu je od 130.000 do 150.000 dinara. Molila bih javnost da me obavesti da li igde u svetu postoji pacijent koji lično finansira svoju dijalizu?

Fond SOVO mi je do aprila meseca refundirao taj trošak, ali za maj i jun nisam dobila refundaciju. Na moje zahteve nema nikakvog odgovora, pa makar i negativnog. Verovatno jer u njihovim rešenjima za prethodne refundacije je jasno dato obrazloženje, pa bi sad bilo besmisleno da daju negativan odgovor.

Fondu SOVO sam još 5. VIII .2014. godine podnela zahtev za trajno rešenje mog snabdevanja potrošnim materijalom, potom urgenciju u oktobru 2014 i još jednu urgenciju u junu ove godine. Nikada nikakav odgovor nisam dobila. Da li za njih postoji zakonska obaveza da mi odgovore u nekom roku, ne verujem da je on godinu dana? Ako 34 godine, svaki drugi dan moram da budem vezana za aparat za dijalizu, sama se bodem i nosim kroz život sa tim problemom, zar treba još i vojna birokratija da se iživljava na meni?

Ja materijal za dijalizu imam do 1. jula ove godine. Moje pitanje za javnost je šta da radim, kome da se obratim, s obzirom da osobe i ustanove ustanovljene od ove „države", koje bi trebale da reše moje probleme, apsolutno odbijaju bilo kakav kontakt i jednostavno me ignorišu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

HRABRI KROJAČ: NEPOUZDANI SLUGA SVETSKIH UTERIVAČA DEMOKRATIJE I VELEMAJSTOR OPSENE U SRBIJI!

3. августа 2015. Коментари су искључени

 

Uslovljen karakternim deformitetima, Aleksandar Vučić nije sposoban da na normalan način zaštiti interese Srbije, svojih stranih mentora, pa ni svoje lične. Za samo tri godine uspeo je da proćerda poverenje i podršku američkih i evropskih gospodara. Intenzivnom medijskom kampanjom nije uspeo da se predstavi kao novi srpsko-regionalni mesija, zaključuje Predrag Popović, bivši glavni urednik dnevnika "Pravda" i blizak Vučićev saradnik.

 

                        Predrag Popović

KROJAC BUDUCNOSTI DRZAVE-15

 

Ne izgleda tako, ali u ludilu Aleksandra Vučića ima sistema. Svestan svih svojih mana, shvatio je da do ostvarenja životnog cilja – osvajanja vlastine može da dođe bez podrške stranih centara moći. U potrazi za mentorima dugo je tumarao od nemila do nedraga.

Zaklinjao se u „vođu svetskog pokreta otpora američkom nacizmu" Sadama Huseina, francuskog desničara Žan Mari Le Pena, koji je tvrdio da su Srbi varvari i da je Jasenovac „nebitan incident u Drugom svetskom ratu", pa i u Vladimira Žirinovskog, ruskog anarhistu koji je Srbima nudio nekakav „elipton" – najmodernije nevidljivo oružje, istovremeno zastupajući stav da je „Zemun istočna karaula nezavisne Hrvatske". Kao radikalski antiglobalista, Vučić je najviše koristi imao od Huga Čaveza. Primer venecuelanskog vođe otvorio mu je oči.

– Čavez je shvatio da je suština u parama. Bez novca, ne vredi nikakva podrška naroda, nikakve humane i slobodarske ideje. Važne su samo pare – tvrdio je Vučić.

Pošto od starih saveznika nije bilo konvertibilne vajde, mladi radikal je našao solventnije sponzore. Pristao je, biće sve što oni hoće.

Američki kreatori geostrateških procesa, opasno su se prevarili – poverovali su Vučiću. U njegov uspon i instaliranje na vlast investirali su velike pare, političku podršku i svu moguću logistiku.

Za uzvrat, on je primenio još neviđenu strategiju spoljne politike – potpunu i bezuslovnu kapitulaciju. Prepustio im je da bez po muke prekrajaju državne granice, uvode Srbiju u dužničko ropstvo i postavljaju najperverznije uslove za priključenje Evropskoj uniji. Dok god mu to garantuje opstanak na vlasti i ne remeti njegove diktatorske ambicije, baš ga briga za Kosovo, privredni kolaps, socijalnu katastrofu i opšti haos.

Međutim, idila se pretvorila u horor. Majstori iz Vašingtona, Londona i Brisela nisu očekivali da će ih Vučić uvući u lični parapolitički lavirint. Prekasno su shvatili da on nije običan, konfekcijski namesnik koji se zadovoljava mrvicama sa stola. Dok su rekli „Karlobag-Virovitica", Vučić ih je usisao u svoj paralelni univerzum, prilagođen njegovim mentalnim poremećajima.

Ma koliko nemilosrdni bili svetski uterivači demokratije, poslednje što im treba jeste marionetska vlast na čijem čelu se nalazi primitivni agresivac, imun na zdrav razum, nepouzdan i problematičan.

Svi savremeni vladari Srbije pravili su velike probleme američkim diplomatama. Robert Gelbard, Klintonov specijalni izaslanik za Balkan, opisao je Slobodana Miloševića kao oportunistu, koji nimalo ne drži do svoje reči.

Milošević je tokom pregovora pravio predstavu, otezao sastanke na po desetak sati, a onda bi u dva-tri minuta pristajao na sve zahteve. Ali, nijedan nije hteo da ispuni. Posle nekog vremena, organizovao bi novi susret s američkim predstavnicima, opet prihvatio sve uslove i nastavio da tera po svome.

Ni Đinđić nije bio kooperativan. Iako nije bio naivan, od međunarodnih institucija je tražio da ispune obećanja kojima je zasipan dok je bio u opoziciji, kao i obaveze iz Dejtonskog sporazuma i Rezolucije 1244.

Sa Koštunicom nije išlo lakše, on je strane partnere iscrpljivao insistiranjem na pitanjima iz prošlosti, davno skinute s njihove agende. Boris Tadić je pokazivao spremnost na nesebičnu saradnju, ali na domaćoj političkoj sceni nije uspeo da obezbedi većinsku podršku evro-atlantskim integrativnim procesima, a to je moglo da se reši samo razbijanjem Srpske radikalne stranke. Za izvođenje tih radova izabrani su Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić.

Posle svega, stranci su se suočili s modernijim i opasnijim modelom marionete koja u svakom trenutku može da pokida konce i otrgne se kontroli. Signali upozorenja stizali su jedan po jedan, svaki sledeći sve jači.

Vučić je strane diplomate šokirao razbijanjem kvake na vratima svog kabineta, valjanjem po tepihu briselskog salona Ketrin Ešton, verbalnim napadima na predstavnike Evropske komisije i mnogim drugim erupcijama koleričnog temperamenta.

S kim imaju posla, Amerikanci i Englezi su se uverili prilikom pripreme i pokušaja usvajanja rezolucije u Savetu bezbednosti UN, a naročito posle skandaloznog događaja u Srebrenici.

Predigra se desila proletos, kad je srpskoj Vladi naređeno da, o ko zna čijem trošku, angažuje agenciju Tonija Blera, britanskog premijera koji se 1999, u vreme NATO bombardovanja, istakao rasističkim izjavama protiv Srba.

Da stvar bude komplikovanija, vlasnik konsultantske firme „Tony Blair Associates" je šeik Abdulah bin Zajed, ministar spoljnih poslova Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Abdulah je mlađi brat Muhameda bin Zajeda, krezavog princa prestolonaslednika UEA, koji je blizak prijatelj i saradnik Aleksandra Vučića i Hašima Tačija.

Nikada nije objašnjeno ko plaća arapsku agenciju s Blerovim imenom, ali otkriveno je da je ona angažovana kako bi „pomogla u formiranju stručnih timova u okviru kabineta premijera", tačnije rečeno – ekipa za kontrolu nepouzdanog sluge Vučića.

Englezi su skratili povodac kako bi sprečili svako Vučićevo gicanje oko rezolucije kojom su nameravali da Srbiju optuže za genocid u Srebrenici.

Dobar plan. Sigurno bi uspeo da su nasuprot sebe imali Tadića ili Dačića. Međutim, namerili su se na svetskog šampiona u laganju i spletkarenju. Čim je naslutio šta mu se sprema, Vučić je preko svog bivšeg političkog oca i aktuelnog saradnika Vojislava Šešelja plasirao priču o tome kako strane sile pripremaju haos u Srbiji.

Istovremeno dok je stvarao tenzije lelekanjem nad onim što ga čeka u Srebrenici, tvrdio je da se ne plaši i da će otići da se pokloni žrtvama. Jasno i glasno je dao do znanja da neće tražiti od Rusa da ulože veto na britansku rezoluciju. Otišao je i korak dalje, pa je nepotrebno od članova svog kabineta zahtevao da se izjasne o rezoluciji.

Britanski stav o odgovornosti Srba i Srbije za genocid podržalo je troje ministara: Zorana Mihajlović, Željko Sertić i Jadranka Joksimović. Mihajlovićeva, koja ima neograničeno poverenje Engleza, i tu priliku je iskoristila da provocira Vučića opaskama kako mu je glupa ideja da proverava saradnike. „Opasna si, Zorana" – pokušao je na svoj način da se našali Vučić – „Da li si ikada zažalila što nisi muško?" Zorana mu je uzvratila još duhovitije: „Ne, a ti?"

Sa Joksimovićkom nije bilo čarki, ona je bespogovorno izvršila naređenje kojim je Vučić hteo da pošalje poruku u London i Brisel da, eto, resorna ministarka za evro-integracije ne mari za interese Srba i Srbije.

Umesto da podnese ostavku jer u svom kabinetu ima ljude koji otvoreno zastupaju strane interese, koji nanose trajnu i nemerljivu štetu Srbiji, Vučić je s predstavom o troje „britanskih ministara" hteo da odobrovolji gazde iz Londona. Izgleda, nije uspeo.

Idilu je pokvario predsednik Tomislav Nikolić, manje besmislenim pismom engleskoj kraljici Elizabeti, a više ruskom imperatoru Putinu. Iako je odavno stvoren utisak da naprednjački tandem više ne postoji i da je Nikolić najangažovaniji i najozbiljniji opozicionar, postoji i opravdana sumnja da su njih dvojica podelili uloge.

U skladu s ličnim afinitetima, Vučiću je pripalo da se predstavlja kao „zapadni", a Nikolić „ruski" čovek. Poslovično sumnjičavi, Englezi se nisu upustili u nagađanja već su odgovornost za ruski veto stavili na Vučićev račun.

Vučić je znao da će mu Englezi osvetu servirati u Srebrenici. Zažalio je što se onoliko hvalisao kako je hrabar. Da je mogao, otkazao bi odlazak na komemoraciju. Međutim, doveden je pred svršen čin.

Kao što je ministar Vulin potvrdio, Englezi su insistirali da premijer ide u Srebrenicu. Šta se dogodilo, poznato je. Na stranu budalasto izveštavanje režimskih medija, koji su preterali sa licitiranjem da li je atentat na Vučića izvršen jednim ili drugim kamenom, nanulom ili snajperom „Hekler i Koh". Stvar je ozbiljna. Otkriveno je da su britanski obaveštajci zaista učestvovali u pripremi napada na Vučića – tvrdi za „Tabloid" izvor iz kabineta predsednika Vlade.

Istu vrstu ocena objavio je i režimski list „Večernje novosti".

Prvi čovek britanskih obaveštajaca za region, neposredno pre obeležavanja 20 godina od Srebrenice, na Sokocu sreo se s pripadnicima hrvatske i bosanske tajne službe.

Oni su tačno znali šta se sprema u Potočarima i da će ključni biti trenutak kada Vučić bude prolazio uskom stazom do VIP bine. Tu ga je trebalo oboriti i poniziti, a epilog bi mogao da bude i tragičan – navodi se u „Novostima", koje strogo kontroliše lično Vučić.

Vučić je, po slobodnoj proceni, do sada preživeo više hiljada nepostojećih atentata, ali čini se da se prvi put zaista našao u realnoj opasnosti. Šta su pravi motivi za takav napad može samo da se nagađa, a ako iza neuspele likvidacije zaista stoje britanski obaveštajci Vučić ima ozbiljnih razloga za brigu.

Kukanjem nad svojom zlom sudbinom, Vučić je samo internacionalizovao patologiju koju godinama širi Srbijom. Umesto o žrtvama iz 1995, svi bosanskohercegovački, hrvatski i evropski državnici sada moraju da teše Vučića i nude dokaze da nisu znali šta se sprema. Kako god bilo, velemajstor opsene još jednom je izveo trik kojim je nadigrao sve svoje opake neprijatelje.

Aleksandar Vučić je potrošio strpljenje i američkog Stejt departmenta. Em, omogućava reketiranje američkih firmi koje su investirale u Srbiju, em ne rešava najveći problem – ubistvo braće Bitići, američkih državljana i terorista UČK.

Upravo zbog tog slučaja, nedavno je u Beograd došla Viktorija Nuland, pomoćnica američkog državnog sekretara. Da bi joj zamazao oči, neposredno pred njenu posetu Vučić je naredio da Tužilaštvo za ratne zločine sasluša penzionisanog policijskog generala i bivšeg komandatna Žandarmerije Gorana Radosavljevića Gurija.

Iako je bilo očekivano da Vučić žrtvuje Gurija i time se reši pritiska iz Vašingtona, to se, iz nepoznatih razloga, za sada nije desilo. Naravno, možda je Guri zaista nevin, ali nedostatak nečije krivice ili dokaza nikada nije sprečavao Vučića da se odrekne bilo koga.

U znak dobre volje, srpski premijer je odobrio odlazak nekoliko jedinica Vojske Srbije u Ukrajinu, gde će se, pod okriljem NATO-a, održati vežba u kojoj će učestvovati vojnici iz 36 zemalja. Tim potezom Vučić je postao prvi srpski državnik koji je pristao da zvecka oružjem prema Rusiji.

Bez sposobnosti da shvati geopolitičke procese i da na pametan način formuliše interese države koju vodi, Aleksandar Vučić se i u vlasti ponaša šizofreno kao u privatnom životu. Po svaku cenu, koju će otplaćivati nekoliko sledećih generacija, gura Srbiju u Evropsku uniju i nerazumno ruši mostove prema Rusiji, a istovremeno širi paniku tvrdnjama da su Britanci naručili njegovu likvidaciju.

Šta Rusi misle o njemu najslikovitije je objasnio njihov ambasador Aleksandar Čepurin, koji je na pitanje o tome kako ocenjuje sadašnje rusko-srpske odnose odgovorio citiranjem poslovice: „U svakoj porodici ima neko ko je psihički poremećen, ali nije dobro kad taj bolesnik vodi porodicu".

 

       Istu dijagnozu Vučiću su uspostavili i Nemci.

 

Otkad je kancelarka Angela Merkel preuzela na sebe obavezu da uređuje odnose u Evropskoj uniji, suočila se s milion komplikovanih problema, ali nijedan nije tako smešan kao Vučić.

Nema načina na koji on nije testirao nemačko strpljenje. Ofirao je Rudolfa Hofšegera, pripadnika tajne službe BND, koji mu je dodeljen za koordinaciju; izmislio je ugovor po kome će „Mercedes" proizvodnju šasija za svoja vozila poveriti zemunskom „Ikarbusu"; a u nekoliko navrata iritirao je i doskorašnjeg nemačkog ambasadora u Beogradu Hajnca Vilhelma.

Vučić je u posete nemačkoj ambasadi dovodio i neke ljude kojima tu nije mesto. Recimo, dolazio je u društvu Nikole Petrovića, direktora Elektromreže Srbije. Kad je gospodin Vilhelm dočekao srpsku državnu delegaciju prvo je video Petrovića, iza koga su išli premijer Vučić i šef diplomatije Dačić.

Na pitanje ko je taj nepoznati čovek, Vučić je ambasadoru odgovorio: „To je moj kum, on je veoma važan čovek". Bilo je još nekoliko takvih incidenata, koji ne samo što izlaze iz okvira protokola, nego predstavljaju i neku vrstu uvrede – tvrdi za „Tabloid" izvor iz nemačke ambasade u Beogradu.

U Vučićevom društvu nije se bolje provela ni Merkelova. Umesto diplomata, bolju ocenu premijerovih postupaka mogao bi da ponudi neki psiholog, a ona bi, sigurno, imala dug i komplikovan naziv na latinskom.

Šta misle o Vučićevoj Srbiji na najkonkretniji način – zidom i bodljikavom žicom – pokazali su Mađari. Zbog sumnji da srpske vlasti, pre svega policija, ne preduzimaju sve što je potrebno kako bi se zaustavio prelaz imigranata preko granice, Mađarska je odlučila da se i fizički ogradi od Srbije.

I drugi komšija iz Evropske unije, Hrvatska, žestoko optužuje srpskog premijera. Iako je pre tri godine upravo hrvatski premijer Zoran Milanović nagradio Vučića titulom „lidera regiona", sada su se ministri iz „lijepe njihove" setili da je on devedesetih godina „sa puškom u ruci podsticao sve ono najgore i pozivao na ubistva i mržnju".

Sve to pokazuje da je prošao Vučićev medeni mesec s mladoženjama iz CIA, MI6, BND-a i ostalih službi koje su ga otrgnule iz Šešeljevog velikosrpskog zagrljaja. Belosvetskim birokratama, koji su određeni da upravljaju balkanskim kolonijama, dozlogrdilo je da se bave Vučićevim spletkama, intrigama i prevarama. Sami su krivi. Omogućili su mu da dođe na vlast, da Srbiju pretvori u kalifat i zaustavi demokratske procese. Investicija im se nije isplatila.

Uslovljen karakternim deformitetima, Vučić nije sposoban da na normalan način zaštiti interese Srbije, svojih stranih mentora, pa ni svoje lične. Za samo tri godine uspeo je da proćerda poverenje i podršku američkih i evropskih gospodara. Intenzivnom medijskom kampanjom nije uspeo da se predstavi kao novi srpsko-regionalni mesija. Naprotiv.

Način na koji se Vučić odnosi prema strancima još u 18. veku opisao je irski političari i pisac Džonatan Svift. U pamfletu „Guliverova putovanja", koji se danas smatra dečjom literaturom, Svift je opisao siledžiju kome je moć poremetila predstavu o svetu koji ga okružuje.

Glavni junak, Guliver, posle života s Liliputancima, malim i fizički inferiornim ljudima, kad se vratio u normalnu sredinu nije primećivao razliku. Navikao na lažnu predstavu o svojoj snazi, kamdžijao je sve oko sebe.

Navikao na radikale, Vučić je umisilio da, kao njih, može i normalne ljude zastrašivati, ponižavati, vređati…Kako je manipulisao sa Šešeljem, sad radi sa Kirbijem.

Kako se ta bolest leči pokazali su nam Mađari. Visokom žičanom ogradom. Ne oko Srbije. Oko Jajinaca. Odnosno, oko jedne kuće u Jajincima.

 

©Geto Srbija

materijal: List protif mafije

STEČAJNI UPRAVNIK SA LICENCOM ZA PLJAČKU I ZASTRAŠIVANJE RADNIKA!!!

1. августа 2015. Коментари су искључени

 

Stečajni upravnici umesto da što brže i što jeftinije završavaju likvidacije preduzeća u bankrotu, uglavnom odugovlače postupak, kako bi što više novca stavili u sopstveni džep. Zaštitu uživaju i od sudija Privrednog suda, sa kojim dele zaradu, a jedini oštećeni su nesrećni bivši radnici stečajnog dužnika, koji ponekad godinama čekaju da iz stečajne mase izvuku neki dinar na ime zaostalih plata, i to samo pod uslovom da stečajni upravnik i sudije nisu sav novac potrošili na same sebe.

 

                      M. G.

STECAJNI STRUCNJAK-2

 

Diplomirani ekonomista Igor Drakul iz Beograda dobio je licencu za stečajnog upravnika 21. septembra 2005. godine, i jedan je od rekordera u Srbiji, po broju stečajnih predmeta koje vodi. U jednom trenutku je vodio stečaj čak dvadeset preduzeća!

Jedno od preduzeća koje sada vodi je i Građevinsko preduzeće „Brodar" iz Beograda. Tu bi sve trebalo da bude lako i stečajni postupak ne bi trebalo dugo da traje, jer je imovina preduzeća dovoljna da se pokriju dugovi prema poveriocima. Ali, u slučaju da završi stečaj Drakul i njegova porodica ne bi imali značajan deo stalnih mesečnih prihoda.

Jedan deo nepokretne imovine GP „Brodara" je dat u zakup i Drakul tako svakog meseca može sa sigurnošću da računa da će mu biti isplaćena naknada koja mu po zakonu pripada dok vodi stečajni postupak. Zato mu se ne isplati da postupak okonča i isplati poverioce „Brodara" od kojih je najveći broj bivših radnika ovog preduzeća koji godinama nisu primali platu.

Para za isplatu potraživanja ima dovoljno. Najveći deo nepokretne imovine „Brodara" je prodat i to za 300.000 evra. Drakul je zatim 2013. tražio od bivših radnika, a sadašnjih stečajnih poverilaca da mu dostave svoje žiro račune kako bi im bio prebačen novac koji su potraživali.

Do danas im pare nisu uplaćene, a stečajni upravnik se pravda time da postupak ne može da bude okončan dok se ne proda i preostala imovina koju uopšte ni ne nudi na prodaju jer dobro živi od kirije koju ubira.

Osim Igora Drakula, u njegovoj Agenciji za stečajeve, zaposleni su i njegova supruga i šurak. Mala porodična manufaktura koja sjajno zarađuje pljačkajući već izgladnele radnike.

Svoju agenciju je registrovao na adresi Bulevar Mihaila Pupina na Novom Beogradu i to u sopstvenom stanu. Kada do očajanja dovedeni stečajni poverioci dođu da mu se žale na dužinu postupka, Drakul ih tera pretnjom da će protiv njih podneti prijavu za uznemiravanje, jer su došli u njegov privatni stan?!

Bivši radnik „Brodara" Milan Mandarić, podneo je 22. maja 2014. godine Tužilaštvu za organizovani kriminal krivičnu prijavu protiv Drakula i dvoje stečajnih sudija: Gordane Aranđelović i Leposave Milićević zbog zloupotrebe službenog položaja, kršenja zakona od strane sudije i nesavesnog rada u službi.

U obrazloženju je, između ostalog, naveo kako se ne zna šta se dešava sa pomenutih 300.000 evra dobijenih od prodaje najvećeg dela nepokretne imovine „Brodara", kao i da su sve građevinske mašine prodate pod sumnjivim okolnostima i da je i taj novac stečajni upravnik negde sklonio.

Bivši radnici su više puta pokušavali da od nadležnog sudije Privrednog suda u Beogradu dobiju informaciju šta se dešava u njihovom predmetu i kada će postupak biti okončan, ali su dobijali odgovor kako je na potezu stečajni upravnik Drakul, a ne sud. Kada su pokušali da od njega dobiju odgovore na ista pitanja rečeno im je da se obrate sudu?!?

Očigledno je da ni stečajnog upravnika, a ni sudije Privrednog suda u Beogradu ne interesuje sudbina gladnih radnika koji se nadaju nekom dinaru kako bi prehranili sebe i porodice. Drakula i sudije interesuje samo kako će što više para strpati u sopstvene džepove, a državni organi ćute. Čak se i pozvano Tužilaštvo za organizovani kriminal oglasilo nenadležnim za sprovođenje postupka po krivičnoj prijavi Mandarića od maja 2014.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: