Архива

Archive for јул 2013

U SRBIJI JE KRIMINAL OZAKONJEN: SVAKA VLAST JE IMALA SVOJE BAJKE U BORBI PROTIV KRIMINALA

19. јула 2013. Коментари су искључени

 

Samo par dana od kada je predsednik Nikolić u Novom Sadu održao govor prilikom proslave dana policije kada je rekao da je "…odlučnost Vlade Srbije u proteklih godinu dana građanima vratila nadu u pravdu i da pravo i pravda opet stanuju u Srbiji kao i da su do pre godinu dana korupcija i organizovani kriminal vodili državu, da je politika Srbije pa i bezbednosna bila u rukama organizovanog kriminala, dileri droge su postrojavali i davali naređenja", došla je vest da je u tom istom gradu bačena bomba na službeni automobil jednog funkcionera, i tako ga na nagrublji način demantovala za sve što je izgovorio, konstatuje Tabloidov urednik Josip Bogić, bivši pukovnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala.

 

 

                       Josip Bogic   

 

Najbolji pokazatelj koliko se kriminalci plaše srpskih eli(o)tnih jedinica a i koliko Evropa veruje u iskrenu borbu ove vlasti, je informacija da nemački Bundestag traži između ostaloga i da se sprovede reforma pravosuđa, borba protiv korupcije i kriminala. Istovremeno, umesto smene Veljovića, Tomislav Nikolić se narugao celom MUP-u, na čelu sa ministrom Dačićem. Pričati o tome kako su dileri droge postrojavali čelnike MUP-a, a ne reći koga, skandal je najvećeg ranga.

Još smešnija je Veljovićeva izjava da policije ima podršku države, predsednika Republike i Vlade u borbi protiv kriminala i to je za nas najvažnije!

To je i ranije imao pa šta je epohalno uradio da bi Veljović ostao ponovo direktor policije naročito što je predsednik dao ovakvu ocenu o stanju u državi i „postrojavanju!".

Za sprovođenje zakona ne treba politička volja niti podrška bilo koga. Policija i direktor moraju da rade po zakonu i na osnovu zakona a ne da mu bilo ko daje podršku ili da mu „drži strah". Direktor policije je rekao novinarima, posle obeležavanja Dana MUP-a i Dana policije u Novom Sadu, da policija pripada svim građanima.

Policija nije ničija, ne pripada bilo kom pojedincu jer ona je policija svih građana Srbije". Samo nije rekao da on ima političke farbe za sve aktuelne vlasti. Veljović će progoniti izvršioce krivičnih dela samo kada vidi „mig" nekoga iz izvršne vlasti kao što je to i do sada radio a naročito kod Mikija Rakića. Ukoliko kao sada od izvršne vlasti zavise progoni pojedinaca onda treba ukinuti i tužilaštva i sudove pa uvesti preke sudove!

Pre samo godinu dana, bivši državni sekretar u ministarstvu pravde, Slobodan Homen, dao je izjavu da "posle gotovo 20 godina Srbija nema nikoga za koga bi se moglo reći da je koordinisani šef podzemlja. Svi koji su imali tu ulogu ili o kojima su mediji pisali kao o vođama organizovanog kriminala u Srbiji, danas se nalaze u zatvoru ili su u bekstvu u nekim dalekim zemljama".

Na žalost, organizovani kriminal i te kako postoji u ovoj zemlji samo što se prilagodio novim uslovima na tržištu. Da je to tačno govore podaci o tome koliko ljudi i dalje ima 24-časovno obezbeđenje od strane pripadnika MUP-a Srbije.

Ako je tačno što priča predsednik tada treba raspustiti sva obezbeđenja političara i lica koja imaju zaštitu države jer nemaju koga da se plaše, a i sam predsednik treba da se odrekne ove privilegije pošto organizovanog kriminala nema.

Nedavno objavljeni podaci iz Lazarevca o tome kako se sami građani organizuju u borbi protiv trgovine narkoticima i da sami objavljuju imena glavnih dilera najbolje demantuju predsednika i uspešan rad policije na čijem čelu je ovaj direktor policije.

Politička volja u borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije ne znači da bilo ko iz izvršne vlasti, na bilo koji način sme da se meša u rad organa koji su zaduženi za to. Ranije je Tadić bio i tužilac i istražni sudija, a čini mi se da se sad na sličan način ponaša i Vučić. Šta znači koordinacija nego direktno mešanje u rad tužilaštva. Vučić to radi zbog toga što je ima „veliko i neizmerno poverenje" u policiju i njenog ministra.

Ali sve dok tužilaštvo ne postane samostalno u progonu izvršilaca krivičnih dela ništa nema od iskrene borbe protiv kriminala i korupcije. Svaki put kada dođe do promene vlasti izvršna vlast će disciplinovati i tužioce i sudije. Reforma je to najbolje pokazala. Insistirati na pravnoj državi koju treba da štiti policija na čelu sa Veljovićem neće nas uskoro uvesti u Evropu pogotovo što nemačka kao ključni akter insistira na rešavanju paljenja njene ambasade u Beogradu, a i tada je direktor bio Veljović.

Što se tiče preispitivanja „spornih" privatizacija većina ili gotovo sve te privatizacije su istražene, a istrage treba usmeriti na prašnjave fioke tužilaca i tužioce koji su te predmete „zaključali" i drže ih tako godinama. Na omotima spisa sigurno stoje napomene, po čijem su nalogu tu boravili i borave, pa kada se to istraži doći će se i do rešenja enigme. Nakon toga i te tužioce i političare treba procesuirati. Sa druge strane mnoge privatizacije su r

ađene u skladu sa zakonima. Nije toliki problem sa onima koji su kršili zakone. Mnogo veći problem je sa onima koji su „nameštali" zakone da rade sve po zakonu. Zbog toga što su mnogi radili „po zakonu" dosta procesuiranih slučajeva je završilo oslobađajućim presudama zbog „nedostatka dokaza". Ne može se neko osuditi zato što je radio u skladu sa zakonom.

Sve je u Srbiji dolaskom naprednjaka "procvetalo". Verovatno da pristalicama te partije i jeste, jer su „visokokvalifikovani" kadrovi rešili svoje egzistencijalne probleme. Neće biti da su samo DS i DSS opustošili Srbiju a da niko iz redova koalicionih partnera nije učestvovao u tome jer su i oni bili u gotovo svim Vladama od petog oktobra pa naovamo.

Sve vlasti su zadavale smrtonosne udarce organizovanom kriminalu i korupciji a oni su svakim njihovim odlaskom bili sve veći i žešći. Po većini definicija organizovani kriminal je sprega aktuelne vlasti i kriminala, a nikako sprega bivše vlasti i kriminala. Ovo iz razloga što aktuelna vlast ima sve poluge i finansije i represivne organe i moć. Kada neko iz aktuelne vlasti bude procesuiran tada ću poverovati da počinje iskrena borba protiv korupcije. A ono što niko ne pominje je da je prava borba protiv korupcije ukidanje svih ozakonjenih privilegija. A to neće niko. Zbog toga se osvaja vlast, a ne da bi se domaćinski upravljalo Srbijom.

Od ukidanja ozakonjenih privilegija i „raznih drugih povlastica" još nema ništa. Od najavljenih 150 agencija ukidaju se samo njih nekoliko s time da zaposleni dobijaju „pravičnu naknadu". Prava borba protiv korupcije je ustvari borba protiv ozakonjenih privilegija, borba da se osnaže institucije sistema koje treba da budu brana od bahatog ponašanja i uzurpiranja vlasti od predsednika države pa do najnižih činovnika.

Pre svega treba pod hitno ukinuti koalicioni sporazum na osnovu koga su partije na vlasti podelile Srbiju kao plen. To su putevi koji vode do nekoliko političkih stranaka. A to je zabranjena zona. Sprega između aktuelne vlasti i kriminala jedan je od važnih elemenata u definisanju organizovanog kriminala i korupcije. Pravi šefovi podzemlja odnosno ove države nisu Šarić, Bojović, i „begunci", nego vlasnici velikih preduzeća koji se kod nas nazivaju kontroverznim biznismenima, ili tajkuni i koji se nude državi da pomognu oko krize, pri tom duguju desetine miliona eura na ime poreza i doprinosa!

Tomislav Nikolić koji priča o pravnoj državi i pravdi, mnoge je osuđene za kriminal pustio na slobodu! Ta amnestija mu osporava bilo koje pravo da priča o pravu i pravdi. Ovaj govor pre liči na predizborni nego na pravu i iskrenu borbu. To nije posao predsednika. Po svemu sudeći i sadašnji predsednik pomalo liči na svog prethodnika. Ali razlika je samo u tome što je ovaj ipak dobio orden i to koji: Jakov Nenadović!

Sve dok u Srbiji bude više uhapšenih nego otvorenih radnih mesta neće biti ulaska u Evropu. Evropa se protiv organizovanog kriminala bori prevencijom u kojoj učestvuju svi građani a ne represijom kojom rukovodi jedan čovek. I zato Bundestag insistira na tome da se Srbija sistemski bori protiv „sramote" svakog društva kako reče predsednik a ne da to radi pojedinac pa bio on koordinator ili Predsednik. Narod ipak više voli Grimove i Andersenove a ne predsednikove bajke.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ZATVORI: KO KONTROLIŠE “CVEĆKE” U RUKOVODSTVU ZATVORA?

 

Koordinator u Ministarstvu pravde Srbije Velimir Vidić najviše je zabrinut ko medijima, ali i nadležnim organima, dostavlja informacije o krađama državnih para, izdvojenih za potrebe zatvora. Zbog toga je nedavno suspendovana službenica u niškom zavodu, koja je na posao vraćena zbog međunarodnog pritiska, ali se niko u ministarstvu nije ozbiljno pozabavio dokumentovanim optužbama za krađu nekoliko miliona evra.

 

          Igor Milanović

 

U okviru Ministarstva pravde (ministar Nikola Selaković) postoji Uprava za izvršenje krivičnih sankcija (UIKS) čiji direktor je Milan Stevović. Kada su u pitanju srpski zatvori, ovo su jedine značajne personalne promene u odnosu na stanje pre prošlogodišnjih izbora i promene vlasti.

Na novinarsko pitanje, jedan visoki funkcioner ministarstva pravde je na pitanje zašto se ne smenjuju upravnici zatvora i ostali u UIKS-u koji su uhvaćeni u krađi i proneveri miliona evra, dao odgovor: "Kako da sklanjamo one sa kojima ćemo sutra da pravimo koaliciju?"

Pri tome, pomenuti funkcioner nije mislio na međustranačku koaliciju, već na koaliciju lopova, jer kako su krali za prethodnu oni će na isti način nastaviti i za novu vlast. O tome najrečitije svedoči slučaj Valentine Krstić, radnice KPZ Niš koju je zamenik upravnika ovog zavoda suspendovao zbog izmišljenih razloga, a ministar je vratio na posao tek posle pritiska javnosti, Agencije za borbu protiv korupcije, Zaštitnika građana, pa čak i OEBS-a.

Gospođa Krstić je jedan od najdoslednijih boraca protiv korupcije i krađe u okvirima UIKS-a, zbog čega je i postala smetnja lopovima sa činovima i funkcijama.

KPZ Niš skoro dve godine nema čak ni vršioca dužnosti upravnika, što dovoljno govori o potpunoj nesposobnosti i nezainteresovanosti nadležnih da se bilo šta promeni.

Po slovu zakona, kao upravnik figurira zamenik upravnika Gordan Božić, koji ovu funkciju obavlja po ugovoru o povremenim i privremenim poslovima, koji mu je nedavno produžen za najviše šest meseci.

Ovaj penzionisani policijski inspektor, poznat po svom učešću u aferi Kolubara, idealan je saradnik zloduha srpskih zatvora Velimira Vidića, takođe nekadašnjeg penzionera, koji je već godinama koordinator u ministarstvu pravde, u kome je zaposlio i sve članove svoje porodice. Za suprugu Mirunu Vidić, on je izmislio i da je radila u KPZ Istok na Kosovu, kako bi u Okružnom zatvoru u Beogradu dobila posao, mimo konkursa.

Velimir Vidić je završio Višu trenersku školu, (hvali se da ima crni pojas u džudou, mada u tom sportu ništa značajno nije postigao), dok je njegova ćerka Maja Vidić završila Fakultet za sport i fizičko vaspitanje u Leposaviću!

Uprkos ovako oskudnom obrazovanju i ona ima značajnu poziciju u UIKS-u: prvo radno mesto joj je bilo upravo u Ministarstvu pravde Srbije, i to odmah kao savetnik za nadzor bezbednosti zatvora!

Pored ovog formalnog zaduženja, Maja ima i neformalni zadatak da zajedno sa svojim ocem nadzire sve izveštaje o stanju u zatvorima, koje dobijaju direktor UIKS-a i ministar pravde. I sin Velimirov je zaposlen u ministarstvu prave!

Na osnovu iznetih podataka i dokumenata u Tabloid i ministarstvo pravde je u poslednjih godinu dana sprovelo čak pet vanrednih nadzora u KPZ Nišu i svi su oni, po zvaničnim izveštajima, došli do istovetnih zaključaka. Evo kako izgledaju, ti od strane oca i ćerke Vidić cenzurisani izveštaji:

"Postupak javne nabavke male vrednosti 8M/2011, na osnovu odluke br. 112-8109/2011-01/1 za izradu 140 bojlera i 45 peći na čvrsto gorivo za potrebe rada ustanova, nije sproveden u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama.

Komisijski izveštaji o nabavci dobara i usluga formirani su nakon dostavljanja ponuda 24. jula 2011, dakle posle izvršenih nabavki. Na osnovu ukupno raspoložive dokumentacije mišljenja smo da nije nastupila materijalna šteta za zavod, ali je bilo propusta u radu, kako od strane komisije za javne nabavke, tako i od strane rukovodećih službenika."

Ovakvi zaključci se redovno pojavljuju u pomenutim izveštajima, kojima se faktički amnestiraju krivci za ovakve postupke, jer komisija za nadzor smatra da nema potrebe nikoga kazniti. jer, navodno, nije nastala nikakva materijalna šteta.

O odgovornosti onoga ko krši zakon kod Vidića nema ni jedne jedine reči, pa se tako nameće zaključak da je Zakon o javnim nabavkama nepotreban.

Da bi opravdala nestanak 144 tona lima, komisija pribegava i očiglednim falsifikatima i nebuloznim zaključcima kako je gubitak lima pri sečenju, neverovatnih 30 odsto!

Čak ni to nije bilo dovoljno, pa se koriste i potpuno netačni podaci, te tako zbir između 4.259kg, 2.334kg, 2.354kg, 2.293kg i 907kg po diplomcima fakulteta fizičkih aktivnosti iznosi 18.087kg lima, umesto ispravnih 12.147kg. Razlika, samo u ovoj stavci je oko šest tona lima, a takvih pogrešnih sabiranja ima više.

Posao Vidića i njegovog klana, očigledno je, svodi se na prikrivanje gotovo neverovatnih pljački po srpskim zatvorima. Zbog toga su ovi nekvalifikovani ljudi na značajnim funkcijama u ministarstvu pravde, i zato oni štite sebi slične, kao što je zamenik upravnika KPZ Niš Goran Božić, ili upravnik KPZ Zabele Željko Gradiška.

Umesto da zasuče rukave i da očisti augijeve štale u UIKS-u, ili da podnese ostavku ako nije sposoban da to učini, Vidić se bavi traganjem za informerima koji medije snabdevaju činjenicama o razmerama krađe.

Tako je posle nedavnog članka Tabloida upravo na temu krađa u KPZ Nišu telefonom maltretirao i pretio ljudima za koje je mislio da su informacije preko njih iscurele, zbog čega su ga neki prijavili policiji, a pismeno su o tome i obavestili i ministarstvu pravde.

Podatak koji je Vidića posebno zaboleo je objavljivanje detalja o tome kako ga je niška policija pre dve godine zatekla noću, u kući pravnice KPZ Niša V. P. kako se šeta u gaćama.

Pravnica koja je, očigledno, bliska Vidićevom srcu, i koja za njega obavlja mnoge poslove u niškom zatvoru, pod snažnom je zaštitom UIKS-a. Pre nekoliko godina ona je prisvojila kreditnu karticu jednog kolege i koristila je, da bi finansijski podržala svog sina, osumnjičenog za narkomaniju.

Pošto je bila uhvaćena, Vidić je kod oštećenog urgirao da odustane od krivične prijave, i ona je, još uvek u pravnoj službi zatvora, dok je njen kolega dao otkaz kako bi se spasao od daljih pritisaka.

Velimir Vidić je, nakon penzionisanja, po ugovoru angažovan za rad u ministarstvu pravde. ali je, pod neobjašnjivim razlozima počeo da uživa snažnu podršku ministarke Snežane Malović.

Novi ministar pravde Nikola Selaković je, preuzimajući dužnost najavio gospodinu Vidiću da će vrlo brzo uživati u penziji.li, očigledno, klan Snežane Malović odlučio je da zadrži svog čoveka koji kontroliše zatvore i kriminalno poslovanje, a ministar Selaković je morao da donese rešenje da penzionisanog Vidića ponovo primi u radni odnos.

 

     A 1.

Kinta radi bez kinte

Bivši policajac iz Niša Jovica Mitrović, ostavši bez posla (jer su ga povezali sa nekim malverzacijama), otvara dragstor u naselju pored KPZ Niš. Pošto se grad Niš i Kazneno-popravni zavod svađaju čije su to prostorije, Mitrović nikome ne plaća zakup. Od 2000. godine ne plaća ni utrošenu struju i vodu.

Brojilo kojim se kontroliše potrošnja struje za pomenute prostorije u vlasništvu je zatvora, ali godinama nije moglo da se očitava, jer se nalazi u zaključanoj sobi pored dragstora Kinta”.

Dolaskom nove ekipe na čelo Zavoda marta 2011. godine došlo se do saznanja o ovoj krađi struje, ali načelnik službe opštih poslova V. Kitanović tvrdi kako su prostorije u vlasništvu grada, pa tako krađa ne treba nikoga u zatvoru da interesuje. Sadašnji zamenik upravnika Gordan Božić preuzevši kontrolu nad zatvorom opstruiše pokušaje da se očita brojilo.

Grupa upornih i poštenih radnika o svemu obaveštava tadašnjeg direktora niške elektro-distribucije Zorana Radenkovića, koji šalje ekipu da prekontroliše brojilo, ali joj se onemogućava pristup.

Zbog toga se septembra 2012. formira mešovita komisija zatvora i distribucije u sastavu: Dušan Radulović, Milija Kovinić, Srđan Branković, Branislav Anđelković i Dejan Stanković.

Komisijski očitano stanje bilo je 83.291 kWh, a prethodno izmereno stanje iz 2008. godine bilo je 16.615 kWh, što znači da je ukradeno 66.676 kWh (zapisnik od 11. septembra 2012. zaveden u KPZ Nišu pod brojem 7928/2012-01/3

Domišljati zatvorski službenici su uklonili strujomer, zatim falsifikovali novi zapisnik koji potpisuju samo po jedan službenik zatvora i distribucije, a sve po instrukcijama novog direktora elektro-distribucije Miroljuba Jovanovića, optuženog za još veće malverzacije.

U ovom zapisniku nedostaje poslednja cifra, pa je potrošnja svega 8.329 kWh, a kako je 2008. ona iznosila 16.615 kWh ispada da distribucija duguje zatvoru, a ne obrnuto.

I dalje je nepoznato ko je plaćao struju za privatni lokal do 2008. godine, jer zakupac to očigledno nije činio. Da li se trošio novac iz budžeta, i po čijem nalogu?

Ovo je bio opis dela malverzacija u jednoj od srpskih ustanova za izdržavanje krivičnih sankcija; za ponadati se da u ostalim ustanovama nije bilo “većih nepravilnosti” od gore opisanih…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ZDRAVSTVO: NESMETANA PLJAČKA FARMACEUTSKE MAFIJE U SRBIJI

 

Svi dosadašnji ministri zdravlja zaključno sa Slavicom Đukić Dejanović, a najviše onaj koji je imao četiri mandata, Tomica Milosavljević, morali bi da odgovaraju za kriminal nastao u srpskoj farmaciji tokom poslednje decenije. Farmaceutska mafija, kao jedna od najmoćnijih u državi, savršeno odgovara slici kriminalizovanog društva-deluje na vrlo širokom frontu, od političke zaleđine do mreže saradnika na terenu i može da kupi koga hoće. Put do slobodne pljačke građana u apotekama, vodio je preko ubijanja domaće proizvodnje lekova. Kad je ona likvidirana ili svedena na beznačajnu meru, počelo je nasilje nad bolesnim i siromašnim građanima, uvozom preskupih ili švercovanih medikamenata.

 

          Mersiha Hadžić, Danijela Marinković

 

Zbog nedozvoljenog kartelskog sporazuma između sedam najvećih proizvođača lekova i šest veledrogerija u Srbiji, građani su za lekove, tokom nekoliko proteklih godina platili više od 200 miliona evra, nego što bi morali u normalnim okolnostima! Glavni kriminalni profiteri u ovom kartelu bili su veletrgovci koji su na prodaji lekova zarađivali i do 40 odsto na razlici u ceni! To je čak 15 odsto više od marži koje važe na zdravim tržištima, u koje Srbija ne spada.

U ovom, zakonom zabranjenom dogovoru, proizvođači su praktično bili ucenjeni. Veletrgovci su imali moć jer su umesto domaćih lekova mogli da kupuju uvozne paralele za te medikamente.Kupljene lekove veletrgovine su potom preprodavale. Na taj način su naduvavane cene lekova, pa su marže u veleprodaji išle i do 40 odsto.

Pre petnaest i više godina, u vreme režima Slobodana Miloševića, zarađivalo se tek 12 procenata, a danas, u idealnim okolnostima, zarada ne bi trebalo da pređe 25 procenata, i to znaju svi poznavaoci tržišta lekova. Godišnja prodaja nekoliko najvećih proizvođača u Srbiji u poslednjih pet godina išla je i iznad 40 milijardi dinara, te nije teško izračunati da su veledrogerije zarađivale desetine miliona evra više nego što bi u normalnim okolnostima! Od toga je, razume se, deo otišao u džep samozvanoj političkoj eliti, koja je neraskidivo povezana sa farmaceutskom mafijom.

Kartelski sporazum o kome je ovde reč, potiče još sa kraja 2008. godine, ali je njegove posledice i danas plaćaju najsiromašniji građani. U njemu su se našli proizvođači „Hemofarm", „Galenika", „Zdravlje Aktavis", kompanije „Farma Svis", „Srbolek", „Slaviamed" i „Habitfarm", a na listi veledrogerija bile su „Velefarm", „Farmanova veleprodaja", „Jugohemija farmacija", te „Farmalogist, „Unihemkom" i „Vetfarm".

Sve do današnjih dana, mreža farmaceutskih ekstraprofitera deluje, negde javno, a negde potajno, iza zidova vladinih agencija i ministarstava. Sve počinje i završava se, starim dobrim podmićivanjem…

Postoji čitava taktika kojom farmaceutska mafija vrbuje najstručniji kadar u određenoj oblasti medicine. Profesori na kardiologiji su za farmaceutske kompanije najprimamljiviji. Vrbuju ih tako što ih vode na kongrese, plaćaju im…Dovoljno je samo videti na koliko kongresa odu u toku godine. Takvi ljudi u Srbiji prave takozvane A i B liste lekova.

Oni odlučuju koji će se lekovi registrovati u Srbiji. Jer kod nas ne važi esencijalna lista Svetske zdravstvene organizacije, kojom su obuhvaćeni svi neophodni lekovi koje jedna država mora da ima. Kod nas postoje liste, a ljudi koji ih prave najčešće su uvučeni u korupciju.

Od zvaničnih i dozvoljenih lekova (bez obzira kakvog su kvaliteta), ipak su gori oni neregistrovani. U Srbiji su unazad nekoliko godina upravo ovakvi lekovi doveli do još nerazjašnjenih afera. To je bio slučaj sa lekom Viox, antireumatikom koji je zabranjen svuda u svetu jer može da izazove infarkt, a kod nas se mogao naći u slobodnoj prodaji!

Zatim, Reductil za mršavljenje, čiji sastojak Sibutramin može izazvati moždani udar. Isti ovaj sastojak pronađen je i u zelenoj kafi, pomoću koje su mnoge žene u Srbiji pokušavale da skinu višak kilograma, pa je naknadno povučena iz prodaje. I nikada nije utvrđeno koliku su štetu napravili svi ovi lekovi.

Veliki problem je izazvao i lek Utrogestan, za održavanje trudnoće, koji su ginekolozi masovno propisivali trudnicama, iako nije bio registrovan u Srbiji. U privatnim apotekama u Srbiji se do nedavno prodavao i švercovan lek, za koji se ni danas niko ne zna kakav je bio i da li je sadržao opasne sastojke koji su mogli da budu opasni po život majki i beba!

Što se domaćih proizvođača tiče, tu je slučaj Srboleka i dalje aktuelan, jer pljačka ove nekada moćne firme i dalje nesmetano traje. Realna vrednost upravne zgrade je skoro 6,5 miliona evra, dok je procenjena tržišna vrednost oko 3,3 miliona evra.

Odbor poverilaca Srboleka odlučio je da je proda za 2,3 miliona evra nekoj firmi Pavgorod iz Foče! I to samo nekoliko meseci nakon što su odbili ponudu od 3,3 miliona evra firme RSMRB iz Luksemburga!

Čovek koji je prethodno kupio i uništio Srbolek, Jovica Stefanović Nini, leži u zatvoru optužen za pljačku države u jednoj od 24 sporne privatizacije, ali odande i dalje vuče sve konce. Kako? Lako, jer četiri od pet ljudi u Odboru poverilaca su njegovi najodaniji ljudi koji i dalje rade za njega. I ovo je primer koliko je žilava farmaceutska mafija koja sve čini da onemogući ponovno pokretanje proizvodnje lekova u Srbiji.

Nakon svega, postavlja se jedno krajnje jednostavno pitanje: kako je uopšte mogla da propadne takva fabrika lekova, koja je imala od osam do deset puta veću zaradu od onoga što je uloženo u sirovine?! Da bi to uspelo, farmaceutska mafija je morala da angažuje čoveka poput Stefanovića, spremnog da privatizuje fabriku, rasproda svu robu na lageru, naplati dugovanja od bolnica, uzme silne pare i otera je u stečaj.

Kakve su posledice ove surove pljačke, govori i podatak da je Srbolek bila jedina domaća fabrika koja je prodavala nitroglicerin, neophodan srčanim bolesnicima. Nakon uništavanja Srboleka, bolesnici koriste uvozni nitroglicerin. On košta 800 dinara, a domaći je je bio 80 dinara! Ovo je samo jedan od mnogih načina kako je farmaceutska mafija napravila profit od uvoza, uništavajući domaću proizvodnju.

Kao posledica svega toga, na srpskim graničnim prelazima je počeo da caruje šverc skupih lekova. U poslednje vreme, predmet masovnog šverca su i lekovi za leukemiju, vrlo skupi, pa je svaki malo bolje zapakovan kontigent vredan po nekoliko miliona dinara. Osim njih, među švercovanim lekovima se sve češće nalaze i antibiotske masti (Chloramphenicol 5mg), zatim lekova protiv srčane aritmije (Sintrom 4mg), za bolesti astme (Aminofilin 350 mg), protiv dijabetesa…Manji deo zaplene carinici, veći deo uđe u Srbiju i bude prodat privatnim apotekama ili preprodavcima koji ovde još više povećaju cenu.

Ali, možda najdrastičniji primer pljačke dešava se tamo gde teški bolesnici svakodnevno umiru. Tako je na primer cene dijaliznog materijala za dijalizu bubrega veća od realne za tri do četiri puta puta. Zašto? Zato što jedan deo tog novca ide na podmićivanje političara i ovlašćenih državnih organa bez kojih nema registracije zastupništva, predstavništva, „fabrike", distributivnog centra, ili bilo čega sličnog. Osim svih mogućih dozvola, birokratskih peripetija, kontrola, inspekcija i agencija, najvažnije je imati „svog (jakog) čoveka" ili svoju stranku, a najbolje je finansirati, tj. davati „dobrovoljne" priloge i poziciji i opoziciji, da ne bi bilo problema pri promenama vlasti.

Drugi deo u lancu korupcije su oni koji primenjuju dotična medicinska sredstva ili lekove, a to su lekari. Jedan deo cene takozvanog HD materijala (za dijalizu) obavezno se odvaja za njih! Doktori su oni koji naručuju, specificiraju neophodni im materijal i dijalizne setove, ili učestvuju u propisivanju uslova tendera, pa nije svejedno kojoj firmi i čijem materijalu će biti naklonjeniji ti uslovi.

Novac za podmićivanje se odvaja pod izgovorom sponzorstava, odnosno finansiranja njihovih kongresa, stručnih skupova, udruženja, usavršavanja u zemlji i inostranstvu… Klinike, bolnice i fakulteti, obično nemaju fondove za finansiranje ovakvih aktivnosti, pa se prećutno pušta da to rade farmaceutske firme i to opet novcem građana, koji se uzima kroz (nerealno uvećane) cene materijala i lekova.

Kroz raznorazne studije ili klinička ispitivanja (koja uvek dokažu odličnu efikasnost) farmaceutskih proizvoda, velike svote novca se daju institucijama (klinikama, bolnicama, centrima), ali i osoblju, medicinarima koji regrutuju „dobrovoljce". Svi ti troškovi ulaze u cenu gotovog leka ili dijaliznog proizvoda.

Naravno da za sve ovo znaju i bivši ministri zdravlja, jer su bili (a neki su i dalje) aktivni učesnici ovog kriminalnog lanca. Sadašnjoj ministarki zdravlja, Slavici Đukić Dejanović, ne pada na pamet da prekine "dobitnu kombinaciju" od koje i ona lepo živi, ali i njeni partijski drugovi i njihove familije, poput, recimo, supruge Branka Ružića, Ane, koja je bila zaposlena u službi marketinga u „Galenici", i to u periodu kada je u ovoj firmi došlo do pljačke 11 miliona evra.

 

     A 1.

Skupa droga, a lek još skuplji

Lekovi Subutex ili Buprenorphine redovna su terapija lakših zavisnika od opijata i zamena neefikasnog i štetnog leka Nalorex koji je, osim svoje štetnosti po ljudski organizam (gori je od heroina!) mnoge zavisnike oterao na hemijske droge! Lek je namerno, uz saglasnost nadležnog ministarstva, zbog mafijaškog profita, punih 15 godina bio deo crnog tržišta, umesto da ga bolesnici dobijaju uz participaciju ili besplatno!

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

DIPLOMATIJA SRBIJE U PARIZU: SRPSKA KULTURA U PORODIČNIM, ŠVALERSKIM I PRIJATELJSKIM RUKAMA

14. јула 2013. Коментари су искључени

 

Ura, Pariz je najzad dobio ganc novog ambasadora Srbije. Aplauzi i klanjanja do zemlje, trijumf povratnika, kao ulazak Hrista u Jerusalim. Vratija se Rajko Ristić, i to na velika vrata. Pre nekoliko godina zatvorili su mu konzulat u Lionu, kao diplomatski višak, a sad se, evo, Rajko uselio u barokni dvorac na obali Sene. Najlepšu rezidenciju među svim našim diplomatskim predstavništvima na planeti. Na isti dan započeli su u Parizu i dani srpske kulture, pa je bila hitnoća da diplomatija podupre kulturu.

 

          Mile Urošević,(Dopisnik iz Pariza)

 

 

Praznina u dvorcu zvanom Tremoaj bila je nepodnošljiva. Otkako ga je njegova ekselencija gospodin Dušan Bataković, skraćeno Batak, pre šest meseci napustio, ljudima se učinilo da sve radi kao podmazano i da se ništa nije promenilo u francusko-srpskim odnosima. Možda nam ambasador stvarno više nije ni potreban, pomislili su. Pre svega, bila bi to ušteda u budžetu, i mnogo manje svađe u političkim strankama oko naimenovanja.

A, pored toga, Brisel nam je ionako već sažvakao celu spoljnu i unutrašnju politiku, bilo ko može da odradi posao. Kažu da tek kada nekoga nema, ljudi uvide da taj nije ni bio preko potreban.

Pariski Srbi, koji imaju dugo pamćenje, sećaju se da nam je taj isti naučnik, doktor, profesor, istoričar i ambasador, već ranije dokazao da su diplomatske stolice vrlo simbolična radna mesta. Skoro bespotrebna. Na početku svoga mandata, iako slabog zdravlja, on je radio za dvojicu.

Pored svoje ambasadorske glavobolje otaljavao je i dužnost direktora kulturnog centra. Nakon dve godine upražnjavanja obe funkcije za jednu platu, stigao je tatin sin iz akademske porodice Veličkovića. Vuk Veličković alias Vidor, dečko koji obećava i čiji bi tata, kako su tvrdili zli jezici, mogao da useli ambasadora u Knez Mihailovu 35.

Tako je KIC (kulturno informativni centar) u Parizu pomalo postao vučja jama. Tu se nekada davno muvao Vuk Vučo, filmadžija, onda je u ministarstvu zavladao Vuk Drašković, pisac, koji je na državne jasle uguravao svoje ovčice i Danine prijateljice, a evo danas i Vuk Jeremić buši mesto malog Vuka, slikara, ne bi li ubacio svoju crvenkapica Maju Raković, novinarku i internet intelektualku.

Doduše, ta Maja nije bilo koja novinarka, ni običan diplomata, kao većina naših predstavnika po svetu. Maja je završila kurs novinarstva na westmisterskom fakultetu, ali to nije bilo presudno. Najbitnije je da je ona kuma bosanskom Kenediju iz familije Pozderac, Vuku Jeremiću. Naš najpopularniji čovek u svetu je najverovatnije i naš budući predsednik, samo ako bude hteo. Međunarodna zajednica već unapred nema ništa protiv.

 

     Kuma nije dugme

 

Zbog čega pominjemo Vuka, tog svetski poznatog ambasadora, koji se proslavio od kada je za himnu UN predložio "Marš na Drinu". Iz prostog razloga što mnogi Srbi misle da direktora (ili kuma) Kulturnog centra u Parizu bira ministarstvo kulture. Taman posla!

KIC je naša ambasada kulture i, kao takva, pada pod nadležnost ministarstva spoljnih poslova. E sad, da li Vuk Jeremić lično gura malu Maju u veliku fotelju, to ne bi mogli da dokažemo Vi i ja, ali je sigurno da je titula kume veća od svake engleske diplome.

Kao što je sigurno i to da se onima koji izmišljaju dobra radna mesta, zatresu gaće pred ovakvom titulom. Ej, bre, ministarska Kuma nije dugme, ali zato odgovorni za nadležnosti podobnih tako funkcionišu, na dugme. Treba samo da ih neko pritisne, i, hop: najbolje radno mesto na svetu izvukla je kuma, zet ili pašenog broj taj i taj.

Kuma bi uvek trebalo da se piše velikim slovom. Mnogo dobrih tekstova bi trebalo da napišu naši diplomatski novinari, ili novinarske diplomate, pa da nas razuvere. Pogotovo što neki sitni detalji idu u prilog tezi da je diplomatska fotelja vrsta nagrade za poreklo ili poslušnost, i da titula donosi izuzetno vredna prava.

Svima je još u sećanju ambasadorka pri UNESCO-u Zoki, Zorule Tomić , Tadićeva simpatija, koja je verovatno zaradila ambasadorsko mesto u Unesku svojim epohalnom knjigom iz oblasti seksa, Poljubac u doba kuliranja. Takvoj fatalnoj intelektualki imidž nalaže gajbu od bar osam somova evrića mesečno.

Valjda Zoki toliko vredi što predstavlja, ako ništa drugo, ono našu narodnu lepotu i tehniku onih stvari. UNESCo lekcija nije nikome poslužila za primer. Danas padobranci padaju po bašti ambasade. Nezvanični vršilac dužnosti direktorke centra, i zvanično prvi sekretar za kulturu i informacije ambasade Srbije u Francuskoj, baštovanka za zaštitu naše baštine, gospođa Maja Raković, (sa titulom u dva reda), smatra da vredi bar upola Zorice Tomić.

Kao dete, Maja je maštala da kroz prozor vidi Trijumfalnu kapiju, i sad kako da neko odbije to malo zadovoljstvo od bar četiri soma mesečno. Kirija od oka. Nije sigurno ni da se neko usudio da joj ponudi besplatan stan ambasade predviđen za normalne službenike. Maja je genije, zna sve da radi, a pogotovo ono poslove svojih kolega.

Maja pravi raspored ko treba da dođe, kao i ko treba da ode iz centra. Kao i obično, ali ono što je stvarno razljutilo raju koja gravitira oko epicentra srpske kulture na zapadu je upravo takvo dupliranje uloga i dohodaka. Pored žive sekretarice Marije Radić, ministarstvo izmišlja novo radon mesto sa titulom prve sekretarice. Koj će nama dve sekretarice za isti posao. Jedna obična i druga prva, kao što potpredsednik i prvi potpredsednik. Budalaštine.

Šta po Vuku može da znači to prva sekretarica, misli se na Vuka Karadžića a ne na bankara Jeremića. Jel’ to bolja, pametnija, sposobnija službenica ili je to samo žena sa jakom zaleđinom. Dokle bre da se samo socijalno razmnožavamo a da ljudi kojima su roditelji; kafe-kuvarice, domari ili šoferi, ne mogu čak ni takva mesta da naslede jer su potrebna za decu onih odozgo koji neće da uče školu ili su pomalo mongoloidi.

 

     Ambasade, srpske raspikuće po belom svetu

 

Treba znati da su mnoge mračne radnje sve vidnije u gradu svetlosti. Zato se ova naša šnajderaj dijaspora od nekih 80 hiljada legalnih duša i okrenula, pa sad gleda svoja posla i sve više izbegava etničko komunitarna druženja. Prošlo je vreme bratoubilačkog rata, kad su se stvarala udruženja i organizovala gostovanja naših političara prevaranata i pevača profitera.

Kada se slala humanitarna pomoć sa svih strana i davalo iz svog džepa za našu stvar. Od potpisivanja dobrog sporazuma u Kumanovu kada smo pobedili NATO, pa do ovog najnovijeg dobrog sporazuma made in Brisel, kojim smo spasili Kosovo, po svim našim predstavništvima u inostranstvu su defilovala razna oficirska deca, omatorele stjuardese, samohrane majke i druge fatalne žene, propali pesnici, priučene diplomate, sitni prestupnici, šibicari, alkosi i mnogobrojni rođaci sa sela ili kumovi iz grada kojima treba neko dobro devizno uhlebljenje.

Po nekom nepisanom pravilu u srpski politički biznis se mahom ulazi "na zadnja vrata", preko novinarstva: steravši sve srpske patriote i njihove francuske prijatelje u borbi protiv satanizacije, stjuardesa je ukrasila izlog centra posterom BHL-ovog anti-srpskog filma.

Nakon Oktobarskog prevrata svim snagama je naš tandem sprečavao da za direktora Centra dođe već imenovani na tu dužnost Komnen Bećirović, legenda srpske dijaspore u Francuskoj, autor Kosovske trilogije i čovek lokalac koji tu stanuje poznaje najviše ljudi u Parizu. Sve ostale novostvorene države su za svoje predstavnike uzimali lokalne intelektualce samo smo mi slali kume i rođake sa sela.

Samo prvih sedam godina demokratskog guranja i izmicanja stolica protivnicima, u Kulturnom centru se izređalo pet direktora! Posle je bila dvogodišnja pauza bez ikoga. U tadašnjoj srpsko-crnogorskoj državi se po ključu slala u kulturološku ambasadu izričito crnogorska čeljad.

I kako ni đetići nisu mogli da se nagode kojoj junačini pripada Pariz, v. d. direktorka je bila Jagoda Stamenković, a onda je 2004. stigla dukljanka Branka Bogavac. Kad se govori o tom periodu, ne treba ni pominjati kako se centar pretvarao u antisrpsko leglo.

Ta je nameštena direktorka više bojkotovala pro srpske inicijative, skupove i slično jer je za nju jedini bio važa njen prijatelj i idol Ismai Kadare i njemu slični. Kako je bratska Crna Gora otišla iz unije, tako je Branku Dukljanku zamenio Vukov podanik Živadin Mitrović, koji je ostao punih 18 meseci Kada je nakon Živadina Centar ostao bez glavešine, u fotelju v.d. direktora najbrže je zaseo savetnik ambasade Mihailo Papazoglu i tu ostao sve do dolaska Batakovića, koji je četiri godine trenirao strogoću. Diplomatija je vrlo prosta, skoro prostačka nauka i tehnika vladanja preko prijatelja i rodbine u ove nedelje srpske kulture u Parizu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

LASTIN DIREKTOR: BAŠ NE UME DA STANE U KRAĐI, A FIRMA U DUGOVIMA

 

Nesmenjivi generalni direktor "Laste" Velibor Sovrović preduzeće koje vodi zavio je u crno, ali zato on i njegovi saradnici žive u neviđenom luksuzu. Zaposleni "Laste", dostavili su redakciji Tabloida spisak samo jednog dela imovine svog direktora koji je očigledno "težak" desetine miliona evra, upravo onoliko za koliko je "Lasta" u gubicima.

 

 

 

“Za dvanaest godina koliko je na čelu SP "Lasta", Velibor Sovrović i njegov zamenik Dragan Belić, sa pojedinim direktorima, kumovima i rukovodiocima (koji su poslušni), uz pomoć raznih malverzacija i štetnim ugovorima, pokrali su 60 miliona evra, taman onoliko koliko su je i zadužili! Naime, 60 miliona evra je trenutni dug prema bankama, plus dobavljači.

Samo za gorivo, SP "Lasta" duguje šest miliona evra, i pitanje je dana kada će neko pustiti menicu i blokirati nas.

A, kakav je Sovrović, ustvari, to se videlo i u Vaterpolo savezu Srbije, gde je smenjen apsolutnom većinom.

Malverzacije su pravili preko firmi "Koloseum", "BG moto provide", "Adelante trade", "Oto moto", "3D mediator" itd…

Imovina Velibora Sovrovića, u nepokretnostima, izgleda ovako: stanovi u Beogradu u ulicima Strahinjića bana 33 a, Studentski trg 10, Studentski trg 19, na suprugu Mirjanu Sovrović uknjižen je stan u Kapetan Mišinoj 6, vila u Borči sa bazenom i halom za košarku u ulici Mihajla Petrovića…Takođe, na suprugu Sovrović Mirjanu, je stan u Londonu (Engleska), kao i stan u Barseloni (Španija)…Zna se i za dva lokala, ali ko zna koliko ih ima? Samo stanovi u centru Beograda imaju ukupno preko 400 kvadrata i vrede više od dva miliona evra, jer je svaki sređen vrhunski sa nameštajem i umetničkim slikama.

Na primer, samo u stan na Studentskom trgu broj 10, veličine 135 kvadrata, uloženo je više od 200.000 evra! Radove i opremanje je izvršila firma koja je napravljena da radi rekonstrukciju objekata u SP "Lasta".

U Borči, pored vile Velibora Sovrovića je i vila zamenika generalnog direktora Dragana Belića, ulica Mihajla Petrovića 27 a, koja se vodi na Belićevu suprugu.

Prošle, 2012. godine, kupio je i stan u ulici Kneginje Ljubice br. 6, veličine 103 kvadrata. Ima vikendicu na planini Zlatar, koju je napravila firma "Put sistem" i poklonila je njemu i njegovom kumu, šefu nabavne službe, Damjanu Nisiću, jer smo kod njih remontovali autobuse na štetu SP "Lasta".

Inače, on javno preti direktorima u firmi, preti i radnicima da će se obračunati "na svoj način" sa njima, a bilo je i telefonskih pretnji.

A, koliko je daleko otišao "projekat" pljačke, govori i spisak firmi koje su napravljene da bi radile sa "Lastom". Tu su "BG noto provide", "Adelante trade", "3D mediator", "NV plast", "Oto-Moto", "Điđa", "Quarta", "Koloseum", "Vlan", "An-an"…

Naravno, tu su i firme-saučesnici: "Vintel", "Continental coop", "Inter Lub", "Valtec", "Ekstra Miron", MTA i na kraju "Auto moto klub Lasta"…

Treba na kraju podsetiti da je Saobraćajno preduzeće "Lasta" akcionarsko društvo koje se nalazi u većinskom državnom vlasništvu (republika ima 64,41 odsto akcija). Prošlu godinu, "Lasta" je završila sa 42.521.000 dinara duga, dok je 2011. bila u plusu za 77.930.000, tako da je rukovodstvo za 12 meseci proćerdalo više od milion evra samo po bilansima.

Bez obzira na loše poslovne rezultate, "Lasta" se sprema da za desetak miliona evra preuzme "Apex solution", preduzeće koje stoji iza Bus-plus sistema. Na ovaj način Sovrović želi da se oduži Draganu Đilasu koji je urgirao da se privatno autobusko preduzeće direktora "Laste" uključi kao jedan od najvažnijih partnera Gradskog saobraćajnog preduzeća Beograd. Do ove kupovine bi došlo jedino pod uslovom da Đilas proceni kako će izgubiti mesto gradonačelnika i da bi nova gradska vlast mogla da prekine sa Bus-plus pljačkom.

Osim Sovrovića "Lastom" upravljaju i sledeći direktori: Milan Urošević, Dragan Belić, Marinko Ljumović, Vladimir Vinš, Nenad Jevtić, Zoran Milić, Snežana Perović i Vladan Maksimović.

Zbog sopstvene bezbednosti, ostaćemo anonimni. Ako ovo objavite, dostavićemo vam još informacija i dokaza. Unapred hvala.”

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

TUŽILAŠTVO VOJVODINE: POD BUDNIM OKOM ĐORĐA OSTOJIĆA VRŠENA REFORMA PRAVOSUĐA I TUŽILAŠTVA

 

U “reformi pravosuđa“ koja je sprovedena 2009. godine, bez posla je ostalo nekoliko stotina sudija i javnih tužilaca i njihovih zamenika. Tužioce je “reizabiralo“ Državno veće tužilaca na čijem je čelu Zagorka Dolovac, imenovana za Javnog tužioca Srbije. Ustavni sud Srbije poništio je odluke o nereizboru sudija i tužilaca kao neustavne i nezakonite, nalažući da se oni vrate na posao, koji su izgubili, jer nisu bili po meri čelnika Demokratske stranke koja je sprovodila reformu po svojim stranačkim interesima. Zagorka Dolovac je i dalje na čelu Državnog veća tužilaca i na čelu Republičkog javnog tužilaštva.

 

          Priredio Arpad Nađ

 

Bivši načelnik SUP-a Novi Sad, bivši v.d. Republičkog javnog tužioca iz vremena akcije ,,Sablja" 2003, član prvog saziva Državnog veća tužilaca, Đorđe Ostojić je danas zamenik Republičkog javnog tužioca i vršilac funkcije Apelacionog tužioca u Novom Sadu.

U toku priprema za Reforme pravosuđa, po sopstvenim rečima, je još 2008. bio odgovorno lice Demokratske stranke za izbor svih tužilaca i sudija na teritoriji Vojvodine.

Tokom 2008. u krivičnom predmetu protiv Nade Adžić, direktora Instituta u Sremskoj Kamenici, i drugih lica, zajedno sa Zagorkom Dolovac, sadašnjim Republičkim tužiocem, a tada v.d. Okružnog tužioca u Beogradu, izdao nalog Branki Atanacković, sada v.f. Višeg tužioca u Novom Sadu, da navedeni predmet koji je po zahtevu za sprovođenje istrage zamenika tada Okružnog tužioca u Novom Sadu Siniše Keserića, već bio dodeljen istražnom sudiji tada Okružnog suda u Novom Sadu Miroslavu Alimpiću, da uzme predmet od tog sudije, što ona i čini, te predmet dostavlja v.d. Republičkog tužioca, Slobodanu Radovanoviću, koji delegira Zlatka Šulevića, tada Opštinskog tužioca u Valjevu, da postupa u tom predmetu, koji krivičnu prijavu odbacuje.

 

     Drug iz lovačkih podviga

 

U toku Reforme pravosuđa pri izboru tužilaca i sudija na teritoriji Vojvodine, Đorđe Ostojić direktno utiče na odluke o izboru, rukovodeći se isključivo nalozima Zagorke Dolovac i Snežane Malović, te zajedničkim, nezakonitim i neoficijelnim kriterijumima kojima rukovodstvo DS-a nalaže da kadrovi u pravosuđu moraju biti odani isključivo toj stranci, kao i kriterijumom da ne mogu biti izabrani za tužioca ili sudiju oni koji imaju bračnog druga iz reda advokata.

Tako jednoj svojoj koleginici u novembru 2009, u strogo poverljivom razgovoru, nalaže da se razvede od svog supruga, advokata. Kada saznaje da ta koleginica nije venčana, te da stoga ne može ni da se razvede, on joj nalaže da ,,smisli nešto". Kako ništa nije,,smislila", ta bivša zamenica Opštinskog javnog tužioca nije bila izabrana za zamenika tužioca u decembru 2009. Za zamenika tužioca postavlja Irenu Španja, kumu Snežane Malović.

Nakon Reforme Đorđe Ostojić postavlja i smenjuje sve v.d. tužilaca, zamenike i tužilačko osoblje na teritoriji Vojvodine, po sopstvenom nahođenju. Za svog zamenika postavio je Dušana Divjaka, advokata iz Novog Sada, koji se još uvek vodi u imeniku advokata Advokatske komore Vojvodine!

Zagorka Dolovac je ćerka bivšeg sudije Privrednog suda u Novom Sadu, sada pokojnog Lazara Dolovca, iz Čuruga, "druga po lovu", bivšeg Okružnog tužioca u Novom Sadu, Miodraga Malia, i po tim zaslugama zaposlena kao pripravnik u Opštinskom tužilaštvu u Novom Sadu, početkom devedesetih.

Od tada stalno u tužilaštvu, sa prekidom od oko godinu dana, kada nije bila reizabrana u jednom od mnogobrojnih reizbora u tužilaštvu tokom devedesetih i dvehiljadite, nakon čega je ponovo izabrana, kako se pričalo, na inicijativu Mileta Isakova. Nije se isticala nikakvim posebnim tužilačkim znanjem niti vrlinama. Zapamćena je kao vrlo vešt diler deviza tokom devedesetih.

Veoma odana Miodragu Mali, sve do vremena njegovog razrešenja 2002. godine. Rođaka je dr Dragana Draškovića, direktora KBC Novi Sad, kojeg je postavio Bojan Pajtić, i koji snabdeva ovu zdravstvenu ustanovu isključivo preko Farmakoma.

U krivičnom predmetu protiv dr Đorđa Ilića, njenog ličnog ginekologa, Dolovac je kao zamenik Okružnog tužioca u Novom Sadu, iako za to nije imala nikakva ovlaštenja, naredila svojoj koleginici, zamenici tužioca u Opštinskom tužilaštvu u Novom Sadu, još pre nego što joj je navedena krivična prijava dostavljena, da tu prijavu, kada stigne odmah odbaci, bez prikupljanja ikakvih potrebnih obaveštenja i provera. Radilo se o prijavi za krivično delo koje je za posledicu imalo teško oštećenje mozga jedne pacijentkinje doktora Ilića, nakon kojeg je ta osoba samo vegetirala.

Kada se njena koleginica usprotivila, Zagorka joj je objasnila da tako treba, pošto je već u KBC Novi Sad zaključeno da se ne radi ni o kakvoj lekarskoj grešci. Postupajuća zamenica je potom proverila navode prijave preko MUP-a, a potom podnela zahtev za sprovođenje istrage, u kom je medicinsko veštačenje povereno veštaku iz Niša, na osnovu kog je zaključila da u radnjama osumnjičenog postoje elementi krivičnnog dela.

Stoga je i podnela optužni predlog protiv okrivljenog. U toku suđenja, postupajuća zamenica u Reformi nije bila ponovo izabrana, tako da je ovaj krivični postupak završen bez osuđujuće presude. O njenoj ulozi u Reformi pravosuđa, načinu izbora za Republičkog tužioca i kršenju odredaba Ustava i zakona dostavlja se Poseban prilog.

 

     Apelaciono javno tužilaštvo u Novom Sadu

 

Zamenici Apelacionog tužioca u Novom Sadu su Emilija Bruner Bala (dobro prolazila kroz sve smene vlasti) i Dragoljub Barjamović koji je Ostojićev čovek od poverenja. Iako je u tužilaštvu (prvo opštinskom, pa zatim okružnom) proveo više od dvadeset godina, nedovoljno stručan i nedovoljno dostojan, što je karakterisalo i njegovu karijeru kao advokata, čime se bavio nakon što je dobrovoljno otišao iz tužilaštva.

U tužilaštvo se vratio za vreme Reforme, po pozivu Ostojića, jer se znaju iz devedesetih, kada je Ostojić bio pripravnik u Okružnom tužilaštvu, a posebno sa zajedničkih pijanki. Veže ih i zajednička antipatija prema Miodragu Mali, iako ih je on obojicu doveo u tužilaštvo. Ostojić ga postavlja na svoje mesto u Državnom veću tužilaca, nakon ostavke.

Marica Burić je pre Reforme bila Opštinski javni tužilac u Bečeju, odana tadašnjem Okružnom tužiocu, Miodragu Mali. Nakon Reforme radila je kao zamenik Višeg tužioca u Novom Sadu. Napredovala je u Apelaciono tužilaštvo. Odana uvek aktuelnim vlastima, povezana sa sudijama i advokatima, sa kojima deluje zajedno kada treba pružiti zaštitu od krivičnog progona lokalnim zelenašima i sličnim kriminalcima koji dobro plaćaju (slučaj zelenaša Radovana Adžić, protiv kojeg je odbačena krivična prijava zbog zelenašenja, uprkos evidentim dokazima, sa obrazloženjem da u njegovim radnjama ,,nema elemenata dela za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti"). Stručna, ali nedovoljno dostojna.

Zoran Vucelja je čovek Demokratske stranke. Pre Reforme bio je zamenik Opštinskog javnog tužioca u Zrenjaninu, a potom Opštinski tužilac. Nedovoljno dostojan, nastoji da ostavi utisak da je veoma stručan.

Dušan Divjak je još od sedamdesetih i osamdesetih godina jedan od najboljih prijatelja Miodraga Mali, koji ga početkom devedesetih postavlja na mesto Opštinskog tužioca u Novom Sadu. Za vreme SPS čistke u pravosuđu iz 1992, zbog ličnog zameranja Mali biva izbačen iz tužilaštva. Nakon toga postaje nezapažen advokat u Novom Sadu. Veoma stručan i dostojan, u poređenju sa ostalim sadašnjim tužiocima.

Za vreme Reforme, a 2010. vraćen u Apelaciono tužilaštvo, na poziv Ostojića, zbog zajedničke mržnje prema Mali Miodragu, SPS-u, i zajedničke simpatije prema autonomiji Vojvodine (ili je bar takav utisak hteo da ostavi da bi prikupio poene). Još uvek formalno upisan u Imenik advokata Vojvodine!

Branislava Inić-Jašarević je kći bivšeg sudije Vrhovnog suda. Rodom iz Zrenjanina. Supruga Senada Jašarevića, profesora Pravnog fakulteta u Novom Sadu, čiji venčani kum je Slobodan Šćekić, vlasnik ,,Genel"-a d.o.o. Novi Sad i privatizovane ,,Sloge" a.d. Kać.

Naročitu samostalnost i dostojnost je pokazala kada je samovoljno napustila mesto zamenika Okružnog tužioca, za vreme dok je to bio Zoran Pavlović (o kome se takođe daje poseban prilog u ovom Izveštaju), jer, kako je sama tada rekla, nije mogla da izdrži da radi kao njegov zamenik pod okolnostima koje su vladale u tom tužilaštvu za vreme trajanja njegovog mandata. Inače, u svemu veoma stručna, samostalna i dostojna, sa izuzetkom krivičnih i privredno-kaznenih predmeta u kojima je posredovala radi zaštite interesa svog kuma Šćekića, kako bi kod svojih kolega ishodovala odbacivanje krivične prijave ili odustanak od krivičnog gonjenja.

Ivana Letica Pavić je kći bivšeg zamenika Okružnog tužioca Ivana Letice (penzionisan). Kuma je Bojana Pajtića, što predstavlja isključivi razlog za njeno postavljanje na mesto člana prvog saziva Državnog veća tužilaca, iako su joj za to, osim dovoljno stručnosti i dostojnosti, nedostajali i neki bitni formalni uslovi propisani zakonom: umesto 7, radila je u tužilaštvu oko 3 godine. Bliska i Đorđu Ostojiću i Zagorki Dolovac. Učestvovala lično u postavljanju i razrešavanju tužilaca, zamenika tužilaca, tužilačkih pomoćnika i tužilačkog osoblja, po kriterijumu ličnih simpatija ili antipatija. Nestručna, nesamostalna i nedostojna. Uopšte se ne pojavljuje na svom radnom mestu, verovatno zbog teške bolesti deteta.

 

     Više javno tužilaštvo u Novom Sadu

 

Branka Atanacković je Javni tužilac Višeg tužilaštva u Novom Sadu. Sve vreme, do Reforme bila je zamenik Opštinskog javnog tužioca u Novom Sadu, kada Dolovac dolazi na mesto v.d. Okružnog tužioca u Beogradu. Nakon toga ona utiče da Branka, kao njena ,,principalka" iz vremena kada joj je bila stručna saradnica u Opštinskom tužilaštvu u Novom Sadu, napreduje na mesto v.d. Okružnog tužioca, a nakon Reforme postavlja je na mesto Višeg tužioca. Sklona piću na radnom mestu. Iskusna, nedovoljno samostalna. Odana uvek aktuelnoj vlasti.

Aleksandar Amidžić je čovek Demokratske stranke. Pre Reforme stručni saradnik i zamenik Opštinskog tužioca u Vrbasu, Vidaka Dakovića, sada zamenik Višeg tužioca. Nestručan, nesamostalan i nedostojan, iako se veoma trudi da ostavi sasvim suprotan utisak, ali bez uspeha.

Veronika Vencel je uvek odana vlastima. Sasvim slučajno, zbog relativno površnog poznanstva sa Zoranom Vuceljom iz Zrenjanina, od zamenika Opštinskog tužioca u Subotici postaje zamenik Okružnog tužioca u Novom Sadu (u vreme kada je Okružni tužilac u NS bio Zoran Pavlović), a Vucelja od zamenika postaje Opštinski tužilac u ZR.

Kao koleginica iz Subotice dolazi na kafu kod Vucelje u Zrenjanin, gde je došla nekim privatnim poslom i žali se kako bi joj, iz nekih porodičnih razloga, baš odgovaralo da može da dobije posao u Novom Sadu, a ovaj joj odgovara da ima sreće, jer njegov dobar prijatelj Pavlović, upravo traži izvršioca za upražnjeno mesto zamenika. Poziva telefonom Pavlovića i Vencel prelazi u Okružno tužilaštvo u NS. Ovako je to opisao lično Vucelja. Izuzetno nestručna i nesamostalna.

Mirjana Vujičić je pre Reforme radila u Poreskoj upravi u Vršcu. Odana trenutnim vlastima. Stručna, dostojna i samostalna, u poređenju sa ostalim sadašnjim tužiocima i njihovim zamenicima.

Vidak Daković je od početka devedesetih član DS-a. U to vreme bio je stručni saradnik Opštinskog suda u Vrbasu. Stalno nastojao da bude izabran na mesto tužioca, ali zbog jasno iskazanog političkog opredeljenja tokom devedesetih, tadašnji Okružni tužilac u Novom Sadu, Miodrag Mali bio je otvoreno protiv toga.

Početkom dvehiljadite, posredovanjem supruge kod rođaka, zamenika tužioca u Vrbasu, mimo znanja tužioca Mali, uz pomoć jednog tužioca, jednog sudije i jednog privrednika iz Novog Sada i njegovih veza među Radikalima, biva izabran za zamenika Opštinskog tužioca u Vrbasu, i to glasovima poslanika Skupštine iz redova Radikalne stranke. O ovome ni sam Daković ne zna ništa, ni dan danas. A ni Mall Miodrag, koji je bio šokiran njegovim izborom. U odnosu na ostale sadašnje tužioce i zamenike je relativno stručan, samostalan i dostojan.

Slobodanka Jovičić je uvek odana trenutnim vlastima. Nevenčana je supruga Dimitrija Popića, zamenika Republičkog tužioca za organizovani kriminal. Krajem devedesetih, nakon što je prethodnih 10 godina radila kao upisničar u Opštinskom tužilaljtvu i završila Pravni fakultet u Novom Sadu, Miodrag Mali sređuje da joj se staž upisničara uračuna u pripravnički staž i, nakon što polaže pravosudni ispit, postavlja je na mesto stručnog saradnika, a zatim i zamenika Opštinskog tužioca u Novom Sadu. Nakon toga napreduje na mesto zamenika Okružnog tužioca, za vreme dok je to bio Zoran Pavlović. Ograničena stručnost, samostalnost i dostojnost.

Aleksandra Lučić je prve polovine osamdesetih bila godinu dana pripravnik u Okružnom tužilaštvu, a zatim pravnik u konfekciji "Novitet" u Novom Sadu. Postaje zamenik Opštinskog tužioca 2003, a 5-6 godina posle, u vreme dok je Okružni tužilac bio Pavlović, napreduje u to tužilaštvo. Nestručna i nesamostalna.

Joakim Hrubenja je primljen za zamenika Opštinskog tužioca po tadašnjem SAPV "ključu" kao pripadnik rusinske narodnosti. Kao bivši "principal" Dušana Knežević, sadašnjeg zamenika Republičkog tužioca za ratne zločine, napreduje za zamenika Okružnog tužioca. Nestručan i nesamostalan. Poznat po tome što se početkom devedesetih jednostavno nije pojavio na pretresu protiv optuženih profesora u aferi oko korupcije na Višoj ekonomskoj školi u Novom.Sadu (osnovano se sumnja da se uplašio težine predmeta, zbog relativno velikog broja okrivljenih i same materije), zbog čega je tada postupajući sudija, Dušan Voinović pisao protiv njega predstavku Republičkom tužiocu, ali bez efekta.

 

     Osnovno javno tužilaštvo u Novom Sadu

 

Zoran Jakovljevć, tužilac Osnovnog tužilaštva u Novom Sadu, čovek je Demokratske stranke, slepo odan i poslušan. Bivši pripravmk sudije Đurđine Bjelobabe, člana prvog saziva Visokog saveta sudstva. Bivši stručni saradnik Trgovinskog suda u Novom Sadu i kratko vreme zamenik Opštinskog tužioca u Novom Sadu. Pripadnik "gej – lobija". Poreklom iz Slavonije, te je stoga bio blizak bivšem Okružnom tužiocu Pavloviću.

Kao Đurđin bivši pripravnik, sa mesta saradnika u Okružnom tužilaštvu, neposredno pre Reforme, postavljen za Opštinskog tužioca u Novom Sadu, sa zadatkom da vrši pritisak na eventualno neposlušne tužioce. Naizgled veoma civilizovan i uglađen, skoro prefinjenih, a u stvari gej manira, postaje nekulturan i žestok kada dobije nalog sa vrha da nekog pritisne. Dva zamenika tužioca kojima se Jakovljević, svakom pojedinačno, obratio krajnje nesuvislim opomenama na račun njihovog ponašanja, tačnije zbog postupaka koje su Dolovac i Ostojić ocenili kao otvorenu neposlušnost režimu, vičući naredbodavno, bečeći oči i kezeći se, uz završne reči: "Nećeš se dobro provesti!" – nisu reizabrani u Reformi i danas se nalaze van tužilaštva (o tome – poseban prilog). Nestručan, krajnje nesamostalan i izuzetno nedostojan. Uopšte se ne bavi obavljanjem svoje funkcije, posao "preneo" zamenicama – Dragani Tadić i Mirjani Peković.

Mioljub Babić je bio tužilački pripravnik (primljen od strane bivšeg Opštinskog tužioca Obrada Protića, kao sin dobrostojećeg novosadskog privrednika), a zatim stručni saradnik zamenika tužioca Dragane Tadić, rođene Papak. Po tim zaslugama i izabran u Reformi za zamenika tužioca.

Poznat po tome što nije procesuiran za izvršenje krivičnog dela izazivanje opšte opasnosti, kada je 2009. neovlašćeno i protivno propisima o postupanju sa predmetima izvršenja krivičnog dela, uzeo pištolj koji je u tužilaštvo dostavljen uz jednu prijavu MUP-a, te iz nehata, bez prethodne provere i držeći ga horizontalno u pravcu tela sekretarice tužilaštva koja je prijavu primila, pritisnuo okidač pištolja i opalio metak koji je prošao tik pored glave sekretarice. Izuzetno nestručan!

Ksenija Bašić rođ. Ivanović je supruga Gordana Bašića, jednog od uhapšenih saradnika Darka Šarića, kći direktora Vodoprivredne organizacije ,,Šajkaška" iz Novog Sada iz devedesetih godina, koju je u tužilaštvo doveo Mali, na molbu njenog oca, svog dobrog prijatelja. Nakon hapšenja supruga, Dolovac i Ostojić je raspoređuju privremeno na rad u tužilaštvo u Subotici, iako faktički ni tamo ne radi, ali sve vreme od prve polovine 2010. do danas redovno prima platu. Zajedno sa Radom Bekut i Natašom Grujić čini povezan krug žena bogatih privrednika, koje se isključivo bave šopingom i tračevima, umesto tužilačkim poslovima. Veoma ograničena stručno, izuzetno nesamostalna.

Rada Bekut je supruga imućnog privrednika, prethodna intimna prijateljica bivšeg Opštinskog tužioca, Obrada Protića (u to vreme je njen stav o zaposlenima u tužilaštvu bio jednako važan kao i tužiočev, možda čak i važniji). U toku Reforme posebno bliska Ivani Letica Pavić. Nestručna i nesamostalna.

Svetlana Benišek Suvajdžić je bivša stručna saradnica Višeg tužioca Branke Atanacković. Ograničeno stručna i nesamostalna.

Tijana Božović je kći Radomana Božović! Primljena za pripravnika u Okružno tužilaštvo za vreme rukovođenja Zorana Pavlović. Tokom Reforme napreduje za zamenika Osnovnog tužioca.

Mirjana Vukoje je sredinom osamdesetih bila tužilački pripravnik, za zamenika Opštinskog tužioca birana 2003. i raspoređena da radi na krivičnoj referadi. Zbog ispoljene nestručnosti, po nalogu Okružnog tužioca, umesto da bude razrešena sklonjena na referadu privrednih prestupa, te isključivo postupa u tim predmetima pred Privrednim sudom.

Zbog njene nestručnosti sve troje sudija Odeljenja privrednih prestupa, putem predsednika suda, upućuju predstavku Opštinskom tužiocu Protiću, sa izričitim zahtevom da Mirjana više ne postupa pred tim sudom. Ali, Protić ne prihvata taj zahtev i insistira da sudije omoguće nesmetano postupanje toj zamenici. Njeni optužni akti su doslovce prepisane prijave koje podnose nadležne inspekcije. Izuzetno nestručna i nesamostalna. Uvek odana trenutnoj vlasti.

Nataša Grujić je supruga Mihaila Grujića, jednog od uhapšenih saradnika Darka Šarića. Poznata po tome što je garderobu nabavljala od švercerke ("šanerke") koja joj je dolazila u kancelariju, gde su robu mogle da vide i kupe i ostale njene poznanice: sudije, tužioci i druge zaposlene u sudskoj zgradi.

U toku Reforme švercerka je izabrana za sudiju porotnika, posredstvom tužioca Nataše Grujić, i ostalih sudija koje su se kod nje snabdevale garderobom iz inostranstva pod povoljnim uslovima. Nakon hapšenja Grujićkinog supruga, Dolovac i Ostojić su je sklonili, kao i Bašić Kseniju, s tim što je Nataša premeštena privremeno na rad u tužilaštvo u Zrenjaninu, mada se i za nju osnovano sumnja da se tamo zaista pojavljuje na radu. Izuzetno nestručna, nesamostalna i nedostojna.

Jadranka Dutina je bivša supruga zamenika Republičkog pravobranioca u Novom Sadu Siniše Milić, koja je nakon razvoda 2009. uzela ponovo svoje devojačko prezime Dutina. Primljena za zamenika Opštinskog tužioca kada je sa bivšim suprugom došla u Novi Sad iz Prištine. Bila u Reformi prvo izbrisana sa tajnog "radnog" spiska, pa nakon što su Ostojić, Malović i Dolovac rešili u poslednjem momentu da izbrišu jednog drugog zamenika, vraćena da bi se očuvalo brojno stanje. Nestručna i nesamostalna.

Goran Jović je čovek DS-a preko supruge Snježane Jović, rođ. Matijević, bivše sudije krivičnog odeljenja Opštinskog suda u Novom Sadu, koja je po partijskoj liniji zaposlena u NIS-u. i stoga napustila sud. Dobar prijatelj Tijane Božović. U odnosu na ostale tužioce i zamenike – stručan i samostalan.

Radivoj Kaćanski je sin akademskog slikara iz Srbobrana, primljen u Opštinsko tužilaštvo kao stručni saradnik, pa napredovao i postao zamenik tužioca. Relativno stručan i samostalan.

Dražen Kendrišić je primljen za zamenika Opštinskog tužioca u vreme kada je Okružni tužilac bio Pavlović, verovatno kao zemljak iz Slavonije. Iznenada sklonjen i nakon toga radio kao pravnik u Zavodu za transfuziologiju. Opet iznenada vraćen na mesto zamenika Osnovnog tužioca. U odnosu na ostale tužioce i zamenike je relativno stručan i samostalan.

Milena Kojić je za vreme Reforme postala zamenik Osnovnog tužioca u Novom Sadu po automatizmu, jer je tužitaštvo u Vrbasu rasformirano. Pre toga bila je zamenik tužioca u Vrbasu, gde je došla sa Kosova, a tamo iz Bosne, kao izbeglica. Po rečima inspektora MUP u Vrbasu uočeno je jednog dana u banci u Vrbasu da je deponovala na račun više desetina hiljada evra, što je neobično velika suma ušteđevine za zamenika. Veoma nestručna!

Slavko Manojlović nakon rasformiranja Opštinskog tužilaštva u Bačkoj Palanci, u toku Reforme po automatizmu postaje zamenik Osnovnog tužioca u Novom Sadu. Izuzetno nestručan!

Mihalj Pakai nakon rasformiranja tužilaštva u Bečeju po automatizmu prelazi na rad u Osnovno tužilaštvo u Novom Sadu. Nestručan i izuzetno nesamostalan!

Mirjana Peković je bivša pripravnica i stručna saradnica Okružnog tužioca, Miodraga Malog. Birana i za zamenika Opštinskog tužioca. Odana svakom režimu. Zapažena i poznata po tome što je u toku priprema za Reformu nastojala da po svaku cenu izbegne susrete saMiodragom Malijem, svojim bivšim šefom, prilikom njegovih neformalnih dolazaka u tužilaštvo na čaj. Jednom prilikom se, da bi ga izbegla, sakrila ispod svog radnog stola i tamo ostala neko vreme dok se nije uverila da je on otišao. Nakon "Reforme", pored Dragane Tadić, najcenjenija saradnica tužioca Zorana. Jakovljević. Stručna, u poređenju sa ostalim tužiocima i zamenicima, ali nesamostalna.

Gordana Popović je kći nekadašnjeg sudije Vrhovnog suda, Zlatoja Popovića, i kao takva primljena za zamenika Opštinskog tužioca u Novom Sadu. Poreklom iz Laćarka kod Sremske Mitrovice, osoba od poverenja Ostojića, a i Zagorke Dolovac. U poređenju sa ostalim tužiocima stručna, ali nesamostalna.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DRŽAVNI SLUŽBENICI U “AKTIVNOSTIMA”: PODELA PLENA U AGENCIJI ZA RESTITUCIJU

 

Jedna od najzahvalnijih ustanova za neometanu pljačku je i Agencija za restituciju, koja na prvi pogleda radi bez nadzora viših institucija, a zapravo zgrće novac za portrebe određenih ljudi iz državnog vrha i nekoliko ličnosti u samoj agenciji. Vera Čelić u Novom Sadu i Strahinja Sekulić u Beogradu, u rukama imaju "zlatnu koku". Ponovo pljačkaju već opljačkano. Meta jeste ista, ali su metode promenjene…

 

          Arpad Nađ

 

Agencija za restituciju kao javna ustanova, slika je i prilika državnog kriminala u Srbiji. Rukovodeći kadar skupljen je na brzinu, na čelu sa Strahinjom Sekulićem, bivšim gradskim pravobraniocem Beograda, čovekom koga je Dragan Đilas, kad mu je trebalo, izvukao iz svog šinjela i tako ga početkom 2012. godine doveo da tamo sprovodi njegovu ličnu volju.

Osim njega, na rad u Agenciju, dovedeni su ljudi bez neophodnih znanja i veština u rukovodećem i organizacionom smislu. Pripravnici su postavljani na mesto savetnika, odmah posle položenog državnog ispita, bez ijedne godine radnog staža i bez iskustva, posebno u imovinsko-pravnim poslovima.

Ovo je posebno karakteristično za Područnu jedinicu agencije u Novom Sadu, gde se Strahinja Sekulić zajedno sa svojim potrčkom, Brankom Lakićem, posebno isticao na primanju novih pripravnica koje su Lakiću za posao dale danak jedne noći u postelji, pa posle toga postajale sve do i jedne „savetnice".

Stanje u Agenciji za restituciju je katastrofalno. Strahinja Sekulić i njegov šef kabineta Branko Lakić (pripravnik Sekulića u pravobranilaštvu, kome je prvo radno mesto bilo šef kabineta, čemu je pridodao i mesto direktora Sektora za koordinaciju i nadzor), ponašaju se kao da je Agencija njihova privatna firma, i funkcionišu bez kontrole i nadzora od strane neposredne više instance! Izmenjena je celokupna organizaciona struktura Agencije u odnosu na usvojeni Plan rada sa početka 2012. godine, tako što su izmišljena radna mesta za pedagoge, profesore književnosti, filologe i diplomirane filozofe, fizioterapeute, pa čak i frizere!

Rukovodstvo Agencije nema odgovore zbog čega više od polovine predmeta u kojima je izvršena komasacija na poljoprivrednom zemljištu stoji u ormanima i nije podobno za rešavanje, Agencija nije preduzela nijednu pravnu i faktičku radnju da bi navedene predmete i pokušala da rešava, a zakonski rokovi su veoma striktni i jasno definisani.

Evidentno je nepostojanje profesionalne atmosfere u radu Agencije, rukovodstvo ne neguje pravno usavršavanje među zaposlenima, kao ni pravne konsultacije i pravnu edukaciju, ali zato svakodnevno forsira najniže porive koje podstiče među zaposlenima, što se ogleda u tračevima, intrigama i spletkama najnižeg nivoa

Kao i drugde u srpskim državnim institucijama, tako i u Agenciji za restituciju, da bi se predmeti završili u korist posebno interesantnih, dobrostojećih, značajnih i zanimljivih stranaka, razrađen je sistem kojim stranke plaćaju i daju mito Strahinji Sekuliću i njegovim saradnicima, kako bi im ovi „ispravili istorijsku nepravdu"! Ovaj sistem posebno je razvijen u Novom Sadu, a funcioniše na sledeći način…

Direktorka Agencije u Novom Sadu je Vera Čelić, a njena glavna saradnica za prijem novčanih sredstava je kontroverzna savetnica Marijana Radoš na koju upućuju stranke da plate „predujam troškova postupka"! Ova novčana sredstva se plaćaju najčešće u kafeu obližnjeg hotela „Master", u efektivi ili u nekom od elitnijih restorana Novog Sada, gde ih Radoš „vodi" na ručak!

Po uplati, Marijana Radoš obaveštava Veru Čelić da je predmet spreman za rad, a Vera Čelić najčešće ove predmete dodeljuje savetniku od poverenja Bojanu Nikoliću koji „savesno i brižljivo" ispituje sve činjenice, proverava i utvrđuje dokaze koji se nalaze u spisima predmeta i posle održane rasprave donosi predlog rešenja o vraćanju imovine koje u Beogradu treba da potpiše Strahinja Sekulić, direktor, uz prethodni paraf i blagoslov Branka Lakića ili njegove pomoćnice Radmile Nikšić, doktorese za mutne poslove.

Novčana sredstva Marijana Radoš predaje Veri Čelić, koja sva sredstva predaje osobi od poverenja-posredniku Stefanu Samardžiću, trećerazrednom asistentu na novosadskom državnom Pravnom fakultetu, i to, da ironija bude veća, asistentu na krivično-pravnoj grupi predmeta. Samardžić je u ovim rabotama stekao poverenje radeći u timu Nikole Tanurdžića, „simbola" novosadske denacionalizacije i veoma lako potkupljivog igrača kome novca nikad nije dosta.

Ovi transferi odigravaju se u neupadljivoj i neuglednoj kafani „Rujne zore" koja se nalazi na novosadskoj Ribljoj pijaci i to u ranim popodnevnim satima, kad se Samardžić vraća sa fakulteta kući, jer stanuje u neposrednoj blizini pijace.

Ova novčana sredstva Samardžić nosi Sekuliću u Beograd, i to celokupan iznos, gde polovina iznosa ostaje Sekuliću i Lakiću, a sa drugom polovinom Samardžić „nagrađuje" svoje saradnike u podeli plena!

Na kraju, Sekulić potpisuje rešenje i „posao" oko ispravljanja istorijske nepravde se završava na zadovoljstvo svih aktera. „Tarifu" kreira i određuje Branko Lakić, uz saglasnost Strahinje Sekulića, a o tome se informiše Stefan Samardžić da „primenjuje" u predmetima koje prati i o kojima daje usmene naloge Veri Čelić i uputstva o radu na predmetima i primeni „tarife".

Direktorka Agencije za restituciju u Novom Sadu, Vera Čelić, je nepoznata u pravničkim i stručnim krugovima i to ne samo u Novom Sadu i Vojvodini, nego i u mesnoj zajednici u kojoj stanuje! Ali, za bolje upućene, to je osoba koja je bila bliska bivšem gradonačelniku Novog Sada, Igoru Pavličiću i učestvovala u pljački pivare u Čelarevu, još za vreme čuvenog direktora Mirka Stupara.

Vera Čelić je direktno odgovorna za jad i bedu nekadašnjih radnika čelarevske pivare i ona je sama svim bivšim radnicima podelila otkaze i nanela nenadoknadivu bol, a tako i njihovim porodicama. I to sve zarad kolaboracije sa imenovanim mafijašima koji su je bogato nagradili!

Za svoje „velike zasluge", a potpomognuta i motivisana od strane imenovanih, prelazi u Fond za kapitalna ulaganja Vojvodine gde je kapitalno punila vlastite džepove i dšepove svojih mentora, da bi konačnu nagradu dobila marta 2013. godine postajući rukovodilac Agencije za restituciju, Područne jedinice Novi Sad, a da je za materiju restitucije možda čula preko televizije ili uz jutarnju kafu pročitala iz dnevne štampe!

Svojim „savetima" i „konsultacijama", Vera Čelić stiče bezrezervno poverenje ljudi i počinje da manipuliše i upravlja njihovim sudbinama, isto kao što je izmanipulisala i prevarila veliki broj nesrećnih, neukih, a lakovernih radnika čelarevske pivare!

Na ovaj način, a po prethodno utvrđenom dogovoru i saradnji sa Igorom Pavličićem, zaključivala je ugovore o doživotnom izdržavanju na svoje ime i na imena članova svoje porodice, prijatelja i dalje rodbine kako bi sebi i svojim nalogodavcima, iz restitucione mase pribavila imovinsku korist! Toliko lukavo je razradila ovaj način lopovluka da se ugovori ne overavaju na sudu već se sa nesrećnim, starim i neukim strankama sklapaju interni sporazumi sa odložnim dejstvom i na taj način prikriva svoje nečasne radnje!

Ova "metodologija rada" preporučila je i novim poslodavcima u Agenciji za restituciju da pokradu što se još u ovoj osiromašenoj i jadnoj državi ukrasti može!

 

     A 1.

Solisti bez dirigenta

Nad radom Agencije za restituciju ne postoji kontrola i nadzor neposredno višeg organa i zbog toga je sam rad Agencije i unutrašnja pitanja ostavljen na slobodnu ocenu direktoru Agencije, koji isto zloupotrebljava maksimalno! U formalno pravnom smislu jedino postoji kontrola upravnih akata Agencije, u smislu kontrole Ministarstva finansija i privrede, Sektora za imovinske pravne poslove, kao drugostepenog organa, i to samo po izjavljenoj žalbi stranke, ili kontrola u upravnom sporu od strane Upravnog suda povodom tužbe stranke.

 

     A 2.

Boža i klub derikoža

Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Sl.glasnik RS", broj: 72/2011) donet je u Srbiji kao jedan od poslednjih uslova od kojih je zavisila kandidatura Srbije za članstvo u EU.

Zakon nisu pisali diplomirani pravnici sa višedecenijskim iskustvom u normativno pravnim poslovima, već ekonomisti okupljeni oko tadašnjeg podpredsednika Vlade Srbije zaduženog za evropske integracije Božidara Đelića. Takođe, svoj „doprinos" Zakonu nisu dali iskusni pravnici, već politički pigmeji i poslušnici Demokratske stranke koji pre ovog angažmana nisu imali ni jedan jedini dan radnog staža upisanog u radnu knjižicu.

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: