Архива

Archive for јун 2015

HAOTIČNI PROCES PRIVATIZACIJE NAPRAVIO RAZVALINE OD SRPSKE PRIVREDE, A NIKO UHAPŠEN!???

 

Srpska privreda je u kolapsu. Bajke kojima premijer Srbije opisuje uspeh svoje Vlade su priča za umobolne. Svako od nas, u svojoj sredini, svojim očima vidi užas sa kojima se suočava većina građana. Svi oni koji su u procesu privatizacije rastrgli državnu imovinu, banke, javna preduzeća, kompanije, rudnike, danas su Vučićevi savetnici i miljenici, jer su i njemu natrpali džepove. U očekivanju pogodnog trenutka da utekne iz zemlje, premijer odlaže i privatizaciju 17 društvenih preduzeća.

 

                    Miodrag K. Skulić

SLEDECI NA REDU ZA PRIVATIZACIJU-3

 

Ukupne obaveze 17 preduzeća, koje zapošljavaju 23.700 radnika, na početku 2014. godine bile su 2,1 milijarde evra, dok je njihova poslovna imovina po knjigovodstvu iznosila 1,6 milijardi evra!

Vlada je odložila privatizaciju na godinu dana za 17 društvenih preduzeća, koja su na početku 2014. godine zapošljavala 23.674 radnika, i u zavisnim društvima još oko dve hiljade, jer postoje realne šanse da se revitalizuju, obzirom da su istekli svi razumni rokovi za njeno okončanje, a i odlaganje izmirenja obaveza ovih preduzeća, putem njihovog uvođenja u postupak restruktuiranja, istekao je po odluci Ustavnog suda 31. maja ove godine.

Poznato je da je prvo društveno preduzeće uvedeno u zaštitu od poverilaca, proglašenjem restruktuiranja, bio "21 oktobar" iz Kragujevca, kojeg je 20. februara 2003. Agencija za privatizaciju uvela u postupak restruktuiranja. Do danas je od tada prošlo više od 12 godina.

Bivši ministar Dinkić u postupku restruktuiranja od 179 društvenih preduzeća i 102 njihova zavisna društva, uspešno je privatizovao samo Radio JAT sa tri zaposlena, a na suštinskom restruktuiranju ništa nije radio.

Tako se mera restruktuiranja pretvorila u meru izigravanja poverilaca, koji su tim zakonom bili zaštićeni, jer nisu bili u obavezi izmirenja svojih obaveza prema dobavljačima, bankama, državi i zaposlenima.

Pet najvećih dužnika imaju ukupne obaveze 1,7 milijardi evra i to: RTB Bor 703 miliona evra, Petrohemija 498, Galenika 220, JP za podzemnu eksploataciju uglja Resavica 146 i Holding Industrija kablova Jagodina 138 miliona evra.

O kolikim iznosima se radi najbolje potvrđuje činjenica da je Vlada zakinula deo penzionera za ovu 2015. godinu umanjenjem njihovih penzija za ukupno 210 miliona evra, a državne, i službenike u javnim preduzećima za 220 miliona evra.

Ta mera nije dobronamerno primljena od oštećenih građana, jer se ispostavilo da se sa tih 430 miliona evra "puni" prazan republički budžet, a ne da se ta namenska sredstva upotrebe za otklanjanje posledica poplava ili za izgradnju brana, nasipa i jezera za sprečavanje štete od budućih padavina.

Poznato je da je Agencija za privatizaciju i Ministarstvo privrede prošle godine objavilo opšti poziv zainteresovanim potencijalnim kupcima da se prijave, po tome ništa nije urađeno, pa čak ni posle 1. aprila ove godine, na sajtu Agencije nema bilansa ovih preduzeća za 2014. godinu iako je prošlo godina i dva meseca od predaje godišnjih obračuna, a i Agencija za privredne registre još javnosti nije stavila na uvid te bilanse, pa se i dalje služimo bilansima iz 2013. godine.

 

    RTB Bor

U sastavu RTB Bor posluju Rudnici bakra Bor, Rudnik bakra Majdanpek, Topionica i Rafinacija Bor, bitni privredni subjekti zaštićeni ovom izmenom zakona za još najduže godinu dana, jer su Fabrika lake žice i Fabrika opreme i delova, u stečaju, dok se Industrija za preradu (Zlatara, Majdanpek), nalazi u odvojenom postupku privatizacije, a Institut za bakar nema neki poseban značaj u ukupnoj privatizaciji ovog giganta.

Ukupan broj zaposlenih u ova tri zaštićena privredna društva i matičnoj Grupaciji je 5.091 radnik. Ukupna knjigovodstveno iskazana vrednost poslovne imovine (stalne i obrtne) je 513 miliona evra, a obaveze RTB Bor su 703 miliona evra, obzirom da su kumulirani gubici dostigli 308 miliona evra.

Ukupan poslovni prihod RTB Bor u 2013. godini bio je 220,6 miliona evra, uz iskazivanje poslovanja na pozitivnoj nuli, iako je jasno da Rudarski basen Bor ima skrivene gubitke i izbegava da ih iskaže.

 

    Petrohemija AD, Pančevo

Petrohemija iz Pančeva je osnovana 8. jula 1975. godine i danas posle punih 40 godina poslovanja dostigla je da su joj obaveze dostigle iznos od pola milijarde evra!

U ovom hemijskom kompleksu ima 1.787 zaposlenih. Na ukupnoj knjigovodstveno iskazanoj vrednosti poslovne imovine od 149 miliona evra obaveze su dostigle više od tri puta veći iznos.

Gubitak u poslovanju Petrohemije, Pančevo iznosi 510 miliona evra. Ako se uzme u obzir ukupan ostvareni prihod u 2013. godini od 371 milion evra i u toj godini iskazanim gubitkom u iznosu od 103 miliona evra, ili 27,8 odsto prihoda, jasno je da Petrohemija ako uopšte nađe kupca, da će poverioci biti zakinuti za nekoliko stotina miliona evra.

 

    Galenika AD, Zemun

U ovom fabrmaceutskom kompleksu koji u toj delatnosti jedini u Evropi posluje sa gubicima, zaposleno je 2.062 radnika. Ukupna knjigovodstveno iskazana vrednost poslovne imovine na kraju 2013. godine iznosila je 146 miliona evra, a ukupne obaveze Galenike AD dostigle su 220 miliona evra, jer su kumulirani gubici dostigli do kraja te godine 227 miliona evra.

Kadrovi Socijalističke partije Srbije sahranili su ovu farmaceutsku kuću. U toj godini na ostvarenom prihodu od 38 miliona evra iskazan je gubitak u toj godini od 42,7 miliona evra, ili na dinar prihoda 1,12 dinara gubitka. Galenika AD ima kupca, ali neko mora preuzeti pretežan deo obaveza, ili poverioci moraju preuzeti taj teret na sebe.

JP Resavica za podzemnu eksploataciju uglja čini sledećih devet rudnika sa 4.125 zaposlenih: Rudnik antracita Vrška Čuka; Rudnik kamenog uglja Ibarski rudnici; Rudnik mrkog uglja Rembas, Resavica; Rudnik mrkog uglja Bogovina. Bogovina; Rudnik mrkog uglja Soko, Sokobanja; Rudnik mrkog uglja Jasenovac, Krepoljin; Rudnik mrkog uglja Krepoljin, Krepoljin; Rudnik lignita Štavalj, Štavalj: Aleksinački rudnici, kao i dva zavisna društva sa 100% kapitala JP Resavica; Ćula, doo za ugostiteljstvo, sa 134 zaposlena i Rembas trans, doo za prevoz putnika, sa 96 zaposlenih.

Ukupne obaveze ovog javnog preduzeća na kraju 2013. godine iznosile su 146 miliona evra, a knjigovodstveno iskazana vrednost ukupne poslovne imovine samo 66 miliona evra, jer ugalj i sami rudnici su u državnom vlasništvu.

U 2013. godini JP Resavica ostvarila je ukupan prihod u iznosu od 37 miliona evra, uz iskazivanje gubitka u toj godini u iznosu od 10,3 miliona evra, što predstavlja 27,77 odsto ukupnog prihoda.

Holding Industrija kablova iz Jagodine sa 2.014 zaposlenih su peti najveći dužnik od 17 posebno zaštićenih društvenih preduzeća, sa ukupnim iznosom obaveza od 138 miliona evra. Knjigovodstveno iskazana vrednost ukupne poslovne imovine Kablova iznosi 117 miliona evra, koliki iznos predstavljaju i ukupni akumulirani gubici do kraja 2013. godine. U toj godini ostvaren je ukupan prihod u iznosu od 39 miliona evra, uz iskazivanje neto dobitka u poslovanju te godine od milion evra.

 

    FAP AD, Priboj

FAP zapošljava 1.108 radnika i raspolaže sa ukupnom vrednošću poslovne imovine od 80 miliona evra, dok su ukupne obaveze ovog proizvođača kamiona dostigle dva miliona evra više od te vrednosti imovine. Kumulirani gubici do kraja 213. godine dostigli su 82 miliona evra.

U toj godini ostvaren je ukupan poslovni prihod od samo 4,8 miliona evra i na tom prihodu iskazan gubitak u poslovanju od 14,7 miliona evra, što je tri puta više od ukupnog prihoda.

 

    Trayal Corporacija, Kruševac

Ukupna knjigovodstveno iskazana vrednost celokupne poslovne imovine iznosi 80 miliona evra, dok su ukupne obaveze Trayala 75 miliona evra, koje su nastale do kraja 2013. godine, usled kumuliranja gubitaka u poslovanju od 62 miliona evra.

Korporacija je u toj godini sa 1.687 zaposlenih ostvarila ukupan prihod od 17,5 miliona evra, i na tom prihodu iskazan je gubitak u poslovanju te godine u iznosu od 6,5 miliona evra.

 

    PKB Korporacija

Vlasništvo nad akcijama PKB Korporacije u Centralnom registru hartija od vrednosti upisano je da sto odsto pripada Gradu Beogradu. Korporacija zapošljava 1.108 radnika i raspolaže sa ukupnom vrednošću poslovne imovine od 300 miliona evra, dok su ukupne obaveze ovog poljoprivrednog kombinata dostigle 60 miliona evra.

Kapital PKB na kraja 2013. godine iznosi 208 miliona evra i sa tim iznosom pokriva 70 odsto ukupne vrednosti poslovne imovine. U toj godini ostvaren je ukupan poslovni prihod od 50 miliona evra, i na tom prihodu iskazan neto dobitak u poslovanju od 19 miliona evra, što je izuzetno visok nivo.

 

    Yumco AD, Vranje

Pamučni kombinat Yumco iz Vranja koji zapošljava 1.762 radnika raspolaže sa nešto više od 23 miliona evra ukupne vrednosti poslovne imovine. Ovo akcionarsko društvo, kao i brojna druga iz ovog popisa, ostalo je bez dinara sopstvenog kapitala, obzirom da su kumulirani gubici, do, i iznad vrednosti kapitala, do kraja 2013. godine, dostigli 42 miliona evra. Usled toga, ukupne obaveze su dostigle 37 miliona evra. U toj godini Yumco je ostvario poslovne prihode od samo 7,5 miliona evra, uz iskazivanje gubitka u poslovanju četiri miliona evra.

 

    Ikarbus AD, Zemun

Ovaj zemunski proizvođač autobusa ima 321. zaposlenog, a raspolaže ukupnom vrednošću poslovne imovine, iskazanu u knjigovodstvu, od 21 milion evra, ostao je bez sopstvenog kapitala, dok su kumulirani gubici dostigli do kraja 2013. godine, iznos od 13,7 miliona evra. U toj godini ostvaren je prihod od samo 8,7 miliona evra, uz iskazivanje gubitka u poslovanju te godine u iznosu od 840.000 evra.

 

    FAM AD, Kruševac

Fabrika maziva AD iz Kruševca ima 218 zaposlenih, a raspolaže ukupnom vrednošću poslovne imovine, iskazanu u knjigovodstvu, od 60 milion evra i ima sopstveni kapital u iznosu od 18,6 miliona evra.

U 2013. godini ostvaren je prihod od 15,7 miliona evra, uz iskazivanje gubitka u poslovanju te godine u iznosu od 6,3 miliona evra.

 

    Politika AD, Beograd

Akcionarsko društvo Politika ima 329 zaposlenih. Ukupna vrednost poslovne imovine, u knjigovodstvu iskazane, iznosi 38,5 miliona evra, dok je preostali sopstveni kapital 11,7 miliona evra, obzirom da su kumulirani gubici do kraja 2013. godine dostigli 24 miliona evra. U toj godini ostvaren je ukupan prihod od 9,2 miliona evra, uz iskazani gubitak u poslovanju te godine u iznosu od 5,8 miliona evra, što čini 63 odsto ukupnog prihoda.

 

    Prva Petoljetka AD, Trstenik

Privredna društva PPT – TMO, AD PPT – Servo uređaji, AD PPT -Kočiona tehnika, AD PPT – Zaptivke, AD Holding Prva Petoljetka AD i četiri ostala akcionarska društva, imaju ukupno 1.196 zaposlenih i raspolažu poslovnom imovinom, po knjigovodstveno iskazanoj vrednosti, 56 miliona evra, u prebijenom iznosu veći je gubitak iznad kapitala od preostalog kapitala za 4,8 miliona evra, pa su njihove ukupne obaveze dostigle na kraju 2013. godine 60 miliona evra.

Ovoj iznos obaveza nastao je jer su u proteklim godinama kumulirani gubici dostigli iznos od 45 miliona evra. U toj godini ovih pet akcionarskih društava ostvarilo je ukupan prihod u iznosu od samo 9,8 miliona evra, uz iskazani neto gubitak u poslovanju te godine u iznosu znatno većem od ukupnog prihoda, od 17,4 miliona evra.

U Holdingu Prva Petoljetka ostalo je još 10 zavisnih privrednih društava kojima je preostalo izlaganje aukcijskoj prodaji ili uvođenjem u stečaj, a to su: Preduzeće za proizvodnju hidrauličnih cilindara, Preduzeće za proizvodnju hidroenergetskih uređaja, Preduzeće za proizvodnju industrijske pneumatike, Preduzeće za prevoz robe i putnika, Preduzeće za promet repromaterijala, Preduzeće za održavanje i remont, Preduzeće za ugostiteljstvo, Preduzeće za čuvanje objekata i Naučni centar, sa 1.372 zaposlena.

Svih pet dosadašnjih vlada, od 2001. godine, vodile su haotičan process privatizacije, a Agencija za privatizaciju obrazovana je na partijsko-rođačkoj liniji, sa kadrovima koji nisu imali nikakvo praktično znanje iz tržišta i tehnologije pojedinih proizvodnih procesa, već samo i samo znanje stranih jezika.

Sama činjenica da je izolovano još od početka 2003. godine 179 velikih poslovnih Sistema, koji su nezakonito i protivustavno zaštićeni od poverilaca, u kojima nije sprovedeno nikakvo restruktuiranje, a kao što smo istakli, da je jedna uspešna prodaja Radio JAT-a, sa tri zaposlena, govori da su vlade, Ministarstvo privrede i Agencija za privatizaciju sklanjali problem "pod tepih".

Na drugoj strani, dati tri neprezadužene šećerane jednom od stranačkih prvaka za po tri evra, Demokratska stranka, kao vladajuća u desetogodišnjem periodu, nagrađivala je svoje kadrove, dodajući im i bivšu zgradu Centralnog komiteta, sa još dodatka dva hektera zemlje, a restruktuiranje je prepustila da izvede njen koalicioni partner "G 17plus".

To što te privatizacije nisu poništene od naredne vlade Socijalista i Naprednjaka, kao i što nije donet zakon, kao u Hrvatskoj, o nezastarevanju kriminala u privatizaciji, je abolicija ministra Dinkića, jer lično mu sadašnji predsednik vlade, garantuje imunitet.

Međutim, kad u narednoj godini nastanu lokalni problemi zbog neizvedenog restruktuiranja 179 privrednih subjekata, na stub srama doći će Napredna stranka i njen jedini vođa, pa će nerešeni problem isplivati na površinu.

Mi stručnjaci nikad nećemo verovati sadašnjem predsedniku republičke vlade, sve dok su njegovi najveći ekonomski stručnjaci i poštovani građani Dinkić i Vlahović. Vlahović, iako bivši čelnik u Ministarstvu privrede i Agenciji za privatizaciju, zajedno sa Dankom Đunićem, protivzakonito je kupio na tenderu Trgovinsko preduzeće "Novi dom", iako nije ispunjavao osnovni uslov, da se kupac najmanje pet godina bavio proizvodnjom u industriji nameštaja. Ali su na taj način stekli 47.000 m2 poslovnog prostora, sadržanom u robnim kućama, objektima maloprodaje, poslovnim zgradama, magacinima i fabrici nameštaja u Beogradu, u ulici Vojvode Stepe.

Danas je na mestu te fabrike gradilište prodato nekom strancu, a nikakav process protiv Đunića i Vlahovića se ne vodi. Poznato je na koji način su bogatstvo od ovog osiromašenog naroda stekli Božidar Đelić i Radovan Jelašić.

I posle ove vlade doći će nova vlada, na razvalinama srpske privrede, osiromašenom narodu instalirane su strane banke, a partijski kadrovi pored četiri velike banke, ciljno likvidirane, likvidirali su pet novih banaka, ostavljajući narodu milijardu evra novih gubitaka u tim bankama, a ovih dana "mečka igra još pred nekim bankama".

Dugovanje Koncerna Farmakom iz Šabca od 455 miliona evra, a da celokupna imovina kojom Koncern raspolaže na tržištu vredi oko 80 miliona evra, otvara vrata Demokratskoj stranci da odgovori ko je sve uzimao apanažu za aranžirane kredite ovom propalom gigantu. Ko je kriv za propast Interkomerca, Beohemije, većinskih vlasnika Fabrike crepa u Kikindi, odvedene u stečaj,

Odgovornosti za finansijsku kocku Lazarevića, Đurića i brojnih drugih biznismena došla je na naplatu.

 

    A 1. Agencija u blokadi!

Blokiran račun Agencije za privatizaciju, za iznos od 15.823.867,79 dinara, neprekidno duže od 22 dana, zbog izgubljenog spora sa jednim kupcem u privatizaciji.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

UVOŽENA KANCEROGENA HRANA U SRBIJU PREKO DILA DRŽAVNIH SLUŽBENIKA I STRANIH BIOTEHNOLOŠKIH KOMPANIJA!!!

 

Od početka ove godine, u Srbiju je ušlo preko sto tona mesnih prerađevina koje su zabranjene u EU, čak i kao hrana za pse i mačke! Ministarstvo unutrašnjih poslova i bezbednosne službe se već godinama ne oglašavaju o tome kakva su im saznanja o kriminalnim aktivnostima uvoznika prehrambenog smeća. Javnost u Srbiji ne zna ni ko je od naših stručnjaka, zaposlenih u državnoj službi i funkcionera interesno povezan sa biotehnološkim kompanijama i stranim vladama, koje nam agresivno nameću tu višestruko dokazano štetnu tehnologiju.

 

                    Vuk Stanić

TROVANJE NARODA PO DIKTATU I UZ PROFIT2

 

Tokom 2014. godine, u Srbiju je uvezeno 22 miliona tona mleka. Jedina mlekara koja je proteklih nedelja otkupljivala mleko od malih srpskih gazdinstava je Šabačka mlekara, ali ova mlekara, verovali ili ne, nije stavljena na spisak onih koji mogu mleko otkupljivati u skladu sa Vladinim programom!

Kako menadžmentu te mlekare nije u interesu mešetarenje i uništenje malih proizvođača, oni su stvari stavili na papir i izračunali da se ipak isplati kupovati mleko od srpskih seljaka. Istina, dok traje ovaj kriminalni režim, Šabačka mlekara nikada neće takvim poslovanjem ostvariti nenormalne zarade kakve interesuju grupaciju Salford, ali će moći da posluje uspešno i pozitivno.

Istražujući zbog čega Vlada Srbije nije Šabačkoj mlekari dozvolila da i ona zaradi na interventnom otkupu mleka, rečeno nam je da je na spisak onih koji mogu da učestvuju u interventnom otkupu pre svih uticao ozloglašeni sekretar Ministarstva poljoprivrede Danilo Golubović.

Kao što već godinama radi, Golubović i sada zagovora stvari koje su na štetu malih proizvođača, ali i zdravlja nacije. Da je radio po zakonu i u interesu države, on je odavno trebao da pokrene inicijativu zabrane uvoza smrznutog mesa, mleka, ali i svinja iz Evropske unije, jer bi u tom slučaju domaći proizvođači imali daleko veći profit, a država Srbija veće prihode od doprinosa i poreza koje bi mali proizvođači platili. Ali, njegova kriminalna aktivnost jednostavno ne sme da stane! Ko jednom uđe u kolo sa velikim, mafijaškim distribucijama prehrambenog đubreta, za njega nema stajanja…

Sasvim opravdano se sumnja, i da velike količine mleka koje su uvezene u Srbiju, vode poreklo od krava koje su hranjene genetski modifikovanim (GMO) usevima. Nikome u Ministarstvu poljoprivrede ne pada na pamet da to i proveri…

Na poslednjem sastanku kome su prisustvovali predsednik Vlade Aleksandar Vučić, službenici Ministarstva poljoprivrede i mali proizvođači koji su tražili da Vlada Srbije stopira nekontrolisani uvoz mesa, mleka, mlečnih proizvoda, Golubović se usprotivio ovakvom zahtevu ističući da sporazum sa EU to ne dozvoljava.

Na opšte zaprepašćenje prisutnih, jedan od malih proizvođača izvadio je iz džepa pomenuti sporazum i okrenuo stranu na kojoj piše da Srbija ima pravo na "prelevmane" u trgovini sa EU.

Prelevmani i služe, istakao je ovaj paor, da države koje treba da pristupe EU, a nisu još dovoljno ekonomski jake, zaštite svoje poljoprivrednike i dozvoljeno ih je držati na snazi sve do punopravnog članstva u EU…

Ovo nije i jedini slučaj da Golubović namerno pogrešno citira, međunarodne sporazume, u korist domaćih tajkuna i velikih multinacionalnih kompanija.

Državni sekretar najavio je i izmenu Zakona o genetski modifikovanim organizmima kako bi se udovoljilo zahtevu Svetske trgovinske organizacije (WTO). Prema Golubovićevom tumačenju Srbija je dužna da dozvoli promet GMO proizvoda jer je to obaveza koja proizilazi iz duha slobodne trgovine koja je predviđena sporazumom STO.

Da ovo nije tačno potvrđuje i činjenica da je Evropska komisija krajem aprila, pripremila novi propis koji dozvoljava zemljama članicama da zabrane uvoz GMO hrane! Zapravo jedina zemlja od svih članica STO koja zahteva od Srbije da dozvoli promet GMO, je Amerika! Koja nije članica Evropske unije!

 

       Uvoz stranog trećerazrednog mleka

 

Investicioni fond Salford, koji je osnivač Denjub fuds grupe, koja je kupila Beogradski Imlek i Subotičku mlekaru, glavni je krivac za aktuelni poremećaj na srpskom tržištu mleka. Umesto da sa drugim velikim igračima otkupe viškove mleka od 7.000 domaćinstava kako je tražila Vlada Srbije, oni su uvezli veliku količinu mleka u prahu iz Holandije.

Holandsko mleko u prahu, Salford je zapravo dovezao do Bosanske Dubice, odakle je na sumnjiv način uvezeno u Srbiju, kao bosansko mleko u prahu. Upućeni tvrde da u Bosni i Hercegovini ne postoji nijedno postrojenje za preradu mleka u mleko u prahu, što je još jedan dokaz da je zapravo Salford preko Dubice samo "štelovao" papire.

Kako bi smo pojasnili zašto je Salford imao interes da ovo uradi, podsetićemo da je Vlada Srbije odobrila projekat po kome je trebalo da 25 velikih otkupljivača mleka, kupe viškove od 7.000 malih srpskih proizvođača.

Takva odluka je donesena kako bi se sprečilo da seljaci svakodnevno bacaju mleko. Veliki igrači su trebali da otkupe mleko, prerade ga u prah, i da ga potom prodaju Robnim rezervama. Robnim rezervama je takođe naređeno da mleko u prahu i otkupe, i tako je problem malih proizvođača trebalo da bude rešen u potpunosti.

Međutim, kako Salford u Srbiji ima postrojenja da mleko koje otkupi od seljaka preradi u prah, tu nije trebalo da bude većih problema. Ipak, oni su izračunali da je jeftinije da uvezu već gotovo mleko u prahu, koje decenijama stoji u holandskim magacinima, i da ga potom prodaju Robnim rezervama.

Kako je državna administracija i sva politička elita sastavljena od korumpiranih kriminalaca, Salfordu je pošlo za rukom da prvi deo prevare uspešno sprovede. Holandsko mleko u prahu je uspešno uvezeno u Srbiju, ali su na opšte iznenađenje svih, službenici Robnih rezervi svoj posao uradili u skladu sa zakonom.

Ljudima iz Salforda su objasnili da oni treba da isporuče mleko u prahu koje su proizveli od domaćeg mleka, a ne da im šalju ono koje su uvezli iz Holandije. Glumeći naivnost, iz Salforda su saopštili da očekuju da Robne rezerve hitno prime 80 tona mleka u prahu koje su poslali, jer je u pitanju baš kao što je i traženo proizvod urađen od domaćeg mleka.

Ne verujući da neko može da bude toliko bezobrazan i pokvaren, službenik Robnih rezervi im je skrenuo pažnju:

Mleko u prahu mora imati prateću dokumentaciju, u kojoj piše, od kojih je gazdinstava koja količina svežeg mleka otkupljena sa datumima i validnim popisima. Ta dokumentacija mora odgovarati onoj koja prati mleko u prahu za koje tvrdite da je napravljeno od domaćeg mleka.

Količine onoga što je otkupljeno moraju se poklapati sa sa onim što šaljete. Znate jedan kilogram neobranog mleka daje oko 200 g. mleka u prahu, pa ukoliko želite da primimo i uskladištimo 80 tona koje ste poslali potrebno je da nam date dokaze da ste kod malih domaćinstava kupili 400 tona mleka, a vi tu dokumentaciju nemate

U međuvremenu, više službenika Robnih rezervi je pod stalnim pritiskom, prećeno im je, ali za sada nisu popustili pod pretnjama tajkuna.

Inače Salford i druge 24 kompanije mesecima ucenjuju male proizvođače cenama koje su ispod tržišnih, dok svoje proizvodne kapacitete popunjavaju uvozom trećerazrednog jeftinog mleka, mleka u prahu i drugih gotovih mlečnih proizvoda.

 

       Srpski političari interesno povezani sa biotehnološkim kompanijama

 

Razumno objašnjenje za postupanje ljudi kao što su sekretar Golubović ili šef pregovaračkog tima za pristupanje Srbije EU Tanja Miščević nema, jer i oni sami dobro znaju da je, Svetska zdravstvena Organizacija (WHO) objavila je da je glifosat, aktivni sastojak u herbicidu "Raundap" (Roundup) Monsanto korporacije, kojim se prskaju GMO usevi kancerogen za ljude.

Činjenica da Luksemburg skoro ništa od zakona o GMO nije uskladio sa EU a članica je i EU i STO-a, a što je u suprotnosti sa tvrdnjama domaćih GMO lobista da je slobodan promet degenerisane hrane uslov svih uslova. Srećom u EU se sve više ljudi priziva pameti pa je tako u Nemačkoj, krajem Januara, 50.000 ljudi bilo na protestu protiv GMO, i protiv Sporazuma o slobodnoj trgovini EU i SAD (TTIP)!

Iz svega navedenog jasno je, Srbija ne treba da menja zakon o GMO tako da on bude opušteniji, već ga treba pooštriti i dozvoljeno prisustvo od 0,9 odsto GMO organizama koliko je sada dozvoljeno, treba zameniti potpunom zabranom prisustva GMO, makar to značilo zatvaranje Mekdonaldsa ili da na rafovima prodavnica više neće biti Nestle čokolada.

Nažalost, u Srbiji ima mnogo beskrupuloznih, pa su tako neki od službenika Ministarstva poljoprivrede tvrdili da je dobro da za obnovu našeg stočnog fonda, desetkovanog u poplavama, koristiti modifikovane sojine sačme za ishranu životinja. Ta sačma je jeftinija i krupnija, isticali "stručnjaci" Ministarstva poljoprivrede protekle godine.

Ipak, mnogo je indicija da ova vlada ne odustaje od namere da liberalizuje domaće tržište za GMO proizvode. Od parlamentarnih političkih stranaka nijedna nije zauzela stav, i retke su one organizacije koje su jasno i nedvosmisleno rekle da su protiv GMO.

Interesantno je da svaki put kada krenu medijske pripreme za izmenu Zakona o GMO, vlast koristi istu frazu: Zakon nije bezbedan i ne štiti na dovoljan način naše stanovništvo!

Zakon definitivno ima manjkavosti, pošto bi morao da bude znatno restriktivniji, ali glavni problem je što ga naše vlasti ne primenjuju, pa zato imamo ilegalne zasade. Nemamo podataka o tome, kako su se i da li su se uopšte završili postupci protiv brojnih prekršilaca, koji su unosili genetički modifikovano seme u Srbiju i bavili se uzgojem zabranjenih biljnih kultura.

Ministarstvo unutrašnjih poslova i bezbednosne službe se već godinama ne oglašavaju o tome kakva su im saznanja o kriminalnim aktivnostima vezanim za nepoštovanje postojećeg zakona, kao ni ko je od naših stručnjaka, zaposlenih u državnoj službi i funkcionera interesno povezan sa biotehnološkim kompanijama i stranim vladama, koje nam agresivno nameću tu višestruko dokazano štetnu tehnologiju.

Između ostalog, Tužilaštvo se uopšte nije izjasnilo o krivičnoj prijavi koju je grupa građana podnela protiv bivšeg ministra poljoprivrede, sada Vučićevog savetnika, Dragana Glamočića, koga više ne štiti imunitet.

U svojoj izjavi medijima povodom namere da se legalizuje GMO, sekretar ministarstva poljoprivrede Danilo Golubović navodi i da će Vlada RS o izmenama zakona odlučivati u saradnji sa stručnom javnošću u zemlji. Njegova izjava je najbolji dokaz da vlast ne planira da pitanje GMO, stavlja ne referendum, odnosno da će narod biti isključen iz odlučivanja o svojoj sudbini.

 

       Da li Vučićev brat uvozi zatrovano, separisano meso?

 

Prema sada važećim propisima EU, GMO ne može biti pušten na tržište ukoliko nije prošao temeljnu procenu rizika Evropske agencije za bezbednost hrane i ekspertskih tela zemalja članica i dobio dozvolu.

Pored toga, potrebno je da firma koja ima dozvolu sprovodi striktan nadzor mogućih neželjenih efekata GMO na životnu sredinu, pri čemu EFSA (Evropska agencija za bezbednost hrane) redovno kontroliše taj nadzor.

Zemlje članice mogu da se pozovu na bezbednosnu klauzulu i zabrane čak i one kulture koje su prošle procenu na nivou EU ukoliko smatraju da predstavljaju rizik za životnu sredinu ili zdravlje.

Zemlje članice to i čine, s tim što EFSA redovno daje negativna mišljenja o zasnovanosti tih obrazloženja. Sa druge strane mnoge države članice suprotno mišljenjima EFSA uvek smišljaju način da svoje tržište zaštite od GMO-a različitim ne carinskim barijerama.

Tu treba naglasiti da bitnu ulogu igra administracija država članica, koja ukoliko je nacionalno orjentisana uvek može uspešno i da zaštiti državu članicu od pogrešnih odluka donesenih na nivou unije.

Službenici poput onih koji rade u našim ministarstvima koji su uvek spremnih da bez razmišljanja sprovedu i ispune svaki zahtev iz EU, ili da za mito koje im daju tajkuni rade na štetu države predstavljaju veliku opasnost za svaki narod i državu…

Jedan od primera koji najbolje odslikava kakvi su službenici u našim ministarstvima je događaj sa nedavnog sastanka u ministarstvu poljoprivrede: nakon više meseci, mali poljoprivrednici uspeli su da se sastanu sa predsednikom Vlade Aleksandrom Vučićem, i da mu skrenu pažnju na to koliku im štetu donosi nekontrolisan uvoz, mesa, mleka i mlečnih proizvoda. Smatrajući da je dovoljno da ih uputi na razgovor u Ministarstvo poljoprivrede, Vučić je to i učinio.

Na razgovorima sa ljudima iz Ministarstva poljoprivrede, oni su istakli i zahtev za izmenom pravilnika smrti kojim se dozvoljava uvoz mesnih otpadaka, tražili su i zabranu uvoza mesa, mesnih prerađevina, kao i zabranu uvoza mleka i mleka u prahu.

– Možda vas jeste na razgovor poslao Aleksandar Vučić, ali smo mi našli prolaz do Vučićevog brata Andreja. Zato nemojte misliti da postoji šansa da se pravilnici o mesu i mesnim prerađevinama izmene, saopštili su im službenici među kojima su bili Sanja Čelebićanin i Danilo Golubović.

Ukoliko je narodna poslovica koja kaže da gde ima dima ima i vatre tačna, onda je ovo svakako priča koju treba temeljnije proveriti. Našem novinaru, nedavno je pokazan i-mejl iz premijerovog inboksa, u kome mu osoba čiji identitet ne možemo da otkrijemo, postavlja pitanje: da li je istina da je Andrej, (Andrej Vučić) zaista ušao u poslove uvoza mašinski separisanog mesa, koje je u Evropskoj uniji zabranjeno stavljati čak i u hranu za mačke!

Istovremeno, u toku je izrada predloga promene pravilnika koji je široj javnosti poznat kao pravilnik smrti, a u grupi stručnjaka koji rade ne predlogu izmena je i doktor veterine Miroslav Stojšić.

Stojšić je ranije u izjavi za naš list, okarakterisao aktuelni pravilnik kao "pravilnik smrti".

Kancerogeni aditiv E407 koji izaziva ulcerativni kolitis, u Srbiji je dozvoljeno stavljati čak i u dečiju hranu. Na pakovanju ovog aditiva piše da uzrokuje rak debelog creva.

Stavljaju ga u gotovo sve mesne prerađevine, rekao je tada Stojšić i na naše pitanje kojim zakonom je to dozvoljeno, on je objasnio da se radi o "Pravilniku o kvalitetu usitnjenog mesa, poluproizvoda od mesa i proizvoda od mesa".

U pitanju je "Pravilnik Smrti", rekao je tada Stojšić i tom prilikom objasnio da je taj "pravilnik", pre nekoliko godina, usvojila komisija u kojoj su bili, Sanja Ćelebičanin, načelnik Republičke veterinarske inspekcije, Ilija Vuković, profesor Veterinarskog fakulteta, Ljiljana Petrović, profesor Tehnološkog fakulteta, a sa njima u komisiji su bili i svi veći predstavnici mesne industrije.

Da je takav pravilnik donet u vreme Tita, mislim da bi ih sve streljali, rekao je tada Stojšić. On je kasnije u više navrata objasnio da je istim pravilnikom dozvoljeno u viršle, mleveno meso, kobasice stavljati mašinski otkošeno pileće i svinjsko meso i ne samo mašinski otkošeno gde se koske delimično odvajaju, već i mašinski separisano, odnosno, ono gde su meso i koske zajedno samleveni.

Osim kostiju, ta masa sadrži oči, bubrege, trtične žlezde i creva, gde se u velikoj meri sakupljaju ostaci hormona i antibiotika, koje daju životinjama. Ovi otpaci odavno su zabranjeni u Evropi za ljudsku ishranu, i godinama su stavljani u hranu za mačke. Kada je studija pokazala da je ovakva hrana uzrokovala povećan broj karcinoma kod kućnih ljubimaca. U Evropi su ovi otpaci zabranjeni čak i kao dodatak hrani za mačke.

Proizvođači mesa u Nemačkoj dužni su da ovakve mesne otpatke, ili unište, ili izvezu u roku od 48 sati. Zbog čega kamioni srpskih preduzetnika uvek čekaju spremni ispred ovih fabrika u Nemačkoj? Svake godine u Srbiju se uveze stotine tona ovog kancerogenog mesnog otpada, koji se potom stavlja u viršle za decu, kobasice, paštete, a ponekada je u procentu većem od 50 odsto to đubre zajedno sa sojom u sastavu mlevenog mesa, koje kupujemo u prodavnicama.

 

    A 1. Ševarlića tuže jer zna matematiku

Kada je profesor poljoprivrednog fakulteta u Beogradu Miladin Ševarlić na osnovu javnih podataka Ministarstva poljoprivrede izračunao da u Srbiji ima 5.000 hektara zasejanih genetski modifikovanom sojom, zaprećeno mu je krivičnom prijavom.

Kasnije se ispostavilo da je u pitanju podatak izračunat na osnovu objavljenih informacija koji je svako mogao da izračuna, pa su nadređeni iz Ministarstva poljoprivrede odustali od tužbe.

– Izjavili su da su Kontrolisali kontrolisali 1.300 parcela pod sojom i uzeli 45 sumnjivih uzoraka. Kako su objavili, 42 su bila pod GM sojom. Ta 42 uzorka nalazila su se na ukupnoj površini od 23 hektara i kažu to je minorno, to nije ništa.

Hteli su da me tuže, jer sam izjavio da u Srbiji ima do 5.000 hektara pod GM sojom, a do tog podatka se dolazi prostom računicom. To nije samo 23 hektara, kako su objavili. Danas, verujem, ima manje, ali ne zato što se država bori za to nikada nisu pokazali ni objavili imena počinilaca, nisu prikazali uništavanje ovih zasada u toku vegetacije, niti su nekoga kaznili sankcijama koje su kod nas, inače, za ova dela sedam puta manje nego u susednoj Hrvatskoj. Danas je manje samo zbog toga što nam je propalo stočarstvo, objasnio je Ševarlić.

Inače Srbija je trenutno najveći evropski proizvođač nemodifikovane soje. Deseti smo svetski izvoznik kukuruza koji nije genetski modifikovan. Ovako mala zemlja izvozi enormne količine ovih sirovina, a uvozimo meso životinja koje su hranjenje GM proizvodima GMO sojom. Uvozimo i takvu sojinu sačmu, a to je počelo, kada su nam SAD „poklonile" 50.000 tona sojine sačme za koju se znalo da je od GMO soje.

Tada smo najviše zagadili naše stočarstvo. Sve je završilo u našim oborima i štalama odnosno na našim trpezama, kroz razne vrste mesa i prerađevina od takvog mesa. Srpske trpeze pune su mesa od životinja hranjenih GMO sojom.

Iako imamo jedan od najrigoroznijih zakona koji zabranjuje uvoz, promet i proizvodnju GMO u Srbiji, što može da se iskoristi kao odličan marketing za izvoz agrarnih proizvoda.

U Srbiji je tri četvrtine opština i gradova usvojilo deklaraciju protiv GMO. Anti GMO aktivisti planiraju i da formiraju savez Opština i gradova pod nazivom: „Za Srbiju bez GMO" i da institucionalizuju masovnu podršku lokalnih samouprava protiv uvoza, uzgoja i prometa GMO.

Od 1996. godine, kada je počelo sa milion hektara pod GMO usevima u Americi, danas u celom sveti ima 170 miliona hektara pod GMO. Svim državama u kojima postoje GMO usevi postoje i zdravstveni problemi onih koji su uključeni u njegovu proizvodnju. Najčešće uzgajivači oboljevaju od raka, a česti su i mentalni poremećaji.

 

    Glosa

Tajna iz premijerove elektronske pošte: Andrej Vučić, uvoznik separisanog mesa zabranjenog u EU!

Ukoliko je narodna poslovica koja kaže da gde ima dima ima i vatre tačna, onda je ovo svakako priča koju treba temeljnije proveriti. Našem novinaru, nedavno je pokazan i-mejl iz premijerovog inboksa, u kome mu osoba čiji identitet ne možemo da otkrijemo, postavlja pitanje: da li je istina da je Andrej, (Andrej Vučić) zaista ušao u poslove uvoza mašinski separisanog mesa, koje je u Evropskoj uniji zabranjeno stavljati čak i u hranu za mačke!

 

©Geto Srbija

mateijal: List protiv mafije

U SRBIJI JE ZAKONOM ZAŠTIĆENA PLJAČKA U JAVNIM NABAVKAMA

10. јуна 2015. Коментари су искључени

 

Srbija je u proteklih 14 godina izgubila oko 10 milijardi evra zbog korupcije u javnim nabavkama, a gde je taj novac nestao nije teško pogoditi. Više puta objavljeni podaci o preko 100 milijardi dolara iznetih iz Srbije, dovoljno govore o tome. Takođe, važno je reći i to da Srbija godišnje troši tri milijarde evra za javne nabavke, a korupcija i pljačka traje redovno, uz nesebičnu pomoć pravosuđa. Na taj način akteri uvek ostanu nekažnjeni, a trag opljačkanom novcu se redovno gubi.

Bivši šef delegacije Evropske unije u Srbiji, Vensan Dežer, tvrdio je pred kraj svog mandata, da Srbija na javnim nabavkama godišnje gubi oko milijardu dolara. Ovu informaciju niko nikada nije demantovao, a sve govori da je takvo stanje i danas.

Samo godinu dana posle poslednje izmene Zakona o javnim nabavkama sprema se nova izmena! Cilj te izmene može biti samo izmišljanje novih oblika otimanja preko javnih nabavki.

 

                    Milan Malenović

OBAVEZAN MITO KAO SKRIVENA PLJACKA

 

Najveći izvor visoke korupcije, odnosno davanja mita najvišim državnim službenicima, su javne nabavke. O kolikom novcu se tu radi, vidi se već iz pregleda statističkih podataka.

Za 15 godina privatizacije Srbija je dobila između 2,6 milijardi evra (kako tvrde stručnjaci) do tri milijarde evra (kako tvrdi vlast). Direktne strane investicije u Srbiju 2013. godine (za 2014. još nema pouzdanih podataka) iznosile su između 1,229 milijardi evra i 1,485 milijardi evra, u zavisnosti koju metodologiju obračunavanja primenjujemo.

Istovremeno, na javne nabavke se iz republičkog i budžeta lokalnih samouprava godišnje izdvoji između 2,5 i 3 milijarde evra. Vlastodršcima je, zato, daleko najisplativije da se ugrađuju u javne nabavke, nego u bilo šta drugo šta se dešava u Srbiji, mada su njihovi lepljivi prsti svuda umešani.

Od 2013. na snazi je novi Zakon o javnim nabavkama, čija se izmena najavljuje već za ovu godinu. Iako je na papiru sve u najboljem redu, iskustvo pokazuje da ni izbliza nije tako. Da nešto ne valja vidi se već iz činjenice da na najvećim konkursima uvek učestvuju ista preduzeća, što pokazuje da privrednici nemaju poverenja u vlast i da smatraju da je glupo da investiraju u nabavku konkursne dokumentacije i izradu ponude kada se pobednik unapred zna.

Postoje tri najčešće metode korupcije u javnim nabavkama. Prva je saradnja davalaca usluga sa državnim službenicima, gde ponuđač, da bi dobio posao, daje proviziju službeniku. Tu spadaju i česte izmene ugovora o nabavci, čime se drastično povećava prvobitna cena iz ponude.

Drugi način je kada se davaoci usluga dogovore o ceni koja je daleko iznad tržišne. Potom se ponuđač koji je izgubio tender pojavljuju kao podugovarač pobednika.

Treći je unapred prilagođen postupak nabavke i obelodanjivanje tenderskih informacija. Rezultat je da u tom slučaju ponudu šalje samo jedan, ili svega nekoliko ponuđača, zato što je tender namešten za određenog davaoca usluge. U Srbiji, svaki treći ugovor između preduzeća i javnih zvaničnika uključuje i davanje mita kroz razne oblike (novcem, robom ili uslugom).

Izbori državnih dobavljača i izvođača sve više postaju problematični. Republička komisija za zaštitu prava ponuđača u drugoj polovini prošle godine rešavala je čak 1.094 žalbe, 28 odsto više nego godinu ranije. Od toga je u čak 65 odsto slučajeva ustanovljeno da je žalba bila opravdana, dok ranijih godina prosek osnovanih primedbi nije prelazio 60 odsto.

Dakle, stanje je sve gore! Izveštaj ove komisije i Uprave za javne nabavke pred Odborom za finansije Skupštine Srbije biće uskoro jedan od povoda za izmene Zakona o javnim nabavkama.

 

       Novi zakon neće ništa promeniti

 

Zvanično, vladajuća stranka pokušava da nađe slabe tačke pa se već unapred hvale kako će biti kažnjen svako ko sabotira nabavke ili će biti isključen iz procesa javnih nabavki.

U perspektivi je, ustvari, donošenje takvog zakonskog akta kojim će pljačka u javnim nabavkama biti zaštićena kao i učesnici u toj pljački. Naručilac javnih nabavki u sadašnjoj situaciji, nekada i mesecima ne donosi odluku ko će dobiti posao.

To znači da se vrši pritisak na najpovoljnijeg ponuđača da se povuče iz postupka. Ovo stanje će se zakonom tako regulisati da će naručiocu (čitaj, predstavniku vladajuće koalicije), biti omogućeno da bez brige angažuje koga on hoće i da od njega kupuje za državne pare šta god hoće. Važno je samo da bude "transparentan" Vođi i njegovim "blagajnicima".

Kako ova "transparentnost" tačno izgleda vidi se iz primera nemačke firme "WMT Engineering & Service GmbH". Ova kompanija se bavi revitalizacijom postojećih i izgradnjom novih deponija za otpad. Njihova specijalnost je izgradnja deponija po najvišim standardima Evropske Unije.

Zahvaljujući takvom načinu rada i saradnji sa ovom kompanijom, Hrvatska je, na primer, za saniranje starih i izgradnju novih deponija platila iz budžeta samo 20 odsto ukupnih troškova, dok je ostatak finansiran preko dobijanja bespovratnih sredstava iz različitih evropskih fondova.

Početkom februara ove godine, predstavnici WMT-a su posetili i Niš koji ima velikih problema sa deponijom na Bubnju čije otpadne vode ugrožavaju zdravlje stanovništva. Nemačka delegacija je tada razgovarala sa članom gradskog veća zaduženom za komunalne poslove Milošem Banđurom. Na kraju je dogovorena razmena određenih podataka koji bi nemačkoj strani dali mogućnost izrade stručne analize i predloga sanacije, kao i nov razgovor nekoliko meseci kasnije.

Na žalost nemačkog preduzeća, ni jedan član njegove delegacije ni na koji način nije Banđuru dao do znanja da će biti nagrađen ako upravo ova kompanija dobije posao za čiju realizaciju je i EU već obezbedila deo sredstava.

Pošto je gradska uprava dostavila WMT-u tražene informacije, ugovoren je novi sastanak na kome bi nemačka strana iznela konkretne predloge sanacije. Ni prilikom dogovaranja tog sastanka niko zvaničnicima u Nišu nije pomenuo "proviziju", odnosno mito, pa se sve dalje odigravalo na sramotu Niša i cele Srbije.

Sastanak je bio ugovoren sa pomenutim Banđurom, ali se on na istom, održanom krajem maja ove godine, nije pojavio. Sugrađani su ga videli kako u to vreme sedi u kafiću u blizini niškog sedišta Srpske napredne stranke, čiji je član. U poslednjem trenutku je, pravdajući se obavezama, sastanak otkazao i gradonačelnik Niša Zoran Perišić, takođe član SNS-a.

Umesto nadležnih i stručnih osoba, nemačku delegaciju su primili partijski funkcioneri naprednjaka: koordinator za Niš Milan Stanojković i Žarko Đorđević. Na ovaj način je delegaciji, koja je prešla nekoliko hiljada kilometara kako bi sa kompetentnima konkretno razgovarala o rešavanju problema koji tišti sve Nišlije, stavljeno do znanja da sve odluke o javnim nabavkama, a u to spada i pomenuti posao saniranja deponije, donose isključivo aparatčici Srpske napredne stranke i to nakon izvršene analize isplativosti posla za njih same i za stranku kojoj pripadaju.

Novi Zakon o javnim nabavkama ništa neće promeniti u neodgovornom ponašanju odgovornih koji javnim nabavkama ne pristupaju za dobrobit naroda, već isključivo svoga džepa.

I dosadašnja zakonska rešenja su bila dosta dobra, ali je najveći problem bio što se nisu sprovodila, ponajviše zato što nije postojala sankcija za neodgovornost nadležnih. A nje nema ni u nacrtu novog Zakona o javnim nabavkama.

 

       Državnim funkcionerima mito od 30 odsto

 

Poznato je da je vođa naprednjaka Aleksandar Vučić zaljubljen u arapske šeike i njihove dolare koje nemilice stavlja u svoj džep. Njihov plan je da se kroz radove na pripremi zemljišta za „Beograd na vodi" izvuku stotine miliona evra iz budžeta i prebace na privatne račune.

Da bi se pristupilo realizaciji tog projekta potrebno je izmestiti Glavnu železničku stanicu u Beogradu na novu lokaciju, a to je takozvani „Prokop" koji se bezuspešno gradi već decenijama.

Kako bi se završio „Prokop" Srbija se zadužila kod Vučićevih arapskih partnera, ovoga puta ne iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, već iz Kuvajta. Radi se o svoti od preko 25 miliona evra.

Postupajući po aktuelnom Zakonu o javnim nabavkama naručilac posla, u konkretnom slučaju „Železnice Srbije" a.d. je o nameri raspisivanja konkursa 20. maja 2013. obavestio Upravu za javne nabavke.

U istom dopisu navedeno je da procenjena vrednost javne nabavke iznosi 20.250.000,00 evra. Rešenjem od 14 juna 2013. godine, Uprava za javne nabavke imenovala je „Toplički centar za demokratiju i ljudska prava" iz Prokuplja za građanskog nadzornika u postupku ove javne nabavke.

Po Zakonu je posao građanskog nadzornika da, kao neutralna strana, nadgleda sprovođenje tendera. U ovom slučaju je izabrano iskusno udruženje, javnosti poznato po otkrivanju afere nepostojeće elektronske prezentaciije Ministarstva za ekologiju, kada je bivši ministar Oliver Dulić svojim prijateljima za to platio 25.000 evra iz republičkog budžeta.

Pošto su se stekli zakonski uslovi, odluku o pokretanju postupka javne nabavke naručilac je doneo 17. septembra 2013. godine (broj odluke 300/2013-1068). Ukupna procenjena vrednost nabavke iznosila je 3.000.000.000 dinara, što je u odnosu na vrednost iz Plana nabavki (20.250.000 evra), prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan donošenja Odluke, bilo više za 5.924.767.17 evra, odnosno za 29,25 odsto.

„Železnice Srbije" 15. januara 2014. godine na Portalu javnih nabavki i svojoj internet strani objavljuju poziv za podnošenje ponuda i konkursnu dokumentaciju, a da o tome, kao i u slučaju pokretanja postupka javne nabavke, nije obavestila građanskog nadzornika.

Sadržina poziva za podnošenje ponuda bila je u suprotnosti sa prethodnim obaveštenjem, u delu u kojim je naručilac na nedvosmislen način iskazao nameru da zaključi 10 ugovora, jer se ovog puta tražio jedan ponuđač koji bi realizovao svih deset poslova. Samim tim su u startu već iz trke bile isključene manje firme koje nisu u stanju da same prihvate ovako zahtevan posao.

Građanski nadzornik je iz sredstava javnog informisanja saznao da je objavljen poziv za podnošenje ponuda, odnosno da je postupak javne nabavke pokrenut, te je zbog toga 16. januara elektronskom, a 17. januara preporučenom poštom uputio dopis tadašnjem generalnom direktoru naručioca, Dragoljubu Simonoviću, i obavestio ga da je postupanje naručioca u suprotnosti sa Zakonom o javnim nabavkama.

Odgovor u propisanoj formi nikada nije dobio.

Umesto pismenog odgovora direktora, predstavnik pomenutog udruženja građana je na sastanku sa članovima tenderske komisije dobio usmene odgovore koji su njega, kao i javnost, ostavili bez teksta. Na pitanje zašto shodno Zakonu nije na vreme i od strane nadležnih obavešten o pokretanju postupka, odgovoreno mu je: „Eto, i to se dešava".

Odgovor na pitanje zašto se, suprotno Odluci koju je odobrila Uprava za javne nabavke, umesto deset pojedinačnih partija raspisuje zbirni tender za sve, odgovor je glasio kako je tako praktičnije i jeftinije za „Železnice Srbije".

Ako je tako jeftinije, zašto je konačna cena viša za skoro šest miliona evra u odnosu na onu predviđenu prvobitnom Odlukom? Na ovo su članovi komisije rekli da imaju pravo na povećanje od deset odsto u slučaju skoka cena. Prevideli su pri tome dva detalja: povećanje iznosi skoro 30 odsto i javnost, za razliku od članova Komisije, zna matematiku.

Konačno, članovi Komisije nisu umeli da objasne ni zašto, suprotno Zakonu, nisu sproveli istraživanje tržišta pre određivanja vrednosti naručenih radova. Kako su onda, uopšte došli do pomenute cifre?

U suštini, radi se o tome da predviđeni radovi neće koštati ni 20 miliona evra, a razlika od šest miliona evra je provizija za naprednjačke kadrove na čelu države i „Železnica". Želja vlastodržaca je da se do poslednjeg centa iskoristi odobreni kuvajtski kredit, koji neće oni vraćati, već pošteni građani kojima se upravo zbog takvog ponašanja vlasti smanjuju prihodi, a povećavaju rashodi za takse i druge državne namete.

Ako pomenutu „proviziju" od 30 odsto uzmemo kao uobičajenu, ispada da nas kod prosečne vrednosti javnih nabavki od tri milijarde evra godišnje, košta skoro milijardu evra! Zbog toga što su državni funkcioneri u Srbiji nezajažljivi kad je primanje mita u pitanju.

Poređenja radi: planirani budžetski deficit ove godine je ispod dve milijarde evra i više od njegove polovine bi i bez smanjenja penzija i otpuštanja zaposlenih ili povećanjem cene struje bilo sanirano ukidanjem „provizija" na javne nabavke i to samo doslednim sprovođenjem zakona.

 

    A 1. Nova izmena Zakona o javnim nabavkama

Ministri i vladini "stručnjaci" sa kupljenim diplomama i doktoratima svakog dana javnosti dokazuju kako nisu dorasli funkcijama koje obavljaju. Samo godinu dana posle poslednje izmene Zakona o javnim nabavkama sprema se nova izmena i to ne samo zato što aktuelna rešenja nisu dobra, već i da bi se još više olakšalo nekažnjeno nepoštovanje onih propisa koji su za narod i budžet dobri, ali ne odgovaraju političarima naviklim na mito.

 

   A 2. Ko kupuje državnim parama, sklon je korupciji

Vrednost javnih nabavki na godišnjem nivou u Srbiji je oko 4 milijarde evra, što čini oko 15% društvenog proizvoda. Svaki procenat ušteda dakle ima veliki značaj. Za razliku od kupovine za sopstvene potrebe, lice koje kupuje državnim novcem nema motiv za najefikasnije trošenje sredstava i podložno je korupciji. Osnovni mehanizmi za promenu postojećeg modela ponašanja su ozbiljniji pravni okvir, stroža budžetska i eksterna finansijska kontrola, obezbeđivanje transparentnosti postupka i efikasne konkurencije među ponuđačima, kao i delimična centralizacija javnih nabavki.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ZDRAVSTVO SRBIJE: BANDITSKA DRŽAVNA STRATEGIJA PROTERIVANJA NAJBOLJIH STRUČNJAKA

8. јуна 2015. Коментари су искључени

 

Milion i sedamsto hiljada zaposlenih u Srbiji finansira celokupnu zdravstvenu zaštitu za oko 5,5 miliona osiguranika. Čak i osigurani građani plaćaju lekove i do 90 odsto od njihove maloprodajne cene. Polovina svih pacijenata stalno prolazi kroz evidenciju zdravstvenog sistema, dolazi i po nekoliko puta mesečno, za svaki lek posebno, jer nemaju novca da plate ni participaciju. Trećina građana Srbije leči se "prirodnom medicinom" i lekovima iz "kućne apoteke". Za poslednjih deset godina, iz srpskog zdravstva u inostranstvo je otišlo više od polovine svih lekara specijalista. Mnogi od onih koji su ostali otišli su u penziju ili su otvorili privatne ordinacije. Zdravstveni fondovi su opljačkani, a građani umiru čekajući na pregled ili lečenje.

 

                  Piše: Insajder L – 5

ODLAZAK LEKARA-6

 

U Srbiji danas postoje četiri velika klinička centra, četiri kliničko-bolnička centra, 39 opštih bolnica, 19 specijalizovanih bolnica, 52 instituta i zavoda, sedam klinika. Svaki grad i opština imaju domove zdravlja. Na žalost, u ovim ustanovama već godinama vlada haos i beznađe, nestručnost, odlazak najboljih kadrova, siromaštvo i kao posledica svega toga, korupcija i političke spletke.

Prema izveštajima koje za potrebe Evropskog parlamenta daje organizacija za ispitivanje kvaliteta usluga u zdravstvu (EHCI), Srbija je punih četrnaest godina poslednja u Evropi. Za najgoru zdravstvenu službu, srpsko zdravstvo je kandidat i ove, 2015. godine.

Izvršni direktor ove organizacije, Arne Bjernberg, šokiran dostavljenom listom čekanja na lečenje u Srbiji, izjavio je da nigde u Evropi "liste čekanja ne zavise od novca, već od mentalnog stanja". Uzgred je dodao i to, da nikako ne može da razume, otkud ministru zdravlja u Srbiji koja ima sedam i po miliona stanovnika, čak sedam pomoćnika!

Ali, ono što je za njega neshvatljivo, to je u kriminalizovanom srpskom zdravstvu jedino prihvatljivo. Do kojih granica ide podmukla stranačka selekcija kadrova u zdravstvu, govori i podatak da je po naređenju sadašnjeg ministra Zlatibora Lončara, Ministarstvo zdravlja Srbije nedavno napravilo anketu među zdravstvenim radnicima, koja je pokazala da bi oko 7.000 lekara momentalno dalo otkaz iz državne službe, kad bi oni imali priliku da odu u inostranstvo ili dobiju dobru otpremninu kojom bi započeli privatnu praksu.

Ni ministar ni njegovo ministarstvo nisu objasnili razloge ove ankete, ali je jasno da je u pitanju svojevrsno "testiranje" zaposlenih u zdravstvu, kako bi se pripremila strategija daljeg proterivanja najsposobnijih stručnjaka i dovođenje onih stranačkih, korumpiranih, "koji donose pare".

Zbog svega toga, već duže vremena traje pravi egzodus najboljih lekara specijalista i lekara opšte prakse, koji su do sada zatražili dokumentaciju od Lekarske komore za odlazak na rad u inostranstvo.

Srbiji najviše nedostaju kardiohirurzi, anesteziolozi, radiolozi i patolozi. Međutim, u mnogim zdravstvenim ustanovama nema dovoljno dečjih hirurga, pulmologa, neurologa, psihijatara

Zahvaljujući banditskoj politici koju sprovodi Ministarstvo zdravlja, danas se srpsko zdravstvo olako odriče svojih najboljih stručnjaka. Školovanje jednog lekara, računajući sve troškove za vreme provedeno na Medicinskom fakultetu, u Srbiji košta više od 140.000 dolara.

Nije teško izračunati koliko je gubitak za ovu državu kad u inostranstvo iz nje ode na stotine njih, u najboljim godinama života. To nije samo gubitak za zdravstvo, nego i za čitavo društvo koje gubi svoje najobrazovanije ljude i njihove porodice.

Problem predstavlja i nedostatak subspecijalista intenzivne medicine u internističkim jedinicama. Ta subspecijalizacija ne postoji kod nas. Ovaj posao obavljaju samo iskusni anesteziolozi iz hirurških jedinica. A, njih je po pravilu najmanje.

U Srbiji, prema zvaničnim podacima, ima samo 45 kardiohirurga! Da bi minimum standarda bio zadovoljen, potrebno bi bilo da ih ima još najmanje trideset. Ali, da bi samo jedan od njih bio osposobljen, potrebno je osam do deset godina, jer njihova specijalizacija traje šest godine, a da bi bio samostalan u poslu, mora još dve da radi uz starijeg kolegu.

Na prostoru od Kragujevca do Kosovske Mitrovice, nedostaje čak 100 lekara specijalista. U Niškom regionu, najviše nedostaju anesteziolozi, neurolozi, dečji hirurzi, neurolozi i kardiohirurzi.

Klinički centar Vojvodine, čije rukovodstvo je stalno opsednuto borbom za vlast u ovoj ustanovi, nema dovoljno anesteziologa, radiologa i patologa, a stalna je potreba i za psihijatrima, specijalistima sudske medicine, hirurzima…

Pre nekoliko godina, bolnica u Požarevcu je bila proglašena najgorom zdravstvenom ustanovom u Srbiji, jer nije imala čak ni gastroskop za snimanje želuca, a nijedan holter nije bio ispravan.

Bolnicu u Novom Pazaru, sa polomljenim prozorima i razvaljenim vratima, i to u Klinici za plućne bolesti, prikazala je čak i jedna strana televizija, kao primer zdravstvenog dna u kome se Srbija danas nalazi.

U četiri opštine – Prijepolje, Sjenica, Nova Varoš i Pribojpostoje samo četiri hirurga. Dečje odeljenje valjevske bolnice od dijagnostičkih aparata ima samo ultrazvuk i nameštaj star 40 godina.

Uslovi za rad u srpskom zdravstvu su inače katastrofalni, plate male a pacijenti sve stariji i bolesniji. Lekari se, redovno, tokom smene, osim velikim brojem pacijenata, bave i neshvatljivo velikom administracijom…

Pacijenti, pri izlasku iz lekarske ordinacije ambulante ili bolnice, uz medicinske nalaze nikada ne dobijaju nikakav izveštaj koliko je njihovo lečenje koštalo. A, to je u sređenim sistemima osnovno pravo koje svaki građanin ima kad dobije dokumentaciju o svom lečenju.

Čak i onaj osiguranik sa najnižim primanjima, za zdravstveni doprinos u Srbiji godišnje plaća oko 30.000 dinara. Lečenje je, zbog uvođenja nove dijagnostike i terapija postalo jako skupo, mnogo skuplje nego što to zdravstveni sistem u kome su opljačkani fondovi, može da podnese. Samo jedan tretman na dijalizi, košta oko 100 evra, što znači da svaki od oko 4.000 pacijenata, koliko ih ima na dijalizi, samo za jednu nedelju potroši sve što je osiguranik sa najnižim primanjima uplatio za zdravstvo za mesec dana.

Do ove zastrašujuće situacije, došlo se tako što je iz Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, samo u poslednjoj deceniji opljačkano toliko para, da je svaki srpski pacijent mogao makar mesec dana da se leči u nekoj vrhunskoj evropskoj bolnici!

Takođe, treba istaći, u Srbiji oko milion i po stanovnika se vode kao "građani bez ikakvih primanja" i za njih bi zdravstveni doprinos po najnižoj osnovici (oko 2.600 dinara mesečno) trebalo da se uplaćuje iz državnog budžeta. Umesto toga, država uplaćuje samo po 600 dinara. Uprkos silnoj režimskoj propagandi, ovaj "afrički standard" je jedina prava slika stanja zdravstva u Srbiji.

Vreme čekanja na preglede nudi još crnju sliku stanja. Tako se na ultrazvučni pregled čeka i do tri meseca, a na magnetnoj rezonanci i do godinu dana, i za mnoge lekove plaća učešće do čak 90 odsto.

Za kontrolne preglede na klinikama koje se neselektivno zakazuju, treba čekati između tri i šest meseci, a često i do godinu dana! Polovina svih pacijenata stalno prolazi kroz evidenciju zdravstvenog sistema, dolazi i po nekoliko puta mesečno, za svaki lek posebno, jer nemaju novca da plate ni participaciju.

Crnu sliku srpskog zdravstva upotpunjuje i činjenica da nešto više od milion i sedamsto hiljada zaposlenih (prema zvaničnim podacima) finansira celokupnu zdravstvenu zaštitu za oko 5,5 miliona osiguranika (penzioneri, studenti, nezaposleni, deca…).

Prema poslednjem istraživanju Instituta za javno zdravlje "Dr Milan Jovanović Batut", broj poseta privatnom lekaru utrostručen je u odnosu na prethodnu godinu u svim regionima u Srbiji.

Privatne ordinacije su sve češće pune penzionera, a neki su podigli i gotovinske kredite da bi platili lečenje. Događa se da se pacijentu koji se lečio u državnoj klinici ne obave celokupnu terapiju do kraja, pa mu ne preostaje ništa drugo nego da ode u privatnu kliniku i tu završi započeto lečenje. Naravno, ko ima novca za to.

Trećina stanovništva Srbije leči se "prirodnom medicinom" i lekovima iz "kućne apoteke". Istovremeno, građani Srbije, zbog stalne izloženosti stresovima, godišnje kupe više od pola miliona kutija "Bensedina"!

Ministar zdravlja je čovek koji nema ni morala ni stručnosti da “sređuje“ crnu sliku srpskog zdravstva. Možda je bio dobar hirurg, i ništa više od toga. Upućeni, i kolege, opisuju ga kao besprizornog, koji je za račun mafije ubijao pacijente koje mafija nije na licu mesta ubila. Takav čovek danas, takoreći, ne ulazi u zgradu ministarstva, već tumara hodnicima Urgentnog centra i drugih klinika, baveći se biznisom. Vreme smrti u Srbiji je idealno za doktora smrti.

Misija Evropske unije i OEBS-a, kao da ne vide užas u kojem se nalazi srpsko zdravstvo. Ali, zato, dušmanski nastoje da sav otrov, otpad od hrane i lekova utrape Srbiji, i to još naplate.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

VELIKOALBANSKO-SRPSKI PUTNI PROJEKTI ZA ŠTO MANJE SRBA NA KOSOVU I METOHIJI

5. јуна 2015. Коментари су искључени

 

Nakon skandalozne posete premijera Srbije Albaniji (27 i 28. maja ove godine), koju je zapadna propaganda ironično nazvala "istorijskom", sada je više nego jasno da je Vučić najozbiljniji lobista takozvane "velike Albanije" i običan američki otirač za jednokratnu upotrebu. Ovaj poludeli čovek, stavio je na sto albanskog premijera Edija Rame ceo projekat auto-puta od Niša do albanske luke Drač, koji čak ni tvorci velikoalbanske ideje i "Prizrenske lige", nisu imali ni u najluđim snovima. Ali, Vučić je odlučio da im ga pokloni tako što će Srbija uzeti inostrani kredit za njegovu izgradnju!

 

                      major Goran Mitrović

AUTOPUT PROTIV SRPSKOG NARODA I SRBIJE.-2

 

Pa je još "zapretio" evropskim finansijskim institucijama, da će, ako ne odobre kredit, "Srbija naći sredstva"! Dok on radi velikoalbanske i antisrpske poslove, teroristička organizacija OVK, u sred Dečana, uz najveće počasti i u prisustvu svojih političkih vođa, sahranjuje svoje "vojnike", ubijene sukobu sa policijom i vojskom u Kumanovu. Zašto Srbija na sve ovo ćuti? Preporučujemo da odgovor na ovo pitanje potražite i u izjavi general-pukovnika Leonida Rešetnjkova, direktora Ruskog instituta za geostrateška istraživanja, koji objavljujemo u ovom broju pod naslovom "Borba za Evropu".

Uprkos trudu ovdašnjih režimskih medija da prikriju prave razloge odlaska Aleksandra Vučića u Tiranu, citirajući njegove navodne izjave da nikad neće biti nikakve velikoalbanske države, sam čin njegovog odlaska u Albaniju, dao je za pravo svim albanskim separatistima na Balkanu da kažu kako su na najboljem putu da ostvare svoj kriminalni projekat i da im to čak i "zvanična Srbija odobrava"!

Posledice Vučićeve posete Tirani, višestruko su pogubne. Ohrabreni su svi velikoalbanski pokreti u Makedoniji, Grčkoj, Crnoj Gori i na jugu Srbije. Cenu Vučićevog antisrpskog projekta, izgradnju auto-puta Niš-Merdare-Priština-Tirana-Drač, platiće svaki građanin Srbije.

Evropska unija, platiće svoju cenu zbog toga što je otvoreno pomagala otimanje Kosova od Srbije i širenje velikoalbanske ideje. Jer, danas ne postoji nijedan veći evropski grad u kome ne deluje jaka albanska mafija koja se finansira mrežom svojih narko-kartela.

Uzgred, Evropu sa Albancima ne čeka ništa dobro: početkom ove godine, Albanci sa Kosova, Makedonije, Crne Gore i Albanije, krenuli su u masovnu seobu u zemlje EU, u razmerama koje do sada nisu viđene. Njihova prava invazija na EU, tek se očekuje. Treba im samo dobar auto-put i logistika poput ove koju im nudi Aleksandar Vučić i njegova vlada.

Nijedan srpski političar nije smeo ni da pomisli da ode u Albaniju, sve dok se ne utvrdi saučesništvo ove države, u masakru srpskih civila tokom rata na Kosovu i Metohiji i dok se na optuženičku klupu ne izvedu učesnici zločinačke trgovine ljudskim organima. Takođe, nijedan srpski političar nije smeo da prihvati bilo kakve pregovore sa Albanijom, sve dok se ne utvrdi odgovornost albanske vlade koja je dala logistiku terorističkoj organizaciji OVK, za vreme rata na Kosovu i Metohiji.

Ali, umesto da se drži interesa Srbije, Vučić je sve ovo pogazio, pljunuo je na žrtve koje su završile u albanskim zatvorima 1999. godine (ponajviše u zloglasnoj robijašnici Burelj) i krenuo da radi za interese Amerike i kriminalnog projekta takozvane "Velike Albanije".

Sa druge strane, diplomatija Evropske unije nije se ni okrenula kada je sahranu pobijenih terorista-napadača na Kumanovo, pretvorena u velikoalbansku svečanost. Samo nekoliko dana pre Vučićevog odlaska u Albaniju, bivši pripadnik OVK, Beg Rizaj, koji je ubijen u oružanom sukobu u Kumanovu, uz najveću počasti je sahranjen u memorijalnom kompleksu u Glođanu, u opštini Dečani.

Komemoraciji, koju je organizovala opština, prisustvovali su njegovi saborci iz bivše OVK, u uniformama te rasformirane organizacije. Rizaj je bio oficir specijalne jedinice „Crni Orlovi" OVK. Sahrani je prisustovao veliki broj građana, zatim poslanici svih stranaka zastupljenih u Skupštini Kosova, kao i neki poznati Albanci iz javnog života Makedonije i Albanije. Rizajevo telo bilo je umotano u zastavu Albanije. Svi govornici na sahrani nazvali su Rizaja herojem albanskog naroda.

Ćutanje Amerike i Evropske unije na sve ovo, govori da teroristička organizacija OVK nikada nije prestala da postoji, i da je ona, po volji Vašingtona i Brisela, ostala kao poželjan remetilački faktor u regionu.

Umesto da osude terorističko divljanje u Kumanovu kao i okupljanje albanskih političara na sahrani terorista OVK, američka i evropska spoljna politika im ćutanjem odobravaju. A, Vučić, i rečima i delom!

 

       Kuda ide i koliko košta autoput „Ibrahim Rugova"

 

Bez obzira kako će taj projekat biti predstavljen, budući auto-put Niš – Priština- Tirana – Drač, znači ostvarenje "velike" ili "prirodne" Albanije. Nije reč o nečemu što je teorija na papiru, nego o faktičkom stanju na terenu.

Albanci na Kosovu i Metohiji ga već zovu "Nacionalni auto – put Ibrahim Rugova", po imenu pokojnog osnivača prve velike albanske stranke u ovoj srpskoj pokrajini. Projekat za koji je Vučić ovih dana u Tirani rekao da će ga "uskoro predstaviti i Angeli Merkel", trebalo bi da povezuje gradove koji su ucrtani na mapi "Velike Albanije".

To su Drač, Tiranu, Kukeš, Elbasan, Đakovica, Orahovac, Prizren, Priština i sva ostala mesta u Albaniji, na Kosovu i Metohiji, ali i na jugu Srbije. Ideja za izgradnjom ovakvog projekta se javila odmah posle nasilnog proglašenja nezavisnosti albanskog Kosova. I ostala bi samo ideja, da se nije pojavio Aleksandar Vučić, kao pion u rukama američkih interesa.

Poređenja radi, treba navesti da je na Ibarskoj magistrali do sada poginulo 40 hiljada, teško povređeno 150 hiljada ljudi, a materijalna šteta prelazi deset milijardi evra, ali Vučiću ne pada napamet da uzme kredit i uredi magistralu koja je sobraćajna žila kucavica Srbije. Njemu je milije da Albance izvede na evropski put, a Srbiju umesto Evrope povede u Albaniju. A iz istorije znamo kako je srpska vojska prošla preko Albanije.

Lud, podložan svakom izdajničkom poslu, bio je u Vašingtonu odmah prepoznat kao klovn koji bi mogao da odigra ovaj posao i učini ga korisnim za tranzit američke vojske i vojske NATO pakta kroz centralni Balkan.

Bivši socijalistički premijer Albanije, Pandeli Majko, 2001. godine je sa velikim oprezom govorio o tom auto-putu kao nekoj veoma dalekoj budućnosti!Jedan deo trase je počeo da se gradi još davne 2006. godine, ali je kriminalna vlada Saljija Beriše htela da opljačka investiciju austrijske kompanije "Štarrbag", po svaku cenu!

Propao je i ugovor potpisan između prethodne socijalističke vlade Fatosa Nanoa i te kompanije. Kad se videlo da od posla neće biti ništa, onda je ceo projekat "na papiru", podeljen na tri dela.

 

       Šta čeka buduće graditelje ovog velikoalbanskog koridora?

 

Najteža deonica na čitavom auto-putu od Merdara do albanskog dela Jadrana, je deonica Rešen – Kalimaš koja se nalazi u najnepristupačnijem delu severne Albanije. Na tom delu, dužine 61 kilometar sa mnoštvom tunela (najduži čak 5,6 kilometara) čak 27 mostova mora da premošćuje ovaj kameniti i nepristupačni teren.

Za drugu veoma komplikovanu deonicu između granice sa Srbijom i Kukeša sredstva je, kažu, obezbedila "Islamska banka", a deonicu od mesta Rešen do Milota iz svojih sredstava finansira Svetska banka.

Prema onome što je Vučić zamislio, projekat izgradnje auto-puta predstavljaće najveći građevinski poduhvat ikada izveden u Albaniji i jedan od najvećih u istoriji Balkana. Početna procena vrednosti ovog projekta je iznosila 600 miliona evra, ali je već sada jasno da će ta suma biti drastično premašena. Trenutno se vrednost procenjuje na 1,2 milijarde evra, ali, po svoj prilici, ni ova ogromna svota neće biti konačna.

Američko – turski konzorcijum "Behtel – Enka", blizak američkoj republikanskoj administraciji i Džordžu Bušu Mlađem, uključen je u ovaj projekat.

Neke manje deonice su već urađene. Na primer, prva izgrađena deonica auto-puta Prizren – Morina, duga 38 kilometara, otvorena je još u novembru 2011. godine u prisustvu samoproklamovanog premijera i ratnog zločinca Hašima Tačija, Atifete Jahjage, predsednika Vlade Albanije Salija Beriše, kao i nekih američkih kongresmena.

Dužina deonice auto-puta na Kosovu i Metohiji, od Merdara do Vrbnice na granici sa Albanijom, od 118 kilometara, košta oko 700 miliona evra. Vučić je zamislio da i to plate građani Srbije.

U okviru projekta novog auto-puta predviđen čitav sistem obilaznica oko Prištine, koji se u potpunosti poklapa sa srpskim enklavama na tom prostoru, i ima za cilj da ih odatle eliminiše. Što više velikoalbanskih puteva, to manje Srba na Kosovu i Metohiji.

Američka vojna baza Bondstil u blizini Uroševca nalazi se daleko od važnih evropskih koridora i auto-puteva. I to je jedan od glavnih razloga izgradnje ove saobraćajnice. Do sada je bilo otežano transportovanje njihove krupne mehanizacije, vojnih vozila i slično. Zahvaljujući novom auto-putu, olakšan će biti pristup luci Drač na Jadranu, u koju pristaju brodovi njihove ratne mornarice. Ovakav razvoj događaja samo potvrđuje trajno strateško opredeljenje Sjedinjenih Američkih Država i njihovih saveznika da i u budućnosti kroje geostratešku sudbinu regiona Balkana – na štetu Srbije.

Vučić i njegova ludila su se samo uklopili u američke planove. Uzgred, SAD neće potrošiti nijedan dolar na ovaj projekat! Tu je Srbija, pa računaju da će na ovaj način da plati troškove bombardovanja 1999. godine!

Kada se izgradi koridor koji je uveliko u planu, koji bi trebao da se prostire preko teritorije Kosova i Metohije pravcem istok – zapad, novi auto-put Priština – Tirana će biti povezan i sa koridorom 11 koji je u izgradnji, a koji će spajati Temišvar i Beograd sa lukom Bar u Crnoj Gori.

Ukoliko se pogleda mapa balkanskih teritorija koje su uključene u projekat velike ili "prirodne" Albanije, nedostaje samo Crna Gora. Ali, ona je već predala dušu đavolu, čim su za počasne građane Ulcinja proglašani Hašim Tači i Edi Rama.

Velikoalbanski državni projekat, čija će kičma biti budući auto-put Niš-Priština-Tirana-Drač, ubrzo će biti realizovan ako sadašnja srpska vlada što pre ne padne zajedno sa Vučićem.

Istina je da je Albancima sa Kosova i Metohije taj auto-put do Jadrana nekomercijalan i da ga oni koriste mesec i po dana godišnje, tokom letnje sezone. Ali, otrovna velikoalbanska ideja i američka okupaciona politika, važniji su od te činjenice…

Naime, albanski put u Evropu, prema zločinačkoj zamisli američke administracije, treba da ide preko Srbije i na štetu Srbije! Zbog toga su Albanci krenuli u masovnu kupovinu zemlje, kuća, vikendica i seoskih imanja, na celom jugu Srbije, uzduž budućeg auto-puta.

O tihom iseljavanju Srba iz ovih krajeva, Vučićeva vlada ne progovara, mada joj sa terena stižu podaci o tome. Ali, to je za njega isto što i iseljavanje građana sa takozvanog savskog platoa, u sred Beograda, zbog lažnih nebeskih kula njegovih arapskih prijatelja i prodavaca magle i maketa.

Slobodno se može reći da niko za kraće vreme nije napravio više štete Srbiji nego što je to Vučić uradio za manje od tri godine. Bude li uskoro primenio u praksi ono što je 28. maja ove godine izgovorio na ekonomskom forumu u Tirani ("…Predložio sam Ediju Rami i Milu Đukanoviću da potpišemo zajedničke projekte, da odemo u Brisel i zatražimo podršku za te projekte i ako ne dobijemo onda ćemo sa srpske strane biti spremni da počnemo našim sredstvima da ih finansiramo"), onda Srbiji nema spasa. Svaki poreski obveznik platiće svoj danak velikoalbanskom projektu i širenju NATO pakta.

 

       Poslednja, neosvojiva srpska tvrđava: rudnici na Kopaoniku

 

Siledžijskom politikom i nasiljem, albanska vlast u Prištini je nedavno pokušala da stavi pod svoju kontrolu "Trepču", i rudnike "Crnac" na planini Rogozni (između Leposavića i Novog Pazara), kao i "Belo brdo" na Kopaoniku, koji su najvećim delom na teritoriji centralne Srbije.

Pokušaj jeste propao, ali se oni na tome neće zaustaviti. Opet je američka i evropska okupaciona administracija ćutala i odobravala. Srećom, Srbi iz Leposavića, Leška, Belog Brda, Bistrice, Vračeva i okolnih mesta, poučeni iskustvom iz ranijih pokušaja otimačine, nisu niti će nekome prepustiti ove rudnike.

Činjenice govore da su ulazi u ova dva rudnika na teritoriji opštine Leposavić, odnosno severnog Kosova. Ruda se mahom kopa u oknima koja zalaze duboko na teritoriju centralne Srbije, odnosno opštine Novi Pazar i Raška. Postoje čak i posebni ulazi u rudnike iz ovih opština.

Svaka ozbiljna međunarodna arbitraža, kad bi je bilo, odmah bi razumela da ovi objekti nemaju nikakve geografske veze sa Kosovom. Ali, ovde je reč o politici Zapada koja snažno afirmiše velikoalbansku ideju i prisvajanje srpske zemlje, šuma, rude i drugih dobara.

Rudnici "Crnac" i "Belo brdo", prebogati su rudom olova, cinka i srebra. Procenjuje se da rudnik Belo brdo raspolaže sa 1,34 miliona tona rude u kojoj je 88.000 tona olova, 77.000 tona cinka i 131 tona srebra.

Približno iste količine se nalaze i u rudniku Crnac. Ruda se prerađuje u koncentrat u Flotaciji Kopaonik u Leposaviću, a može se topiti u Trepči ili u nekoj drugoj topionici u inostranstvu. To je razlog zbog koga je američka soldateska spremna da odobri njihovo otimanje. Rudnici "Koporić" i "Žuta prla" na Kopaoniku, takođe raspolažu značajnim rezervama obojenih metala.

Albanci u ovom delu Srbije nikada nisu živeli, niti je ovaj deo ikada bio Kosovo, ali je svojevremeno, samovoljnom odlukom Petra Stambolića, Lešak, Belo Brdo, Bistrica, Jarinje, Vračevo i još nekoliko katastarskih opština pripojeno 1959. godine Kosovu. Do tada je to pripadalo bivšem Deževskom srezu.

Granica samoproklamovane države Kosovo "prolazi" i vrhom Kopaonika, samo nekoliko stotina metara ispod Pančićevog vrha. Da na vreme nije izvršena korekcija, Albanci bi "izašli" i do samog mauzoleja i krova Srbije. Neke ski-staze nalaze se na teritoriji Kosova, a nikakvo iznenađenje neće biti ako Priština odluči, kao što je pokušala sa "Trepčom", da i deo Kopaonika proglasi "svojom teritorijom".

Pod samim obroncima Kopaonika, četiri kilometra od Pančićevog vrha, svoje teške dane u osami živi nešto više od dvadeset žitelja Belog Brda, nekada moćnog rudarskog naselja, koje je svojevremeno bilo sinonim za bogat kulturni i društveni život. Dotrajalim asfaltnim putem do sela se stiže iz pravca Leposavića, odnosno Leška. Sada samo retki kamioni „Trepče" prolaze ovuda i pokoji pešak koji je krenuo u varoš da kupi hleba i soli.

U Belom Brdu, koje se spominje još u dubrovačkim knjigama iz 1461. godine, ostali su samo oni koji nemaju gde da odu. A nekada se ovde jagmilo za radno mesto u rudniku.

Takozvano "pitanje Rudnice", naselja uz samu granicu sa Kosovom i Metohijom, na samom izlazu iz opštine Raška, zvanično se rešava još od 2007. godine, kada su počela prva "ispitivanja terena" od strane američke okupacione vlasti u Prištini.

Do tada je ovo naselje bilo poznato samo kao takozvani kontrolni punkt na srpskoj strani, kuda je (prikriven u kamionima međunarodnih organizacija) prolazio albanski tranzit heroina, zlata, pa čak i imigranata, dalje prema centralnoj Srbiji i Evropi.

Od Rudnice vodi najkraći put do vrha Kopaonika (18 kilometara), koji je još za vreme kralja Aleksandra sagrađen, ali posle Drugog svetskog rata nikada nije asfaltiran (jer ga je "kralj gradio"). Američka i evroamerička okupaciona vlast je kasno uočila prednosti puta od Rudnice do vrha Kopaonika, kad je već ucrtala nove granice albanskog Kosova. Ali je zato "pitanje Rudnice" i danas stalno otvoreno.

Izgradnjom velikoalbanske saobraćajnice, od Niša preko Prištine do albanske luke Drač, kao i poprečnih, prilaznih puteva, otvorena je mogućnost da se u otimanje kopaoničkih rudnika uključi i veliki novac od narko-mafije koja već godinama "posluje" oko luke Drač u Albaniji (detaljno opisano u knjizi "Operacija Durres", hrvatskog novinara-istraživača Domagoja Margetića).

Ako hitno ne bude promenjena državna politika Srbije, a prethodno srušena Vučićeva vlada i on zajedno sa njom, onda je, ne samo u teoriji nego i u praksi ostvarivo da ovo nacionalno blago Srbije padne u ruke najopasnije kriminalne organizacije u današnjoj Evropi-albanske narko-mafije.

 

    A 1. Vođa ispušta severnoatlanske vetrove

U vezi sa izjavom koju je Vučić dao na ekonomskom forumu u Tirani, da će Srbija morati da pronađe "alternativne" izvore gasa, jer se okreće prema američkoj strategiji ("…Srbija je po pitanju energetske bezbednosti, spremna da koristi gas iz više izvora, a to je veoma važno za naše američke prijatelje!"), srpski i ruski energetski stručnjaci odmah su osporili svaku njegovu rečenicu.

Ali je zato jedna američka novinska agencija, uz objavljivanje prvog citata iz intervjua s Vučićem, navela je da podrška gasovodu pod pokroviteljstvom SAD predstavlja veliki politički zaokret Srbije, napominjući pobednički, da je u pitanju "tradicionalni saveznik Rusije".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafijie

U „UMIRUĆEM“ KRALJEVU ŽIVI SRPSKA SIROTINJA UZ VLADINA OBEĆANJA, DOK AERODROM POKLANJAJU STRANCIMA!!!

3. јуна 2015. Коментари су искључени

 

Mada je Kraljevo strateški možda i najvažnija urbana i ekonomska teritorija koja gravitira prema Raškoj i granici sa Kosovom i Metohijom, na tu činjenicu se niko u Vladi Srbije ne obazire. Umesto da sve snage budu usmerene u podizanje privrede i spašavanje Kraljeva od potpune propasti, Vučićeva vlada je pripremila podlu strategiju kojom ovaj grad treba da postane "servisna stanica" građana iz sandžačkih opština. Čak ni aerodrom Lađevci nije pretvoren u civilni da bi bio na usluzi Kraljevu i najjužnijim obodima Šumadije, nego sa idejom da on bude usputna stanica za letove privatnih avio kompanija na liniji "vazdušnog mosta" između Turske i Nemačke.

 

                     Milica Grabež

DOLINA GLADI

 

Nedavno izgrađena sportska hala u kojoj je odigran teniski meč Dejvis kupa, samo je šminka za potrebe jednog režimskog savetnika i njegove kriminalne družine. U stvarnosti, Kraljevo živi u potpunoj bedi. Sve velike firme, počevši od Fabrike vagona pa da "Magnohroma", postale su plen mešetara i ordinarnih lopova. A vlastodršci oholo tvrde da oko Kraljeva, umesto mutnog i zatrovanog Ibra teče med i mleko

Pre četiri godine, od strane nekoliko konsultantskih kuća, vršene su procene imovine državnih preduzeća u Kraljevu. Za tu procenu zainteresovana je bila i Agencija za privatizaciju. Tako je izračunato da je njihova minimalna vrednost najmanje 30 miliona evra, mada je za većinu preduzeća bilo rečeno da su u lošem stanju zbog propalih privatizacija i da čekaju nove vlasnike. Po svemu sudeći, procene su bile planirano umanjivane, a kasnije nastali događaji, pokazali su i zašto je smišljeno devalvirana njihova vrednost.

Procena vrednosti imovine Fabrike vagona Kraljevo (FVK) nikada nije urađena kako treba. naime, reč je o koncernu koji raspolaže ogromnim površinama gradskog građevinskog zemljišta u centru grada i isturene pogone u Vojnom naselju. Procene lokalnih trgovaca nekretninama, ukazuju da je samo zemljište na kome se fabrika nalazi, najmanje pet puta veća od jedne ranije agencijske procene, prema kojoj cela fabrika ne vredi više od 6 miliona evra!

Da je u pitanju ozbiljna prevara, u kojoj već godinama učestvuju i lovci u mutnom i ministri i kriminalci međunarodnog ranga, govori i podatak da je u aprilu ove godine, delegacija indijske železničke kompanije "Rajts" obišla je pogone Fabrike vagona i uz podršku "domaćina iz Beograda", razgovarala sa poslovodstvom o mogućnostima privredne saradnje. To je bila zvanična vest u medijima, iza koje se krio još jedan pokušaj države (u ovom slučaju Vučićeve vlade), da se naruga radnicima Fabrike vagona i njihovim porodicama.

Sa druge strane, zbog dugovanja za neisplaćene plate radnicima, starih i po 15 godina, kao i duga prema poveriocima, FVK, koja se već nalazi u veoma teškoj situaciji, mogla bi uskoro da ostane bez mašina za proizvodnju.

Došlo je dotle da su januaru ove godine, sudski izvršitelji posle dve održane licitacije, po pravosnažnim presudama, zaplenili četiri struga iz pogona Vagonogradnje u Fabrici vagona, i to po ceni od ukupno 1.200 evra, iako je njihova vrednost i trostruko veća. To je samo najava onoga što će se dalje dešavati. Cilj je zastrašivanje radnika i poslovodstva i dalje umanjivanje vrednosti fabrike.

U ovom slučaju su nam vezane ruke, jer se mašine rasprodaju po pravosnažnim presudama. Iako je i Agencija za privatizaciju pokušavala da odloži izvršenje, sudski izvršitelji su postupili po presudama, kažu u FVK, napominjući da rukovodstvo pokušava da namiri dugovanja po presudama u iščekivanju potencijalnog kupca i nove privatizacije.

Mnogi su to shvatili kao poziv na bekstvo iz pakla. Tako je od ukupno 730 zaposlenih u FVK, za socijalni program koji je ponudila država po uredbi Vlade Republike Srbije o socijalno-ekonomskom zbrinjavanju zaposlenih u preduzećima u restrukturiranju, izjasnilo se čak 426 radnika! Jer, davljenik se i za slamku hvata!

Iako je izjašnjavanje radnika o tome da li bi prihvatili socijalni program – otpremnine u visini deset bruto plata, ili 200 evra u dinarskoj protivvrednosti po godini radnog staža, bilo informativnog i neobavezujućeg karaktera, spisak onih koji su prihvatili "vladine mere", poslat je u Ministarstvo privrede.

Radnici umorni od dugogodišnje besposlice, besparice, štrajkova i lažnih obećanja, naivno su poverovali da ih neće snaći sudbina kruševačkog "14. oktobra" ili IMT-a ako prihvate ono što je Vlada ponudila i da će biti tretirani kako dolikuje. Ministarstva privrede na ovo nije reagovalo. Ni pismom ni slikom. Država, tačnije, Vučićev režim, nema nameru da socijalno i ekonomski zbrine bilo koga.

Ne treba izgubiti iz vida da je Fabrika vagona najstarija fabrika u Kraljevu i da je u vreme Jugoslavije imala i više od 5.000 radnika, sve do početka devedesetih godina bila simbol jugoslovenske vagonogradnje. Dugo i užasno propadanja Fabrike vagona, na žalost liči na sva slična privredna stratišta "demokratske Srbije".

Ali, uprkos svemu, Fabrika vagona je možda mogla da se spasi 2006. godine, kada ih je za 220.000 evra kupila ukrajinska kompanija "Azov impeks" iz Donjecka. Zbog rata u oblasti Donjecka (kao i zbog nemogućnosti poštovanja kupoprodajnog ugovora), privatizacija je poništena, a fabrika vraćena na staranje državi.

U međuvremenu, FVK je sa 5.000, spala na svega 730 zaposlenih, kojima se duguju čak 24 plate. Potresan besparicom, blokadom računa i štrajkovima, FVK je, međutim, nastavio da životari, a sporadični solidni izvozni poslovi nisu imali dugoročnog efekta, niti su doneli finansijsku konsolidaciju.

Radnici su u katastrofalnoj finansijskoj situaciji, prete im isključenjem struje i prinudnom naplatom nagomilanih dugova, nemaju overene zdravstvene knjižice, ni povezan radni staž.

U međuvremenu, na spisku kraljevačke filijale Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ), krajem nalazilo se i preko 20. hiljada ljudi bez posla. Na području te filijale, koja pokriva opštine Kraljevo, Vrnjačku Banju i Rašku, stalno raste broj nezaposlenih. Danas je skoro cela regija prepuštena sebi. Države nema, para nema, posla nema. Ima samo laži i obećanja.

Usluge Narodne kuhinje svakodnevno koristi skoro hiljadu ljudi. Hrane je bilo do kraja prošle godine. Ove, 2015., i nje je počelo da nedostaje. Zahvaljući donatorima hrana je bila obezbeđena do kraja 2014. godine.

Narod se u Kraljevu snalazi kako zna i ume. Retko ko u novčaniku ima više od 200 dinara kad krene na pijacu. Na pijaci kajmak (ako ga ima) kupuju u čašama od jogurta, a sir u posudama od margarina. U mesarama, meso kupuju na grame.

Socijalnu pomoć od koje ne može da se živi, prima više od 9.000 građana Kraljeva. Zahteva za socijalnu pomoć ima na hiljade, ali ni grad ni Centar za socijalni rad nemaju načina da im pomognu. Takozvana buvlja pijaca postala je sirotinjski hiper-market pod otvorenim nebom.

I dok sirotinja posrće po ulicama Kraljeva, Vučićeva vlada iznosi grandiozne planove o razvoju ovoga kraja, koji nemaju nikakve veze ni sa Kraljevom ni9 sa građanima kraljevačkog regiona.

Glavna propagandna aktivnost je vezana za Aerodrom Morava (Lađevci, kod Kraljeva), za koji i Vučić i njegovi ministri (Rasim Ljajić, Zorana Mihajlović), uporno tvrde da će biti "turistički"!

Šta se zapravo krije iza ovih velikih reči? Na to je, ne znajući šta čini, nedavno odgovorio načelnik Raškog upravnog okruga, Nebojša Simović, koji je neoprezno preneo delove razgovora koje je ranije vodio sa predstavnicima Direktorata za civilno vazduhoplovstvo.

Naime, Simović je imao susrete sa predstavnicima jedne privatne nemačke avio-kompanije iz Frankfurta, koja će, u saradnji sa Aerodromom Nikola Tesla i Vladom Srbije, u formi javno-privatnog partnerstva organizovati, saobraćaj na relaciji Frankfurt – Lađevci – Istanbul!

Tačnije, biće to "vazdušna linija" koja će prevoziti Turke, Albance sa Kosova, i Bošnjake iz Sandžaka. Od toga Kraljevo neće imati ništa. Srpska sirotinja u ovom delu države, nema čemu da se nada. Decenijama nije uređena ni autobuska stanica, u koju se i dan-danas ulazi kao u nekakav stočni zabran, a ne kako dolikuje veku u kome živimo.

Proširenje Aerodroma "Morava" i njegovo pretvaranje u civilni aerodrom, učinjeno je direktno na štetu Vojske Srbije (na žalost, i uz saglasnost vojnog vrha!) kao i na štetu interesa Republike Srbije.

Bio je to još jedan Vučićev veleizdajnički akt, koji odgovara NATO paktu. Naime, vojni aerodrom u Lađevcima kod Kraljeva, procenjen je kao "isuviše blizu" NATO bazi na jugu Kopaonika (administrativno Kosovo i Metohija). Njegovo pretvaranje u civilni aerodrom, i to za potrebe transporta muslimanskog sveta sa juga Balkana i Bliskog istoka, zadovoljio je njihove "kriterijume".

Grupa režimskih budžovana sve ređe prolazi čuvenom "dolinom jorgovana", pored Ibra, prema "dolini gladi", gradu Kraljevu. Svoj prljavi posao su uglavnom obavili. Tuda će opet, kao u otomansko doba, prolaziti "Turci i trgovci", ali ne džadom, nego avionom, preko nebesa!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

TEMELJNO UNIŠTAVANJE PREHRAMBENE INDUSTRIJE, DOMAĆEG AGRARA I STOČARSTVA!

1. јуна 2015. Коментари су искључени

 

Srpski agrar je uništen. U poslednjih deset godina, iz srpskog zadružnog sektora oteto je 401.000 hektara zemlje, vredne pet milijardi dolara, i predato na upravljanje tajkunima i kriminalnim korporacijama iz susednih zemalja i Evropske unije. Srbija je osamdesetih godina raspolagala sa dva miliona goveda, danas ih imamo svega 920.000, dok je 4,5 miliona svinja svedeno, na oko 2,95 miliona. Razlog je manijakalna potreba za pljačkom koja se sprovodi pod plaštom "evropskih integracija", mada je očigledno da je reč o interesima male kriminalne grupe, koja je Srbiju od snažne poljoprivredne zemlje svela na zaparloženu koloniju koja uvozi sve ono što je sama vekovima proizvodila.

 

                    Vuk Stanić

UNISTENA POLJOPRIVREDA I STOCARSTVO-1

 

Da je naprednjačka vlast nastavila sa uništenjem srpskog agrara, koji je započet petog oktobra, govori i činjenica da je 1658 agronoma, kratko nakon formiranja naprednjačke vlasti avgusta 2012. godine, dobilo otkaz.

O tome da strategija razvoja agrara poljoprivrede ne postoji, već da poslednjih deset vlada radi u korist tajkuna govori i podatak da je svaki deveti hektar obradivog zemljišta neiskorišćen.

Čak 25 opština od ukupno 168 koliko ih ima u Srbiji nema dovoljno obradivog zemljišta da prehrani stanovništvo u slučaju rata ili sankcija. Cena obradivog zemljišta niža je nego u Evropskoj uniji, jer su prihodi od zemlje u Srbiji manji.

Interes inostranih kapitalista je da se ta situacija održi do promene Zakona kojim će stranci dobiti pravo da kupuju zemlju. Iz tih razloga EU i podstiče uvoz mesa u Srbiju i izvoz stočne hrane iz Srbije. Oporavkom stočnog fonda počela bi da raste i cena oranica u Srbiji, a to ne bi odgovaralo onima koji hoće ovu državu i njene resurse da dobiju na poklon.

Na žalost, činjenice govore da je naš stočni fond uništavan pojačanim uvozom mesa i povećanim brojem klaničnih kapaciteta koji će uskoro da rade u korist stranog eksploatatora.

Da bi bilo jasnije kakve su razmere tog uništavanje, treba se podsetiti da je broj tovnih svinja u Srbiji 1980. godine iznosio je 4, 5 miliona. Tokom 2000. godine, pao je ispod 4 miliona. Već 2013. godine, zabeležen je dalji pad, na 3,1 milion.

Danas, 2015. godine, imamo nešto više od dva i po miliona tovnih svinja. Ovakvim tempom, ostaćemo bez domaće svinjetine, što bi bilo prvi put u dugoj istoriji Srbije, koja je još krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka izvozila u Austo-ugarsku i do milion svinja godišnje!

Smanjio se i broj grla goveda – pre 34 godine, bilo ih je dva miliona, a 2000. godine, gotovo upola manje. Pogrešnom politikom, bez strategija za stočarstvo, došlo je dotle da je 2013. godine bilo svega oko 920.000 grla goveda. Danas još manje. U Srbiji je čak i broj konja za 30 godina smanjen deset puta!

Poslednjih 15 godina posebno su problematične. Ta pogrešna politika dovela je do toga da se stočarstvo Srbije danas nalazi na nivou 1910. godine! Nekadašnja Jugoslavija je izvozila u Evropu 50.000 tona mesa. Izvoženo je i u SAD, pa je naše meso kupovala čak i američka armija, čije standarde je ispunjavala. U 2006. godini je izvezeno tek 2.300 tona, a u 2013. 400 tona, i zaključeno je da postoji tendencija daljeg pada.

Stočarstvo Srbije ima značajno mesto u privredi zemlje jer stvara veliku vrednost angažujući prirodne i ljudske resurse. Zastupljeno je u više od 600.000 domaćinstava i predstavlja granu koja učestvuje u formiranju društvenog proizvoda poljoprivrede sa oko 31 odsto. Iako ova delatnost ima šanse da bude značajna privredna grana, broj stoke stalno se smanjuje.

Istovremeno, dok se smanjuje stočni fond, u Srbiji ima oko 40.000 praznih obora za tov stoke! Srbija je od izvoznika mesa postala njegov uvoznik!

Najbolja potvrda takvog stanja je činjenica da je u 2014. godini u Srbiju uvezeno 18.000 tona mesa i 35.000 tona treće kategorije mesa, odnosno svinjskih otpadaka. Pored toga u 2014. godini uvezeno je i 347.957 komada živih tovljenika, ponajviše iz Mađarske i Hrvatske. Samo za uvoz živih tovljenika plaćeno je 48.197.433 evra!

Broj goveda, svinja i ovaca je 2014. povećan, ali farmere uništava jeftinija konkurencija iz Evropske unije gde se dobijaju velike subvencije.

Cena svinja je u jednom trenutku pala na 100 dinara po kilogramu žive mere.

Svi podaci govore u prilog tome, da stočarstvo treba što više subvencionisati, kako bi se zaštitila domaća proizvodnja od konkurencije iz EU, koja ima ogroman udeo subvencija u ceni proizvodnje, i povećala proizvodnja za izvoz u Rusiju, Tursku, Arabiju i Emirate. Subvencije bi bilo najbolje da dobiju svi ne samo registrovana domaćinstva, kakva je praksa sada na delu.

Pre izvesnog vremena Antal Cindel, predsednik Udruženja odgajivača svinja iz Bajmoka, rekao je da slobodan uvoz mesa i svinja kao i mala otkupna cena uništavaju seljake. Cindel je ispravno zaključio: "…Da bismo mogli da povećamo broj svinja, mora da se spreči uvoz i da nam se pomogne subvencijama jer ih dobijaju i stočari u drugim zemljama".

Početkom 1990. godine, imali smo 938.000 krava. Danas je stočni fond drastično smanjen, naročito prošle godine, kada je prema zvaničnim podacima zaklano 80.000 krava muzara, nezvanično 150.000. Prema tim procenama, Srbija se po broju grla vraća u period pred Prvi svetski rat.

A da bi se obnovio stočni fond, neophodno je da prođe barem deset godina, i to pod pretpostavkom da postoji ozbiljna državna strategija vezana za ovu oblast.

Razlog ovakvog stanja treba potražiti u smanjenju subvencija za skoro 10 puta, pri čemu od nekada 51 odsto farmi, danas svega njih 23 odsto zadovoljava uslove Ministarstva poljoprivrede. To znači da 77 odsto srpskih poljoprivrednika ne dobija nikakve subvencije!

Uz to, ovi ljudi su se samo 2010. godine suočili sa skokom cena stočne hrane za 50 odsto i nepovoljnim vremenskim prilikama. Sve to rezultiralo je naglim padom ukupne proizvodnje mleka, zatvaranjem farmi i pokoljem stoke.

Pri tome milion srpskih državljana, farmera, radnika u mlekarama i njihovih porodica, živi od mlekarske industrije. Proizvodnja mesa u Srbiji za dve decenije opala je sa 650.000 na 450.000 tona godišnje. Nekada smo po stanovniku godišnje trošili 65, a danas svega 43 kilograma mesa.

 

       Zatvaranje farmi

 

Stočari su na početku prošle, 2014. godine, očekivali oporavak, jer su cene žive stoke bile nešto povoljnije. Međutim, očekivanja su izneverena pa su cene na početku 2015. godine bile prepolovljene. Tada se, samo u Mačvi, pojavio višak od 50.000 tovljenika. U jednom trenutku, na početku 2015. godine, zadovoljan je bio onaj ko je imao kupca (105-100 dinara po kilogramu žive mere).

Na taj način smanjivani su troškovi dalje ishrane stoke. Sve je podsećalo na tešku 2007. godinu, a neki seljaci su situaciju opisali još gorom nego 2007. godine. Tada su nakupci imali više para nego danas…Dalo bi se tako zaključiti da su, ustvari, nakupci spasavali stočare!

Profesor novosadskog Poljoprivrednog fakulteta Vitomir Vidović podseća da su postojali projekti da u Srbiji tovimo i 14 miliona svinja. Dakle, nije neophodno da u Srbiju dovodimo nemačku klaničnu industriju "Tenis"! Ali, na žalost, projekti su ostali u fiokama, a iz podataka se vidi da imamo sve manje stoke, da raste uvoz i da smo od nekadašnjeg izvoznika hrane postali uvoznici.

Egzaktni podaci o kojima se malo ili nikako ne priča, svedoče o padu dohotka poljoprivrednih proizvođača, niskom učešću direktnih stranih investicija od samo jedan odsto, pokolju stoke, zatiranju sela, zatvaranju farmi, ukidanju subvencija, te činjenici da od 1620 zadruga koliko ih ima u našoj zemlji, u 70 odsto ne postoji nijedno zaposleno lice sa višom stručnom školom.

Agrarni budžet nije razvojni, jer poljoprivreda koja je u ovim vremenima krize strateška privredna grana, ostaje i dalje u zapećku. Za agrar je u sledećoj godini iz ukupnog budžeta države izdvojeno samo 20 milijardi dinara. Očito da onaj ko je kreirao ovakav budžet nije uzeo u obzir činjenicu da se direktan doprinos agrara budžetu kretao od 11 do 15 odsto, a sa pratećim delatnostima u prehrambenoj industriji to je dostizalo i 40 odsto. Agraru se iz budžeta vraćalo simbolično, prošle godine sa 2,6 odsto, a sad je taj procenat neznatno, prividno povećan.

 

       Uvoz subvencionisane hrane uništava Srbiju

 

Otvaranje domaćeg tržišta za bescarinski uvoz visoko subvencionisanog mleka i mesa iz EU, kao i njihovih prerađevina – uništava srpsku poljoprivredu i priprema teren za rasprodaju domaćih oranica strancima.

Ukupne srpske subvencije za poljoprivredu su 2015. godine u proseku osam puta manje po uslovnom hektaru od evropskih. Bez zaštitnih mera ili subvencija izjednačenih sa zemljama iz kojih se uvozi meso i mleko – domaćoj poljoprivredi preti potpuni slom.

Cena uvoznog mleka iz Evrope je danas oko 24 dinara po litru, što je manje od najnižih (do sada) zagarantovanih otkupnih cena mleka u Srbiji, a manje je i od najnižih otkupnih cena mleka u EU – čak i kada se ne uzmu u obzir evropske poljoprivredne subvencije koje su inače višestruko veće od domaćih.

Generalno, problem je što uticajne zemlje izvoze svoje jeftine a subvencionisane poljoprivredne proizvode u siromašne zemlje, čiji farmeri nemaju tolike subvencije. U stvari, SAD i ostale razvijene zemlje prisiljavaju siromašne zemlje na sporazume koji ih sprečavaju da zaštite domaću poljoprivredu" – kaže američki agroekonomista i profesor Majkl Preleman.

Evropa se tokom 2015-te godine zbog ruskih kontra sankcija suočava sa viškovima mleka i njegova cena dramatično pada, pa evropski proizvođači mleka traže nova tržišta za izvoz i opstaju samo zahvaljujući visokim subvencijama za proizvodnju. Slična je situacija i sa viškovima mesa, započeta još tokom 2014-te godine, a koji su nastali zbog ruskog embarga na uvoz poljoprivrednih proizvoda iz Evropske unije.

Prema zvaničnim podacima EU iz 2013-te godine, direktna plaćanja (subvencije) evropskim farmerima čine u proseku 30% njihovih prihoda iz poljoprivrede – na nivou cele Evropske zajednice. Poslednjih godina, zbog krize, ove subvencije su u pojedinim slučajevima dostizale i 60% prihoda iz poljoprivrede.

Direktna plaćanja (podsticaji, subvencije) Evropske unije za poljoprivredu, koštaju svakog njenog građanina oko 110 evra godišnje. Iako je ukupan budžet za podršku poljoprivredi EU veoma visok, nivo poljoprivrednih subvencija u zemljama članicama EU je različit, dok je nivo prodajnih cena hrane ne evropskom tržištu skoro izjednačen – što pogađa farmere u zemljama koje daju najniže poljoprivredne subvencije.

Ovo posebno pogađa domaće poljoprivrednike jer je Srbija ukinula gotovo sve mere zaštite domaćeg tržišta od uvoza visoko subvencionisane evropske hrane – mada nije članica EU – dok su domaće subvencije ostale mnogostruko niže od prosečnih subvencija u Evropi.

Ukupni podsticaji (subvencije) za poljoprivredu Srbije u 2015. godini, koštaju svakog njenog građanina oko 28 evra godišnje, od čega je 21 evro godišnje za direktne subvencije poljoprivrednicima – što je 4-5 puta manje od evropskih subvencija.

Mereno u subvencijama po uslovnom hektaru poljoprivredne površine, ovaj iznos u visini subvencija je još nepovoljniji na štetu Srbije: ukupne srpske subvencije za poljoprivredu su ove godine 8 puta manje po hektaru od evropskih (zbog dva puta veće poljoprivredne površine po stanovniku u Srbiji nego u EU)!

Ukupni državni podsticaji za poljoprivredu u Srbiji, u 2015. godini su izuzetno niski, oko 204 miliona evra godišnje (ili oko 230 miliona po nekim podacima), u okviru kojih su direktna davanja (subvencije) za poljoprivrednike samo oko 152 miliona evra. Ovo nanosi zemlji mnogostruko veću štetu jer se zbog smanjenja subvencija smanjuje domaća proizvodnja i njena konkurentnost a povećava se uvoz jeftine, a zapravo visoko subvencionisane evropske hrane.

Za razliku od sezonskih prihoda iz biljne proizvodnje, proizvodnja mleka omogućavala je do sada srpskim poljoprivrednicima stabilan izvor prihoda tokom cele godine.

Otvaranje domaćeg tržišta za bescarinski uvoz visoko subvencionisanog mleka i mesa iz EU, kao i njihovih prerađevina – uništava srpsku poljoprivredu i priprema teren za rasprodaju domaćih oranica strancima.

 

       Trovanje uvoznim smećem i Vučićeva lažna obećanja

 

Skandalozni uvoz mesnog otpada iz EU, ne bi se ni desio da u Ministarstvu poljoprivrede nisu sedeli ljudi koji donose propise koji idu u njihovu korist, a na štetu naroda i države…

Klika iz Ministarstva koju predvodi državni sekretar Danilo Golubović, od kako je postavljena na ključne dužnosti u resoru poljoprivrede, radila je u dogovoru sa ljudima iz uvoznog lobija. Podršku ovim banditima pružile su i strane banke, kojima je čistu situaciju i pravo na kriminalno poslovanje stvorio bivši guverner Mlađan Dinkić. Kako bi bilo jasnije o čemu se radi, navešćemo primer iz koga se do detalja vidi kriminalna sprega…

Srpskog uzgajivača pilića kontaktirala je jedna od stranih banaka nudeći mu zajam, za povećanje obima posla. On je prihvatio nakon čega je morao banci da uvid u kompletno poslovanje njegove firme. Zajam mu je odobren i čovek je ušao u investicioni ciklus, sve što je njegova firma posedovala stavio je pod hipoteku kod banke, dostavio im je bankarske garancije i potpisao menice.

Kada je došlo vreme da kupi hranu za piliće, banka je od njega usmeno tražila da sirovinu kupi od firme koja takođe ima kredit u toj banci. Privrednik je pristao, a isporučena mu je buđava hrana.

Kako nije mogao da prehrani živinu upao je finansijske probleme i nije mogao više banci da vraća kredit. Banka se ponovo pojavila sa rešenjem ovaj put predlagali su da posreduju u prodaji njegove firme slovenačkoj Perutnini Ptuj. Privrednik je ovo odbio, a potom mu je banka aktivirala sve finansijske instrumente postala vlasnik celog njegovog poslovanja i prodala ga konkurentskoj firmi.

Ovaj privrednik je potom otkrio nepravilnosti u načinu na koji Perutnina obrađuje meso i tužio ih sudu. Na suđenju se pojavila Načelnica uprave za veterinu Sanja Čelebićanin i dala mišljenje da je način na koji oni to rade bezbedan i u skladu sa zakonom.

Novinar Redakcije je potom uputio pitanja ministarstvu vezano za način na koji Perutnina obrađuje meso, a iz Ministarstva su kontakt sa novinarom preusmerili na Perutnu, koja je pokušala da utiče na to šta će biti objavljeno. Sve ovo je dokaz da ljudi iz ministarstva, u ovakvim situacijama rade u korist velikih kompanija, a ne u interesu javnosti, ali je isto tako i dokaz da kontakte sa velikim firmama (tajkunima) koriste da bi im pomogli u slučaju da postoji opasnost da mediji objave nešto što ne treba, ili ukoliko tajkunima treba pomoć u sudskom postupku.

Na kraju, evidentna je i uloga stranih banaka koje na osnovu ovlašćenja dobijenih od Narodne banke Srbije, vrše špijunažu, kao za strane tako i za domaće tajkune. Tabloid takođe raspolaže i sa dokazima da su tokom afere aflatoksin, radnici laboratorija koje su utvrdile da je kukuruz neispravan, pritiskani od strane službenika raznih ministarstva da izveštaje falsifikuju u korist tajkunskih firmi.

Iz svega navednog, može se zaključiti da strani i domaći tajkuni imaju proverene kanale preko kojih kontrolišu, službenike u ministarstvima. Novcem kontrolišu stranke koje postavljaju ministre. Novcem od reklama kontrolišu većinu medija.

Jedina pretnja ovoj pomahnitaloj organizaciji su malobrojni slobodni mediji, usamljeni pošteni inspektori u ministarstvima, i mali broj poštenih, a hrabrih policajaca.

 

       Kriminalna akcija uz pomoć kriminalnih vlasti: malim ulaganjem do ogromnih profita

 

Za sve što se poslednjih petnaest godina dešavalo u srpskom agraru, direktno odgovorni svi bivši ministri poljoprivrede, počev od Dragana Veselinova, preko Ivane Dulić Marković, Saše Dragina, Gorana Kneževića i Dragana Glamočića, ali i aktuelna ministarka Snežana Bogosavljević Bošković, koja je samo nastavila tamo gde su oni stali.

Neki od njih su kratkotrajno pokušali da stvari promene na bolje. Na primer, Saša Dragin je stopirao donošenje zakona koji glorifikuje GMO, ali to nije zaustavilo vrh vlasti da radi na njegovom donošenju.

Ministarstvo poljoprivrede poslednjih deset godina u skladu sa željama domaćih-stranih tajkuna vode državni sekretari, Danilo Golubović i Dejan Krnjajić, načelnik Odeljenja za zdravstvenu zaštitu dobrobit životinja, Budimir Plavšić, načelnik Odeljenja za veterinarsko javno zdravlje u Upravi za veterinu Slobodan Šibalić, načelnik Odeljenja za međunarodni promet i sertifikaciju Siniša Kotur, načelnik veterinarske republičke inspekcije Sanja Čelebićanin.

Najuticajniji od svih službenika je Danilo Golubović, a njegovi prsti su umešani u sve propise koje ovo ministarstvo donosi, od onih koji regulišu pravila o žitaricama, voću povrću sve do onih koja se odnose na med, mleko, sir i meso…

Na pitanje ko profitira od načina na koji oni vode srpsku poljoprivredu, odgovor je jednostavan u pitanju je "uvozni lobi" koji čine strani kapitalisti, domaći tajkuni i crnogorska mafija!

Odmah posle petog oktobra, na naše tržište pristigli su prvo Slovenci, potom Hrvati, odnosno ljudi koji su se u tim državama obogatili na kriminalan način koristeći situaciju koja je stvorena raspadom Jugoslavije.

Najpoznatiji hrvatski tajkun u Srbiji je Ivica Todorić, kupac fabrike "Dijamant" iz Zrenjanina i vlasnik prodajnog lanca "Idea" odnosno "Konzuma". Do danas on je preko svojih firmi kupio desetine hiljada hektara najplodnije srpske zemlje. Interesantno je da je u Srbiji postojala podela u demokratskom bloku, pa su tako Đinđićeve demokrate češće pomagale slovenačkim kapitalistima, dok su Koštuničin DSS i Dinkićev G17 bili bliži sa hrvatskim kapitalistima.

Crna Gora je posle petog oktobra još bila deo iste države, ali već tada su njihovi preduzimljivi kriminalci shvatili da "Montenegro" ne može sam sebe da nahrani. Novac od šverca i drugih kriminalnih aktivnosti iznet je u inostranstvo gde su osnovane firme i fondovi koji se kasnije pojavljuju kao kupci mnogih preduzeća iz oblasti poljoprivrede. Stručnjaci iz oblasti poljoprivrede u šali kažu da su crnogorski "agronomi" uspeli da ukrste kravu i žirafu i da su tako dobili životinju koja pase u Vojvodini, dok je muzu u Podgorici.

Ni ovdašnji tajkuni, među kojima su najveći Miodrag Kostić i Petar Matijević, nisu sedeli skrštenih ruku, već su se zajedno sa strancima upustili u trku koja za rezultat ima: sve veći monopol, otimanje poljoprivredne zemlje kroz privatizaciju, sve veći uvoz poljoprivrednih proizvoda, uništavanje malih srpskih gazdinstava, sprečavanje oporavka zadrugarstva, uništenje srpskog stočnog fonda, dok je cilj ove trke da sa malim ulaganjima izvuku veliku količinu novca kroz monopolizaciju izvoza, žitarica, malina, voća i povrća i kroz uvoz mašinski separisanog mesa i genetski modifikovanih proizvoda.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: