Почетак > ГЛАС ОБИЧНИХ ГРАЂАНА > MEDIJSKA ANESTEZIJA SRBIJE BEZ TEŠKIH TEMA: ALCHAJMEROV SINDROM I EŠALONI MEDIJSKE KAMARILE SRBIJE

MEDIJSKA ANESTEZIJA SRBIJE BEZ TEŠKIH TEMA: ALCHAJMEROV SINDROM I EŠALONI MEDIJSKE KAMARILE SRBIJE

26. април 2014.

 

Medijski mrak nad Srbijom je potpun, jer ga sprovode večiti urednici svih režima. Nekada su se borili za Veliku Srbiju, danas na nju pljuju i okreću se Evropskoj Uniji kao spasiocu, a oni koji su se protiv takve Srbije nekada borili, zarad dobre zarade zaboravljaju protiv čega su onda bili. Režim ih je sve kupio, kako bi narod uspavljivali lažnim obećanjima. Buđenje će biti bolno. I za vlast i njene medije, tvrdi Vučićev nekadašnji bliski saradnik Predrag Popović, ugledni novinar i urednik "Pravde".

 

          Predrag Popović

 

Dolaskom na vlast Aleksandar Vučić je promenio ženu, prijatelje, kumove, saradnike, protivnike, kuće, automobile, saldo na računima…Sve, samo ne sebe i staru ambiciju da bude glavni urednik svih srpskih medija.

Bez otpora, vlasnici i glavni urednici stavili su se na raspolaganje diktatoru i njegovom političkom kartelu. Neki uplašeni, a neki podmićeni, pristali su da žmure pred režimskim nasiljem i da, kad vođa piša uz vetar, ćute kao zaliveni. U interesu vlastite budućnosti, zaboravili su njegove zločine iz prošlosti, čija repriza upravo traje.

Nesposoban, bez znanja, snage i volje da rešava političke, ekonomske i socijalne probleme, Vučić opstanak na vlasti obezbeđuje na jedini mogući način: primitivnim populizmom i kolektivnom hipnozom.

Preko svojih medija 24 sata dnevno kreira paralelnu stvarnost, kojom anestezira nezadovoljstvo građana. Uostalom, zašto da se javnost bavi teškim temama nezaposlenosti, besparice i gladi? Neka nesrećnici gledaju šou Ognjena Amidžića, slušaju hitove Ane Nikolić ili, ako baš ne mogu bez literature, neka čitaju novi bestseler Jelene Bačić. I neka se ne plaše, ne preti im nikakva budućnost.

Svoju multimedijalnu legiju Vučić je podelio u nekoliko eskadrona. Strateški najvažniji proces nacionalne lobotomije poverio je Veranu Matiću, Ljiljani Smajlović i Radomiru Ratku Dmitroviću.

Matić je rado prihvatio ponudu koja se ne odbija. Dok bi rekao „dolar", zaboravio je na ratne zločine, velikosrpski nacionalizam, Karlobag i Antin, Šešelja, zarđale kašike i ostale simbole Vučićevih 15-godišnjih političkih avantura.

S druge strane, ni Vučić nije ostao imun na Alchajmerov sindrom. I on je zaboravio na obećanja da će redakciju B92 proterati iz zgrade SIV 3, koju je Matiću u bescenje iznajmio Mlađan Dinkić. U miraz, Matić je Vučiću doneo Brankicu Stanković, Olju Bećković i lični cenzorski talenat, otporan na svaki izazov morala i inteligencije.

Ljiljana Smajlović nije iz te priče. Milost gospodara nije osvojila ustupajući mu neki medij. Ponudila mu je jedino što je imala – lični integritet i falsifikovane činjenice o najkrvavijoj mrlji iz vremena Vučićeve vladarske premijere.

Punih 15 godina Smajlovićka se predstavljala kao bliska prijateljica Slavka Ćuruvije, a nastupala kao pokojnikov nezvanični advokat. Vremenom, s promenom vlastitih interesa, korigovala je i stavove o Ćuruviji. Prvo je izvršila šaptačku diverziju, plasirajući tvrdnju da je vlasnik „Dnevnog telegrafa" sam izazvao svoju tragičnu sudbinu kad je u Vašingtonu od uticajnih američkih diplomata tražio da utiču na Haški tribunal kako bi bila podignuta optužnica za ratne zločine protiv Slobodana Miloševića. Tim zahtevom Ćuruvija je sam sebi potpisao smrtnu presudu, a da li je on to zaista pričao u američkom Kongresu zna Smajlovićka, sedela je pored njega. Kako god bilo, ta teorija se svidela Vučiću.

Ako je Ćuruvijinu likvidaciju naručio osvetoljubivi Milošević, njegova odgovornost za taj zločin je manja. Naravno, Smajlovićka zna da je Vučić, kao svaki dželat, uz žrtvu bio do kraja, kad joj je najteže.

Međutim, to je ne sprečava da sada, kao glavni urednik „Politike", kreira prljavu kampanju protiv Branke Prpe, jedine osobe koja se javno suprotstavlja Vučićevoj patološkoj predstavi o istrazi ubistva Ćuruvije, sve s Mikijem Kurkom i Miloradom Ulemekom u glavnim ulogama.

Bez ikakvih moralnih dilema, Smajlovićka objavljuje tekstTreći metak Branke Prpe", kojim je optužuje za podrivanje istrage i podršku ubicama. Eto, Prpa laže kad tvrdi da nije Kurak pucao u Ćuruviju, znaju to Vučić i Legija. I Smajlovićka zna istinu. Zna, a ne stidi se. Neka se istina stidi nje.

Da bi triling bestidnih slugu bio upotpunjen, Vučić je „Večernje novosti" poverio Ratku Dmitroviću. Dobar i logičan izbor. Dobar po njih dvojicu, katastrofalan po „Novosti" i čitaoce.

Logičan, pošto i Dmitrović, kao i njegov novi gazda, ima isti odnos prema logici i moralu. Kao izbeglica iz Siska, čim se proslavio ratnohuškačkim komentarima na RTS-u, Dmitrović je dobio stan u Beogradu, a nešto kasnije i napad ksenofobije, koji ga je naveo da podržava Udruženje starosedelaca Srbije. No, možda i u tome ima logike, pošto je tada Vučić zagovarao srpske granice na liniji Karlobag-Virovitica, pa je i Dmitrovićev Sisak bio ako ne baš srce, a ono, recimo, dojka Srbije.

Dok Matić, Smajlovićka i Dmitrović na ozbiljniji način kanališu Vučićeve avanture, za pravu hipnozu lakoverne publike zaduženi su Željko Mitrović, Aleksandar Rodić i Dragan J. Vučićević.

Mitrović je, po svemu, najvažniji komandir Vučićevog medijskog odreda za uvođenje mraka. Em što Pinkova imperija ima najveći uticaj na srpske „grandovce" i „farmere", em njen vlasnik ima bogato iskustva službe svakoj vlasti. Kao što je tvrdio jedan njegov pandan, Mitroviću je svaki vladar lično ugrađivao novi himen.

Prvo mu je Mira Marković, nežnim dodirom moći i para, dok je klečeći molio za milost, ispunila sve mladalačke snove. Bio joj je veran do kraja. Njenog. Čim je pala s vlasti, novi političko-medijski himen ugradili su mu dr Zoran Đinđić, hirurg Goran Vesić i primarijus Beba Popović.

Odlično su to uradili, Mitrović je sačuvao ženstvenost od smotanih flertova Borisa Tadića i Vojislava Koštunice. Pukao je tek pred muževnim Draganom Đilasom. Ni ta romansa nije imala srećan kraj. S istančanim instinktom za preživljavanje, Mitrović je među prvima prešao u Vučićev zagrljaj, usput, iz ličnog zadovoljstva i za ljubav novog izabranika, svakodnevno demolirajući Đilasa.

Televiziju je pretvorio u naprednjački bastion, prepun „teških reči", partijskih raspuštenica i ljubavnica. Mitroviću to ne smeta, spreman je na sve, gde Vučić okom, on skokom. Dok Vučić ne padne. E, onda će se i on suočiti s ružičastim besom.

U jesen 2009. godine, pritisnut medijsko-pravosudno-policijskom akcijom Mlađana Dinkića, Radisav Raja Rodić završio je u zatvoru. Da ne bi s tatom delio ćeliju, Aleksandar Rodić se skrivao u Vučićevom vinskom podrumu.

Kralj „Kurira" i princ-prestolonaslednik neočekivano su povukli pametan potez, nagodili su se s režimom. Tata je priznao da je lopov, pa je robiju odležao u bolnici. Sin je priznao da voli Đilasa, koji mu je omogućio da nad „Kurirom" zadrži vlasništvo, ali ne i uređivačku slobodu.

Iznevereni Vučić obećao je žestoku osvetu izdajniku Rodiću Junioru. Nije čekao dugo. Đilas je s vlasti pao pravo na naslovne strane „Kurira", ali sad s vučićevskim tretmanom. Aleksandar Rodić nije hteo da sluša zdrav razum, sad mora Vučića.

Dok u Mitrovićevoj i Rodićevoj bolesti, kakva god bila, ipak ima sistema, Dragan J. Vučićević, takozvani vlasnik, glavni urednik i sve ostalo u „Informeru", ne dozvoljava inteligenciji da nadjača karakter.

Sa psiho-fizičkim karakteristikama lopte – predmeta ispunjenog šupljinom – prepušta se masi para i estradnom ubrzanju ličnog brendiranja, dokazujući da slepog vođu mogu da prate samo isti takvi guslari. Kao i Vučić, i Vučko može sve. Dok ga plaća Mišković, Vučko je spreman da progoni stoku bezrepu, koja, aman-zaman, nije srećna zbog tajkunizacije Srbije.

Kad nađe novog sponzora, s istom gorljivošću udara po Miškoviću i svima koje taj zli tajkun plaća ne bi li izvršili državni udar i s vlasti zbacili demokratskog diktatora. No, ne treba mu zameriti, i takav on ima upotrebnu vrednost. Kao svaki pacov, prvi će, bekstvom, najaviti potonuće Vučićeve galije.

U trećem ešalonu diktatorove medijske kamarile nalaze se mnogi čudnovati likovi, spojeni samo strahom i pohlepom. Iskustvom i mudrošću ističe se Milomir Marić. S obzirom na profesionalne kapacitete, imao bi snage da se suprotstavi ludilu čiji je sastavni deo.

Pošto zna s kim ima posla, sažalio se nad sobom, odustao od borbe i prihvatio ulogu svedoka-saradnika. I jurodivi Petar Luković dobro zna ko je i kakav je Vučić. Međutim, zna i da im je sponzor isti, pa ne želi da talasa.

Bratislav Braca Grubačić takođe duva u Vučićevu tikvu, nadajući se da će time uspeti da svoje ime oduva iz istrage o ubistvu Dade Vujasinović.

Uz njih, nazovimo ih novinarima, u istom rangu nalaze se i cicibani poput Vladimira Đukanovića, Predraga Jeremića i sličnih medijskih nusproizvoda.

S tako raspoređenim čuvarima mraka, Aleksandar Vučić uspeo je da Srbiji kao jedini sistem informisanja nametne izveštaje o informativnim razgovorima građana i policije. Na sreću, hipnoza ne može večno da traje. Buđenje će biti bolno. Po zasluzi.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafjie

Advertisements
%d bloggers like this: