Архива

Archive for септембар 2013

NOVI NAČIN ZARADE U SRBIJI, ILI TV ZABAVA KAO MEDIJSKI ATAK NA PORODIČNE VREDNOSTI!!?

20. септембра 2013. 2 коментара

 

Brak i porodica su svetinja ali ne i za naše televizije.Već sam nekoliko puta spominjao kakva je nebuloza,budalaština pa i greh lansirati preko malih ekrana skaradni i sramni nazovi „šou" pod bezobraznim nazivom „Menjam ženu".

 

 

Ova uvreda od emisije prvo se prikazivala na TV Pinku a sada je pod kapom „Happy TV". Dok se sa jedne strane vodi, čini se uzaludna borba za očuvanje porodice i braka kao stabilnog stuba svakog normalnog društva,sa druge se sve čini da se brak i porodica omalovaže, izvrgnu ruglu javnosti i podsmehu.

Počevši od gramzivosti naših politikanata koji su pohlepno udarali poreze na svu bebi opremu, preko otpuštanja trudnica a da niko za to ne odgovara pa do ove „super tv igrice" koja, naizgled, naivno ima za cilj samo da „zabavi gledaoce" a učesnicima pruži šansu da zarade koji dinar da se prehrane ili plate preskupu struju.

Kad je sve to tako naivno,autorima ove tv sramote postavljam jednostavno pitanjeZašto oni sa svojim suprugama ne učestvuju u ovoj posprdnoj emisiji? Zašto vlastitu ženu ne rentiraju nekom potpuno nepoznatom muškarcu na nekoliko dana i to uz prisustvo kamera?Taman posla da se oni brukaju!

Bruka i podsmeh su rezervisani isključivo za prostodušne, naivne i siromašne tv gledaoce…Da njihova pohlepa nema alternativu – to mi je odavno jasno. No, iritira me kad god čujem za ovu emisiju a kamoli je vidim na malim ekranima što niko, apsolutno niko do sada nije reagovao. Što nije rekao STOP propagandi brakolomstva, STOP ismejavanju stuba svake porodice – a to je oduvek bila i ostaće žena?!

Pitam se – kako niko od silnih udruženja za zaštitu porodice, kao i onih za zaštitu žena,supruga, majki nisu do sada digle svoj glas protiv javnog tv rentiranja pripadnica ženskog pola? Ova emisija je uvreda za sve žene, jer se one tretiraju kao roba za iznajmljivanje.

Da li se iko od nadležnih službi u ovoj zemlji ikada upitao kako se osećaju deca kada im odvode majke kod nepoznatih muškaraca i to javno, pred celim svetom? Zašto ćuti i zaštitnik građana?

Zašto pokriva i oči i usta pred očiglednim kršenjem ustavom zagarantovanim pravom na jednakost polova,na javno omalovažavanje pripadnica lepšeg pola, na sramotu koja se nanosi nedužnoj deci koja ni kriva ni dužna su primorana da budu (sa)učesnici parade podsmeha? Zašto ćute nevladine organizacije koje se navodno brinu o kršenju ljudskih prava?

Zašto ćuti crkva, koja proklamuje svetost i nepovredivost braka, bez obzira kojoj veri pripadali akteri koji pred tv kamerama rentiraju žene, kao belo roblje?

Zašto ćuti država, što ne štiti sopstvene građane od poniženja? Zašto ćute mediji? Što ne stanu u odbranu porodice, na stranu naroda? Pa narod je taj koji im kupuje novine,gleda televiziju, sluša radio, a ne politikanti. Zašto ćute raznorazni psiholozi, psihijatri, doktori raznih nauka zar rentiranje žena nije slučaj ni za koga od njih?

Zašto ćute raznorazni premudri i sveznajući analitičari svega i svačega. Ni njih tuđi brak i porodica ne zanima…Valjda se bave samo brojkama koje su u stalnom porastu o raskidu brakova u Srbiji.To su posledice a uzroci?

Njih treba otklanjati na svakom koraku, u svakom segmentu ako mislite da su brak i porodica svetinja a žena stub bez koga se ruši svaki dom.

I na kraju – zašto ćute oni najodgovorniji, najmerodavnijioni koji su debelo plaćeni da sačuvaju dobar ukus na malim ekranima" a to su RRA i RATEL.

Ako misle, a očigledno misle, da je rentiranje žena na televiziji nešto „normalno" i „zabavno" i nemaju nameru da ih ugase (a nemaju) – predlažem da odmah, pod hitno rentiraju sopstvene supruge i uživaju u popularnosti koje će njihove supruge steći na malim ekranima.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KAO BOLEST BEZ LEKA: O KRIMINALU U BOLNICAMA SE ZNA, A REAKCIJA IZOSTAJE

19. септембра 2013. 1 коментар

 

Stanje u srpskom zdravstvu najgore je u poslednjih dve decenije. Izlaz ne nudi niko, niti sme. Kriminalci "sa reputacijom" upravljaju javnim nabavkama i tenderima, mafija kontroliše farmaciju, a svi zajedno "kadruju", postavljajući svoje ljude na ključna mesta u zdravstvenom sistemu. Srpska napredna stranka instalirala je svoje ljude u zdravstvu, i nastavlja tamo gde je Demokratska stranka stala. Svakodnevno su stizala pisma iz zdravstvenih ustanova u kojima preostali pošteni lekari i drugo medicinsko osoblje ukazuju na opšti kriminal u ovoj oblasti. Iz njih se vidi da su bezvlašću i haosu najviše izložene najveće i najuglednije institucije, Klinički centar Srbije (KCS), ali i Vojno medicinska akademija VMA).

 

 

Sunovrat zdravstva u Srbiji vidljiv je na svakom koraku. Umiranje pacijenata od banalnih infekcija po bolnicama svakodnevna je pojava. Ministarki Slavici Đukić-Dejanović ne pada na pamet da iznese u javnost gde je problem, jer je i ona deo problema!

Ko sme danas da saopšti strašnu istinu da rođeni brat poznatog bosa Milana Nerandžića Limuna drži pod svojom komandom sve tendere za dezinficijenase po bolnicama, jer ako se neko drugi pojavi na tenderu tu su njegove gorile da mu izlome kosti!

Niko ne sme da kaže da je kvalitet tih dezinficijenasa nikakav i da se zbog njih bakterije razmnožavaju po bolnicama pa zbog toga umiru pacijenti koji tamo leže.

Ali, nije to jedini šljam koji određuje pravila niti je ovo jedini problem u zdravstvu. Suština je u tome da danas u KCS i drugde po srpski zdravstvenim ustanovama drmaju ljudi SNS, sve sami prevejani hohštapleri sa nekoliko partijskih knjižica po džepovima, koji su spremni samo na to da preuzmu kombinacije zdravstvene mafije koja je mahom kadrovana od DS i G17 u proteklih 10 godina. Dakle, haos se nastavlja…

Kako su i jedni sarađivali sa SPS u prošloj a drugi danas u ovoj vladi, to su im oni jedini partneri u zdravstvu sa kojima su imali ili imaju neke zajedničke kombinacije. Ali, već opljačkano zdravstvo je vrlo mršava lovina za ogladnele naprednjake, krvožedne i nestrpljive, pa svaki dan pritiskaju svoga "vođu" Aleksandra Vučića da hapsi bivše rukovodioce kliničkih centara i drugih ustanova, kako bi i njih mogli da reketiraju.

Klinički centar Srbije je bolnica u kojoj je nepovratno nestalo oko 200 miliona evra, prevashodno na razne pljačke vezane za novu zgradu KC Srbije. Kada je profesor Ristić pokušao da izloži taj problem u javnosti, i ponudi neko rešenje, makar to bila i izgradnja "druge kule", odmah se oglasio Zlatibor Lončar iz Urgentnog centra i rekao da su to budalaštine i da treba da se gleda od čega se danas živi. Svi su pali na tu priču i počela je izgradnja nove najskuplje moguće hirurške sale u Urgentnom centru koja će da sluzi za transplantaciju organa.

I Novi Sindikat Zdravstva osnovan je kao pravna podrška najvećem kriminalnom lobiju u KC Srbije. Da li je slučajno što je direktor Miljko Ristić bio baš u tom sindikatu koji ga sada javno napada?! Na konferenciji za štampu koju je taj sindikat organizovao optuženi su Ristić, Dragutinović i Lončar za sve dugove KC Srbije iako je poznato da su Predrag Peško i Đorđe Bajec do pre devet meseci vodili KC Srbije i da su organizovali napad ovog sindikata na aktuelno rukovodstvo.

Zanimljivo je i to da su im logistiku pružili kadrovi SPS u upravi KC Srbije pa je od njih poteklo kako Ristić pomaže FK Crvena Zvezda u finansijskoj krizi parama od KC Srbije a ne iznose se mahinacije članova tog sindikata godinama po KC Srbije. Inspektori koji su bili zaduženi za ovaj slučaj i koji su policijske istrage, tvrde da je tužilaštvo na sve načine pokušavalo da spreči dalje istrage.

Istražni sudija Nebojša Simeunović je u svojoj dokumentaciji (koja je službenim putem zaplenjena posle njegove smrti), imao ni manje ni vise nego 38 predmeta iz KC Srbije sa teškim krivičnim i prekršajnim delima od kojih je većina zastarela.

Danas su naprednjaci preuzeli posao u KC Srbije i služe se potpuno istim vezama kao i njihovi prethodnici. Kako koja vlast dođe, prikazuje novu zgradu i troškove od 50 miliona evra, a ona je i dalje prazna! S obzirom da se od 5. oktobra 2000. do danas promenilo više vlasti, samo na osnovu mešetarenja sa gubicima, opljačkano je 150 miliona evra a drugo da i ne pominjemo.

 

     Firer novi načelnik Klinike za očne bolesti VMA

 

Nakon Vaših tekstova o kriminalu i korupciji na Klinici za očne bolesti VMA, svima je, osim srpskom tužilaštvu, postalo jasno da se oko Klinike za očne bolesti VMA obrće biznis sa dobiti od tri miliona evra godišnje, i da ne čudi što su mnogi ,,bacili oko" na ovaj ,,zlatni rudnik", i žele da ubace svog čoveka na njeno čelo, navodi se u pismu zaposlenih sa VMA. Dosadašnji načelnik Klinike za očne bolesti VMA profesor pukovnik Miroslav Vukosavljević, zbog velikog pritiska iz Ministarstva odbrane, prihvatio je da se povuče sa mesta načelnika klinike.

Da ne bi iznosio kompromitujuće podatke o nezakonitom rukovođenju čelnih ljudi uprave VMA, biće mu omogućeno da ode za šefa odeljenja za bolesti oka u jednoj renomiranoj privatnoj bolnici u Abu Dabiju, Ujedinjeni Arapski Emirati. Uporedo sa ovim, traje i borba za njegovo upražnjeno mesto načelnika na Klinici za očne bolesti VMA.

Za novog načelnika Klinike za očne bolesti VMA, glavni kandidati su nekadašnje uzdanice DS-a a sada preletači u SNS (i oni koji bi da prelete tamo).

Među njima se ističe potpukovnik Vladimir Draganić, zvani Firer (koji izgledom, oblačenjem i ponašanjem, jako liči na zloglasnog Firera!). Naime, načelnik odeljenja za kataraktu Klinike za očne bolesti VMA, neverovatno je gramziv na pare.

Ne operiše na VMA ako mu se ne plati 300-500 evra. Redovno obija pragove po Ministarstvu odbrane i pokušava da se politički infiltrira u SNS i spreči pokretanje krivične odgovornosti za besramno nezakonito bogaćenje. Svima kuka kako on i porodica (žena isto očni doktor na VMA), ne mogu da žive od vojničke plate, i da "nemaju, hleba da jedu", da su progonjeni po političkoj osnovi, da je on jako pošten i idealna ličnost za novog načelnika Klinike za očne bolesti VMA.

Samo nikako da objasni kako su on i žena kao državni službenici u Ministarstvu odbrane tako ,,gladani" i pošteni kupili čak šest stanova u Beogradu i dva u Beču i Budimpešti ?

Odakle im vozni park od 100.000 evra, odakle kongresi, zimovanja i letovanja po ekskluzivnim svetskim destinacijama ? Šta reći na činjenicu da bez odobrenja Ministarstva odbrane ide četiri puta mesečno u Podgoricu i Trebinje (do sada preko 300 odlazaka van Srbije, bez odobrenja pretpostavljenih starešina), na privatan angažman i inkasira 12.000 evra mesečno.Tamo operiše na crno često pod imenom dr. Petra Aleksića zvanog Klempo.

Grupa visoko rangiranih Ijudi u Upravi za zdravstvo Ministarstva odbrane i upravi VMA pokušava da nametne svog čoveka, potpukovnika Draganića, bivšeg očnog lekara bivšeg predsednika Tadića.

Reč je o najkorumpiranijem lekaru na VMA, dugogodišnjem doušniku vojne bezbednosti, oficiru bez časti, sklonom bahatom i neprofesionalnom rukovođenju i poznatom po čestoj pretnji: ,,kad ja dođem za načelnika, teći će potoci krvi po klinici!".

Nekada je bio pod velikom zaštitom Demokratske stranke (samo on je smeo da pregleda rukovodstvo DS VMA), a sada mu se pruža prilika da se dokopa mogućnosti enormnih godišnjih nabavki u visini od desetak miliona evra, za potrebe očne klinike VMA, ali, naravno i za svoje potrebe.

Pošto dr. Draganić ima verifikovan psihijatarski nalaz da je lečen u psihijatarskoj bolnici, hospitalizovan četiri dana u maju 2011. god. u psihijatarskoj bolnici u Sokolcu, Republika Srpska, pod dijagnozom ,,manijakalno-depresivni sindrom" sva krivična odgovornost za planirane pljačke onih koji ga guraju, biće prebačena na njega, jer niko neće hapsiti psihijatrijskog bolesnika.

Tu je među kandidatima i potpukovnik ass. Mirko Resan, zvani Svetac, (kad upropasti pacijenta govori mu: "ne brini Bog je veliki!" ) – načelnik odeljenja dijagnostike oka, unapređen za uspešno pljačkanje budžeta VMA i ,,stručnosti" u lečenju pacijenata, potpukovničkim činom od strane bivšeg ministra Dragana Šutanovca. Osposobljavan za mnoge oblasti u lečenju oka, poslat na mnoge kongrese i usavršavanja, ali i posle toliko godina nesposoban je za samostalni rad. A koliko je stručan, dovoljno govori podatak da je posle njega bivši načelnik Generalštaba Miletić morao da potraži pomoć u jednoj renomiranoj privatnoj očnoj kući u Beogradu.

(Delove pisama iz KCS i VMA, u kojima je verno preneta slika sadašnjeg stanja, redakcija prenosi uz neophodnu redakturu…).

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

TURISTIČKE AGENCIJE I PREVARE: OŠTEĆENIM TURISTIMA NEMA KO DA VRATI NOVAC

18. септембра 2013. Коментари су искључени

 

Kada građanin krene na turističko putovanje, pod pretpostavkom da ja uštedeo za odmor, u samom startu ga čekaju brojni rizici. Vrlo lako može da postane žrtva prevare sumnjivih turističkih agencija, koje "igraju samo jedno leto". A kad prevarant, ili grupa prevaranata ojadi grupu naivnih turista, vrlo često se dešava da država samo zatvori agenciju, ali ne i vlasnika agencije. Bilo je slučajeva da su i agencija i vlasnik samo fantomi, da u jednoj kancelariji radi neobaveštena službenica koja nikada nije upoznala svoga poslodavca.

 

 

          Josip Bogić

 

U sred turističke sezone, neizbežne su prevare kojima se služe pojedine turističke agencije, skoro redovno u ovo vreme. Najčešće prevare izgledaju naivno, ali funkcionišu: agencija uzme unapred novac za putovanje, a onda nestane i agencija i njen vlasnik!

Prevareni građani se po pravilu tada obraćaju turističkim inspektorima za nadoknadu izgubljenog novca i vremena. Oni konstatuju nepravilnosti, zatvore agenciju, podnesu nekakve prekršajne prijave, proslede ih tužilaštvu i MUP-u i sa svoje strane, oni su odradili svoj deo posla.

podnosi zahtev MUP-u radi prikupljanja potrebnih obaveštenja– da li u radnjama osumnjičenih postoje elementi krivične odgovornosti i krivičnog dela. Dakle, i tužilaštvo je odradilo svoj deo posla.

MUP u saradnji sa tužilaštvom uhapsi prevaranta. I MUP je odradio svoj deo posla. Svi su, da dakle, odradili svoj deo posla, samo su građani ostali i bez novca i bez letovanja.

Samo je prevarant pametno utrošio sredstva! Tužilaštvo se oglasi u medijima da će slučaj "ispitati do kraja". Šta uopšte znači fraza da će tužilaštvo istražiti neki kriminalni slučaj do kraja?

Ako utvrdi da u radnjama postoje elementi krivičnog dela koje se goni po službenoj dužnosti ići će se u postupak koji će da traje godinama. Pod uslovom da se oglasi krivim, oštećeni se neće obeštetiti u krivičnom postupku već će ih sud najverovatnije uputiti na parnicu.

Ako pak ne bude dovoljno dokaza za krivicu i osumnjičeni ne bude procesuiran, opet sledi parnica radi naplate novca. Šta je onda cilj krivičnog postupka? Ostaje nejasno zašto zakonodavac u Zakonu o oduzimanju imovine nije predvideo i krivična dela prevare, koja su na našim prostorima najčešća kao krivična dela.

Zbog čega zakonodavac nije u procesnom zakonodavstvu predvideo obavezu da se u krivičnom postupku rešava imovinsko-pravni zahtev? Ovako ispada da se krivični postupak suštinski vodi bez ikakvog smisla. Oštećenima nije stalo toliko da se neko osudi vremenskom kaznom koliko da dođu do svog novca.

U slučaju kada su građani prevareni od strane turističke agencije, nesuđenim putnicima, oštećenima dakle, najvažnije je da putuju ili da im se vrate uplaćena novčana sredstva. Očigledno se radi o pravno neukim i klijentima neupućenim u činjenicu da ova svoja prava ne mogu da ostvare u krivičnom postupku. I, naravno, opet će pokušavati da ovakve slučajeve reše represijom. Kakve koristi oštećeni imaju od toga što je agencija zatvorena?

Potencijalni putnici nisu dužni da se bave istragama da li je neko registrovan u Agenciji za privredne registre, da gledaju bilanse uspeha i stanja, likvidnost preduzeća, da li je blokiran račun agencije, da li agencija ima dozvolu i dr. To je posao države i njenih organa.

Ako neka agencija postoji, za normalnog čoveka je to znak da posluje po zakonu. Država treba obične građane da zaštiti od prevaranata tako što neće dozvoljavati osnivanje raznih agencija i preduzeća bez kapitala i što će kontrolisati njihov rad. Ako građani sve ovo treba sami da proveravaju pre nego što krenu u pravni posao, šta će im onda država i njene institucije!?

U turističkoj inspekciji kažu da je jedina njihova preporuka građanima da koriste renomirane i dobro poznate agencije. Ljudi koji nisu otišli na letovanje oštećeni su ali od strane državnih organa, a manje od agencije. A u ovoj i ovakvoj državi, kada se vlast uključi u rešavanje problema, problem postaje nerešiv.

Pozabavimo se i tom famoznom saradnjom MUP-a i tužilaštva. O kakvim diletantima se radi, počev od direktora policije i njemu potčinjenih pa do portparola i onih ljudi koji spremaju saopštenja ministru policije!

Nadležnost javnog tužioca propisana je u članu 46 ZKP-a, u kome se kaže da je osnovno pravo i osnovna dužnost javnog tužioca gonjenje učinilaca krivičnih dela. Za krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti javni tužilac je nadležan da rukovodi pretkrivičnim postupkom, da zahteva sprovođenje istrage i usmerava tok prethodnog krivičnog postupka u skladu sa ovim zakonikom, da podiže i zastupa optužnicu, odnosno optužni predlog pred nadležnim sudom, da izjavljuje žalbe protiv nepravnosnažnih sudskih odluka i da podnosi vanredne pravne lekove protiv pravnosnažnih sudskih odluka i da vrši i druge radnje određene ovim zakonikom.

Radi vršenja ovlašćenja svi organi koji učestvuju u pretkrivičnom postupku dužni su da o svakoj preduzetoj radnji obaveste nadležnog javnog tužioca. Ministarstvo nadležno za unutrašnje poslove – policija i drugi državni organi nadležni za otkrivanje krivičnih deladužni su da postupe po svakom zahtevu nadležnog javnog tužioca.

Ako organ unutrašnjih poslova ili drugi državni organ ne postupi po zahtevu javnog tužioca, javni tužilac će obavestiti starešinu koji rukovodi organom, a po potrebi može obavestiti nadležnog ministra, Vladu ili nadležno skupštinsko telo. Gde se tu u Zakonu pominje – saradnja?

U posebnim odredbama o postupku za krivična dela organizovanog kriminala, korupcije i drugih izuzetno teških krivičnih dela, takođe ne piše da tužilaštvo i policija sarađuju već – ako organi unutrašnjih poslova saznaju da se priprema ili da je učinjeno neko od ovih krivičnih dela, dužni su da o tome odmah obaveste nadležnog javnog tužioca.

Javni tužilac može zahtevati da organi unutrašnjih poslova preduzmu određene mere ili radnje u datom roku i da ga o tome obaveste. Neizvršavanje zahteva ili prekoračenje određenog roka organ unutrašnjih poslova dužan je da javnom tužiocu posebno obrazloži.

Podaci za ova krivična dela o pretkrivičnom i istražnom postupku predstavljaju službenu tajnu. Osim službenim licima, ti podaci se ne mogu odavati niti drugima mogu biti dostupni. Ovi podaci se mogu objaviti samo na osnovu pisanog odobrenja nadležnog javnog tužioca, odnosno istražnog sudije. Nema tu nikakve – "saradnje"!

Da zlo bude veće, niko građanima nije objasnio da na ovaj način neće doći do novca i do letovanja. Zakon o oduzimanju imovine stečene krivičnim delom za krivično delo prevare ne predviđa mogućnost oduzimanja tako stečene imovine!? I sve tako ukrug. Samo je prevarant profitirao.

Građani će moći da vrate novac samo ako im on lično vrati, da se naplate do visine osigurane sume kod osiguravajuće kuće ili u parnici privatnom tužbom. To dalje znači da se građani mogu zaštititi samo preko suda ako nastane problem, privatnom tužbom, što može da bude skup i dugotrajan proces. Turistička inspekcija je upravni organ i može da zatvori agenciju i zahteva pokretanje prekršajnog postupka, ali ne i da obezbedi vraćanje novca.

Ko će prevarenima obezbediti novac za povraćaj ukoliko je vlasnik agencije u zatvoru?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DOK SE SVI NAKRADU, ODE DRŽAVA: BUGARSKI “PRIVREDNIK” UNIŠTIO FIRME KOJE JE OTKUPIO

16. септембра 2013. Коментари су искључени

 

Bugarski tajkun Hristo Kovački u Srbiji je počeo da investira tokom 2007. godine. Hristo je brzo postao jedan od omiljenih investitora demokratskih vlasti. Firme koje je kupovao, uspešno je dovodio do bankrota, dok je službenicima Vlade Srbije i Agencije za privatizaciju davao lepe poklone. Ko stoji iza ovog, očigledno, organizovanog kriminala koji je kroz proces privatizacije, ulaganja oprao pare, izbegao plaćanje poreza? Ko je sve iz prošle i sadašnje vlade Srbije primao Kovačkog, ili bio gost njegovih saradnika na ručkovima u elitnim restoranima Beograda ?

 

                M. Hadžić

 

Uz podršku tadašnjih čelnika Ministarstva privrede i privatizacije i Agencije za privatizaciju (DSS-ovi kadrovi) u veoma kratkom roku Kovački je kupio Trajal, Kruševac, Vulkan, Niš; Nevenu, Leskovac, Fabriku hartije Božo Tomić, Čačak, Rudnik uglja Kovin, Kovin , Ruma guma, Ruma, Metalac, Ivanjica, Zastava metal, Resava, Fabrika za preradu povrća, Titel, Srbijanka Valjevo, Fopa, Vladičin Han…

Kako su radile ove firme pre privatizacije:

Trajal je proizvodio automobilske gume (putnički i teretni program guma), zaštitnu opremu, protivgradne rakete. Proizvodi su izvoženi u Sjedinjene države, Hrvatsku, nekoliko afričkih zemalja. Njihove automobilske gume u Srbiji bile su poznate, mogle su se kupiti na svakoj benzinskoj pumpi. Sada guma iz Trajala nema nigde da se nađu, nema ni izvoza zaštitne opreme za SAD…

Vulkan je bio uspešan proizvođač programa za elektroprivredu i rudnike. Pogrešnim investicijama, lošim odlukama, nestručnim rukovođenjem Vulkan je uništen, proizvodnja je stala. Teško se može opet pokrenuti. Srbija danas uvozi trake za rudnike…

Nevena iz leskovca je bila uspešan proizvodjač kozmetike, paste za zube, šampona, brenda za negu dece. Nestručnim rukovođenjem, namernim kupovinama loših sirovina izgubljeno je tržište, uništeni su proizvodni kapaciteti, finansijski je uništena proizvodnja ove fabrike.

Srbijanka iz Valjeva, čuveni brend Srbije za proizvodnju i preradu voća više ne postoji. Prodati su delovi fabrike na način da je nemoguć nastavak proizvodnje. Fabrika je zatvorena. Firma koje fiktivno postoji je u dugovima.

FOPA proizvođač kartonske ambalaže je uništen. Iako je trend zamene plastične sa kartonskom ambalažom, FOPA ne radi. Zbog dugovanja razneta je pokretna imovina i time onemogućena proizvodnja značajnog izvoznog programa u nerazvijenom Vladičinom Hanu.

Fabrika hartije Božo Tomić iz Čačka je fabrika koja je do privatizacije uspešno radila, a deo grada se grejao sistemom daljinskog grejanja iz toplane koja je u sastavu fabrike. Danas je fabrika devastirana, u dugovima dok je toplana totalno demolirana.

Rudnik Kovin je na računu imao milion evra, kada ga je Hristo kupio. Poslovanje sa partnerom iz Bugarske završio je sa tri miliona gubitka. Nije ulagano u revitalizaciju opreme tako da je degradirana proizvodnja. Mnogo je mahinacija urađeno preko firme koju je partner iz Bugarske otvorio radi plasmana uglja iz ovog rudnika. Fiktivni plasmani služili su da se prikrije pranja para.

Reklo bi se generalno da je cunami Hriste Kovačkog predvođen menadžerima Vasilom Bonevim, Petrom Krastevim, Milom Kosevom, Kirilom Kirilovim, Asenom Goranovim, Antonom Valjevim, ostavio pustoš, dugove i uništena sredstva za proizvodnju. Njihovo menadžerisanje može se opisati jednom rečju: kriminal.

Čim je Hristo počeo da kupuje ove firme štampa je objavila da se one kupuju novcem koji potiče od trgovine drogom. Pisala je štampa da novac kojim su obavljene transakcije vodi poreklo iz organizovanog kriminala, pre svega iz trgovine drogom.

Partner iz Bugarske nikad nije dematovao ove navode. Zvanično firme je kupovao Bugarski investicioni fond. U Bugarskoj svi znaju da je iza navedenog kapitala stajao je Hristo Kovački. U toj zemlji on je poznat kao energetski tajkun, ali se šuška i da je taj čovek blizak sa organizovanim kriminalom.

Pored investicija u energetskom sektoru Kovački ima i lanac prodavnica za snabdevanje hranom. U njegovom sistemu su desetine hiljada zaposlenih. Pri tome većina firmi registrovana je na pojedince, ponekad penzionere, sa adresama u privatnim stanovima. Većina firmi nije povezana u sistem tako da je nemoguće formalno ustanoviti povezanost pojedinih kompanija.

Dolasci Kovačkog u Srbiju uvek su praćeni velikim privatnim obezbeđenjem. Drugi čovek njegovog poslovnog sistema je ubijen u Sofiji u sačekuši. Ubistvo nikad nije razjašnjeno.

U svim kompanijama koje je privatizovao rukovodeći ljudi su bili iz Bugarske. U Srbiji su kratko nakon privatizacije u firmama koje je ovaj bugarski tajkun kupio, počela nezadovoljstva radnika i pritužbe Agencije za privatizaciju zbog neispunjenja ugovornih obaveza.

Potom je krenula lavina raskida ugovora o privatizaciji. Odmah nakon raskida ustanovljavane su nepravilnosti rukovodstva tih kompanija. Uglavnom se sve svodilo na poreske utaje, pranje para i nedozvoljenu trgovinu sirovinama ili proizvodima. Investicije su bile pozajmice a ne stvarne investicije.

Mašine i oprema koje su predstavljale obaveznu investiciju bile su sumnjivog porekla, vrednosti, kvaliteta. Eklatantni su primeri investicije u Vulkanu kotlom koji nije mogao da se upotrebi ili Rudniku Kovin gde je oprema uvezena za 80.000 evra prikazana i od Agencije priznata kao investicija od 600.000 evra.

Kao rezultat počele su da pljušte krivične prijave protiv rukovodioca, saradnika Hriste Kovačkog. Direktor iz Trajala, Vasil Bonev, priveden je i u istrazi je proveo više meseci (sada je u Bugarskoj), direktor Trajala i svih firmi Kovačkog u Srbiji Petar Krastev priveden je i više meseci nije mogao da napusti zemlju (sada je u Bugarskoj), protiv direktora Kovina Asena Goranova vodi se više krivičnih postupaka (sada je u Bugarskoj).

Bivši direktor Vulkana Kiril Kirilov, ima više krivičnih prijava zbog poreskih utaja, pranja para. Neki od direktora su i otišli bez traga kao direktor Bože Tomića. Prošle nedelje je priveden i određen je pritvor direktoru Srbijanke Antonu Valjevu zbog utaje poreza i pranja para.

Pored navedenih firmi koje su privatizovane Kovački je kao vlasnik Rudnika Kovin, parama Rudnika finansirao radove na realizaciji projekta izgradnje rudnika i termoelektrane u Kovinu. Rudnik je uložio znatna sredstva a onda je pre raskida ugovora o privatizaciji Rudnika Kovin je svoj udeo prodao kompaniji iz Bugarske, naravno u vlasništvu Kovačkog, za 150 Evra.

U Bugarskoj, Kovački je osuđen zbog utaje poreza na tri godine uslovno. Tužilac se žalio i traži da Kovački dobije pet godina robije. Proces se i dalje vodi. Kovački trenutno ne može da dođe u Srbiju, Bugarske vlasti ne dozvoljavaju mu kretanje van zemlje.

Šta je sada ostalo od sistema Hriste Kovačkog u Srbiji?

Sve firme koje je privatizovao u Srbiji su upropašćene. Ugovori o privatizaciji su raskinuti. Ostali su dugovi. Radnici su na ulici. Protiv nekih direktora vode se istražne radnje. Neki od direktora su pobegli za Bugarsku. Drugi plaćaju advokate i istrage se odugovlače godinama. (dok i oni ne pobegnu)

Ostala je samo jedna firma koja je nastala iz Rudnika Kovin i koja ima neke dozvole za otvaranje novog rudnika u Kovinu. Ni danas niko ne otvara pitanje zašto nije ispitana zakonska validnost papira koje je Kovački izdao pre nekoliko godina.

Šta sprečava naše organe da ne hapse i kažnjavaju rukovodioce njegovih firmi. Svi su se odreda bavili utajama poreza, pranjem para u svim firmama gde je Kovački bio ili je sada prisutan u Srbiji. Zašto organi gonjenja i pravosudni organi odugovlače procese i čekaju da se ti ljudi izgube i pobegnu u Bugarsku?

Šta još treba da urade menadžeri Kovačkog prema kojima se vode sporovi da oni više ne rukovode firmama u Srbiji? Da li im te firme služe za nove utaje, pranja? Gde su sada Bonev, Krastev, Kirilov, Koseva, Goranov? Na koji način odugovlače pravdu i ko im u svemu tome pomaže? Čekamo li da naprave još štete i da odu iz Srbije?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POSLEDNJI IZDISAJI DRŽAVE : U GLAVNOJ ULOZI VUČIĆ I NIKOLIĆ, A REŽISERI PREDSTAVE VAŠINGTON I BRISEL

15. септембра 2013. Коментари су искључени

 

Više od dvadeset godina Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić svakodnevno rade na štetu Srbije. Počeli su kao mali ulični šovinisti, opčinjeni Vojislavom Šešeljem, a kasnije nastavili svoj nečastan posao, po diktatu službi bezbednosti Slobodana Miloševića. Nakon prevrata 5. oktobra, obaveštajne zajednice od Vašingtona do Brisela došle su do zaključka da su ova dva beskarakterna tipa, idealan materijal za "reviziju srpskog slučaja". Danas je taj naum ostvaren. Nikolić i Vučić upravljaju Srbijom, svako na svoj način. Vučić sa svojim evroameričkim "instruktorima" i stranačkim plaćenicima, a Nikolić sa svojom mnogobrojnom familijom i grupom mizernih udvorica.

 

          Nikola Vlahović

 

Obojica komanduju svojim posebnim pretorijanskim gardama, svako od njih ima svoje sudije, tužioce i svoje klanove u MUP-u, javnim preduzećima, zdravstvenim institucijama, vojsci, diplomatiji…I Nikolić i Vučić imaju svoje zasebne poslovne veze i svoje planove da ostanu na vlasti dok Srbija ne bude potpuno slomljena kao država. Političko, ekonomsko i kulturno dno na kome se ona danas nalazi, govori da je njihov posao pri kraju.

U maju mesecu 2012. godine, izbila je žestoka svađa između Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, oko rezultata prvog kruga "đurđevdanskih" izbora. Svađa je počela ogorčenom Vučićevom "paljbom" po Nikoliću: "…Većina ljudi na listi su tvoji!" vikao je iz sveg glasa Vučić. Slomljeni Nikolić mu je uzvratio: "…Ti si vodio kampanju, a gde je tvojih 40 odsto u Beogradu za koje si tvrdio da imaš!?".

Milan Beko i drugi finansijeri Srpske napredne stranke, upozoravali su tada Tomislava Nikolića da će mu Vučić "doći glave" i da on ne treba da se oslanja na njega jer je sasvim sigurno da Beograd, kao grad sa najvećim budžetom u regionu, sigurno neće dobiti. Naravno, i Beko i ostali finansijeri SNS, znali su za paralelne pregovore Aleksandra Vučića i Dragana Đilasa.

Istina, ni raniji odnos Nikolića i Vučića nije bio idealan. Dok su bili samo male vodonoše Vojislava Šešelja, svako od njih se svome šefu udvarao na svoj način. Posledica njihovih odnosa do današnjeg dana ostale su najvidljivije u lokalnoj samoupravi, gde su gradski odbori SNS strogo podeljeni na Nikolićeve i Vučićeve klanove.

Vučića u stranci podržavaju odbori u Vrnjačkoj Banji, Smederevskoj Palanci, Kruševcu, pojedini odbori u Beogradu – Voždovac, Zemun. Ali, Vučić nije popularan u Šumadiji i južnoj Srbiji. Tamo su Nikolićevi odbori– Kraljevo, Kragujevac, Niš, Čačak, Smederevo…

Ova podela imovine, teritorija, stranke i državnih institucija koja i sada traje između njih dvojice, potpuno je nevažna, jer i jedan i drugi intenzivno rade na štetu Srbije. Najbolje je to opisao njihov nekadašnji partijski kolega D.V. rečima:

"…Nikolić je naprednjak među kriminalcima, kriminal je osnovna tekovina na kojima se zasniva njegova izdajnička partija. Kako ga nije sramota da se poziva na principe koje je odavno prodao. Mi narod jesmo ovce, ali njegovu izdaju je teško ne videti. Njegovo izborno telo su gladna usta koja se nadaju da će da dobiju mrvice sa njegovog stola, pošto znaju da je pun stranih valuta…".

Na izvestan način, ovo je potvrdio svojevremeno i bivši šef presbiroa vlade DOS-a, Vladimir Beba Popović, koji je u jednom od svojih televizijskih nastupa, pozivajući se na izjavu Jovice Stanišića, bivšeg šefa Državne bezbednosti, rekao sledeće:

"…Ako hoćete da rušite radikale, pustite Šešelja, uzmite Tomu".

I zaista, Nikolić je, odmah nakon izdaje bivših partijskih kolega, formiranjem Srpske napredne stranke, ubrzo pokazao koliko mu je stalo do "gladne baze" koja je pretrčala kod njega, pa je najpre svu svoju rodbinu postavio na važna mesta u državi i partiji.

Najstarijeg sina Radomira podmetnuo je Vučiću kao "supervizora" stranke, tačnije, ključnog kadrovika koji je zadužen da rovari iznutra i obara Vučiću odbore u kojima on ima svoje simpatizere.

Mlađeg sina Branislava, "namestio" je kao fudbalskog trenera omladinske reprezentacije Srbije, svoju suprugu Dragicu smestio je u Predsedništvo Srbije, u kabinetu do njegovog da bi odatle mogla da obavlja i koordinira svoje “humanitarne aktivnosti“, preko fondacije koju je ona nazvala svojim imenom ("Fondacija Dragica Nikolić"), a svoje snaje, Milicu i Milenu, drži u Upravnom odboru fondacije, kojom kao direktor, operativno rukovodi Dragicina prijateljica Violeta Karić.

Kada su iz dve beogradske novinske agencije pokušali da saznaju zašto Dragica Nikolić ima kancelariju na Andrićevom vencu, da li ona i njene snaje i koleginice primaju nadoknadu za rad u toj organizaciji, saradnica zadužena za medije, izvesna Iva Žikić drsko ih je napala rečima da odgovara samo na normalna pitanja: "…Bavimo se ozbiljnim temama i divnim poslom. Odgovaramo samo na normalna pitanja i ne pada mi na pamet da vam odgovorim na vaša. Za to nemam vremena, imam drugog posla, a vi razmislite kakvim se temama bavite!".

Uprkos tome što izgleda da je "samostalan u radu", Tomislav Nikolić je pod najstrožijim "monitoringom" evropskih obaveštajnih institucija.

Njegov partner u razbijanju Srbije, Aleksandar Vučić je pod komandom kancelarije NATO pakta u Beogradu, i nekoliko britanskih i američkih obaveštajnih agencija.

I jedan i drugi imaju zadatak da "civilizuju Srbiju", te da kao pokajnici, koji su devedesetih godina promovisali šovinističko divljanje predstavljajući ga kao "patriotizam", sada na svom primeru pokazuju kako je Evropska unija jedini izlaz a NATO pakt jedina zaštita.

Ukratko rečeno, bez obzira na njihovu netrpeljivost (koja nije samo lična, nego je, kao što se vidi i znatno dublja, političko-obaveštajna), zadatak im je isti.

Rečnik kojim se Aleksandar Vučić služi, jasno pokazuje da je Srbija predviđena da izdahne kao država. Njemu i Tomislavu Nikoliću, taj posao nije poveren bez ozbiljne analize njihovih karaktera. Naime, proteklo je tačno godinu dana, od kako je Vučić krenuo u ofanzivu na kosovskometohijske Srbe, kako bi ih "prelomio" da priznaju samoproglašenu albansku državu i njihove institucije.

Tokom predizborne kampanje 2012. godine, to je bilo nezamislivo. Režiseri predstave u Vašingtonu i Briselu, "dozirali su" Vučićevu predstavu, pa je tek kad se učvrstio u institucijama sistema, tačnije kad ih je zajašio sasvim, mogao da kaže: "…Narod Srbije mora da bude spreman na bolan kompromis u rešavanju statusa Kosova i Metohije".

Taj "bol" se ne tiče ni njega ni Nikolića, jer je vreme pokazalo-što je operacija "bolnija", to su oni sve moćniji i bogatiji! Ako je Vučić doživeo sebe kao istorijskog i neprikosnovenog lidera, Nikolić je doživeo sebe kao prestolonaslednika, a Srbiju kao svoju babovinu.

Ovo, naravno, neće potrajati duže od volje američkih i britanskih ciljeva, koji će u Srbiji biti ostvareni sasvim, kad Srbije ne bude više, i kada njena državnost, tradicija, vera i kultura, budu svedeni na karikaturu. Taj dan nije daleko, a tada će politička i lična sudbina Nikolića i Vučića biti potpuno beznačajna za ona koji prežive.

 

     Isus u Armanijevom odelu

 

Aleksandar Vučić se poslednjih godinu dana bavio skoro isključivo "pokrivanjem" demokratske pljačke, očuvanjem njenog kontinuiteta i zaštitom svakog člana Demokratske stranke koji je bio u sukobu sa zakonom protekle decenije. U međuvremenu je postao i podvojena ličnost, pa je počeo da imitira Zorana Đinđića, stavljajući sebe kao žrtvu u prvi plan: "…Ja nisam važan, važna je Srbija. Ja znam da ću loše da završim, ali neka ostane nešto iza mene!"

Ovaj savremeni Isus nije ni izdaleka lud kao što želi da se predstavi, jer živi znatno bolje nego što je ikada živeo. Ipak, kao i neki diktatori pre njega, i on pati oblika teške sociopatije, pa je čas optimističan, eruptivan, sklon velikim delima, a čas ponizan, slomljen, depresivan i uplašen. Da nije na tako visokom mestu, izgledao bi tragično. Ovako, deluje opasno, kao vozač bez volana pri velikoj brzini. Od njega u takvom stanju ne treba ništa dobro očekivati.

Slaveći ga kao skromnog čoveka, londonski list "Independent", u broju od 4. avgusta 2013. godine (nedelja) preko svojih ljudi iz MI6, plasirali su priču kako je "…gospodin Vučić (43) postao čovek kome se Zapad prvom obraća kada je u pitanju Srbija a, sve češće, i region. Naporno je radio na reputaciji glasnika umerenosti i modernizacije koja je potrebna da se zacele gorući problemi".

U znak zahvalnosti za sve što čini u komadanju Srbije, ali i u kreaciji antiruskog raspoloženja u sopstvenoj zemlji, britanski obaveštajni umetnici su preko "Independenta" između ostalog napisali i ovo:

"Vučić nije bio uvek ovakav. Pre 14 godina bio je gnevan mladić koji se protivio NATO paktu i tvrdio da Zapad demonizuje Srbiju…". Naglasio je "Independent" da je Vučić nekada bio na strani Vojislava Šešelja i Ratka Mladića, ali da se to potpuno preokrenulo. Vučić im je sam objasnio kako se to desilo:

"…Mislio sam da radim ono što je najbolje za moju zemlju, mnogo nas je to mislilo. Pogrešili smo, moram da priznam. Mislili smo da možemo da zaštitimo ugrožene Srbe u drugim delovima Jugoslavije ali ni to nismo uspeli. Članovi porodice su mi ubijeni u Bosni, ali i to, kao i mnoga ubijanja u tom periodu moramo ostaviti iza sebe ako ne želimo da živimo u zamci prošlosti".

"Peglajući" dalje njegovu biografiju, stručnjaci iz MI6 dodaju da je Vučić kao osamnaestogodišnji student otišao u London ne bi li usavršio engleski jezik, a da bi to finansirao radio je u trafici! I o tome je Vučić pričao dirljivo:

"…Radio sam za Indijca po imenu gospodin Sagar. Bio je vrlo ljubazan prema meni, mladiću koji je stigao u čudan grad. Nisam tada mnogo znao o popularnoj britanskoj kulturi, a to je moglo skupo da me košta. Navijač sam Crvene Zvezde, tako da sam u Londonu odmah obukao Arsenalov dres zbog crveno – bele šare na majici. Uskoro sam shvatio da nije bilo pametno šetkati se tako ulicom. Bio sam smešten u teritoriji Čelzija".

Ali, odmah posle ovih, na prvi pogled nebitnih detalja, list citira delove njegovog razgovora sa bivšim direktorom CIA-e i sadašnjim ministrom odbrane SAD:

"…Tokom razgovora sa Leonom Panetom, američkim ministrom odbrane, on je rekao u koliko se ratova Amerika borila, a ja sam istakao da bi Srbija mogla da ih nadmaši, doduše samo po broju, jer smo većinu izgubili. On je ukazao da je možda vreme da promenimo strategiju. Mogao sam samo da se složim…".

Ipak, neki od komentara u ovom listu (a ima ih 34), govore u Vučiću kao protuvi iz bivšeg režima, pitajući seako je on toliko britanski čovek i miljenik Amerike, kako je onda moguće da Rusija kontroliše Niš, niški region (i aerodrom u Nišu), kako je prodala Srbiji raketne sisteme, kako gradi 430 kilometara dug gasovod kroz Srbiju…

 

     Pretvaranje Srbije u tržište robova

 

Poznati srpski ekonomista, profesor finansija evropskog formata, dr. Jovan Ranković, koga bi svaka vlada na svetu poželela, i zbog stručnosti i zbog životnog iskustva, ne tako davno komentarisao je stanje u Srbiji ovim rečima:

"…Hiljade preduzeća otišlo je u stečaj ili likvidaciju, a ona koja su opstala – zidala su nove gubitke. A tamo gde se gubici gomilaju i rastu dugovi, neminovni su finansijski rashodi i troškovi za kamate…".

Uprkos ovoj kristalno jasnoj činjenici, Srbija zahvaljujući Vučićevim "reformama", doživela da danas nema para ni za tu kamatu, ali ima Lazara Krstića, novog ministra finansija koji nema ni trideset godina, koji je kao fantom došao u Srbiju, vođen Vučićevim nagonom za opskurnim ličnostima, čije akademsko i porodično poreklo niko ne može sa sigurnošću da utvrdi, i koji se savršeno uklapaju u foto-robot međunarodnih terorista.

U Srbiji, državi bez osnovne pravne sigurnosti, gde je svaki dan života neizvestan za većinu građana, gde su beda, očaj, apatija i beznađe deo nasleđene kolektivne psihologije, dvojica ljudi na vrhu države, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, žive kao faraoni, vode svoju faraonsku politiku i pretvaraju Srbiju u najveće tržište belih robova u savremenoj Evropi. Njihovim dolaskom na vlast, potpuno je ostvarena američka ideja porobljavanja Srbije, njene izolacije, "preoblikovanja", ekonomskog i kulturnog ubijanja.

Pre manje od godinu dana, prvi put u svojoj istoriji, najčuvenija svetska kompanija za proizvodnju najskupljeg nakita "Swarovski" iz austrijskog Tirola, po prvi put u svojoj istoriji otvorila je fabriku van granica svoje države, i to u Subotici.

Predstavnici ove prebogate kompanije nisu krili oduševljenje: "…Tražili smo dugo u više zemalja ovakve uslove, ali ih nigde nismo našli…Najbolji kadrovi su nam ponuđeni… ". Ali, nigde ne rekoše kako su te kadrove dobili na poklon, za mizernu mesečnu platu, koja ne prelazi visinu plate kineskog radnika u proizvodnji, na periferiji Šangaja. Tu i jeste suština: "Swarovski" je imao plan da deo proizvodnje iseli u Kinu, ali je odustao shvativši da ovde, na pragu njihove kuće, postoje "evropski kinezi" koji rade za manju nadnicu od Kineza!

Ali, u Srbiju više ni takvi ne dolaze. Od početka 2013. godine, nijedna nova investicija nije ostvarena, a kad će, ne zna se.

 

     Ruska vrata uvek otvorena

 

U maju 2012. godine, kada su Tomislav Nikolić i Aleksandr Vučić, na svoje veliko iznenađenje dobili izbore (a bili uvereni da su ih, po običaju izgubili), vođa socijalista Ivica Dačić, rečito je objasnio o čemu se tu radi: "…SNS i DS su suštinski, uprkos rezultatima, izgubili izbore, ali su ipak dobili predsednika Srbije...".

Naravno, Dačić nije dublje objašnjavao čijom voljom se to desilo, jer je volja naroda (najnižom mogućom izlaznošću) tih dana bila nikakva. Tako reći, idealan teren za volju evroameričke volje.

Videvši kakva ujdurma sprema, Dačić se unapred ogradio rekavši: "…Od Srbije će se tražiti faktičko priznanje Kosova. To znači da vas niko neće terati da priznate nezavisnost Kosova, nego će vam nametati odluke koje će značiti da je to suverena i nezavisna zemlja i toga su svesne DS i SNS."

Čudeći se što u takvoj situaciji ne čine ništa da se odbrane od ovog nasilja, početkom 2013. godine, Pavel Dorohin, deputat ruske Dume, rekao je da se Srbija nalazi na ozbiljnom raskršću:

"…S jedne strane kucate na zatvorena vrata Evropske unije, a s druge, vrata Rusije su vam odavno širom otvorena! Samo od vas i vaše vlade zavisi da li želite da budete slabi sa slabom Evropom ili jaki sa jakom Rusijom. Nismo više u devedesetim prošlog veka, kada Rusija zaista nije bila ni približno onome što je danas. Sada, imamo preko 500 milijardi dolara zlatnih i deviznih rezervi, držimo više od 40 odsto ukupnih prirodnih energenata na planeti…".

Zašto ove činjenice ne impresioniraju Vučića i Nikolića? Zašto im je Rusija daleka i apstraktna, a predaleka Amerika i Engleska uvek tako blizu? Odgovor ne može biti jasniji: obojica su dugogodišnji abonenti njihove politike (bili su čak i u vreme dok su se bavili najžešćom antiameričkom propagandom).

Danas, kad su na vrhu državne piramide, kad dele napojnice domaćim prevarantima, a sebi trpaju velike sume u džep i svakog jutra sebe u ogledalu vide kao imperatore, Nikolić i Vučić ne razmatraju neminovnost pada. A, ko je jednom bio dno, lakše dole pada nego onaj ko na njemu nije boravio.

   A 1.

Glas Rusije: Dok Moskva reaguje, Beograd sramno ćuti

(Šta radi zastava samoproglašenog Kosova ispred kabineta Tomislava Nikolića)

U Rusiji i drugim zemljama strogo se kažnjava izrugivanje državnim simbolima, ali u nekim državama to nije slučaj – u Srbija se to dešava često, ocenio je Glas Rusije.

Ovih dana američka muzička grupa "Bladhaund Geng" ekspresno je proterana iz Rusije zbog krajnje nedoličnog brisanja zadnjice ruskom zastavom. U isto vreme, u centru Beograda, ispred gradskih i državnih institucija javno se širi zastava protivustavne separatističke kosovske republike, ali to nije bio nikakav povod za reakciju državnih organa, pa čak ni za primerenu reakciju vodećih medija.

Ruski zvaničnici, ali i obični građani Rusije i Ukrajine, bili su zgroženi postupkom basiste na koncertu u ukrajinskoj Odesi, kada se muzičar pred publikom posprdno obrisao ruskom trobojkom. Posle tog incidenta, rokeri iz Filadelfije otputovali su u Rusiju, ali tamo im je nastup otkazan, a zatim su morali i da napuste zemlju zbog grubog vređanja državnog simbola.

Međutim, nekoliko sličnih slučajeva u Beogradu je prošlo skoro sasvim neopaženo u javnosti, iako su tom prilikom isticani simboli koji su, blago rečeno, u neskladu sa Ustavom i zakonima Srbije, jer se njima podstiče cepanje državne teritorije.

Pre dva meseca, u središtu Beograda, i to nakon zvaničnog prijema kod predsednika Srbije Tomislava Nikolića, trojica mladih Albanaca su raširili zastavu samoproglašenog Kosova ispred zgrade Skupštine Beograda, i pri tom su se fotografisali za uspomenu. Drugi primer je bio još drastičniji, a on se odigrao još pre pet godina, kada je savremeni umetnik iz Prištine izlagao svoja dela u Novom Sadu i Beogradu, a jedan od njegovih radova je prikazivao poznatog teroristu Adema Jašarija u pop-art stilu. Tada je protiv navedene izložbe u Beogradu negodovala grupa građana, a na otvaranju izložbe je bio prisutan veliki broj policajaca .

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

STRUČNJAK ZA STEČAJ SRBIJE: OSTACI SRPSKE EKONOMIJE U RUKAMA STEČAJNOG UPRAVNIKA

14. септембра 2013. Коментари су искључени

 

Mesecima pre nego što će biti izabran za ministra ekonomije, Saša Radulović, inženjer-elektroničar i dosadašnji kritičar privrednog sunovrata Srbije, ispisivao je na svom internet-blogu i ovakve rečenice: "…Ovo je ozbiljno vreme, za ozbiljne ljude. Istina je da je voditi finansije i privredu težak posao. Svaki za sebe posebno. Ministar (Dinkić) im nije dorastao. Ni jednom ni drugom. Ovo mora da prestane…". Ali, jedno je biti kritičar bez obaveza, a drugo preuzeti odgovornost za sudbinu već propale privrede…Novi ministar finansija Lazar Krstić već je bio meta kritičkih napada Saše Radulovića preko takozvanih društvenih mreža. Ali, čim je Aleksandar Vučić postavio Krstića za ministra finansija, Radulović je utihnuo.

 

         Milan Malenović

 

Otvoreno je pitanje: kako će Radulović sa Krstićem, a kako obojica sa Vučićem? Jedno je sigurno, sve su to veštačke dileme i od njih ne zavisi način sunovrata ove vlade. Da će pasti, to je izvesno, ali kako, to je stvar kreatora iz MMF, EBRD i Svetske banke koji odlučuju o sudbini potlačenih država i nacija.

Kao jedan od brojnih komentatora ekonomske propasti Srbije, i novi ministar privrede u Vladi Srbije Saša Radulović bio je u početku, dok se još kretao u takozvanom nevladinom sektoru, potpuno neprivlačan medijima u Srbiji, sve dok nije javno počeo da zagovara "revolucionarne metode" i ukazuje na put spasenja:

"…Ukinuti NIP (nacionalni investicioni plan). Ni dinara više! Ukinuti Fond za razvoj!Ni dinara više. Svi krediti koji su plasirani treba da se vraćaju direktno u budžet. Zamrznuti masu penzija. Tako da najniže mogu da rastu. Zamrznuti masu plata. Tako da najniže mogu da rastu. Ukinuti nepotrebne agencije!".

Tako je govorio Saša Radulović pre nego je postao ministar. A šta će sutra da kaže? Šta već danas mora da saopšti javnosti? Neće valjda da se zameri Aleksandru Vučiću tako što će "zlatnu koku", Nacionalni investicioni plan da likvidira? Pa iz čega će onda da se finansira sistemska korupcija?

Kaže Radulović u svojim epohalnim otkrićima:

"…Da bi privreda proradila, potreban joj je masivan stimulans, ali ne u formi reindustrijalizacije, subvencija, Fonda za razvoj, NIP-a, PKB-a i raznih projekata partijskih kadrova, nego u formi smanjenje nameta na rad. Za trećinu. To je oko 1.5 milijardi evra ili 170 milijardi dinara.

Sa druge strane, treba povećati neke druge poreske prihode, kresati sve nepotrebne rashode.…". Kao novi ministar privrede, Radulović će morati da odgovori na pitanje- koji su to "drugi poreski prihodi i nepotrebni rashodi". Pre nego što je pomenut kao kandidat za ministra, govorio je Radulović i o "šarlatanskom" i "diletantskom" rebalansu budžeta. Ali, šta će reći kad novi rebalans uskoro predloži mlađani Lazar Krstić? I šta će biti kad se njihove dve "koncepcije" nađu pred nizom Vučićevih "nužnosti"?

Mada je najširoj javnosti ime i delo Saše Radulovića skoro nepoznato, njegova akademska i profesionalna biografija govori da ima i dovoljno obrazovanja i dovoljno ličnog iskustva za ekonomskog analitičara. Ali, za ministra koji treba da sprovede u delo sveobuhvatni ekonomsko-privredni preporod u okolnostima opšteg sunovrata, niko nije dovoljno kvalifikovan, pa ni on. Jer, reč je projektu cele jedne generacije, a ne jednog malog i prolaznog ministarskog mandata (za koji nije izvesno hoće li, koliko sutra biti prekinut).

Radulović je rođen je 1965. godine, diplomirao je elektrotehniku (smer automatika i elektronika), preduzetnik je…Ali, "slaba karika" novog ministra privrede nalazi se u činjenici da je u nedavnoj prošlosti, bio i stečajni upravnik u posrnulim i opljačkanim srpskim preduzećima. Tu su, po svemu sudeći, kompromitovane sve njegove priče o moralu, odricanju, poštenju i pravdi.

 

     Sašino (ne)znanje

 

U vreme svog najvišeg uspona, Saša Radulović je vodio čak 14 stečajnih postupaka i to su sve bila preduzeća koja imaju dovoljno imovine da su mogla da prežive uz dobru volju države. Ali…Pre stupanja na dužnost ministra privrede, Radulović je broj još "živih" preduzeća sveo na 11, jer je tri preduzeća u međuvremenu likvidirao.

Pre nekoliko godina, direktor kompanije „Drugi oktobar" iz Vršca, Ljubisav Šljivić, rekao je kako se nada da će neko konačno u ovoj zemlji stati na kraj Raduloviću, koji je ojadio hiljade ljudi, i objasnio: "…Radili smo za Vršačku pivaru, u kojoj je on bio stečajni upravnik. Protiv njega smo podneli krivičnu prijavu, jer je on kao poverilac u našoj firmi bukvalno otimao novac od radnika…".

Slučaj "Vršačke pivare" je posebno interesantan za prikazivanje o kakvom se to "stručnjaku" radi. Ukupna imovina Pivare je po Raduloviću iznosila 608.896.840,29 dinara, što je 30 odsto njene knjigovodstvene vrednosti.

Istovremeno su obaveze "Vršačke pivare" iznosile 857.007.093,19 dinara, od čega se Poreskoj upravi dugovalo 336.555.724,03 dinara. Dakle, knjigovodstvena vrednost kompanije je bila duplo viša od njenih obaveza, a ako se odbije dug prema Poreskoj upravi (koji je mogao da bude reprogramiran), i stečajna masa preduzeća je bila viša od obaveza. "Vršačka pivara" je, shodno tome, mogla da bude spašena, ali se Radulović odlučio da je likvidira. To mu se, očigledno, materijalno više isplatilo.

Stečajni postupak građevinskog preduzeća "Delta legal" Radulović je vodio toliko katastrofalno loše, da su se i sudije Privredno apelaciono suda zapitale šta radi Agencija za licenciranje stečajnih upravnika, kao nadzorno telo.

Agencija je nešto i radila: pisala je prijave disciplinskoj komisiji protiv Saše Radulovića, zbog čega je on ne tako davno izjavio kako dotičnu Agenciju treba ukinuti i stečajne upravnike ostaviti da "pošteno" rade svoj posao.

Ovu izjavu je dao za beogradski Radio "Fokus", koji je takođe u stečaju, a kao stečaj (kao upravnik), vodi Radulovićev prijatelj Dobrivoje Petrović. Sada kao ministar privrede, koji je nadređen Agenciji, ima mogućnost da svoje pretnje i ostvari, ali i da sa posla izbaci sve one koji su ga do sada kažnjavali zbog nesavesnog rada.

U slučaju "Delta legala" Aleksandra Lukića, Radulović je pokazao ne samo da nema veze sa onim šta zakon propisuje, već da ga to ni ne interesuje.

Zakon o stečaju, naime, predviđa da je prva dužnost stečajnog upravnika da odvoji razlučne poverioce (to su oni čija su potraživanja nesporno utvrđena pre pokretanja stečaja) od stečajnih poverilaca. Razlučni poverioci imaju prednost pri naplati svojih potraživanja, a stečajni poverioci se namiruju ako nešto pretekne iz stečajne mase.

Poverioci "Delta legala" su u najvećem broju bili kupci stanova koje je ova firma naplatila, ali nikada nije izgradila (pojedini stanovi su prodavani i po više puta), a neki od njih su već imali validnu dokumentaciju da su vlasnici određenih kvadrata.

Te nepokretnosti su morale po zakonu da budu izuzete iz stečajne mase, ali je Radulović 6. marta 2011. medijima preneo da vlasnici stanova u dve zgrade koje su, za razliku od ostale četiri, skoro završene, žele da izluče svoje stanove, ali da bi, ako im se to dozvoli, veliki broj drugih bio oštećen.

Zakon upravo i predviđa razlikovanje izlučenih poverilaca i njihov bolji položaj u odnosu na stečajne poverioce, ali Radulović to niti zna, niti želi da sazna. Ništa nije naučio ni iz u međuvremenu dobijene presude Privrednog apelacionog suda.

Radulovićev stečajni sudija, koja je isto tako "sistemska", Žanka Radić donosi 23. januara 2012. godine rešenje kojim prihvata njegov nezakoniti Plan reorganizacije "Delta legala". Privredni apelacioni sud rešenjem od 11. aprila 2012. ukida prvostepeno rešenje i predmet vraća na ponovno odlučivanje.

 

     Zakonodavac sa američkim "sertifikatima"

 

U obrazloženju Privredni apelacioni sud izričito je navedeno kako se u ponovnom postupku mora napraviti razgraničenje između stečajnih i razlučnih poverilaca. Sudija na prvom stepenu Žanka Radić i stečajni upravnik Saša Radulović ovaj deo kao da nisu čitali, jer se u ponovljenom postupku dešava nešto do tada nezamislivo: priučena i parama nagovorena sudija bez održavanja ročišta ponovo prihvata predloženi Plan reorganizacije, pozivajući se na nekakav nalaz i mišljenje veštaka ekonomske struke.

O kakvom se elementarnom neznanju radi, najrečitije govori obrazloženje Privrednog apelacionog suda u rešenju od 1. aprila 2013. godine kojim je ponovo ukinuto prvostepeno rešenje, gde se u trećem pasusu na strani 6 navodi:

"Sud izvodi dokaz veštačenjem ako je radi utvrđivanja ili razjašnjenja neke činjenice potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže. Ne može se određivanjem veštačenja razjasniti da li Plan reorganizacije sadrži sve što je zakonom predviđeno, da li je uredan… jer ovo spada u ovlašćenja i dužnost stečajnog sudije, jer se radi o pravnom pitanju."

U ovom slučaju, sudija Žanka Radić, vidi se, nije imala pojma šta joj je posao. O radu samog stečajnog upravnika, Saše Radulovića, sudije Smiljka Matković, Bojana Miljuš-Martinović i Duška Ilić, nemaju ništa bolje mišljenje, jer u poslednjem pasusu na strani 8 pomenutog rešenja navode: "Sud izvodi zaključak da je predlagač Plana pomešao stečajne i izlučne poverioce, a što je suprotno Zakonu o stečaju…". Što je najgore, Radulović je pre toga učestvovao u izradi Zakona o stečaju!?

Šta drugo i može da se očekuje od elektro-inženjera sa sumnjivim američkim "sertifikatima"?

 

     Osveta bivšeg stečajnog upravnika

 

Saša Radulović je vremenom pronašao još jedan način da od stečajnog dužnika, firme koja mu je poverena, izvuče pare za svoj džep. Agencija za licenciranje stečajnih upravnika ga zato 2012. godine kažnjava javnom opomenom i novčano sa 100.000 dinara, jer je u stečajnim postupcima angažovao knjigovodstvenu agenciju svoje supruge Tanje Radulović.

Dobro upućeni znaju da je Radulovića na mesto ministra privrede nije dovela plitka pamet Aleksandra Vučića, već interesi Bogoljuba Karića. Sa ovim tajkunom je Saša Radulović u kontakt došao još pre 2010. godine, kada je rešenjem Zlatana Dimitrića, vršioca funkcije predsednika Privrednog suda u Beogradu, bio postavljen za stečajnog upravnika Kompanije "Braća Karić".

Za Dimitrića se odavno znalo da za upravnike u ovako značajnim preduzećima, gde ima puno imovine, i gde se prepliću razni partijski interesi, postavlja ili ljude sa lepljivim prstima ili one koji su sa njim intimno "bliski".

U godini kada je Radulović preuzeo upravu nad Kompanijom BK, ona je imala ukupnu aktivu od 297.909.000 dinara, ukupni kapital od 59.556.000 dinara, osnovni kapital od 97.173.000 i gubitak od 37.937.000 dinara.

Poslujući u narednom periodu isključivo sa gubitkom, kompanija je svoju ukupnu aktivu 2012. uvećala na 302.761.000 dinara, osnovni kapital je ostao isti, a ukupni kapital je narastao na 54.995.000 dinara uz istovremeno povećanje ukupnog gubitka na 42.498.000 dinara. Svakome je tu sve jasno.

Da li je sve ovo bila preporuka da elektro-inženjer Saša Radulović u "rekonstruisanoj" vladi 2013. godine bude izabran za ministra privrede? Ako je tako, onda je sigurno da će doći do potpunog ukidanja institucionalne kontrolu nad stečajnim upravnicima.

Jer, ne treba zaboraviti, jedna od Radulovićevih ideja je da umesto Agencije za licenciranje stečajnih upravnika, isključivu kontrolu nad stečajnim upravnikom dobije stečajni sudija koji je zadužen u istom predmetu!

I sve to zato što mu se Agencija zamerila, jer ga je ranije kažnjavala (i sada se vode neki postupci protiv njega). Treba onda očekivati da će stečajni sudija i da postavlja, ali i da kontroliše rad upravnika. A kako to izgleda kada se spoje podmitljivi stečajni upravnik i nepismeni sudija, videlo se u slučaju "Delta legala". Ako ova fantazija novog ministra postane stvarnost, od već ojađene srpske privrede neće ostati ništa.

 

   A 1.

Protiv Lazara, ali ne i protiv Vučića

Saša Radulović je po potrebi stručnjak za svaku oblast. Tako se novinskoj agenciji Tanjug, 15. juna ove godine, predstavio kao ekonomista prigodnom izjavom da "pre nego što započne restrukturiranje 175 društvenih preduzeća u tim firmama prvo treba uraditi popis imovine i obaveza i utvrditi da li uopšte postoji mogućnost da se ta preduzeća oporave".

Ponekad se medijima predstavljao i kao stručnjak za poresku politiku i tu se najradije oglašavao preko blogova i Fejsbuka dugačkim i besmislenim tiradama o stanju srpskih finansija.

Kada je za ministra finansija predložen Lazar Krstić, Radulović se preko društvene mreže Twiter obrušio na njega, ali kada mu je Vučić ponudio da vodi privredu u istoj vladi u kojoj će sedeti i Krstić, napad na Lazara je preko noći bila izbrisana sa njegovog profila na Twiteru.

 

   A 2.

Drugi o Raduloviću

Davno pre nego što je postao ministar privrede o Saši Raduloviću se govorilo kao o kralju stečaja. Vodio je istovremeno 14 preduzeća (u toj "disciplini" svetski rekord još uvek drži Ljubomir Kostić iz Niša, koji je osim toga što je bio stečajni upravnik u 30 preduzeća, još i direktor u JKP "Gradske pijace").

Evo nekih izjava iz tog vremena o Raduloviću:

"On je ozbiljan kandidat za policijsku istragu! On nije funkcioner, pa ne možemo automatski da preduzmemo konkretnije postupke protiv njega. Međutim, Agencija razmatra da li postoji mogućnost u zakonskim okvirima da na neki način ipak reaguje" (Zorana Marković, tadašnja direktorka Agencije za borbu protiv korupcije 27. novembra 2011. godine)

"Kakav je to ljudski mozak kome je dozvoljeno da vodi 14 stečajnih postupaka?! Neprimereno je da to radi samo jedan čovek! Pitam se da li bi se Radulović i njemu slični bavili stečajnim postupcima da nagrade nisu astronomske!"

(Ljubisav Orbović, predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije kada se saznalo u koliko firmi je Radulović stečajni upravnik).

"Zasad imamo određena saznanja o tome i građani mogu da budu sigurni da ćemo sve optužbe proveriti"

(neimenovani zvaničnik MUP-a Srbije u odgovoru listu "Kurir" na pitanje šta se radi u vezi Radulovićeve zloupotrebe službenog položaja, jer je poslove iz preduzeća gde je stečajni upravnik prebacivao na firme svoje supruge).

"Njegova privatna firma navodno je izdašno usluživala za masne konsultantske naknade firme pod stečajem dok je on njima upravljao. Ne treba vam titula doktora ekonomskih nauka da shvatite da su neki stečajni upravnici samo kap u moru prevara i lopovluka, koja je polako trovala i na kraju ubila i sahranila srpsku privredu."

(članak na portalu "Poslovna znanja" od 25. aprila 2011. povodom Radulovićeve tužbe protiv lista "Kurir", u kojoj je tražio odštetu od 72 miliona dinara zbog iznetih istina).

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POLITIKA VUČIĆA NE SME DA ODSTUPI OD VOLJE ZAPADA: UČINITI SVE ZA PRODAJU NACIONALNIH INTERESA

13. септембра 2013. 1 коментар

 

Uloga Aleksandra Vučića u državnom rasulu Srbije, znatno je veća nego što je mogu naslutiti i najpodozriviji posmatrači njegovog jednogodišnjeg vladarskog ludila. Da bi bilo jasnije kako je Srbija postala mali evroatlanski vazal, kako je od bratskih odnosa sa Rusijom postala poligon antiruske, evroameričke politike, treba razumeti i ulogu Aleksandra Vučića kao sinonima za veleizdaju. Kao registrovani srpski ekstremista iz devedesetih, Americi je svakako bio privlačan. Politika ove sile je takva da su joj ekstremisti preko potrebni kao opravdanje za silu kojom se služe da bi stigli do cilja.

 

          major Goran Mitrović

 

Vučić je dugo bio na američkoj "crnoj listi". Kad je "odslužio rok", i kad su zapadne obaveštajne službe odlučile da ga angažuju, odjednom mu je sve bilo oprošteno.

Danas kad predaje Kosovo u ruke NATO pakta i SAD, kad dovodi Al Kaidu na Dunav, prodaje oružje islamistima u Siriji, i uopšte, kad punim kapacitetom služi interesima novog američkog ekspanzionizma, ima puno razloga da sebe vidi kao imperatora, da dovodi lažnog Lazara Krstića, zapravo islamistu iz Katara, bivšeg austrijskog kancelara Guzenbauera, globalnog prevaranta i mnoge druge ljude sumnjive biografije, porekla i stručnosti.

Većina zemalja u svetu koje nešto znače – zauzela je stav povodom Sirije. Neke su među lažnim „prijateljima Sirije", a sada ulaze u koaliciju koja se sprema da (na čelu sa SAD) izvrši ničim izazvanu agresiju na tu zemlju. Neke se polako priklanjaju protivnicima agresije – Rusiji, Kini i Iranu. Neke su – poput Italije, Kanade i Češke – već stavile do znanja Vašingtonu i Londonu da ni u čemu neće učestvovati bez odluke Saveta bezbednosti UN.

Neke – poput Argentine i Ukrajine – pokušavaju da povodom Sirije „guraju svoju liniju". Zašto je Srbija „tiša od vode, niža od trave"? Zašto je Nikolićeva i Vučićeva vlast lišila glasa zemlju na kojoj su SAD i njihovi NATO-sateliti uvežbavali ovo što sada smeraju da urade Siriji? Možemo li da zamislimo da će Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić ikada imati petlje da u bilo čemu idu uz dlaku vodećim zapadnim silama?

Zbog čega se zvanični Beograd – iako ima ugovor o strateškoj saradnji i odnosima sa Rusijom – panično boji da u bilo kojem spoljno-političkom razvrstavanju bude na strani Vladimira Putina i principa međunarodnog prava?

Zašto Aleksandar Vučić i nogama i rukama radi protiv dobrih odnosa između Rusije i Srbije, uvodeći na velika vrata Al Kaidu i bašibozluk iz Emirata, Katara i Saudijske Arabije bez viza u Srbiju, otvarajući im put za evropske prestonice? Ko Vučića plaća za ovaj zločinački poduhvat?

 

     Vučić pomogao islamistima u Siriji

 

Kada je prošlog proleća, usred izborne kampanje, potpredsednik Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić doveo, kao podršku bivšeg gradonačelnika Njujorka Rudolfa- Rudija Đulijanija, u prvi mah se pomislilo da pederska internacionala se međusobno ispomaže!

Đulijani je ugledni homoseksualac, koji to, za razliku od Vučića, ne krije. Naprotiv, ponosan je zbog toga! Na optužbe i pitanja ko je platio Đulijanijev izlet u Beograd, Vučić je to opisao kao “pomoć prijatelja“, dok je Đulijani odgovorio da je dobio značajnu svotu ugovorenog novca za lobiranje u Beogradu.

I tada je, po svemu sudeći, pao dogovor “među prijateljima“. Aleksandar Vučić je odmah otišao, na preporuku Đulijana, u posetu šeiku El Zajedu u Abu Dabiju. Tamo je i zanoćio. Potom je on u uzvratnu posetu došao u Jajince, u Vučićev zamak. Videli su ga kako izlazi ozaren, a i Vučić je bio sav ushićen, kao da mu je to bila prva bračna noć!

Elem, priča je dalje poznata. Šeik poklanja Vučiću tri blindirana džipa, najbolju snajpersku pušku, i ček koji Vučić unovčava u stranoj banci. A od Vučića šeik je dobio hiljade hektara državnog zemljišta na ataru Bačke Palanke, luke na Dunavu, i besplatno, bez dinara JAT i hotel na Kopaoniku, koji je Vlada Srbije platila 2,8 miliona evra!

Uzevši sebi za pravo da sklapa veleizdajničke poslove u vreme dok je bio i ministar odbrane, Aleksandar Vučić je lično odobrio izvoz raketa i minobacača iz Srbije u Ujedinjene Arapske Emirate. Ta "roba" nikada nije ni stigla na odredište, nego je odmah otišla u ruke islamistima u Siriji, koji danas uz pomoć Amerike, pokušavaju da slome sekularnu vladu Bašira Al Asada.

Ovaj skandal je u ovdašnjoj štampi slavljen kao veliki događaj za ekonomski napredak Srbije, pa je tako u dnevnom listu "Večernje novosti", 28. oktobra 2012. godine, osvanuo i ovakav naslov: "Srpski oružari izvoze robu vrednu 750 miliona dolara". U podnaslovu su autori bili još jasniji: "Signal vojnoj industriji iz Abu-Dabija" i "Rakete su šansa".

Početkom juna meseca 2013. godine, i TV B92 obaveštava javnost da "Izvoz pušaka i granata puni budžet". A u budžetu Srbije, ni na računima Ministarstva odbrane, ni dinara od ovog posla! Gd su pare. Na kojem računu su? Vučićevom?

Globalni politički internet-portal World Tribune, objavio je nedavno da su sunitski pobunjenici u Siriji dobili oružje proizvedeno u Srbiji "u saradnji sa Saudijskom Arabijom".

I zaista, fotoreporter agencije Rojters, Goran Tomašević, snimio je nedavno islamiste u Siriji sa tim antitenkovskim oružjem proizvedenim u Srbiji! Fotografisani su dok u rukama drže ručne bacače raketa RPG-27 (popularnije kao "Bazuke").

Islamistička pobunjenička paravojna snaga, Ahrar Al Šam, takođe je svetu obznanila da poseduje bacače raketa RPG-27 i RPG-6. Ovi lanseri raketa (kao i drugo oružje koje je kao ministar odbrane Vučić prodao Saudijskoj Arabiji) napravljeni su u Srbiji pod ruskom licencom!

Čak su i neke zemlje Zapada (koje se ne slažu sa agresijom na Siriju) tokom 2012. godine nekoliko puta upozoravale na činjenicu da Srbija snabdeva oružjem uz pomoć Vučićevog "poslovnog poduhvata" koji finansira Saudijska Arabija.

Početkom 2013. godine, i Njujork tajms je pisao da naoružanje za sirijske islamiste dolazi ne samo iz Srbije (preko drugih arapskih zemalja), nego, takođe, iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske, preko Jordana.

Snage Bašara al Asada nemaju nijedno od ovih oružja, niti su ih u dosadašnjem toku rata koristili pobunjeni islamisti. Uostalom, politika Aleksandra Vučića, kao malog NATO piona, ne sme da odstupi od volje Zapada.

Aleksandra Vučića je na ovaj posao podsticao i Stevan Nikčević, zloglasni direktor SDPR-a Jugoimport, koji je, umesto u zatvor, prošle godine došao kod Vučića sa koferom teškim 55 miliona dolara, i odmah, kao novopečeni član SNS-a, imenovan za državnog sekretara ministarstva spoljne i unutrašnje trgovine, telekomunikacija i informativnog društva!

Istovremeno, nastojeći da se poigrava sa ruskim ministarstvom odbrane, Vučić je više puta imo razgovore sa najvišim rukovodiocima odbrambenog sistema Rusije. Čak je tražio od Rusije da Srbiji proda tridesetak aviona!

Ipak, čini se, da je “Slučaj Vučić“ ušao u “postupak rešavanja“, kada je koordinator rada svih ruskih službi bezbednosti Nikolaj Patrušev posetio 19. juna ove godine Beograd, samo na par sati. Vučić je odmah nakon razgovora s gospodinom Patruševim bio primljen kod admirala NATO-a, kojem je doslovno preneo razgovor a Patruševim, žaleći se na Tomislava Nikolića, i njegovu odanost prema Moskvi.

Uvidevši da je “konačno rešenje njegovog slučaja“ sasvim blizu, Vučićevi mediji su počeli da pišu kako svi potpredsedniku Vlade Srbije prete, ali je on odvažan, i nikoga se ne plaši. Ali…

Ovaj plašljivi i plačljivi momak brzo traži odstupnicu! Želi da se oslobodi odgovornosti za rad ministarstva odbrane, te predlaže rekonstrukciju Vlade. Sa rekonstrukcijom odugovlači na vulgaran način, ostavljajući sebi prostor da zatre tragove svog zločinačkog plana, a da ga sprovede tako efikasno, da evropskim državama neće preostati ništa drugo, nego da Srbiju potpuno izoluju.

Rekonstrukcijom Vlade Srbije, Vučić je, čini se, uspeo da nakratko, osigura interese bašibozlučkih zemalja, poput Katara, Ujedinjenih arapskih emirata, Saudijske Arabije i onih koji su zaštitnici i finansijeri Al kaide.

Posebna je priča kome je sve Vučić, za velike pare, a na trošak Dragana Đilasa, nudio ministarstva i savetnička mesta u Vladi, počev od ražalovanog direktora MMF Dominka Štros Kana, pa do bivšeg austrijskog kancelara Alfreda Guzenbauera, poznatih po svojim kriminalnim biografijama, i pljačkanjem Srbije i njenog budžeta.

 

     Lazar, ili Abu Mali ?

 

Dolazak Lazara Krstića, čoveka sa više biografija i sa skromnim znanja srpskog jezika, koji je postavljen na mesto Mlađana Dinkića – dosadašnjeg ministra finansija, postaje sve šokantniji. Vučić mu se, kaže on, kada su razgovarali, obratio sa sine!

Šta se do sada zna o Lazaru Krstiću? Skoro ništa!

Objavljeno je da je rođen u Nišu, ali ga se u Nišu niko ne seća. Čak je i njegov “deda“ odbio novinarima da bilo šta kaže! A koji se to deda ne bi ponosio svojim unukom, koji dolazi na mesto ministra finansija, koje je, pre sto godina, uspešno obavljao njegov imenjak Lazar Paču? Zar deda ne bi unuku poželeo uspeha u radu? A gde su Lazarevi roditelji? Saopšteno je da žive u Francuskoj! Ni njih se niko u Nišu ne seća!

Kada je Đinđić doveo izvesnog Božidara Đelića, predstavljajući ga kao “svetskog eksperta“ iz oblasti finansija, pokazali su njegovu tetku, Piroćanku, kod koje je, na njenom starom kauču, Božidar živeo izvesno vreme, dok ubrzo nije drpio desetine miliona evra od budžeta Srbije.

Šta se kasnije ispostavilo? Božidar Đelić je bio u timu Džordža Soroša, mađarskog Jevrejina, koji je slao svoje momke da opljačkaju Ukrajinu i Rusiju, ali su ih, ubrzo provalili i oterali.

Zašto postavljamo ova pitanja?

Sarajevski nezavisni list “Slobodna Bosna” objavio je izjavu Dževada Galijaševića, projugoslovesnki orjentisanog intelektualca, koji na šokantan način opisuje lik i delo novog srpskog ministra finansija.

 

     Citiramo tekst iz Slobodne Bosne…

 

“…Lazar Krstić, novi ministar finansija u Vladi Srbije, porijeklom je iz Katara, trenutno uči srpski jezik, pa ga zato ne možete videti na televiziji ili da daje izjave i stariji je dvije godine nego što se predstavlja", ustvrdio je za Slobodnu Bosnu Dževad Galijašević, ekspert za međunarodni terorizam.

On tvrdi da su njegovi izvori pouzdani, te da je Krstić ustvari iz Katara te da u Srbiju dolazi da zaštiti investicije koje ova arapska država namjerava uložiti kod naših istočnih susjeda- skoro milijardu dolara, u najavi za sada!

."..U obaveštajnim krugovima se zna da je Krstić iz Katara, da je radio za američke obaveštajne službe. A to i verovatno znaju i srbijanske vlasti i pristaju na njegov dolazak, samo da bi dobili prijeko potrebni novac", tvrdi Galijašević.

On podseća da ovo nije novi pokušaj "spinovanja srbijanske vlade" (podsetimo, Galijašević je povremeni savetnik predsednika RS Milorada Dodika), već činjenice.

„…Samo ime i prezime su dovoljni. Lazar i Krstić. Providno! Ne može biti srpskije ime od toga. Činjenica je da njegov izgled nije slovenski, nije ni turski, što bi bilo i razumljivo ako je iz Niša, jer su se tamo stotinama godina mešali Turci i Srbi, već čisto arapski", kaže Galijašević.

Štaviše, cirkularni mail koji smo i mi dobili, a koji je poslao Galijašević, a za kojeg opet tvrdi da ga je dobio od nekog drugog, sadrži i slike Abu Malija, zloglasnog teroriste i pripadnika Al Qaide. Sličnost sa Krstićem je zapanjujuća! Da li je Lazar Krstić, genije iz Niša, Arap ili možda sam Abu Mali, procenite sami." – piše Slobodna Bosna.

 

     Srbin za srpski sajt piše na engleskom

 

Pod naslovom "Ništa nije isključeno" i uz potpis Rebeka, anonimna komentatorka sumnjivog Krstićevog porekla, ispisala je na srpskom internet forumu Krstarica nekoliko rečenica koje diskredituju način na koji je on u ovdašnjoj javnosti predstavljen i upućuju na istinitost tvrdnji Dževada Galijaševića o njegovom poreklu:

"…Kaže moja sestričina što ga zna iz Petnice da ovo seljače iz Niš’ poslednjih godina ni sa kim od njih nije kontaktirao, a ovi najbolji rasuti po belom svetu se uglavnom svi čuju i u kontaktima su. Da, i ni po čemu se nije izdvajao, uglavnom je bio nemušt, siromašnog rečnika , neupadljiv al’ takvi se i vrbuju od kojekoga, jer su najposlušniji i direktiva im je sveto pismo…Uz adekvatno plaćanje, razume se…".

Zanimljivo, ali je izvesni Lazar Krstić napisao pismo, 1. maja 2007. godine, takođe na forumu Krstarica, gde se bez ikakvog razloga predstavio posetiocima foruma na engleskom jeziku rečima: "… Dear All, My name is Lazar Krstic and I am a member of the Yale Class of 2008, graduating in December 07. I am double-majoring in Ethics, Politics, and Economics and Mathematics. My stay here is fully funded by Yale’s need-based financial aid…"

( U prevodu: "…Dragi svi, moje ime je Lazar Krstić i ja sam član klase Jejl 2008, diplomirao u decembru 2007. Ja sam stručnjak za smer etike, politike, ekonomije i matematike. Moj boravak ovde je u potpunosti finansiran od finansijske pomoći Univerziteta Jejl… ").

Prepiska anonimnog Krstića na forumu Krstarica iz 2007. godine, jednostrano je prekinuta jer ga je neko od učesnika pitao: "…a kako se konkuriše za takvu stipendiju?". Posle tog pitanja više se nije oglašavao.

I zaista, kakav je to smer na Jejl univerzitetuetika, politika, ekonomija i matematika? Zar politika i matematika idu zajedno? Da li nas to Aleksandar Vučić, predstavljajući svog pulena, navodnog Lazara Krstića, vuče za nos? Sa Jejla smo dobili odgovor da na Jejlu postoje sledeći fakulteti: za političke nauke, za umetnost, pedagoški fakultet, fakultet za informatiku, za međunarodne studije, pravne nauke, za ekonomija. Ali, fakultet za matematiku ne postoji! Sve se to može istražiti i posetom sajtu Univerziteta Jejl.

Ko je video diplomu Lazara Krstića? Da li je nostrifikovana? Ministarstvo prosvete, nadležno za nostrifikaciju saopštilo nam je da takav zahtev nije podneo gospodin Lazar Krstić! Poznato je da mnogi naši diplomci koji dolaze iz inostranstva imaju velike probleme oko nostrifikacije. Ali, ne i Krstić. On može i bez nostrifikacije do ministarske fotelje.

Slučaj Lazara Krstića i njegovog porekla nije ništa novo, jer se su dvojnici na istaknutim državnim funkcijama u prošlosti često pojavljivali. Istina obično kasno izađe na videlo. Tako se danas spekuliše i da bivši predsednik SFRJ Josip Broz Tito nije bio pravi Josip Broz iz Kumrovca, već podmetnuti dvojnik.

Da li to, na ovaj način, Vučić želi da islamizuje Srbiju, i da Al kaidu, o našem trošku, podari Evropi? Ako javnost u Srbiji ne zna da odgovori na ovo pitanje, ne želi da zna ili prosto ne veruje, ima onih koji su odlično obavešteni. Naime, primetno je da najznačajnije evropske obaveštajne službe danonoćno nadziru život Aleksandra Vučića, njegove političke i poslovne mentore i njihove kontake. Kao u pozorištu-sufleri-šaptači su uvek tu da glumac ne zaboravi ulogu…

 

     Vučić protiv Srbije

 

U isto vreme kada je Bred Snajder, demokratski kongresmen iz američke države Ilinois izabran za novog člana takozvanog srpskog Kokusa na Kapitol Hilu u Vašingtonu (2006. godine), i pridružio se grupi od tridesetak svojih kolega kongresmena i senatora koja je sačinjavala grupu koja podržava interese Srbije u američkom Kongresu, u srpskom parlamentu je Aleksandar Vučić je svom snagom napao ideju stvaranje ove lobističke grupe.

Srpska dijaspora je bila zbunjena, jer od tadašnjeg pripadnika "nacionalne struje", nije očekivala takvo nešto. Snajder, koji je gajio simpatije prema Srbiji, i sam je bio zbunjen kad je saznao da se tome protivi jedan istaknuti pripadnik nacionalističke opozicije, pa je odbio da komentariše ovaj slučaj za medije srpskih iseljenika u Americi.

Ipak, onaj ko dobro zna pozadinu njegove "tajne diplomatije", nije se iznenadio: Vučić je blatio sve svoje političke protivnike koji su naginjali Zapadu, punih dve decenije i to na najružniji način. Činio je to i kao pripadnik režimske koalicije za vreme Slobodana Miloševića, činio je to i nakon njega. Ali, kad je konačno doživeo da mu bude povereno očuvanje anglo-američkih interesa, sve je brzo zaboravio.

Kada je 2006. godine, za govornicom Skupštine Srbije napao svoje sadašnje prijatelje iz Demokratske stranke, da srpski kokus u američkom Kongresu finansiraju parama koje su pokradene od građana Srbije. Usprotivio mu se ondašnji portparol Demokratske stranke Đorde Todorović, ocenjujući njegovu izjavu netačnom i opasnom pa je dodao: "…Aleksandar Vučić je čovek spreman na sve!"

Neko od govornika je dodao da bi Vučić morao da objasni zašto iznosi netačne optužbe na račun srpskog kokusa u SAD, i to u vreme kada se odlučuje o statusu Kosova i Metohije, sudbinskom pitanju za kosovske Srbe i državu Srbiju.

Nije mu tom prilikom Vučiću ostala dužna ni Rada Trajković, poslanik sa Kosova, koja mu je odbrusila: "…da li bi bilo koji albanski političar živ dočekao sutrašnji dan ili bi mu odmah presudili pripadnici njegovog naroda, ako bi na primer, poput Vučića, na isti način optužio američke kokusmene, koji u Kongresu SAD zastupaju nacionalne interese kosovskih Albanaca i zagovaraju nezavisnost Kosmeta?

Albanci, osim volonterskog kokusa u Kongresu, decenijama već milionskim svotama dolara plaćaju više profesionalnih lobističkih kuća u SAD da zastupaju njihove dugoročne interese u američkom javnom mnjenju. Iako je javna tajna da se albansko lobiranje finansira iz trgovine drogom i oružjem, nema tog Albanca, koji bi to bilo kome potvrdio, čak ni u četiri oka…".

Šest godina kasnije, odmah posle održanih izbora, stvari su postale savršeno jasne. Vučić je još onda, 2006. godine, imao zadatak da spreči bilo kakvo srpsko lobiranje u američkom kongresu za Kosovo i Metohiju u sastavu Srbije, jer je to bilo protiv američkog plana o još jednoj albanskoj državi na Balkanu.

Od srpskog Kokusa u Kongresu koji bi se borio za srpsko Kosovo nije ostalo ništa, ali je zato Vučić danas u završnici svojih nečasnih radova: svom snagom predaje kolevku srpske državnosti u ruke albanskim ekstremistima, a na radost američkog imperijalizma. Možda je konačno odlučio da otvori dušu i svom biološkom ocu Fahri Musliu hoće da podari državu? Hoće li makar poslanici DSS-a postaviti pitanje identiteta Lazara Krstića? Ili će ih, kao što je to do sada činio, ućutkati Vučićev bivši pajtos Aleksandar Nikitović?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: