Почетак > ГЛАС ОБИЧНИХ ГРАЂАНА > OPSTRUKCIJA PROJEKTA „JUŽNI TOK“: ANTIRUSKE IDEJE PREKO EBRD I MINISTARKE ENERGETIKE

OPSTRUKCIJA PROJEKTA „JUŽNI TOK“: ANTIRUSKE IDEJE PREKO EBRD I MINISTARKE ENERGETIKE

25. април 2014.

 

Nova srpska vlada imaće prioritetnu obavezu da nastavi ubrzano sa radovima na trasi gasovoda "Južni tok". Od brzine radova zavisiće i celokupna privredna perspektiva u narednim decenijama. Ukoliko ovo ne budu za ozbiljno shvatilo političko vođstvo u Srbiji, biće to kraj njihovog decenijskog paradiranja praznim pričama i početak potpunog sloma dosadašnje državne strukture, bankrot i haos. Tim povodom, potsećamo na kraći pregled dosadašnjih nedoslednosti srpskih vlasti prema ruskoj energetskoj strategiji na ovom delu Balkana.

 

          Insajder: E-8

 

Generalni direktor Srbijagasa Dušan Bajatović u maju će napustiti ovo javno preduzeće, i verovatno će prihvatiti funkciju direktora kompanije Južni tok. Vest da on odlazi obradovala je njegove ostrašćene neprijatelje u u Srpskoj naprednoj stranci, pre svih ministarku energetike Zoranu Mihajlović. Istina, Mihajlovićeva je radila na tome da on završi u istražnom zatvoru, zbog čega je na sebe navukla bes ruskih zvaničnika i dovela u pitanje svoj opstanak na mestu ministra energetike.

Mi imamo načina da se obračunamo sa ministrima energetike koji stoje na putu naših i vaših energetskih interesa, raspitajte se kako smo to uradili u zemljama u regionu, saopštili su predstavnici Rusije, u jednom neformalnom razgovoru sa budućim premijerom Srbije, Aleksandrom Vučićem. Tom prilikom su mu diplomatskim rečnikom skrenuli pažnju da oni smatraju da je Mihajlovićeva odgovorna za pokušaj opstrukcije projekta "Južni tok" i dodali da oni, uprkos dobrim rezultatima SNS, nju ne žele u istoj u ulozi u novoj Vladi.

Ali, ni oni koji Mihajlovićevu ponovo guraju u fotelju ministra energetike, i koji ne žele "Južni tok", nisu bezazleni. Mada je ministarka više puta tvrdila da ona ne radi protiv ruskih interesa, pogotovo ne protiv "Južnog toka", koji je i "srpski interes", Rusi joj nisu poverovali.

Mihajlovićeva, po svemu sudeći, nije iz čistog hira radila protiv Rusa, nego, kako kažu dobro informisani izvori u vrhu ruskog energetskog menadžmenta, po instrukcijama Zorana Koraća, u javnosti poznatog kao bivšeg savetnika Milorada Dodika. O Koraću, inače, kruže dve urbane legende. Prema jednoj on je rezident CIA na Balkanu, a prema drugoj, u pitanju je čovek sa jakim vezama u američkom Stejt departmentu. Dok je savetovao Dodika, ovaj je vodio proameričku politiku. Od kada ga ne savetuje, Rusi su u Republici Srpskoj kupili naftne kompanije, i počeli eksploataciju nafte u Semberiji.

I bez Koraća, Mihajlovićeva je bila uticajna i moćna. Samo činjenica da je imala veliko Vučićevo poverenje i odrešene ruke za obračun sa SPS kadrovima, činili su je "opasnom ministarkom." Juriš na Bajtovića, ispostaviće se, nije bio jednostavna misija. Nakon prijava koje je Mihajlovićkin tim za borbu protiv korupcije podneo protiv Bajatovića, ona je pokušala i da ga smeni. Pozivajući se na formacijsku hijerarhiju.

Rusi su, naravno, zaobišli ministarku, pa je predsednik Upravnog odbora Gasproma Aleksej Miler, objasnio Aleksandru Vučiću da je interes Gasproma da Dušan Bajatović bude na mestu direktora Srbijagasa.

Ministarkin tim tada je doneo pogrešne zaključke kako je Bajatović u dobrim odnosima samo sa Milerom. Mesecima su vodili akciju koja se bazirala na takvoj pretpostavci. Onda su saznali da su Bajatovićevi dobri prijatelji Arkadij i Boris Rotenberg, Putinovi dobri drugovi, koje je Evropska unija među prvima stavila na listu 120 osoba kojima bi moglo da bude zabranjeno putovanje u zemlje članice, zbog događaja u Ukrajini.

 

     Koreni problema i deobe klanova

 

Srbija nema nikakvu strategiju za nekoliko hiljada građana koji se greju isključivo na gas. Većina njih nema ni sredstava da na brzinu preprave grejne sisteme i počnu da se greju na neki drugi način. Ministarka Mihajlović je u izjavama često isticala da gasa nema ni na vidiku te da smo Rusima dugovali novac, a da ga nismo imali, kao i da bi situacija bila bolja da smo tada imali izgrađeno gasno skladište.

Tvrdila je i da su Rusi bili spremni da gas isporuče direktno Srbijagasu, a da im mi novac prosledimo, kada ovo javno preduzeće naplati dugovanja od potrošača u Srbiji. Ovakvo rešenje Rusi bi prihvatili da su im date bankarske garancije, ili neke druge garancije. Ispostavilo se da naša strana zapravo nije ozbiljno ni pokušavala da takvo rešenje sprovede u delo.

Tadašnji direktor Srbijagasa, Miloš Milanković, napravio je dogovor da se gas umesto direktno Srbijagasu, proda preko posredničke firme Jugorosgas. Zbog ovakvog dogovora ispostavilo se, Srbija je godišnje gas plaćala nekoliko desetina miliona evra skuplje.

Tek, Bajatović je ovu firmu izbacio iz posla posredovanja za ruski gas. On je u posao posredovanja uveo drugu kompaniju, o čemu su naprednjački mediji pisali u nastavcima tokom izborne kampanje. Ipak jednu stvar Mihajlovićeva i drugi učesnici tadašnje gasne krize i spora sa Rusima do danas nisu ispričali. Naime, niko do danas nije rekao zašto su Rusi odjednom prekinuli isporuke gasa Srbiji.

Razlog zašto su oni to uradili je činjenica da su te godine nekoliko meseci pre krize u Moskvu otputovali Božidar Đelić i Zoran Đinđić i zahtevali raskid barter aranžmana.

Tu negde počinje i istorijat bahatog odnosa srpskih vlasti prema Ruskoj federaciji, i blago rečeno zanemarivanja činjenica da nam je Rusija od 1990. do danas otpisala oko 250 miliona dolara duga za gas. Rusko-srpski barter aranžman zaključio je predsednik tadašnje Vlade Mirko Marjanović 1990. godine.

Aranžman je omogućavao da Srbija dobija gas po ceni nešto povoljnijoj od tržišne, dok je u Rusiju izvožena roba poljoprivrednog porekla. Cena robe je obračunavana u dolarskoj protvvrednosti i na kraju godine bi se svodio račun. Uglavnom se dešavalo da smo izvozili manju vrednost od one koju smo uvozili. Dug bi se jednostavno prenosio u sledeću godinu, a prema Rusiji je postojala obaveza da ga izvozom roba likvidiramo.

Da je situacija bila obrnuta, Rusi bi imali pravo da dug izmire dodatnim isporukama gasa, kada se ukaže potreba za ovim energentom. Tih godina Srbija je trošila manje gasa, od količina koje je uvozila za sebe. Viškovi ruskog gasa prodavani su većim delom Bosni i Makedoniji. Nosilac posla sa Rusima bila je firma Progres.

Po nagovoru Đelića, a Đelić u skladu sa instrukcijma stranih službi, odlučno raskidaju taj sporazuma sa Rusima.

Sa Rusima se tada sklapa sporazum po kome gas treba da plaćamo dolarima, kao i sve druge države koje posluju sa Ruskom federacijom. Barter aranžman jeste raskinut, a sa isporukama gasa se stalo, jer je ostalo nerazjašnjeno kada i kako će Rusima bit plaćen do tada nagomilani dug…

Ruska strana je pokazala strpljivost i spremnost na maksimalnu poslovnu toleranciju. Problem je delimično rešio ondašnji predsednik SR Jugoslavije, Vojislav Koštunica. On je otputovao u Moskvu sa ciljem da reši nastali problem dugovanja za gas u tom trenutku veći od 100 miliona evra.

Rusi su dobro znali da takozvanu političku elitu Srbije u tom trenutku čine stotine ljudi koji u interesu Zapada rade na kvarenju odnosa Rusije i Srbije, iz tih razloga maksimalno su izašli u susret srpskim zahtevima i veliki deo duga je otpisan, dok je postignut sporazum da se ostatak duga vraća kroz cenu redovnog uvoza gasa. Sa Koštunicom su započeti i pregovori o budućem energetskom sporazumu.

Petokotobarske promene za Srbiji su donele i haos na tržištu naftnih derivata, ge je prvih meseci uvedena potpuna liberalizacija. Zbog takve liberalizacije tada Javno preduzeće, Naftna industrija Srbije (NIS) je skoro bankrotirala.

NATO države koje su tokom bombardovanja, namenski više puta gađale NIS-ova postrojenja, sada su lobirale za politiku potpune liberalizacije. Takva liberalizacija ne bi dozvolila NIS-u da se oporavi i njen prostor na srpskom tržištu preuzele bi zapadne kompanije. Takva vrsta liberalizacije bila je ustvari nastavak rata ekonomskim sredstvima i guranje Srbije u kolonijalni položaj.

Ovaj put Đinđić, koga je Zapad podržavao i istovremeno savetovao da povlači poteze na štetu srpske privrede, odlučio je da ih ne posluša. Đelić, Dinkić, Labus, Novaković i drugi zagovarali su liberalizaciju. Đinđić lično je iskoristio svoj autoritet u Vladi Srbije da se izda uredba Vlade kojom se zabranjen uvoz naftnih derivata za motorna vozila.

Tom uredbom svim prodavcima goriva u Srbiji ostavljena je mogućnost da benzinska i dizel goriva kupuju isključivo od NIS. Ovaj monopol omogućio je bombardovanom NIS-u da se oporavi narednih godina, ali ne i da postane ozbiljna kompanija.

Na putu dobrog poslovanja stajali su alavi stranački kadrovi koji su besomučno pljačkali ovu kompaniju. Istovremeno službenici stranih vlada, službenici MMF-a, Svetske banke i eksperti koje je plaćala NIS-ova konkurencija, stalno su zagovarali da je potrebno što pre ukinuti monopol NIS-a, a potom ga i privatizovati.

Paradoksalno je bilo to što su kadrovi NIS tih godina usmeravali milione evra, na kampanje u medijima koji su zagovarali propast ove kompanije. Plasirane su lažene informacije kako su za NIS zainteresovani Šel, Teksako i BP.

Kada je Vlada Srbije i zvanično NIS transformisala iz javnog preduzeća u akcionarsko društvo i na taj način otvorila vrata putu u privatizaciju kao zainteresovani za kupovinu NIS-a počeli su da se pojavljuju MOL, OMV, INA, ali i ruski Gasprom.

Bezbednosni stručnjaci Koštnicu, koji je u to vreme bio premijer Srbije, savetovali su ga da ili ne prodaje NIS, ili da ga proda Rusima. Koštunica se odlučio za drugu opciju, jer su se stranački kadrovi uključujući i one iz njegove stranke pokazali kao loše rešenje.

Na sastanku u Moskvi, Rusi su se izjasnili da su spremni da učestvuju na tenderu za kupovinu NIS, a onda ih je Koštunica iznenadio molbom da ga kupe u direktnoj pogodbi.

Novac koji je tada ruska strana bila spremna da plati bio je daleko veći od onog koji je na kraju dogovoren, ali taj dogovor nije postigao Koštunica, već Tadić.

Dogovor je obuhvatio da Rusi osim kupovine NIS, ključne rute Južnog toka usmere preko Srbije, da nam pruže podršku u Savetu bezbednosti UN po pitanju Kosova i sve to je za njih bilo nesporno. Sve to nije bilo razlog da se cena smanjuje. Bili su spremni da plate 1,5 milijardi dolara.

Treba podsetiti da je tih godina i Mlađan Dinkić imao svoju epizodnu ulogu protivljenja prodaje NIS, Gaspromu direktnom pogodbom ističući na sednicama Vlade da se i OMV, Bedžeta Pacolija interesuje za tu kompaniju.

Kada je došlo do realizacije ugovora, Dinkić je još jednom zakukurikao, kako je cena previše niska, ali ruska strana njemu i srpskoj vladi skrenula pažnju, da se to tako ne radi.

-Mi u Rusiji kada prodamo kola i posle nekoliko dana shvatimo da nismo zadovoljni cenom, nemamo običaj da odemo kod kupca i da mu tražimo još novca. Kada jednom dogovorimo cenu ona je dogovorena, rekli su tada ruski zvaničnici, smatrajući da Dinkićevo zapomaganje i ne zavređuje bolji odgovor.

 

     Gas između socijalne i tržišne politike

 

Godine loših iskustava sa našim političarima kojima su bili bitniji rezultati na izborima, lična korist i interesi onih koji su nas bombardovali, naučili su Ruse da sa nama igraju oprezno.

Tako sa jedne strane imamo iskrenu rusku pomoć u vidu povoljnih budžetskih kredita, kredita za železnicu i infrastrukturu, ali kada sa našom državom ulaze u partnerski odnos Rusi su više nego oprezni. Ovo je i razlog što je jedino rusko-srpska firma za gradnju "Južnog toka" nije „fifti-fifti", kao u Bugarskoj i drugim zemljama, već su Rusi većinski partner sa 51 prema 49 odsto.

Mnogi naši stručnjaci iz oblasti energetike (često dobro plaćeni od OMV-a) ovo komentarišu kao nepovoljni odnos za Srbiju.

Ipak, praksa pokazuje da su Rusi bolje gazde od stranačkih kadrova. Prvi put od privatizacije do danas, u NIS-u se zarade redovno isplaćuju, dok je firma posle desetak godina konstantnog iskazivanja gubitka odjednom postala najuspešnija kompanija u regionu.

Rusi kao da ovakvim vlasničkim odnosom poručuju da ne žele iznenađenje sa nekom novom srpskom Vladom kojoj će Evropa biti bitnija od Srbije. Kao da se više od nas boje da će se ponovo pojaviti politička elita spremna da izda narod, pljačka građene i ratuje sa Rusima za potrebe NATO pakta.

Poslovne antiruske ideje od kojih korist ne bi imala Srbija, ali bi Rusi sigurno imali štetu, danas stižu mahom iz Evropske banke za obnovu i razvoj EBRD, ali i iz drugih institucija bliskih Evropskoj uniji. EBRD je u mandatu poslednje vlade uporno preko ministarke energetike pokušavao da progura ideju da gradnju "Južnog toka", kroz Srbiju finansiraju oni.

U slučaju da Srbija kredit ne vrati oni bi sa Rusima postali suvlasnici. Šta više, ideja je plasirana na način da EBRD plati sto odsto radova. Sve ove predloge odbila je Ruska strana objašnjavajući da oni imaju višak, a ne manjak kapitala.

Vlasnički udeo od 51 odsto ovde se pokazao više nego koristan, jer bi u protivnom srpski političari verovatno ispunili predloge EBRD-a. Na poslednjem sastanku sa Dačićem i Vučićem, Rusi su saopštili da se dobro pričuvaju plana ministarke energetike za restruktuiranje Srbijagasa. Plan će ako bude prihvaćen na kraju za Srbijagas biti koban.

U javnosti je manje poznato da je osim plana ministarke, vladi Srbije ponuđen plan rukovodstva Srbijagasa, urađen u saradnji sa Evropskom komisijom, koji takođe predviđa transformaciju ove firme iz javnog preduzeća u holding kompaniju.

Drugim rečima i ruski i evropski predstavnici na našoj sceni, postigli su konsenzus o tome da Srbijagas ne treba više da bude državna firma.

Možda će, ako neki od planova bude ostvaren, Srbija biti sačuvana od činjenice da stranački kadrovi gomilaju dugove ovog javnog preduzeća, ali ni gas za domaćinstva više neće imati socijalnu cenu.

 

     A 1.

   Dinkić opstruisao uplatu ruskog novaca

Kada je NIS prodat ruskom Gaspromu, u Evropi i svetu besnela je ekonomska kriza, pokrenuta na američkom tržištu hartija od vrednosti. Ovdašnje banke masovno su povlačile novac ka matičnim centralama i njihovi bilansi postajali su sve gori. Vlada Srbije je tada sve nade polagala u Gaspromovu uplatu novca od prodaje NIS-a.

Kompletna suma od 400 miliona evra plaćena je odjednom, što je tada Srbiji bilo preko potrebno radi popunjavanja budžetskih rupa. Ipak, sa uplatom se kasnilo tri dana, jer Dinkić Rusima nije davao prave instrukcije za plaćanje.

Posle tri dana, iznenada je dao instrukcije da se novac uplati na budžetski račun kod Rajfajzen banke čije se ime u tom trenutku pominjalo u mnogim aferama. Odmah po uplati novca, Dinkić je pustio dezinformaciju da su Rusi insistirali da uplatu izvrše preko ove banke.

 

     A 2.

   Blef Evropske unije

Prošle godine, Evropska unija je i zvanično saopštila da će blokirati gradnju Južnog toka na terenu svoje članice Bugarske. Ispostavilo se da političari unije nisu dobro razmislili pre ovakvih izjava, jer su od vlasnika velikih evropskih kompanija odmah dobili po prstima.

Tada im je objašnjeno da projekat Južnog toka nije samo nacionalni projekat zemalja kroz koje prolazi već su u njega, kao akcionari, uključene mnogobrojne kompanije iz EU, koje treba da budu i krajnji korisnici ruskog gasa.

Ovu priču službenici EU plasirali su na inicijativu američkih lobista, koji sanjanju da umesto Južnog toka zaživi gasovod koji bi azerjbedžanski gasu preko Turske, Bugarske i Albanije liferovao u EU.

Rusi koji su sa Azerbejdžanom u odličnim odnosima, ovu priču smatraju energetskom bajkom. Ipak, ministarka energetike Zorana Mihajlović, vodila je detaljne razgovore sa bugarskim kolegom o ovakvim mogućnostima.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

Advertisements
  1. Zoran Petrovic
    25. април 2014. у 23:24

    neznam kako da ovu zoranu odstranimo iz srbije obzirom da radi za strane sluzbe i interese i protiv svoje drzave i naroda

    Свиђа ми се

  1. No trackbacks yet.
Затворено за коментаре.
%d bloggers like this: