Архива

Archive for април 2013

RFZO SRBIJE: MALVERZACIJE U FONDU ZDRAVSTVA I ŠTA SE OČEKUJE OD NOVOG DIREKTORA

16. априла 2013. Коментари су искључени

 

Grupa zaposlenih u Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje (RFZO) optužuje

Grupa zaposlenih u Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje obratila se pismom glavnom uredniku Tabloida, pismom, i u tom obraćanju, autori nabrajaju, imenom i prezimenom, sve korumpirane novinare koji rade za RFZO, a zapravo se bave prikrivanjem strašnih istina o kriminalnim delatnostima u ovoj ustanovi, gde vladaju lopovski klanovi, pljačka, nestručnost, bahatost, primitivizam i nerad.

 

KO PLACA CEH555

“Obraćamo Vam se sa nadom da ćete objaviti članak u vezi kadrovskih rešenja u Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje, kao novinaru koji nije bio na platnom spisku RFZO- a.

Svi novinari koji se bave zdravstvom bili su angažovani Ugovorom o delu u Savetu za reformu primarne zdravstvene zaštite RFZO, i to do 31.12.2012 godine, do Izveštaja Državne revizorske institucije, koja je ugovore o delu sa novinarima u svom Izveštaju, iznela kao nepravilnost, jer su ti ugovori o delu zaključeni sa trećim licem iz delokruga rada RFZO-a.

Novinari (Drago Jovanović- Pink, Tanja Zindović-RTS, Ana Stamenković-RTS, Biljana Radivojević-Večernje novosti, Sonja Todorović-Blic, Ljubinka Roljić- Pres, Nemanja Stefanović-Blic…) zadnjih nekoliko godina su na osnovu navedenog ugovora, primali mesečnu nadoknadu od 50.000,00 dinara, da pišu pozitivno o direktoru RFZO-a.

Mi, zaposleni u RFZO-u se nadamo da će novo izabrani direktor prof. Momčilo Babić, sprovesti nova kadrovska rešenja, ili će kao njegov prethodnik prof.dr Aleksandar Vuksanović, unaprediti kadar koji je Svetlana Vukajlović dovela, i koji se kod njega još više osilio.

Kada je došao iz Kliničkom centru Srbije u septembru 2010. godine, prof. dr Aleksandar Vuksanović je doveo sa sobom sledeće saradnike i to:

Bosiljku Vuković, diplomiranog pravnika, koja je bila stručni saradnik u Ministarstvu za rad i socijalna pitanja, sa radnim iskustvom od dve godine, glavna preporuka joj je bila što je drugarica izvesne Sandre, inače sekretarice Dušana Petrovića.

Nju je Vuksanović prvo rasporedio na mesto pomoćnika direktora za pravna pitanja, da bi je posle godinu dana unapredio u izvršnog direktora, bez sistematizacijom predviđenog radnog iskustva od pet godina.

Nakon dva meseca, izvršna direktorica je otišla na trudničko bolovanje sa platom od 200.000,00 dinara, a Gordanu lljadić, diplomiranog farmaceuta, koja je bila direktor apoteke u KC Srbije, rasporedio je na mesto direktora Sektora za javne nabavke, po preporuci Đorđa Bajeca.

U jednom od članaka u Vašim novinama, ona je okarakterisana kao „ Goca hiljadarka". Preko nje idu sve nabavke. Gospođa je drska, bahata, od kad je došla u fond, već dva puta je bila na Tajlandu kao i nekoliko puta u šoping po Evropskim prestonicama.

Dr Maricu Bašić, anesteziologa iz KC Srbije, koja je prvo bila raspoređena na mesto savetnika direktora po preporuci Đorđa Bajeca pa onda na mesto zamenika direktora Filijale za grad Beograd. Navedena je bila zadužena za sprovođenje kvaliteta od maja 2011. godine kao i sklapanje ugovora koji je bio oko 30.000,00 eura sa "SGS Beograd" za projekat implementacije ISO 9001:2008…

Kada je sprovela navedeni projekt ista je prebačena u Filijalu da svojim ekcentričnim ponašanjem i pričom ne skreće pažnju.

Vuksanović postavlja i Staniku Žunić, prvo na mesto zamenika direktora Sektora za finansije i ugovaranje, da bi vrlo brzo formirao nov Sektor za ugovaranje i nju postavio za direktora Sektora.

Inače, Stanika Žunić, diplomirani ekonomista, koja je bila direktor Filijale Užice l. priljateljica je Dušana Petrovića, a na to mesto je došla kao član Demokratske stranke, uzevši otpreminu iz "Telekom Srbija"Užice krajem novembra 2007. godine, u visini od približno dva miliona dinara (oko 24.000 evra) za 25 godina radnog staža.

Stanika je detaljno opisana (i likom i delom) u vašim novinama, u članku "Užički Boni i Klajd".

Tu je i slučaj dr Uroša Jovanovića, hirurga koji nigde nije radio u svojih 60 godina, i protiv koga se vodi postupak za smrt pacijentkinje. O je prvo bio raspoređen na mesto zamenika direktora Filijale Beograd, i to po preporuci Đorđa Bajeca. Kako Jovanović većinu svog radnog vremena prespava, Vuksanović ga 2011. godine prebacuje u direkciju na mesto zamenika direktora Sektora za poslove unapređenja finansiranja zdravstvenih usluga i kontrolu kvaliteta u Sektoru za dobrovoljno osiguranja. Ni tu ništa nije radio, nego je spavao na radnom mestu za platu od 200.000 dinara!

Novinara iz Večernjih novosti, Sanju Mirosavljević, prvo je rasporedio na mesto načelnika za informisanje javnosti, pa je vrlo brzo unapređuje u savetnika po preporuci Đorđa Bajeca.

Kada je Vuksanović došao sa svojim kadrom, prvo je smenio penzionera Petronija Dagovića, sa mesta direktora Sektora za finansije-i na njegovo mesto stavio Milicu Miletić zamenicu u Sektoru zaduženu za ugovaranje, koja sada vodi finansije, i to na osnovu dobrih odnosa koje je imao sa njom dok je bio pomoćnik direktora u KC Srbije.

Smenio je pomoćnika direktora za informisanje Vladana Ignjatovića, politikologa, desnu ruku Svetlane Vukajlović, i njenog kurira u svim poslovima. Prvo ga je rasporedio na mesto stručnog saradnika za informisanje javnosti, po nalogu Đorđa Bajeca, ali to nije sve o "umešnom Vladici"…Naime, on postaje desna ruka Aleksandra Vuksanovića sa kojim je putovao i u poseti privatnim kardiološkim klinikama u Istambulu, uprkos tome što je trezan do devet ujutru, a od devet je stalno alkoholisan.

Inače, ovaj lepuškast i naočit dečko, vrlo brzo se Vuksanoviću podvukao pod kožu. I pored protivljenja Bajeca, Vuksanović ga raspoređuje na mesto zamenika direktora Sektora za poslove zdravstvenog osiguranja i koordinaciju upućivanja na lečenje u zdravstvenim ustanovama u Sektoru za zdravstveno osiguranje i pravne poslove. Tako da Vladica prima 160.000 dinara dolazi kad hoće i ništa ne radi.

Osim ovih kadrovskih rešenja, Vuksanovićeve desne ruke i poltroni su i dr Zlatko Bešlagić, ginekolog, vršilac dužnosti od 2006. godine zamenika direktora RFZO- a.

Poznatiji kao dr Zlaja, koji je porađao Ružicu, Tanju Tadić i ostale, kao i rođak Vuka Jeremića. On je za svoje ginekološke zasluge dobio ovo mesto sa platom od 220.000 dinara. Dr Zlaja dođe na posao jednom nedeljno, i na istom provede oko 30 minuta, i to da popije kafu i viski.

Nikad od kada je na funkciji zamenika direktora RFZO-a nije ništa radio i nije se mešao u posao Vukajlovićki kao ni Vuksanoviću. Sada se bori da ostane zamenik i kod novog direktora i to kako on kaže, preko svoje priljateljice Jorgovanke Tabaković i Radića iz SNS.

Drugi izvršni direktor je Vukašin Radulović, elektroinženjer, izvršni direktor za razvoj zdravstvenog osiguranja, Vukajlovićkih kadar, inače i suvlasnik firme sa PEF, preko koje idu svi informacioni programi u RFZO.

Zoran Kaljević, elektroinženjer direktor Sektora za razvoj i informacione tehnologije, koga je Vukajlovićka zaposlila kao zeta člana Upravnog odbora iz reda zemljoradnika.

Inače, Kaljević je došao iz svoje privatne firme u Užicu, koja je radila računsku opremu, a sada je zadužen za razvoj i opremanje informacionog sistema u RFZO-u.

Jasmina Bojović, matematičarka, direktor Sektora za dobrovoljno osiguranje, koju je Vukajlovićka dovela iz Narodne banke i oformila joj Sektor, koja se ne bavi dobrovoljnim osiguranjem već matematički proračunava kapitaciju i analizira sve kod Vuksanovića.

Petar Stajković, pravnik, direktor Sektora za zdravstveno osiguranje i pravne poslove, zadužen je bio kod Vukajlovićke kao i kod Vuksanovića, za sva peglanje svih prljavih poslova u RFZO-u, počev od izgradnje zgrade u Jovana Marinovića, raznih tendera.

Kao i afere vakcina zbog koje je jedno vreme kao svedok saradnik proveo više u MUP-u nego na poslu. Kad je dolazio Vuksanović. Podnosio je ostavku, da bi vrlo brzo postao njegov najbliži saradnik.

Biljana Šapić, pravnik direktor Sektora za kontrolu, koju je Vukajlovićka primila kao svoju drugaricu sa fakulteta, i to na mesto stručnog saradnika za kontrolu 2008 godine. Inače, dotična je zasnovala radni odnos u RFZO-u, iako je inače penzionerka koja je radila u opštim poslovima MUP-a. Na nebitnim mestima.

Vukajlovićka 2009. godine smenjuje dugogodišnju direktorku Sektora za kontrolu Divnu Petrović i na njeno mesto stavlja gore navedenu penzionerku, sa vrlo malo pravničkog znanja, što bi rekli neznanja, koja je više odsutna sa posla nego prisutna na istom. Vuksanović je nju ostavio na tom mestu kako bi preko nje peglao Zapisnike o kontroli svojih prijatelja.

Erol Fetaković, pravnik direktor Sektora za reviziju koga je Vuksanović doveo iz Ministarstva za rad i socijalna pitanja, gde je bio samostalni saradnik za internu reviziju. Vuksanović je 2011. godine doveo navedenog pre dolaska državne revizije sa preporukom, kako državne revizore zna, i kako bi izveštaj državne revizije bio što povoljniji za Vuksanovića. Vuksanović mu je odmah sistematizovao Sektor i Fetakovića postavio za direktora, međutim izveštaj baš nije sjajan.

Vesna Živković, farmaceut direktor Sektora za lekove i farmakoekonomiku koju je Vuksanović unapredio smenjivanjem dotadašnjeg direktora Nade Pecalj. Vesna Živković je Vuksanovićeva desna ruka u svim radnjama što se tiče stavljanja i skidanja lekova sa liste lekova, kao i saradnjom sa farmaceutskim lobijem.

Kako ista nije dorasla dodeljenoj funkciji i pritisaka kojih ima, ima povremene psihičke smetnje, te tako dva dana radi a tri provodi kući i moli se anđelima i bogu. Vuksanović je sredinom 2012. godine ukinuo Sektor za medicinske poslove i pripojio ga Staniki Žunić – Sektoru za ugovaranje. Direktor ukinutog Sektora je bila Lola Matić geotehnolog, inače supruga direktora B92, Verana Matića, zbog javno izrečenih opaski na lik i dela Vuksanovića.

Lola Matić je rasporedena na mesto zamenika direktora u Sektoru za ugovaranje. Gospođa Matić je to teško podnela, a verovatno i njen suprug. Osim ovih, u direkciji na visokopozicioniranim mestima je Biljana Šutanovac, pravnik, inače snaja Dragana Šutanovca, koju je Vukajlovićka primila iz PIO fonda, 2009. godine, kada je ova morala da beži zbog zloupotreba javnih nabavki u PIO.

Bivša snajka Šutanovac je neradnik i psihički je labilna, pa je Vuksanović ne znajući šta će sa njom, tako da je za kratko vreme sa mesta zamenika direktora za kadrove, prebacio za zamenika direktora za lekove, da bi ubrzo prebacio za zamenika direktora za kvalitet u Sektoru za dobrovoljno osiguranje.

Dok osiguranici ne mogu da ostvare svoja prava, plaćaju participaciju za lekove, dotle 80% zaposlenik u direkciji RFZO-a, ne radi ništa, primaju platu od para osiguranika…

Mi zaposleni radnici u RFZO-u nadamo se da će novi direktor prof. dr Momčilo Babić nešto promeniti, ili će, kao i njegov prethodnik Vuksanović, ove likove još više unaprediti, i ostaviti ih za svoje najbliže saradnike.

Već smo videli šta se delilo sa Vukajlovićkom, a videćemo u budućnosti šta će biti i sa Vuksanovićem.

(Zaposleni u RFZO-u )”.

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ELEKTROPRIVREDA: OPET LOŠE UPRAVLJANJE, KADROVSKI PROMAŠAJI, GUBICI, A NAROD PLAĆA

15. априла 2013. Коментари су искључени

 

U poslednjih nekoliko meseci kadrovi SNS-SPS, skoro da su prevazišli prethodnu koaliciju DS-SNS. Kriterijum za kadrove je isključivo lični, predstavljen kao partijski, tako da su u EPS promenjeni skoro svo direktori u vrhu firme, njih oko trideset, a dovedeni su ljudi koji nikada nisu imali dodira sa strujom. Počelo je i čišćenje kadrova "po dubini" gde isto tako dovode kadrove koji se strujom nikada nisu bavili.

                Insajder E – 7

Wind turbines

U leto 2012. godine, zbog problema sa remontima koji su bili u kašnjenju EPS je morao da uvozi električnu energiju.

Međutim, pošto je godišnju količinu električne energije, zbog hladne zime, EPS već uvezao, tražio je od Ministarstva energetike dozvolu da tokom mesece septembra 2012. godine uveze izvesne količine električne energije.

Ministarstvo je ovlašćeno da u ovakvim slučajevima daje ovakve vrste odobrenja. EPS je tokom leta 2012. godine slao nekoliko pisama ministarstvu sa ovim zahtevom. Kada je krajem jula 2012. godine formirana nova Vlada Srbije, ovakav zahtev je dostavljen i novom ministru i pisano i usmeno.

Zahtev je usmeno istaknut na sastanku ministarke Mihajlović sa direktorima EPS početkom avgusta 2012, a zatim, posle par dana i na sastanku ministarstva sa EPS-om oko energetske situacije.

EPS je u prvoj polovini avgusta poslao nekoliko dopisa ministarstvu tražeći da se dozvoli uvoz električne energije tokom septembra. Ministarka Mihajlović se zbog svoje poznate netrpeljivosti prema EPS-u oglušavala o njihove zahteve, izmišljala razne nepotrebne dodatne zahteve da bi ih na kraju redom odbacivala.

Tek imenovanjem novog generalnog direktora EPS-a, Aleksandra Obradovića iz Srpske napredne stranke, i na njegovo insistiranje, ministarka je u razmatranje uzela zahtev EPS i odobrila dodatni uvoz tek krajem septembra 2012.

Tako je tokom leta prošle godine EPS imao problem sa završetkom remonata termoelektrana, pošto je zbog nedostatka novca završetak tih radova kasnio.

U isto vreme, leto 2012 je bilo izuzetno sušno, tako da je EPS u septembru zbog loše situacije, a da bi izbegao restrikcije struje, pokrenuo preskupe Panonske elektrane iz Novog Sada.

Te elektrane imaju proizvodnu cenu od preko 100 evra za jedan megavatsat! Uvozna cena je tada bila oko 55 evra po megavat satu, što znači da je EPS svaki proizvedeni megavat sat iz Panonskih elektrana plaćao preko 60 eura skuplje, nego da ga je uvozio!

U tom periodu EPS je iz Panonskih elektrana Novi Sad napravio oko 52.300 MWh što pomnoženo sa pomenutim gubitkom od oko 50 evra po megavat satu, daje čistu štetu EPS-u od preko 2,5 miliona evra.

Ova šteta je nastala jer ministarka Mihajlović nije želela da izađe u susret opravdanom zahtevu EPS-a. Ministarka Mihailović je u jesen 2012. godina zahtevala da EPS od Elektroprivrede Republike Srpske kupi izvesne količine struje, jer je to navodno jevtinije pošto se tako eliminišu trgovci.

Pri tome je svesno obmanjivala javnost da je EPS i do tada mogao da kupuje struju na sličnim tenderima sto nije istina posto se tržište struje otvorio tek od početka 2013, pa posto deo energije prodaje na slobodnom tržištu može da tu energiju kupuje bez zakona o nabavkama.

EPS je tada, pod pritiskom ministarke Mihajlović, napravio tri greške

Prvo preplatio je struju koju je kupio, drugo, kupio je energiju i tokom leta kada mu energija ne treba, i treće, kada je video da cena energije pada, nije otkazao ugovor.

Tabloid je pre nekoliko meseci detaljno pisao o ovom slučaju. Takvo činjenje ima za posledicu da je EPS, jer skupo kupuje struju, prinuđen da je skupo i prodaje, pa je tako nekonkurentan izgubio jednog od najvećih potrošačaMeser, a i drugi kupci koji su sa EPS sklopili ugovore da od EPS-a pod tržišnim uslovima kupuju struju, traže smanjenje cene i prete otkazivanjem ugovora.

Mirjana Filipović, pomoćnik ministarke Mihajlović, ovih dana je podnela ostavku i zbog ovakvog ponašanja svoje pretpostavljene. Naime, Mirjana Filipović je na mesto pomoćnika ministra došla iz direkcije EPS-a za trgovinu električnom energijom i nije se slagala sa ponašanjem ministarke Zorane Mihajlović i direktora trgovine EPS Dragana Vlaisavljevića. koji po nalogu ministarke svoje neuspehe u trgovini električnom energijom predstavlja kao uspehe.

Sve ove promene se događaju pod rukovodstvom glavnog kadrovika EPS, Aleksandra Jokića, čiji su izuzetni kvaliteti dostupni i na Youtube.

Poznato je da je Jokić u Elektrovojvodini zaposlio bez ikakve potrebe oko 50 ljudi, a u Elektrodistribuciji Beograd 75 ljudi, isključivo kancelarijski kadar i rođaci članova SNS, a u EDB su dovođeni isključivo poreklom sa Kosova odakle je i direktor Rajović.

Za kontrolu neposlušnih služi Jovan Koprivica, direktor interne kontrole, koji čim se neko usprotivi Jokiću, krene da ispituje navodne zloupotrebe. Pri tome niko ne vodi računa o proizvodnji struje i njenoj maloprodaji.

Gospodin Vučić, sa svojim kadrovima kao sto su Jokić, Koprivica, Kržević, Grčić, Rajević (Kesten grupa), Laković (crnogorski lobi), Gvozden Ilić (DS direktor u Kragujevcu, ali zapošljava rođake Jokića)…Na sledećim izborima ne može da računa sa glasovima zaposlenih u EPS.

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POLICIJSKA SLUŽBENICA MALTRETIRALA SVOG SUPRUGA ZLOUPOTREBLJAVAJUĆI SLUŽBENI POLOŽAJ

14. априла 2013. Коментари су искључени

 

"Daj mi pare i bićeš miran"!

Policijski službenici bi trebali da štite građane, a ne da zloupotrebljavaju svoja ovlašćenja na način kako je opisano u pismu načelniku Odeljenja zakonitosti u radu Policijske uprave za grad Beograd od 19. marta 2013. godine, koje prenosimo u celini. Autor pisma, Goran Drašković, detaljno je opisao kako ga je njegova supruga, koja je, inače, policijski službenik, u dužem vremenskom periodu maltretirala, koristeći protivzakonito (za lični obračun) sva sredstva koja su joj u ovoj službi bila dostupna.

 

 

Tokom 2012. godine došlo je do bitno poremećenih bračnih odnosa između moje supruge Aleksandre Drašković, rođena Surla i mene. U braku smo od 2006. godine i imamo maloletnog sina rođenog 11.3.2006. godine.

Naša bračna zajednica je od početka bila puna nesuglasica, a sve to zbog novca koji je moja supruga tražila od mene i nemilice trošila, da bi od 2012. godine počela da me ucenjuje, preti i iznuđuje u različitim iznosima novac koji je trošila za svoje potrebe, pri tom ne dajući ništa za dete.

O našem detetu sam ja brinuo sve ove godine, jer ga je ona zapostavljala, o čemu mogu da posvedoče naši zajednički poznanici i prijatelji, ukoliko uzmete ovaj predmet u razmatranje, u skladu sa Vašim nadležnostima. Da bi došla do novca, najčešće me je ucenjivala preko deteta, preteći da će dete da odvede i na sve načine provocirala da je udarim i nanesem povrede kako bi me prijavila za nasilje u porodici i "spakovala" sa svojim kolegama da me privedu, kako je znala najčešće da mi preti.

Najčešće je govorila: "…Daj mi pare i bićeš miran pa uživaj sa detetom koliko hoćeš, a ja ću da trošim tvoje pare i kada god mi padne na pamet, ja ću da te varam". Takođe je često govorila: "Prevarila sam te sa drugim, daj pare ili ćeš ostati bez deteta".

Bračnu zajednicu i kuću je samovoljno napustila krajem juna meseca 2012. godine. Sve do februara 2013. godine dolazila je povremeno da uzme dete za vikend, a kada god bi vraćala dete, tražila je novac kako bi mi dozvolila da dete ostane kod mene, inače će da ga da njenim roditeljima da ga čuvaju ako ne dam pare.

Na taj način, koristeći moju ljubav prema detetu, iznudila mi je veću sumu novca, a kada sam ja prestao da joj dajem pare na takav način dete je odvela 21. februara 2013. godine kod svojih roditelja sa kojima navodno živi u Sremčici. Dete nisam video od tog dana i onemogućeno mi je da čak i telefonom komuniciram sa njim.

Navodim da je u njenoj porodici baba izvršila samoubistvo, a njena majka, Nada Surla, penzionisna je kao lice sa psihičkim tegobama i kao psihijatrijski pacijent, o čemu svedoči obimna lekarska dokumentacija. Njen otac Janko Surla je pre nekoliko dana izašao sa izdržavanja zatvorske kazne od tri godine zbog saobraćajne nezgode koju su propratila sva sredstva javnog informisanja, jer je u alkoholisanom stanju kolima uleteo u okretnicu autobusa 511 u Sremčici i usmrtio vozača autobusa i teško povredio dispečera.

Napominjem da Aleksandra Drašković nije bila na obaveznom periodičnom sistematskom lekarskom pregledu koji je zakonska obaveza za sve policijske službenike koji rade sa oružjem u policijskoj upravi za grad Beograd, a koji se održavao u toku 2010-11. godine.

Sistematski lekarski pregledi su obavljani u Zavodu za zaštitu zdravlja unutrašnjih poslova, Durmitorska broj 9 u Beogradu. Ona ih je svesno i namerno izbegla, da joj ne bi otkrili zdravstvene smetnje i da ne bi bila prebačena na radno mesto bez nošenja oružja.

U više navrata je neovlašćeno uzimala listing mog mobilnog telefona, pri tome koristeći svoja i ovlašćenja svojih kolega, a bez mog znanja i moje saglasnosti. Takođe je preko baze podataka MUP-a proveravala moje prijatelje i poznanike sa Fejsbuka bez mog odobrenja i znanja, zloupotrebljavajući svoja ovlašćenja i ovlašćenja svojih kolega, kao pripadnika MUP-a.

Obraćam Vam se kao načelniku službe koja je zadužena za zakonitost u Policijskoj upravi za grad Beograd, jer mi je policijski službenik Aleksandra Drašković više puta pretila svojim policijskim ovlašćenjima, a i svojim kolegama, policijskim službenicima. A kakav je "službenik" u pitanju, dovoljno govori i podatak da je svom bivšem načelniku, Petku Boškoviću, pljuvala u kafu, kad god bi mu je skuvala!

Smatram da je uloga policije da štiti građane, a ne da se policijom građani zastrašuju, da se preko policije ne mogu kršiti građanska i porodična prava. Kod Drugog osnovnog suda je pokrenuta brakorazvodna parnica, gde ću zahtevati psihijatrijsko veštačenje za mene, naše dete i moju suprugu, policijskog službenika Aleksandru Drašković.

Shodno tome, molim Vas da utvrdite iz kojih razloga ona nije otišla na obavezni periodični lekarski pregled koji je obavezan za sve službenike MUP-a. Molim Vas da me pozovete na informativni razgovor u cilju prikupljanja potrebnih obaveštenja, jer smatram da s obzirom na sveukupno ponašanje i postupke Aleksandra Drašković, rođena Surla ne bi trebalo da drži i nosi oružje, jer se plašim za bezbednost svog deteta, svoju ličnu kao i bezbednost same Aleksandre Drašković koja može da dospe u stanje nervoze i besa koju može da prouzrokuje moje obraćanje Vama kao i tok i ishod sudskog postupka brakorazvodne parnice koja je počela.

Aleksandra Drašković je je sklona izmišljanju, laganju, kao i manipulisanju ljudima, a kada joj se predoči da govori neistine onda postaje agresivna, besna i sklona samopovređivanju i ako zna da nije u pravu, kao što svedoči najnoviji primer od 18. marta 2013. godine kada me je telefonom pozvao sin i ljutito pitao: "…Što si prijavio mamu (Centru za socijalni rad kome sam se obratio dana 6.3.2013. godine), nemoj to nikada više da si uradio."

Iz ovoga se vidi da Aleksandru ne interesuju osećanja deteta i njegov pravilan razvoj, već beskrupuzlozno manipuliše njime. Molim Vas da što hitnije uzmete ovaj predmet u razmatranje i da me pozovete na informativni razgovor i preduzmete sve zakonom predviđene mere, da ne bih bio primoran da zaštitu zatražim od zaštitnika građana.

P.S. A da je zatražio pomoć od Vesne Stanojević, Koordinatorke sigurnih kuća i Savetovališta protiv nasilja u porodoci, da li bi mu ona pružila pomoć??!

 

©Geto Srbija

materijal: list aprotiv mafije

ZLOUPOTREBA U SRBIJI: NI CENTRI ZA SOCIJALNI RAD NISU IMUNI NA TAKVE POSTUPKE

 

I protekle zime (2012/2013), armija sirotih, bez prava na lična dokumenta i socijalnu pomoć, spavala je u napuštenim vagonima, šahtovima toplovoda, ruševinama kuća i na svakom pogodnom mestu koje bi ih makar malo zaštitilo od studeni i padavina. Još veća armija gladuje ili se nalazi pred raspadom porodice zbog loših uslova života u državi koja je u potpunom ekonomskom i političkom kolapsu. Svi oni se nalaze pred vratima centara za socijalni rad. A te institucije više odmažu nego što pomažu, u mnogim slučajevima i terorišu građane primenjujući Zakon o porodičnim odnosima na skandalozan način.

             Nikola Vlahović

U centrima za socijalni rad nema dovoljno stručnog kadra, a postojeći kadar je uglavnom u službi partija na vlasti i korumpiranih sudija. Ukratko, teško onom ko im dopadne šaka, ne čeka ga ništa dobro.

Centri za socijalni rad u Srbiji više liče na kancelarije pogrebnih zavoda, a socijalno ugroženi građanin koji stigne do ovih ustanova, može u najboljem slučaju da dobije saučešće zbog stanja u kome se našao.

Jer, da bi stigao do malo pomoći u hrani i smeštaju, čeka ga duga i mučna procedura. Delatnosti centara za socijalni rad, koje se tiče ljudskih sudbina, porodičnih raspada, razvoda, starateljstva nad decom i sličnih drama, već odavno su direktno uperene protiv svega što ima veze sa pravom i pravdom.

Ove institucije danas imaju status produžene ruke državne samovolje, i svaki nesrećnik kome centri za socijalni rad diktiraju pravila ponašanja sa sopstvenom decom, više i nisu roditelji u pravom smislu…

Jedan fenomen se posebno izdvojio. Naime, prema nepisanom pravilu, ovdašnji centri za socijalni rad obavezno diskredituju očeve a favorizuju majke, čak i kad sve govori protiv takvih odluka. Zbog toga više od 80 hiljada očeva u Srbiji ne može da viđa svoju decu jer im majke u procesu razvoda ili čak nakon sudske presude, to zabranjuju.

Mnoge skandalozne, pa čak i kriminalne odluke koje su doneli pojedini centri za socijalni rad, ukazuju na korupciju u ovim ustanovama, neobrazovanost kadrova, primitivizam ili njihove lične frustracije. Odluke sa teškim posledicama po građane često donose i na osnovu političkih simpatija, po nalogu pristrasnih sudija ili pod pritiskom neke važne osobe.

Rad socijalnih službi nije ni na kakav način društveno kontrolisan, tačnije, mnogi od tih centara pri opštinama, pretvoreni su u otuđene centre partijske moći, male šrafova u velikom birokratskom sistemu koji nije u službi čoveka, nego je češće protiv njega.

 

Roditelj, državni neprijatelj

 

Zahvaljujući skandaloznoj politici koju sprovode centri za socijalni rad, više od polovine svih žena u mučnim procesima razvoda brakova, ne dozvoljava supružnicima da viđaju svoje dete. A do sudskog rešenja, često se čeka godinama. Za to vreme dete raste, gubi kontakt sa ocem, a često ga majke okreću protiv njega.

Postoje institucije, ali one su samo mrtva slova na papiru. Tužilaštvo i sudstvo se oglušuju o pritužbe očeva da im žene brane da viđaju decu, jer je dovoljna reč majke da to "nije tačno", i da tužilac uopšte ne uzme slučaj u razmatranje.

O podobnosti roditelja za starateljstvo odlučuje centar za socijalni rad. Socijalni radnik vrlo često nema nikakvih dokaza, već reč jednog roditelja protiv drugog. Iako je zakon formalno jednak za oba roditelja, deca se u najvećem broju slučajeva poveravaju majci.

Ukoliko se ne postigne dogovor o modelu viđanja deteta, čeka se presuda suda. Ne samo što se žene oglušuju na sudske odluke, već se često, tokom sudskog procesa, koriste različitim sredstvima kako bi diskriminisale supruga i predstavile ga kao nepodobnog oca. Razlozi su različiti – ljubomora, osveta, želja za novcem…

Jedan od "žrtvovanih" očeva koji ne mogu da vide svoje dete samovoljom Centra za socijalni rad, kaže: "…Sa nevenčanom suprugom ne živim više od godinu dana. Služila se raznim pretnjama i ucenama kako bi mi dozvolila da provodim vreme sa detetom. Onda je otišla korak dalje, zabranila mi je da ga vidim.

Više od dva meseca nisam video trogodišnjeg sina. Pozvonio sam na njena vrata, otvorila je, počela da vrišti i napravila scenu. Ni kriv ni dužan, završio sam u policiji. Socijalnom radniku govori najgore stvari o meni, kao i osoblju u vrtiću gde dete provodi vreme. Nakon razgovora u Centru za socijalni rad kojem smo oboje prisustvovali, socijalni radnik je rekao da dete ima bolje uslove za život kod mene, ali da će ono ipak biti kod majke. Njoj je skrenuo pažnju koliko je bitno da u razvoju deteta učestvuje i otac, ali se ona na to oglušila i ja i dalje ne viđam svog sina. Obratio sam se i policiji, gde su mu rekli da to rešim sa bivšom suprugom…".

 

Uzimaju od onoga koji nema

 

Vidljiva je sve veća beda na ulicama gradova i sela, a tu su i "grupni portreti" mase beskućnika. Za većinu njih, srpski centri za socijalni rad lakonski kažu da je to "grupacija koja nije prepoznata od strane društva i sistema" ! A, kad država nekoga ne prepoznaje, onda je to jedan glomazan, opasan slepac, koji lako može da zgazi i ubije!

U rečniku ovdašnjih socijalnih službi ne postoji kategorija "beskućnik". Čak i stručne službe Crvenog krsta Srbije kažu da "beskućnik kao kategorija zvanično ne postoji"! Ali, život govori nešto drugo: ta armija je sve veća!

Ipak, prema važećem zakonu, beskućnici imaju pravo da se prijave na adresu centra za socijalni rad i tako ostvare pravo na dokumenta i socijalnu pomoć. Ako neko od njih i dođe do vrata državnih službenika, vrlo brzo shvati da centri za socijalni rad ne primenjuju ovaj zakon. U vezi s tim, jednom je čak i donet podzakonski akt koji bi pomogao u sprovođenju zakona, ali ga resorni ministar nije potpisao u zakonskom roku!

U međuvremenu, i ove zime (2012/2013), armija sirotih, bez prava na lična dokumenta i socijalnu pomoć, spavala je u napuštenim vagonima, šahtovima toplovoda, ruševinama kuća i na svakom pogodnom mestu koje bi ih makar malo zaštitilo od studeni i padavina.

Centri za socijalni rad i službenici u ovim ustanovama, stvorili su ozbiljno organizovan otpor u vezi sa zbrinjavanjem beskućnika i ne žele da se bave ovim problemom. Ne postoji "instrument" koji bi ih naterao na to.

Česte su pljačke u centrima za socijalni rad. Nedavno je došlo do "obrtanja" oko četiri miliona evra, koje je u narodne kuhinje uložila država. Par beskrupuloznih firmi okomilo se na narodne kuhinje, pa su cene obroka bile povećane, a od te razlike su profitirali pojedini "prijatelji režima". Imena ovih beskrupuloznih lopova (finansijera prethodnog režima) poznata su i policiji i specijalnom tužiocu za organizovani kriminal Miljku Radisavljeviću, ali…

Prošle, 2012. godine, uhapšen je direktor Centra za socijalni rad u Žitorađi, zbog zloupotrebe novca namenjenog socijalnoj pomoći, u visini od 1,5 miliona dinara. Policija je u vezi sa tim ispitivala čak 500 osoba, a istraga je trajala nekoliko meseci.

U Leskovcu je, takođe prošle godine (4. maja), došlo do podele socijalne pomoći u svrhe predizborne kampanje, pa je istraga u Centru za socijalni rad pokazala da su Romi bili "ciljna grupa", i da im je podeljena velika količina novca namenjenog socijalnim slučajevima, kako bi glasali za dotadašnju "demokratsku koaliciju". Od novinara (ali ne i od policije), bežala je i direktorka Centra, Snežana Milojković.

U Kruševcu je direktorka Centra za socijalni rad, Slađana Čabrić, angažovala svoje prijateljice "na praćenju hraniteljskih porodica", pa je sve to objasnila prostim rečima: "…Ovako je jeftinije za grad jer ne mora da upošljava nove radnike"!

Istina je bila drukčija, bilo je reči o tri osobe koje su dobile da rade i projekat "Klub hranitelja" za koji su dobile honorar do 48.000 dinara. Predviđeno je bilo da obilaze i prate hraniteljske porodice i dobijaju platu, a za iste poslove im grad Kruševac plaća i honorare. Pod stavkom "usluge koje finansira grad". Godišnja suma- oko pola miliona dinara!

Beda i nemaština naterali su preko pola miliona ljudi da traže pomoć u centrima za socijalni rad. Ovih ustanova u celoj Srbiji ima tačno 140, a broj zaposlenih je 3500 službenika raznih struka (pedagozi, andragozi, pravnici…). Lako je izračunati da je jedan radnik zadužen za oko dve i po hiljade stanovnika, što je ispod svakog evropskog standarda. Zapravo je reč o nivou najsiromašnijih afroazijskih zemalja.

Na žalost, i u takvim okolnostima, pravih, školovanih socijalnih radnika, ima tek oko 800, a oni su najpotrebniji kadar zbog sve većeg broja ljudi koji su u stanju teške bede. Naime, pojedini centri fizički ne mogu da odgovore na njihove potrebe, pa je dolazilo i do štrajkova. Polovinom 2012. godine, puna dva meseca zbog toga nije radio Gradski centru za socijalni rad u Beogradu.

Štrajk je okončan tek kad je gradska vlada prihvatila sedam zahteva, od kojih je najvažniji onaj u kome zaposleni traže otvaranje još 17 radnih mesta. U jednoj od tačaka sporazuma koje su štrajkači potpisali sa gradskom vladom, pisalo je i da radnici Gradskog centra za socijalni rad moraju biti preseljeni iz objekata na Voždovcu i Zemunu jer su škodljivi po zdravlje, zbog prisustva azbesta!

Jedan od bivših radnika Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu, (inače, psiholog po struci), ovako je objasnio razloge opšteg haosa u ovoj ustanovi: "…Plate su nam iste, a obaveze sve veće, većina nas nema drugih prihoda, pa ispada da sirotinja dolazi da traži pomoć od sirotinje!".

 

"Molim gornji naslov…"

 

Ipak, većina zaposlenih u Centrima za socijalni rad su partijski kadrovi. Svaka nova vlast zbrinjava svoje aktiviste. Fondovi centara za socijalni rad su sve tanji, ali su plate rukovodilaca centara sve veće!

I kada dobiju rešenje o jednokratnoj pomoći, građani novac čekaju i po nekoliko meseci! Mogu samo da se obese. Porodična partija penzionera porodice Krkobabić drži pod svojom šapom i centre za socijalni rad u Beogradu. Kriminal u centrima je takav, da ni Hičkok ne bi mogao da snimi takav horor!

Unesrećene, gladne, iznemogle građane, decu, starce, kada dođu u Centar po pomoć, često tretiraju kao stoku. Viču na njih, teraju ih s vrata, marširaju, stavljajući im u ruku spisak od dvadesetak dokumenata koje moraju gospodi da podnesu, kako bi im "gornju naslov“ izdao papir o pružanju novčane, ili druge pomoći, kojim mogu da obrišu ruke!

Tako većina molbi upućena centrima za socijalni rad u Srbiji počinje nevešto pisanom rečenicom – "Molim gornji naslov…". A naslov, kao svaki naslov, voli da se moli, ali ne i da odgovara i pomaže moliocima. Porodica Krkobabić donela je zlo u centre za socijalni rad, koji su, istina, i ranije bili stecište osionih socijalnih radnika, spremnih u mnogim slučajevima, da moliocima pomognu da što pre umru!

       A 1.

     Socijalno na tavanu

Centar za socijalni rad u Čačku je nedavno zamalo ostao bez radne licence zbog neadekvatnih uslova u kojima radi, jer je situacija takva da u kancelarijama od svega nekoliko kvadrata radi po troje ili četvoro službenika. U osam kancelarija čačanskog Centra za socijalni rad (CZSR) smešteno je čak 36 zaposlenih ("…zbog principa i etike posla nije zgodno da stranke pričaju svoje najintimnije probleme u prisustvu drugih osoba…").

Očigledno, ovoj brojnoj kancelarijskoj družini odlazak na teren nije poznat. A, to je svakodnevni način rada u zapadnoevropskim zemljama, kao i u Americi, Kanadi i Australiji, gde je nezamislivo da socijalni radnik sedi i čeka da mu neko dođe, nego ima obavezu da on ide u posetu ugroženima, konstatuje stanje i proverava validnost prijavljenih problema.

Istina, zgrada Centra za socijalni rad u Čačku nije renovirana poslednjih trideset godina, ali, to svakako nije opravdanje za činjenicu da čak 36 ljudi u osam kancelarija "prima" državnu platu i čeka "pacijente". I to u gradu koji je mali i gde se svi poznaju.

         A 2.

      Južna tuga- u Nišu 10. 000 ljudi svakog dana gladno

Kad neko u centrima za socijalni rad u opštinama juga Srbije dođe po novčanu pomoć, to izgleda dva puta tragičnije nego u ostatku države. Jer, ako negde ima sirotinje, to je na "južnoj pruzi". Uprkos činjenici da je vidljivo siromaštvo opštinskih budžeta i još vidljivije siromaštvo onih koji doslovno umiru gladni, za samo godinu dana broj korisnika socijalne pomoći u Nišu i opštinama juga povećao se za 36 odsto!

Prostim rečnikom, od sto hiljada ljudi koji su "na kazanu", sedamdeset i više hiljada se nalazi pred šalterima centara za socijalni rad. U Nišu se svake godine prijavljuje tri do četiri hiljade novih gubitnika srpske tranzicije a desetak hiljada potpuno nezbrinutih ljudi traži na ulici nešto da pojede! Neko nešto i nađe-u kontejnerima.

       A 3.

     Ispovest žrtve centra za socijalni rad

"…Ja sam jedan od očeva koji ima problem sa bivšom suprugom, sa Centrom za socijalni rad i sudom koji mi je rastavio decu. Jedno je dodelio meni, i to žensko dete, a drugo, muško majci. Argumentacija suda je bila u smislu- "evo vam po dete i da ćutite"!

Dete koje je kod majke "viđam" samo kada ona to dozvoli, kao da je vlasnik deteta i njegove sudbine. Obožava svoju sestru koja je kod mene ali kada dođe vikend da se bude kod tate ako mama naredi da mora da laže i da ne može da dođe jer ima "rođendan" ili "trening" on to mora da uradi i tačka" Zamislite, trening je bitniji od sestre i tate!!!

Nemamo kome da se žalimo i nemamo gde da isteramo pravdu, jer u Ustavu RS otac ne postoji, postoje samo majka i dete. Pitam se kako bi majka imala dete da nije bilo oca i pitam se da li je pisac Ustava roditelj ili nije, a čini mi se da nije ili bar ne shvata šta je roditeljstvo…."

(ime poznato redakciji…)

      A 4.

   Tri puta i Bog pomaže

Da bi neko uopšte dobio bilo kakvu socijalnu pomoć, mora da ode u najbliži centar za socijalni rad, da zatraži potrebnu dokumentaciju, da je popuni i sačeka dva meseca, pa ako ima sreće, veze, i ako u centrima ima para, dobiće tačno 6.598 dinara i primaće tu sumu devet meseci, tokom čega će na svakih tri meseca obnavljati dokumentaciju.

Svaki put će da plati odgovarajuću taksu. U slučaju da propusti obnovu dokumenata, više mu se isplati da prosi. Na ulicama Beograda, prosečan prosjak za dva dana zaradi mesečnu socijalnu pomoć! Zašto bi se onda izlagao nepotrebnom maltretiranju sa državnom birokratijom?

     A 5.

    Čime bi trebalo da se bavi socijalni radnik?

U Srbiji je potražnja za socijalnim radnicima mala, a odziv kandidata na raspisane konkurse takođe. Bitno je, izgleda, "formalno obrazovanje i sklonost radu u timovima". Kao i "sposobnost rada pod pritiskom". Istina je opet neumoljiva: u svakoj srpskoj varoši gde postoje centri za socijalni rad, postoji i stranačka kontrola kadrova u ovim ustanovama. U takvim okolnostima, svakome je jasno da ne može dobiti posao socijalnog radnika (sa ili bez odgovarajuće diplome) a da nije član neke stranke na vlasti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NAOPAKA HUMANOST: TRANSPLANTACIJA ORGANA JE ZA NEKOG JEDINI SPAS, A NEKOME VELIKI BIZNIS

12. априла 2013. Коментари су искључени

 

Danas je biznis sa transplantacijom organa postao kao trgovina sekundarnim sirovinama. Ljudski leševi su postali izvor fantastične zarade gde najveći profit imaju farmakobiznis i njihove "velike ugledne" bolnice. Nekada se smatralo krajnje nemoralnom krađom sa mrtvog vojnika skinuti prsten, čizme ili mu uzeti novac. Danas to deluje smešno jer se i sa mrtvih i sa živih ljudi masovno uzimaju organi i pojedina tkiva. 

          piše: Ivona Živković

Za privatne bolnice koje posluju na tržišnom principu nema profitnijeg posla od transplantacije organa. Ovo je najskuplja i najkompleksnija usluga koju pružaju bolnice. Ona ne uključuje samo rad hirurga i medicinskog osoblja, već čitave procedure i tretmane pre i posle operacije, a koje su iste važnosti.

Cena jedne transplantacije srca može da košta i milion američkih dolara. Najviše novca u ovom poslu uzimaju trgovci organima i farmaceutske kompanije koje su razvile i čitavu paletu hemikalija (čitaj otrova) koji treba da smanje vitalnost organizma kome se usađuje novi organ kako bi se sprečila prirodna reakcija njegovog odbacivanja.

Oni se stručno nazivaju imunio supresivnim lekovima i praktično se uzimaju čitavog života, koliko ko uspe da ugrabi nakon transplantacije. Samo za razvoj ovih farmaceutika (čitaj eksperimenata) potrošeno je mnogo života, kako životinjskih, tako i ljudskih. Posebno dečijih, jer poznato je da deca imaju dobro razvijen timus koji je bio veoma važan za ove eksperimente jer proizvodi T ćelije.

Logično je da ne možete razviti ni jedan bojni otrov ili farmaceutik za decu ili ljude, a da ga na istima niste isprobali. Poznato je da se organi uzimaju i sa mrtvih i sa živih donora, pa se za ovaj medicinski biznis godinama postavljalo pitanje etičnosti…

 

   "Brokeri organa"

 

Ali, tamo gde kapitalisti osete velike pare i mogućnost fanstastične zarade uz malo ugalanja, medijskih obmana i sitne korupcije lekara i državnika, teško ih je zaustaviti. Za vlastelu su životi običnih ljudi kao životi pasa. Možete ih držati u stanu da vam se umiljavaju, koristiti ih za lov i rad u fabrikama, ili ih baciti šinterima.

Tako su i mnogi ljudi postali biološki otpad koji su uhvatili "šinteri" zaduženi za lov na ljudske organe. O tome koliko su zastrašujuće razmere ovog lova, verovatno nikada niste ni razmišljali, dok niste čuli da se i na Kosovu pojavila ekipa za krađu ljudskih organa. A profit je kapitalistima najvažniji, bilo gde da se može napraviti.

Tako je i biznis sa transplantacijom organa poslednjih deset godina počeo ubrzano da se razvija širom sveta.

Samo u SAD je od 2005. do 2012 svake godine izvršeno oko 28 000 transplantacija. Godišnje se računa da je ovaj biznis težak oko 5,4 milijarde dolara. Sada ukupno 117 000 ljudi čeka na neku transplantaciju samo u SAD.

Vlast u Srbiji verovatno pod pritiskom farmaceutskog biznisa grozničavo nastoji da uvede ovaj biznis u bolnice u Srbiji, pa se on preko odabranih novinara koje plaća RZZO maksimalno promoviše u svim medijima koje kontroliše masonerija (uključujući i RTS).

Kada pojedinca (žrtvu) koje alopatska medicina (koja je kapitalistički izum) stručno ubedi da mu nema života ako ne zameni svoje srce sa kardiomiopatijom (ili neki drugi organ) transplantacijom, masonerija već ima razrađen mehanizam prikupljanja "humanitarne pomoći" koji se onda po potrebi aktivira.

Tada se u ove fondove ubacuju stotine hiljada evra i dolara, a cenjakanja sa "uglednom bolnicom" koja idu plus – minus koja stotina hiljada su savim uobičajena. Ako operacija i ne uspe, novac se zadržava bolnica deli troškove sa svojim dobavljačima organa, takozvanim brokerima organa i farmaceutskim kompanijama.

Ono što je najprljavije u ovom biznisu, a što ni jedna bolnica ne želi da prizna, je da su mnogi organi ili tkiva za ovu profitabilnu bolničku uslugu, ubačeni čistim kriminalnim švercerskim kanalima i pokupljeni od sirotinje i zatvorenika u Aziji i Africi, Istočnoj Evropi.

 

     Uzimaju organe i od mrtvih i od živih

 

Tako je u Ukrajini, febuara 2012. policija otkrila u jednom zapuštenom kombiju veliku količinu ljudskih kostiju i raznih tkiva koja su bila spakovana u priručnim frižiderima. U "robu" su bile udenute koverte sa keš novcem i rezultatima autopsija napisanim na engleskom jeziku.

Zaplenjena dokumenta otkrila su da se radilo o tkivima mrtvih Ukrajinaca koja su bila pripremljena za jednu fabriku u Nemačkoj koja se bavila reciklažom bio-produkata. Ta fabrika je bila deo lanca američke medicinske kompanije RTI Biologics sa sedištem na Floridi.

Kompanija RTI humane ostatke pretvara u razne medicinske implante koji s e danas širom sveta na mnogim klinikama rutinski ugrađuju, kao zubi, delovi ligamenata, rskavica, rožnjače, kosa…

U SAD (kao i u većini drugih zemalja) nezakonito je kupovati i prodavati humana tkiva, pa čak ni ljudsku kosu. Ipak, dozvoljeno je platiti za uslugu koja pokriva troškove traženja, skladištenja i procesiranja humanog tkiva za ove rutinske implantacije.

RTI je tako prošle godine imala 11,6 miliona dolara bruto profita, na ukupnu zaradu od 169 miliona. Ova usluga u prikupljanju i dilovanju ljudskih organa stvorila je nove trgovačke mešetare tzv. brokere organa.

Dakle, po zakonu ne možete sami prodati svoj bubreg bolnici, ali ga možete krišom ponuditi brokeru organa (treba samo da ga nađete ili da on nađe vas) i broker organa će sve dalje organizovati. I bolnica će od njega taj bubreg otkupiti i transplantirati ga i to sve naplatiti nekome ko ima para ili kome je novac sakupljen preko neke "humanitarne" akcije.

Tako je policija u Ukrajini nabasala na deo velike međunarodne mreže brokera organa koja je obuhvatala niz mrtvačnica. Sve su bile u blizini pristaništa na Crnom moru. Tu su sa leševa koji su određeni, na primer za spaljivanje, ili na kojima je vršena obdukcija, skidana tkiva!

Naravno, svi koji legalno rade u ovom biznisa, tvrde da se to ne radi već je sve veoma sigurno i odgovorno uz znanje i saglasnost porodica i sl. Kompanija RTI zvanično tvrdi da s e prema donorima tkiva ophode sa dužnim poštovanjem i da se delovi tela koriste samo kako bi s e nekom "pomoglo".

Reč "pomoć" je uvek prisutna u medijima i tzv "humaniratnim" akcijama prikupljanja novca, dok se zarada brokera i profit bolnica koje obavljaju transplantaciju ne pominje. Sama cena transplantacije po stavkama se ne objavljuje. Jednostavno, sve je tu jako skupo. Za razliku od mesara, hirurg seče za mnogo veće pare.

SAD su inače najveće tržište kao i snabdevač "sirovinama" za ovu namenu, pa se procenjuje da se dva miliona bio-produkata od humanog tkiva proda svake godine. Ova brojka je poslednjih 10 godina u stvari duplirana.

Samo jedno mrtvo telo može ostvariti zaradu od 80 000 do 200 000 dolara za razne neprofitne i profitne učesnike u ovom poslu nabavke i prodaje tkiva.

Za razliku od srca i pluća koja se moraju pratiti od donora do primaoca, ni vlasti ni bolnice se ne trude da prate odakle i od koga potiče materijali za recikliranje kože, kostiju, ligamenata, rskavice, rožnjača ili bubrezi.

Da li je donor bio zaražen nekim HIV-om, drugim virusom ili nekim bakterijama, nije važno. Čak i hrani koju uzimam postoje bar-kodovi na pakovanju kojima se utvrđuje poreklo hrane, ali poreklo tkiva i kostiju za implante se ne utvrđuje. Ustvari, oni koji profitiraju znaju da su i HIV i druge viruse ionako izmislili.

 

    U Izraelu je najmoćnija bio-piraterija sveta

 

Najorganizovanija svetska mreža brokera i dilera organa i tkiva nalazi se danas u Izraelu. Ovo tvrdi Nensi Šefer Hjuz, profesor antropologije na univerzitetu u Berkliju, u Kaliforniji. Još od 1996. godine, ona se aktivno uključila u praćenje krijumčarenja ljudskih organa za potrebe transplantacija. Pored brokera i dilera u mreži su i mnogi lekari , kao i neprofitne organizacije ("humanitarne") koji čitavu delatnost objedinjuju.

U sistem su uključeni, kao logistika, i brojni korumpirani novinari i lekari i ministri sa ciljem da transplantaciju i doniranje organa promovišu.

"Izrael je na vrhu", tvrdi Nensi Šefer Hjuz. "…On ima pipke koji dosežu širom sveta. Imaju piramidalni sistem za rad koji je zadivljujući…Svuda imaju brokere organa i bankovne račune; imaju osobe za vrbovanje koji nalaze translatore, imaju turističke agente koji im sređuju vize…". Prema izveštaju dr. Šefer Hjuz, ova izraelska mreža, organe najviše prikuplja u Brazilu, Argentini, Kubi, Moldaviji, Izraelu, Turskoj, Indiji, Južnoj Africi i SAD. Tamo gde cveta siromaštvo i korupcija.

Šefer Hjuz je takođe otkrila da je prikupljanje tkiva- kože, kostiju…ali i organa vodio mnogo godina izraelski L. Grinberg Nacionalni Institut forenzičke Medicine (L. Greenberg National Institute of Forensic Medicine), poznat i kao Abu Kabir Institute, kada je na njegovom čelu bio bivši direktor dr Jehuda Hisa.

Organi su često uzimani sa mrtvih (ubijenih?) Palestinaca čija tela su dovožena na autopsiju u Abu Kabir forenzički institut i tu su im skidani organi i tkiva o čemu je 2009. godine pisao i švedski tabloid "Aftonbladet". Objavljivanje ovog teksta izazvalo je lavinu protesta jevrejske antidifamacijske lige u Njujorku (ADL) koja je odmah krenula da ih optužuje za antisemitizam i sl. (a, za šta drugo?).

Ali, kada je jula 2009, američki FBI uhvatio u švercu organa ortodoksnog i bogatog rabina Isaka Rosenbauma, koji je godinama bio deo veoma organizovane mreže za prikupljanje, transport i prodaju organa (a zvanično se predstavljao kao trgovac nekretninama) stvari su jasno izašle na videlo. Njihova mreža za prikupljanje organa je bila u Turskoj, Moldaviji, Ukrajni, Brazilu, Nemačkoj, Južnoj Africi, Filipinima, Kosovu, Kini, Azerbejdžanu i SAD. Prikupljene organa i tkiva su prodavali bogatim Izraelcima ili Jevrejima u SAD.

Zanimljivo je da u srpskim medijima ova afera sa rabinom Rosenbaumom nikada nije pomenuta, baš kao ni Izrael, iako se znalo za krađu organa sa zarobljenih Srba na Kosovu. Čak je i pravnik Dik Marti (izvestilac Saveta Evrope o trgovini organima na Kosovu) naveo u svom izveštaju da su primaoci organa izvađenih sa srpskih žrtava bili Jevreji.

Osećajući se ugroženim zbog ove izjave, bivši albanski premijer Sali Beriša je, kao svoju odbranu zbog očitog saučestvovanja u ovim zločinima, zasnovao na etiketiranju Dika Martija nazivajući ga antisemitom i rasistom. Eto, to je bila odbrana kosovske oslobodilačke vojske-napad na istražioce sa pozivanjem na antisemitizam(!). I pijanom jasno.

 

    Istraživanje o kineskim gulazima

 

Iako je kineska ambasada o svemu ćutala, baš kao i američka vlada, FBI je pokušao da uđe u trag ovoj brokerskoj kineskoj mreži. Tako je FBI svojevremeno otpočeo saradnju sa jednom privatnom kineskom fondacijom u SAD koja istraživala zločine "crvene vlasti" u jednom od četiri najveća komunistička gulaga u kojima su zatvarani protivnici kineske revolucije i terani na prinudni rad.

Bio je to zatvor Laogai kroz koji je prošlo nekih 50 miliona Kineza! Ovaj prinudni rad je donosio novac za brzo rastuću ekonomiju zemlje. Kažnjavanje se tako nije završavalo samo smrću, obično metkom u čelo,već su porodice ubijenog morale i da plate za taj potrošeni metak.

U Kini se i danas na smrt ljudi osuđuju i za lakša krivična dela: za nenasilne pobune ili štrajkove, za uzimanje mita, krađu kreditnih kartica, izbegavanje plaćanja poreza, krađu robe iz kamiona ili krađu voća i povrća. Mnogi politički neistomišljenici su osuđeni na smrt i pogubljeni. Broj ovakvih pogubljenja je u Kini ogroman.

U Kini je samo 1996 u jednoj akciji "protiv organizovanog kriminala" (koju vlada organizuje s vremena na vreme) pogubljeno čak 4000 zatvorenika. Po izveštaju Amnesty International, 1999-te broj pogubljenih je bio 1263.

Laogai je tako vremenom postao prava kompanija za egzekucije i upravo je on bio zatvor iz koga su najviše stizali organi za transplantaciju. Američki Laogai Research Foundation je vodio izvesni Hari Vu.

Hari Vu je tako 1998. godine uspeo da se poveže sa nekoliko ljudi iz brokerske mreže koja je radila u Kvinsu (Njujork) i organizovala ovakve jeftine transplantacije u Kini. Došao je i u kontakt sa jednom klinikom za bubrežne bolesnike u Arubi (švercerski raj na Karibima) gde je uhvatio vezu sa dva Kineza koja su bila spremna da organizuju, ne samo putovanje u Kinu na tarnsplantaciju, već i da prokrijumčare rožnjače (koje se mogu održavati u životu nekoliko nedelja). Laogai Research Foundation otkrio je i kineskog lekara koji s e reklamirao kao broker organa u novinama na kineskom jeziku koje su izlazile u SAD.

Ali, čitava akcija1998. godine je propala kada je ključni svedok u ovoj mreži pobegao iz SAD i odbio da se vrati i svedoči. Tako niko od ovih učesnika nije izveden na sud i ovaj kriminal nije zvanično dokazan. Hari Vu je utvrdio i da su 70 posto bolnica koje skupljaju organe u Kini – vojne bolnice. Novac se deli među onima koji imaju pristup mrtvim telima, pa onda naviše u hijerarhijskoj liniji vlasti, što može da uključi i sudije i tužioce. Vojni oficiri mogu prisustvovati samim pogubljenjima, a imaju i mogućnost da u njima učestvuju.

Kina je u 20 godina izvršila oko 25 000 transplantacija ne praveći razliku od koga potiču organi. Po nekim svedočenjima neka pogubljenja su vršena samo zbog potrebe za određenim organom. Prvo bi osuđeniku na smrt davali anesteziju, kao životinji, i onda bi bili likvidirani metkom u glavu. Kada je bila potrebna jetra ubijani su metkom u glavu, a kada je potrebna rožnjača pucano im je u srce. Korišćena je i smrtonosna injekcija.

Aktivisti ove Fondacije svedočili su i pred Američkim kongresom otkrivajući zločine u Kini, ali najverovatnije ne znajući da je monstruoznu kinesku revoluciju odradila skrivena ruka Zapada i njihova masonerija sa Jejl univerziteta osnivajući upravo u Kini medicinske Jali koledže. Kina jednostavno nije ono što i mi u Srbiji mislio da jeste. Ona je i dalje jedan veliki gulag najjeftinije radne snage i života uopšte.

Ako ste možda bili na izložbi Bodies Revealed održanoj i u Beogradu, koja je izložila leševe Kineza možete je slobodno povezati sa ovim gulazima. To što organizatori izložbe tvrde da su od svakog leša (dok je bio živ) dobili napismeno odobrenje da bude ovako upotrebljen, neka bude stvar vašeg razmišljanja ili vere u istinitost onoga što je na papiru. Ove leševe su za izložbu pripremali zatvorenici.

    A 1.

   Cena bubrega zavisi i od njegove nacionalnosti

Da bolnice mnogo više cene novac od ljudskih života potvrđuju i neke od afera koje su procurile javnost. Tako je najveća privatna južnoafrička bolnica St. Augustus u Durbanu priznala da je primila 342.000 funti od jedne švercerske grupe koja je pokrala bubrege od petoro dece.

Ova bolnica je jedna u lancu bolnica Netcare, koje posluju i u Britaniji. Pomenuta grupa je učestvovala u organizovanom vrbovanju sirotih Brazilaca i Rumuna koji su bili spremni da im prodaju svoje bubrege od 3.000 do 6.000 dolara, a koji su onda transplantirani bogatim Izraelcima u pomenutoj bolnici u Durbanu. Koliko je cena u ovom brokerskom poslu sa organima fleksibilna, vidi se jer je ista grupa od donora iz Izraela otkupljivala bubrege po ceni od 20. 000 dolara, dok su rumunski i brazilski cenjeni manje.

    A 2.

   Tržišna bitka za vladine programe

Ni bolnicama nije lako, jer moraju da se bore da dobiju podršku vlade SAD za ovaj unosan biznis pošto je kongres SAD formirao fondaciju kao mrežu za raspodelu organa (United Network for Organ Sharing ) koja pomaže da bolnice koje imaju hitne slučajeve za transplantaciju mogu da dobiju različite vrste pomoći uključijući i prioritet u dobijanju organa, kao i neku vrstu finansijskog osiguranja u ovom biznisu. Da bi se kvalifikovale za ovaj program bolnice moraju da imaju i ordeđenu kvotu "hitnih pacijenata". Tako su neke od njih pribegle raznim biznis trikovima, o čemu je izvestio i Rojters.

Naime, dve univerzitetske bolnice u Čikagu, (Northwestern Memorial Hospital), platile su kaznu od 115. 000 i 23. 000 dolara, a University of Illinois Hospital je tužena za čak tri miliona dolara, kada je otkrivenmo da su lažno dijagnostikovali pacijente da bi stekle pravo učešća u pomenutom programu.

One su pojedine pacijente predstavljale kao hitne slučajeve i držali ih na intenzivnoj nezi bez potrebe samo da bi izgledali bolesniji. Radilo se o kandidatima za transplantaciju jetre. Kada je u pitanju jetra donora je manje nego što treba, pa blizu 20 000 Amerikanaca sada čeka operaciju, a oko 5000 se obavi svake godine.

   A 3.

   Dr Arči Kalokerinos hranom lečio kardiomiopatiju

Da li su transplantacije srca baš neophodne i mogu li se slabosti srčenog mišića otkloniti jednostavno njihovom boljom ishranom? Pokojni dr Arči Kalokerinos nakadašnji hirurg iz Australije upravo je u ovakvom načinu lečenja kardiomiopatije imao uspeha. Kalokerinos je ranije čuo da je "epidemija" srčanih bolesti u Kini nestala kada je otkriveno da se davanjem selenijuma jača srčani mišić. Takođe je čuo da je bolest srčane slabosti kod ovaca na Novom Zelandu nestala kada je otkriveno da je trava koju su pasle deficitarna u raznim tragovima minerala.

Kada mu je Jedan mlad čovek koji je imao kardomiopatiju – degenerativnu bolest srčanog mišića (koja kada je jako izražena obično znači da je jedina nada za preživljavanje transplantacija) došao kao pacijent na konsultaciju dok je čekao transplantaciju i donora.

Dr Kalokerinos je odlučio da proba nutricionistički da ga ojača. Ništa nije mogao da izgubi pa je počeo da uzima mešavinu raznih vitamina (prirodnih, ne sintetičkih) i minerala (koloidnih): vitamin C, vitamin E, B-grupu vitamina, cink, magnezijum, mangan, selenijum i riblje ulje.

Pacijent je prestao da puši i polako je počeo da poboljšava stanje svoga srca sve dok mu srce nije funkcionisalo sa 80 posto snage od normalnog. I tada je već mogao da vodi normalan miran život. Još jedan stariji pacijent sa teškom kardiomiopatijom koja je nastala brzo tretirao je na isti način. Na prvom rendgenskom snimku je srce bilo ogromno i imalo je veoma velike probleme u radu. Ali, terapija vitaminima i mineralima je dala odlične rezultate što je potvrdio i drugi specijalista kada je ponovo napravio i pregledao snimke srca. Bilo je normalne veličine i dobro je radilo.

Sa ove dve uspešno sanirane kardiomiopatije, Kalokerinos je pokušao da zainteresuje bar nekog od kardiologa, ali je ubrzo shvatio da je to traćenje vremena. Oni bi videli njegove pacijente, uporedili nalaze i snimke, nisu imali objašnjenje zašto je došlo do poboljšanja, ali su i dalje bili neprijateljski raspoloženi prema ovakvoj vrsti terapije.

Narednih nekoliko godina dr Kalokerinos je tretirao još nekoliko pacijenata od kardiomiopatije na isti način i njihovo stanje se drastično poboljšalo. Svestan da nije imao dovoljno pacijenata da bilo šta dokaže ogromnom i moćnom kardio establišmentu svoja iskustva je zato mogao samo da opiše u knjizi "Medicinski pionir 20 veka" (Medical Pioneer of the 20th century)…

Medicinski establišment je nalagao translantaciju i tretman produktima farmaceutskih fabrika. Pošto se od ovoga srce ne može oporaviti, pacijent je do kraja života ovisnik (mušterija) na farmaceutima. I samo to je dobar medicinski biznis. U medicini danas vredi samo novac, a ljudski život ne.

      A 4.

    Kod Kineza je sve najjeftinije, pa i život

Dr Tomas Diflo je bio direktor programa transplantacije bubrega pri "New York University Medical Center", kada su sve više počeli da mu se javljaju pacijenti kojima je transplantiran bubreg i koji su prošli ili kroz lošu operaciju ili nestručan postoperativni tretman. Bili su to uglavnom Amerikanci kineskog porekla i to mlađe žene. Tako je dr Diflo razotkrio da su svi oni dobili bubreg u Kini i to po ceni od 10. 000 za transplantaciju.

Dr Diflo je tako saznao da u Kini postoji već godinama uhodan sistem prikupljanja organa od ogromnog broja osuđenika na smrt. Kinezi koji su živeli u SAD su im bili odlične mušterije. Operacije su, međutim, vršene dosta nestručno, ilegalno, i to je bio razlog zašto je dr Diflo sa ovim svojim saznanjem izašao u javnost.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

Категорије:ШОКАНТНО Ознаке:, , , , , , , , , ,

TRANSATLANTSKO TRŽIŠTE: POVEZANI SUDOVI ZA ISISAVANJE PARA I POROBLJAVANJE EVROPE

11. априла 2013. Коментари су искључени

 

Brak između starice Evrope i obesnog Ujka Sama, o kome se veoma malo piše, ali na čijoj se realizaciji radi punom parom, je brak iz interesa, s jedne strane, i kapitulacija na dobrovoljnoj bazi, sa druge. Ponekada izgleda kao da atlantisti na vlasti, petokolonaši i debelokošci iz Brisela, hoće po svaku cenu da svoje sugrađane pretvore u nove crvenokošce. Jedno je sigurno: kada iz strategijskih razloga svi evropski standardi postanu isti kao američke norme, svet je otišô pod led. Bar ovaj naš, evropski.

          (dopisnik iz Pariza Mile Urošević)

Transatlantska unija tržišta nije ništa drugo nego kreacija jedne velike Amerike, od Kalifornije do Sofije. Na principu štokholmskog sindroma, ovu novu prepravku mondijalističke geografije podržavaju svi zvaničnici propalih evropskih sile u dugovima. I to već odavno. Godinama se već radi u hladu, narodu iza leđa, da bi se tek sredinom prošlog meseca obelodanio, kao fol, neki početak pregovora.

Cela ova komedija je potpomognuta izdresiranim i čak korumpiranim medijima, kao i zlonamernim lobijima u samoj Evropskoj uniji. Najpre su svi ćutali, dok stvar nije oživela, da bi sada navalili da na sva usta hvale ideju unije tržišta kao spasonosno rešenje za krizu.

Uvek će se naći neki dobro plasirani pametnjaković koji će na već isproban način ubediti publiku u sve blagodeti buduće unije. Teorema globalizacije se već odavno opravdava aksiomima o neprikosnovenoj demokratiji i o jednakosti među ljudima. Tra-la-la i bla-bla-bla. Neokolonijalizam ili (kako neko to lepo napisa), SADizam se uvek krije iza slogana "uzvišnih demokratskih vrednosti", koje su sveto pismo mondijalizma.

Sve ovo neodoljivo podseća na ideju više rase iz doba onog prvog Novog svetskog poretka od pre osam decenija, a koji je nestao tek nakon velikog ratnog požara. Zbog sveta toga Transatlantsko tržište može da izgleda, kako je neko primetio: kao neki jalov brak homića: za seks i orgije može i da prođe, al tu nema ni ploda ni poroda. To je samo jedna savremena budalaština, koja nas može odvesti daleko, čak na onaj svet.

Pogotovo ako se zna da se Rusija protivi ovim novim blokovskim podelama, a NATO iz sve snage podržava i opravdava uniju velikim globalnim opasnostima od islama. Utopija o simbiozi dva politički, mentalno i ekonomski potpuno različita sveta prostom narodu se prikazuje kao logična i nasušna potreba da se Zapad ekonomski suprotstavi Kini, Koreji, Indiji, Brazilu i ostalim zemljama u naglom razvoju.

Uz to, unija dve najveće sile sveta je garancija i za demokratiju, koja je religija mondjalizma, ikona u koju se svi kunu i pod čijim okriljem terorišu svet kako im je volja.

Čak ni sam pokojni Džugašvili ne bi našao bolje adute. Kako to lepo zvuči kada neko kaže: "Samo sloga svet spasava!". "Zajedno smo jači!" "Nas i Amera skoro milijarda!" " Uđimo u biznis težak 4 hiljada milijardi dolara, koji zapošljava 250 miliona ljudi sa obe strane Atlantika." Reći će vam sve ovo i zakleti se da će biti posla preko glave, a standard će svima biti američki. Nećemo znati kako da potrošimo tolike pare. Šije mi ga Obama.

Ne treba biti mnogo školovan da bi se shvatilo ko je žrtveni jarac u ovoj modernoj basni-lagariji. Napredak na ovaj način mnogo liči na suptilni povratak u srednji vek, sa socijalnim pravima koja su važila u doba rimske imperije.

Američki liberalizam je pravljen za Ameriku, ali je neuklopljiv u evropsku socijalu, osim kao dominatna sila. Svet nije jedna država u kojoj važi samo jedan zakon, a ni Obama nije Aleksandar Makedonski. On bi da bude veliki brat. Po zakonima koji vladaju s one strane bare, kako u finansijama, energetici, uslužnim delatnostima a pogotovo u sistemu socijalne zaštite, koja je u Americi dupla nula, čovek je samo kupac. Orvel je bio u pravu.

 

    Dugo čuvana tajna

 

Kažu da su najveće prevare uvek strogo poverljive tajne, koje se iznose na videlo tek kada je skoro sve spremno. Sredinom februara Husein Barak Obama je nagovestio početak pregovora sa Evropskom unijom o investicijama, harmonizaciji, reglemontaciji, carini i javnim radovima da bi za tri godine unija postala tužna stvarnost. Projekat transatlantskog tržišta nije nova ideja sadašnjih lidera, nego obelodanjena zavera na kojoj se radi preko dve decenije. Preciznije; od kreacije ujedinjene Evrope i dolaska na vlast loze Bušovih, tate i sina Evropa je trn u oku Ujka Sema. Bez ikakve javne konsultacije građana.

Evropski parlament je usvojio ideju još 2004, ali se o tome gotovo ništa nije znalo u javnosti. Drugovi Baroso i Van Rompej, kao i gospođa Ešton, prave se da nisu imali pojma o tome sve dok specijalna ekipa za razvoj i zapošljavanje pri savetu Evrope, nije dala svoj pristanak za početak pregovora.

Drugim rečima: prvo se dogovore, pa onda pregovaraju. Tako se već zna šta će biti dogovoreno. Pre svega, slobodan pristup na evropsko trežište svim genetski izmenjenim biljkama, kao i pilićima u hloru, govedini sa hormonima i ostali specijalitetima kaubojske kuhinje. Da svi budemo lepi, debeli…

Takođe su na meti sve zaštite ličnih i intimnih podataka koje treba ukinuti kako bi Google, Facebook i Amazon mogli da posluju onako kako njima odgovara. Da bi kapitalistička džungla na asfaltu bila potpuna, ista sloboda se traži i za sanitarne i ekološke norme, koje su, po mišljenju Jenkija, preterano stroge u Evropi.

Agencije za notaciju država su i izmišljene da bi najpre finansijski, potom i ekonomski razbile Evropu, a i kriza je napravljena namerno, da bi se pilula bratske pomoći Amerike lakše progutala, tvrde oni koji su najskeptičniji prema ideji transatlantske unije.

Francuska je posebno zabrinuta zbog socijalne i zdravstvene zaštite koja je na snazi u SAD. Treba naglasiti da su Francuzi bolesno privrženi svojim zakonima o socijalnoj zaštiti, koja je u krvi ostvarena i koja je još uvek najizdašnija na svetu. Francuzi su oduvek Ameriku gledali iz visine i često kritikovali njenu nebrigu o siromašnima. Dilema je šekspirovska. Svako udruživanje sa Jenkijima je nezamislivo a ipak mora da se ostvari. Zbog toga Oland ćuti ko riba.

Doduše, nova ministarka informacija Francuske Nikoleta Brik je šapatom izjavila da unija nije tajna i da se ne priprema iza leđa narodu te da je svako mogao da iznese svoje mišljenje preko formulara na internetu. Ova anketa se nažalost završila par dana kasnije, prvog marta, a da za nju gotovo niko pre toga nije čuo. Šteta. Da je cela afera jedna šana najbolje govori podatak o jednoj nepoželjnoj knjizi.

Francuski politikolog Ricardo Cherenti je napisao knjigu u kojoj detaljno opisuje opasnosti i nelogičnosti buduće unije za slobodnu razmenu sa Amerikom. Svoje delo je poslao svim postojećim medijima. Nijedne nisu objavile ni slovo. Možda zbog poštovanja prema vlastima.

Ali je i opozicija ostala nema! Njima verovatno ova ideja unije odgovara. Oni su je i smislili dok su bili na vlasti a oni imaju i šta da ulože u novi bankarski poredak koji je na vidiku.

Ipak najčudniji je stav Marine Le Pen. Za divno čudo sve jača partija ekstremne desnice se sve manje izjašnjava na ovu temu. Možda smatraju da će nova pravila unije na američki način, zaustaviti priliv stranaca. Amerika je poznata kao protekcionistička država.

Nacionalistima je to najvažnija stavka. Jedino se ekstremna levica na čelu sa Žan Lukom Melanšonom , gromoglasno oglasila. Najveći deo komentara ovoga teksta je upravo skinut sa raznih intervencija tog levičarskog kandidata na poslednjim predsedničkim izborima.

 

    Koska je bačena

 

Dugo nismo mogli da shvatimo o čemu se zapravo radi u evropskoj politici. Nije nam bilo jasno kada i kako je iz čista mira nastala ovolika kriza. Sada stvari postaju malo jasnije, i dugo čuvana tajna polako izlazi na videlo. Amerika je godinama štelovala Evropu, izmišljala kojekakva bodovanja i ocenjivanja, gurala Evropu u dugove da bi sada mogla da joj pruži ruku i povuče je u svoju igru.

Ako više ništa ne možemo da uradimo, sada bar znamo o čemu se radi i zbog koga smo pali na ovako niske grane. Francuska je već uveliko ekonomski rob najvećih svetskih prevaranata, tvrde. Kao dokaz iznose da su državne granice odavno izbrisane, pa je bivša država slobode sada samo jedna od pokrajina novog svetskog poretka.

Već 40 godina Francuska nema pravo na štampanje novca da bi se sprečila inflacija. Zakon poznat kao Rotšild-Pompidu. Tako je počelo prezaduživanje koje je danas skoro 1.700 milijardi evra. Od kreacije evra država nema prava ni na svoju centralnu banku.

Čak ni pariska berza nije francuska, jer ju je otkupio New York Exchange, pa je sada američka. Zlatne rezerve su prodate za vreme Sarkozija, da bi spasio dolar, dok sami Amerikanci u to spasavanje nisu uložili ni karat svoga zlata.

Nijedna zemlja Evrope više nije nezavisna, pa ne može ni sopstveni budžet da izglasa bez odobrenja Brisela i onih koji se kriju iza ove autoritativne organizacije.

Sve ovo je dovelo do toga da je celokupna francuska baština rasprodata ili je na putu da se otuđi. Amerikanci, Arapi i Kinezi se otimaju oko najpoznatijih brendova i najlepših delova ove prelepe države.

Atlantisti od Evrope prave Tunguziju, a od Francuske Nedođiju. Čak i nakon referenduma, koji se završio odbijanjem većine Francuza da se potpiše Lisabonski sporazum, tadašnji predsednik Sarkozi je ignorisao mišljenje naroda i potpisao papir koji, između ostalog, poništava i pravo na veto.

Sve je znači još tada bilo u planu, jer ako je zabranjen veto, niko ne može da se suprotstavi ulasku Evrope u Ameriku. Kao dokaz da je anšlus isplaniran pre 1992. godine, navodi se postojanje lobi organizacije, Transatlantic Policy Network, koja je oformirana (kao slučajno) u isto vreme kada je potpisan Mastrihtski ugovor.

Zvanični zadatak ovog lobija je prikupljanje podataka i definicija budućih odnosa Evropske unije i američkog tržišta. Nezvanično nam verovatno rade o glavi ili bar o džepovima. Nakon zajedničkog tržišta logično treba da dođe zajednička valuta, pa ustav i granice i ko zna šta još zajedničko koje neće biti evropsko a još manje francusko, tvrde opozicionari američkog plana za bratstvo i jedinstvo bez granica. Koska je bačena u ovom ratu bez rata. Rubikon se danas zove Atlantik a novi Cezar je čovek u senci.

 

    Ko je čovek vredan 5000 milijardi

 

Treba znati da je, iako malo poznata,TPN vrlo uticajna mafija koja je zvanično i legalno predstavljena u Briselu preko svoje filijale EPC (European Policy Centre). Ovu fondaciju vodi finasijski Atila i jedan od najžešćih vladara iz senke, Irac Peter Sutherland o kome smo već pisali u Tabloidu.

Sama organizacija Transatlantic Policy Network je jedna virtualna svetska hidra koja je pustila svoje pipke s obe strane okeana i zapošljava poznate glave američkog kongresa i uticajne face evropskog parlamenta. Najuticajniji je svakako sam Predsednik EPC-a, Peter Sutherland.

Njegova vizit-karta mora da je bar u formatu A4. Prosudite. Pre nego sto je postao čovek koji treba da Evropu žednu prevede preko Atlanskog okeana, gospodin Sutherland je bio predsednik čuvenog finansijskog giganta Goldman Sachs International, još od 1995.

Ova firma se neslavno proslavila kao kapisla svetske finansijske krize. Naravno nikome ne smeta to što su svi stručnjaci za propast sveta uspeli da se plasiraju na sva strategijski važna mesta svetske ekonomije; od predsednika evropske banke do bivšeg italijanskog premijera kao i sadašnjeg predsednika EPC, sve je to ista škola.

Osim što je član Trilaterale (2001-2010) , mali meca Peter Sutherland je takođe radio i kao član upravnog komiteta grupe Bilderberg a bio je i director čuvene banke Royal Bank of Scotland, tek da se ne dosađuje.

Od 1985. do 1989, radi kao komesar u Briselu gde je zadužen za regulisanje makro tržišne konkurencije. Nakon briselskog mandata od 1989 do 1993, šljaka kao diša Allied Irish Banke, dok čeka da se isprazni neko bolje mesto. Kad je odradio banku, postao je glavni šef svetske trgovinske organizacije General Agreement on Tariffs and Trade ili skraćeno GATT, a direktor svetske komercijalne organizacije, the World Trade Organization, WTO bio je od 1993 do 1995. godine.

Predsednik British Petroleuma, firme za bušenje morskog dna, bio je od 1997-2009, pre nego što je BP zagadio Meksički zaliv. Ali ni to nije sve. Pošto dan ima 24 sata, a kako bogatom nikad dosta, Peter Suterland je tako našao vremena da svoju mudrost i energiju iznajmi za debele pare firmama Investor AB i Ericsson. Vredan čovek. Jer, dok vi spavate ispred TVa ili roštiljate po vikendicama, gosn’ Peter razbija glavu i pravi pare u svojoj start-up kompaniji Alibaba.

I dok se milioni ljudi sa diplomama žale kako ne mogu da se zaposle ni kao noćni čuvari, naš mali meca je ubo šljaku visokog savetnika za harmonizaciju normi i zakona koji nas uskoro očekuju kao jedini važeći u celoj Evropi.

Pa i za nas, naravno, pod uslovom da se zapevanja i naricanje naših državnika ispred zatvorenih vrata EU, ne završe prosipanjem lavora kroz prozor, već da nas kao saučesnike, u neko dogledno vreme prime u svoju mafiju.

Poznati senator Garry Littman, koji je i potpredsednik Američke privredne komore za Evropu i Aziju, kaže da je najvažnije da se ujednače radne i socijalne konvencije i tržišne zakonske odredbe koja su po njemu isuviše različita u ovom momentu i lud vidi šta to znači.

Profesor Hamilton sa Univerziteta John Hopkins, sa svoje strane tvrdi da bi incijativa Angele Merkel transatlansku ekonomiju stavila na čelo globalizacije kako bi se sprečilo Evropsko-Američko rivalstvo na tržištima kao što su Kina, Indija, Koreja i ostale zemlje u razvoju. Merkelova smatra kreiranje jedinstvenog transatlanskog tržišta najbitnijom reformom svog mandata. Ne toliko zbog trgovine koja sačinjava samo 20% transatlanske privrede već zbog slobodnih investicija koje predstavljaju glavninu dogovora.Sa svoje strane američki senat je već prihvatio rezoluciju kojom se odobrava koncept jedinstvenog transatlanskog tržišta i to jednoglasno. Čudno bi bilo da je drugačije.

 

Ljudska prava, dobar vic

 

Utopisti tvrde da plan aneksije Evrope može da se spreči pod uslovom da narodi EU shvati pravu opasnost koju im činovnici i plaćenici mondijalizma predstavljaju kao blagodet i ako na sledećim evropskim izborima 2014. godine glasno i jasno kažu ne pobornicima predaje kontinenta bez zrna baruta.

Sledeći sastav Evropskog Parlamenta ne bi smeo da bude kao ovaj, predstavnika nezasitih svetskih bankara i korumpiranih finansijskih lobija , već mora da štiti interese svojih članica, slobodnih država koje su dobrovoljno i sa poverenjem ušle u sastav unije.

Ovo proklamiraju pobornici otpora prema transatlanskom paktu. Na meti su takođe i tajni fondovi unije, milionske sume koje je Brisel odvojio za borbu protiv evroskeptika, kojih je sve više u samoj EU. Na meti su pre svega neukrotivi Internet kao i nezavisne medije: novine i izdavačke kuće politički nepodobne. Unija više nikoga ne privlači, sem onih koje ona hlebom i kavijarom hrani i onih koji još nisu kušali gorki briselski lebac.

Poznati francuski intelektualac i bivši vladin savetnik, Raymond Soubie, javno se čudi da još uvek nije izbio neki veliki rat. Razloga za ovakvo čuđenje ima dosta a glavni je neverovatna prezaduženost svih država sveta. Francuski, Italijanski pa čak i Nemački dugovi su ogromni. Amerika sama duguje preko 14. 000 milijardi!!! Dug koji kao prva sila sveta nema nameru da ikada vrati. Kratko, jasno!

Ne bi se ni bilo koja druga država potčinila kojekakvim špekulantima da ima snagu u megatonama koju imaju SAD i da vlada svetom već više od sto godina . I malo dete zna da u pregovorima jakih sa slabima, sila zakon ne moli.

Ona ima svoj zakonik, još pre dušanovog. Danas velike sile idu na kvarnjaka, đonom direkt u donji veš.

Ne kriju svoje kvarne planove. Uskoro će unija postati samo jedan evroatlanski blok integrisan u mehanizam globalnog sela i svaka nacionalna struktura biće smlevena i progutana od strane transatlanske federacije.

Kada se opljačkaju zemlje u razvoju, koje će sa svoje strane da zaviju u crno sve svoje štediše, dolazi na red konkretna reorganizacija tržišta putem pametnih bombi sa 10. 000 metara visine dok na zemlji nastupa peta kolona koja treba da završi posao. Uvek isti scenario u svim kaubojskim filmovima. Dasa vadi kolt, blagajnik vadi pare i nema više diskusije.

Irak, Libija, Obala Slonovače, Egipat i ostale zemlje u razvoju su moderne ilustracije ovog klasičnog scenarija. Razna arapska proleća, narandžaste i somotske revolucije nemaju drugog povoda niti preciznijeg objašnjenja od puste želje silnika da dođu jeftino do skupih resursa i da žive na grbači malih naroda. I kada vam opet neko bude pričao o ljudskim pravima, reci te da mu je dobar vic, ali da nije smešan jer u toj igri često bude puno ljudskih leševa.

 

© Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

Категорије:Некатегоризовано Ознаке:, , , , , , , , , , ,

SRBIJA I PROPUŠTENI ČASOVI ISTORIJE: ENGLEZI SU UVEK IMALI INTERESE, A SRBIJA OPET OD DRVETA NE VIDI ŠUMU

10. априла 2013. Коментари су искључени

 

Iz dokumenata do kojih je u Londonu došao naš poznati istoričar, dr. Dragoljub Živojinović, a koji govore da je u Prvom svetskom ratu Engleska sve činila da Srbi potpuno nestanu, objavljeno je obimno delo ,,Nevoljni ratnici, velike sile i Solunski front". U ovom delu se govori o angloameričkoj nameri, kao našim tobožnjim saveznicima, da tek stvorenu Jugoslaviju rasparčaju u čemu su i uspeli.

        Dragoljub Živojinović

Druga antisrpska varijanta kojom su raspolagali Britanci je bio Austro-slavizam, za koji su se zalagali "otac engleske balkanistike" R. Siton-Vatson (Robert William Seton-Watson) i publicista Vikam Stid (Henry Wickham Steed).

Ta dva "eksperta" su predlagala uoči prvog svetskog rata unutrašnju reformu Austro- Ugarske imperije kojom bi se omogućilo obrazovanje federalne južno-slovenske jedinice pod hegemonijom Zagreba, sa ulogom anti-ruske katoličke tvrđave i karike novog engleskog poretka na Balkanu.

Sa čelnih položaja u Odeljenju za neprijateljsku propagandu, osnovanog na inicijativi lorda Norfklifa (Northcliffe) 1917, Siton-Vatson i Stid su kritikovali "krfske" obrise buduće Jugoslavije, nazirući u njima zamenu za veliku Srbiju ili "srpsku imperiju". Za ta dva strasna pobornika "jugoslovenske ideje", srpska alternativa modelu "hrvatske Jugoslavije do Drine"je značila "trijumf orijentalne ideje nad Zapadnom". Englezi su pristupili mirovnoj konferenciji sa skrivenim antisrpkim predrasudama i sa namerom da poprave situaciju u svoju korist kroz pregovore.

Zauzimali su stav da Jugoslavija mora biti decentralizovana i federalna i upozoravali su da će Federacija sastavljena od samih Srba, Hrvata i Slovenaca ići na ruku srpskoj hegemoniji. Pri čemu su hteli podeliti srpski etnički prostor na autonomnu Makedoniju i Crnu Goru. Lične veze između Stida, Siton-Vatsona, engleskih i američkih delegata su bile od krupnog značaja za dalji tok anglo-saksonske politike naspram Srbije, s obzirom da su svi pripadali Grupe Okruglog stola.

Idejni tvorac i osnivač Grupe Okruglog stola (Round table) bio je engleski milioner Sesil Rods (Cecil Rhodes), čiji se životni ideal sastojao u "unapređenju britanske imperije i postavljanju celog necivilizovanog sveta pod njenu upravu, ujedinjenje anglo-saksonske rase u jednu imperiju". Grupe okruglog stola su okupljale imperijalne elite odane toj ideji. Američki ogranak su osnovale velike prekookeanske dinastije, vezane porodičnim ili poslovnim vezama za britansku oligarhiju, među kojima su se isticale porodice Morgan, Rokfeler ili Karnegi.

Kako bi orijentisali tok svetske politike u skladu sa svojim "idealom" zamislili su da osnuju paradržavne organizacije za dugoročno planiranje spoljne politike. Engleski i američki delegati na Versajskoj konferenciji za mir, koji su većinom pripadali Okruglom stolu, su se dogovorili da osnuju Kraljevski institut za međunarodne poslove (RIIA) u Engleskoj i Savet za spoljne odnose (CFR) u SAD.

Monopolom nad spoljnom politikom svojih država ta društva bi postepeno stvorila uslove za anglo-američko sadejstvo u međunarodnoj politici. Radilo se u stvari o "jedinstvenoj anglo-američkoj organizaciji za proučavanje i dugoročno planiranje spoljne politike". Anglo-saksonska mesijanska ideja sadržana u ideologiji te vladajuće metastrukture Zapada, utemeljena na veri u superiornost anglo-saksonske rase i na socijal-darvinističkom svetonazoru, osporavala je slovenskim narodima subjektivnu ulogu u svetskoj politici i nipodaštavala je njihova civilizacijska dostignuća.

 

     Angloamerički projekat protiv "srpske hegemonije"

 

U međuratnom periodu, uticajne ličnosti pripadajući društvu Okruglog stola i Kraljevskom institutu za međunarodne poslove su vodile neprekidnu kampanju razobličavanja "velikosrpske hegemonije" i tražile teritorijalno i konstitucionalno preustrojstvo Jugoslavije. Primerice, novinski magnat Lord Rotermer (Rothermere), brat lorda Norfklifa, čuven po svojim simpatijama prema fašističkim režimima, zahtevao je preko svojih glasila proširenje Mađarske državne teritorije na račun Srbije i osnivanje autonomne Hrvatske uvećane za celu Dalmaciju sa Bokom kotorskom.

U dublje namere ovih zahteva nije teško prozreti: tražilo se od Srba ni manje ni više nego da predaju jadransku obalu i Dunav katoličkim činiocima kako bi se stvorio antiruski morski mostobran i zaprečio put izlaska na more pravoslavnoj regionalnoj sili. Računajući na podršku engleskih prijatelja Hrvatske, vođa Seljačke stranke Vlatko Maček, predložio je 1932. godine da Hrvatska, Srbija, Crna Gora, Makedonija i BiH potpišu federalni ugovor.

Očito je da se radilo o probnom balonu sa namerom da se "napipa" puls srpske politike i proveri njen stepen popustljivosti po teritorijalnom i nacionalnom pitanju.

Posle ubistva kralja Aleksandra u Marselju i naglog zaokreta u francuskoj stranoj politici, Velika Britanija je počela da se zvanično opredeljuje u korist federalnog prekomponovanja Jugoslavije i osnivanja federalnih jedinica Bosne i Hercegovine, Vojvodine.

Tajnim kanalima je podržavala hrvatski secesionizam. Radovi Mark Aronsa i Džon Loftusa su utvrdili da je njena obaveštajna služba držala na platnom spisku više čelnih Ijudi ustaškog pokreta. Na Crnu Goru i Makedoniju, britanska politika je gledala kao na posebne zemlje, van okvira Srbije. Ti predratni stavovi su nesumnjivo uticali na britansku politiku prema Jugoslovenskoj vladi u izbeglištvu i četničkom pokretu.

Može se zamisliti kakav je utisak ostavio na čelnike Forin Ofisa, u većini slučajeva katolike sa prohrvatskim simpatijama (prema Mek Linu), pan-srpski "Ravnogorski nacionalni program" ili Moljevićev projekat "Homogene Srbije", sastavljen u junu mesecu 1941. godine, gde se jasno nagoveštava da "Srbi moraju imati hegemoniju na Balkanu, a da imaju hegemoniju na Balkanu, moraju prethodno imati hegemoniju u Jugoslaviji".

Kontra mere su munjevito preduzete kako bi se onemogućilo "osnivanje takve pravoslavne tvrđave na Balkanu. Već u leto 1941, Čerčil je pozvao predsednika Ruzvelta da usvoji zajedničku "anglo-američku izjavu o obnavljanju Jugoslavije na principima autonomije i jedinstva jugoslovenskih naroda".

Dakle, samo mesec dana nakon pojave Moljevićevog plana Britanci su odredili zajedničku "platformu" sa Amerikom o federalizaciji Jugoslavije. Britanci su obezbedili svom igraču Titu, vojnu i političku legitimnost sa namerom da spreče Srbe da oblikuju posleratni poredak povoljan svojim nacionalnim interesima. Osporavanje sprskog prava na samoopredeljenje je bila poenta te strategije.

 

       Englezi kroje mapu

 

Ser Evlin Vudvord (Woodward) je primetio da kada bi njegova vlada podržala Mihajlovića, usvojila bi liniju naklonjenu pan-srpskim zamislima o budućnosti Jugoslavije. Po zapažanju Natalije Naročničke "bilo kakva manifestacija srpskih ujediniteljskih nacionalnih težnji poslije "Načertanija" llije Garašanina iz 1844…predstavlja strašilo za zapadnu Evropu."

Nasuprot bezbroju kritika izrečenih na račun "velikosrpskih" težnji, britanska zvanična politika nikada nije stavila nikakav prigovor na avnojevske odluke o posleratnom teritorijalnom ustrojstvu, ni na dogovor Tita i Šubašića o budućoj podeli Srbije na više pokrajina i republika.

Da li je uopšte moglo biti drugačije, s obzirom da je Brozovo novo federalno ustrojstvo potpuno odgovaralo engleskim interesima? Prevagu su opet odneli geopolitički kriteriji kada je došao čas da se zvanično uskrati podrška četničkom pokretu.

Brigadir Ficroj Meklin (MacLean), šef britanske misije pri Titovom štabu je zaključio u memorandumu poslatom Idenu (Eden): "…Što se tiče generala Mihajlovića on je veliko-Srbin i reakcionar. U tim uslovima, Velika Britanija nema više interesa da podržava njegov pokret".

Državotvorni program Ravnogorskog pokreta je smetao Forin Ofisu (Foreign Office) pri planovima o osnivanju prašine državica na tlu Jugoslavije, koje bi mogle kasnije da se uklope u šire federacije. Može li se još sumnjati u tvrdnju velikog engleskog istoričara A.J.P Tejlora da je "izgradnja Tita bila čisto engleska avantura"?

Teritorijalni potkomitet Savetodavnog odbora za posleratnu spoljnu politiku, osnovan 1942 godine na inicijativu predsednika Ruzvelta i Državnog sekretara Kordel Hala, doneo je u oktobru 1942. godine predlog o stvaranju istočnoevropske federacije i podunavske federacije, sa ulogom tampon zone između Rusije i Nemačke, pod anglo-američkim okriljem. Radilo se o ad hoc strukturi, osnovanoj po modelu projekta za "studije o ratu i miru" Saveta za spoljne odnose i sastavljenoj od istih članova.

Teritorijalni ogranak, na čijem se čelu nalazio geograf Izaja Bouman (Bowman), morao je raditi pod velom tajne "s obzirom da su teritorijalni problemi naroda i zemalja bili eksplozivni" i bavio se izučavanjem scenarija prekrajanja poratne Evrope, posebno njenog istočnog dela i Balkana. Na otvorenim sednicama pozvani su bili da učestvuju predstavnici "vlada u egzilu" sa prostora Sovjetskog saveza i Jugoslavije, kao i nadvojvoda Oto Habsburški.

Jezgro savetodavnog odbora su činili Majron Tejlor (Myron Taylor), jedan od vrhovnih članova Saveta i lični predstavnik predsednika Ruzvelta pri Vatikanu, zatim državni sekretar Kordel Hal (Cordell Hull) i Norman Dejvis (Davis), Ruzveltov opunomoćeni ambasador i predsednik Saveta za spoljne odnose. Ruzvelt, koji je bio u stalnom kontaktu sa Kudenhov-Kalergijem i Oto Habzburškim, je poslao 1943. godine kardinala Špelmana da pregovara sa Svetom stolicom o perspektivama organizovanja podunavske federacije, u čiji bi sastav ušle Slovenija i Hrvatska do Drine.

U Americi, struja na čijem se čelu se nalazio Majron Tejlor, branila je posleratnu opciju povratka habzburške loze na presto obnovljene Mitelevropske federacije.

Sin Vinstona Čerčila, Randolf, je uveravao svoje hrvatske prijatelje na Topuskom kongresu da će federalna Jugoslavija biti kratkog veka i da će se posle njenog raspada teritorije do Drine uključiti u podunavsku federaciju katoličkih država, naglašavajući da "sve što se proteže do Drine mora biti Evropsko…".

Generalni sekretar Hrvatske seljačke stranke, dr. Krnjević, toliko je bio uveren u tranzitni karakter Jugoslovenske federacije da je na proslavi pedesete godišnjice osnivanja stranke (1954) izneo plan o podeli zemlje na šest nezavisnih država u granicama administrativnih republika koje bi se kasnije integrisale u podunavsku federaciju.

Autor izveštaja o skupu, američki obaveštajac, je zabeležio da "…pošto dr Krnjević održava odlične odnose sa Engleskom, može se pretpostaviti da su britanski planovi što se tiče Jugoslavije manje više isti" ali da će to ostati pusti snovi pošto se zapadni političari protive razgradnji Jugoslavije "sve dok se održi Titov režim".

 

       Etnički odbori pod kontrolom američkog kardinala

 

Napredak Crvene armije do srca Evrope je naterao zapadne saveznike da odlože planove o katoličkom "intermarijumu" za pogodnija vremena. Osnivanje centralno-evropskog federalnog kluba, 1944. godine u Londonu, čije su posleratne vođe bile Miha Krek i Vlatko Maček, dokazuje, ako je potrebno, da se Englezi nisu pomirili sa sudbinom i da su nastavljali da kuju planove o katoličkom fašističkom bloku na Istoku Evrope.

Engleska tajna služba MI6, u stalnom dosluhu sa Vatikanom, obrazovala je i držala na uzdi niz organizacija sličnih Federalnom klubu, kao što su bili blok antiboljševičkih nacija, Slovenska konfederacija, koja je težila spajanju Ukrajinu i Bjelorusiju sa Poljskom, Seljačka internacionala, u kojoj opet nailazimo na Mihu Kreka i Mačeka, Internacionala Slobode, Prometejska Liga, Frakcija Abramčik.

U njihove redove su masovno stupali vođe fašističkih i separatističkih istočno- evropskih pokreta prebeglih na Zapad zahvaljujući "pacovskim kanalima" Vatikana, Velike Britanije i Amerike. Te organizacije su funkcionisale po sistemu "komunikacionih sudova". Razlike u strateškim ciljevima su bile neznatne a članstvo im je često bilo zajedničko.

Uzgred budi rečeno, za američke i engleske tajne službe od posebnog interesa je bilo regrutovanje vođa secesionističkih manjina sa prostora Sovjetskog saveza i "stručnjaka" za etnička pitanja, poput istraživača Vanze (Wansee) Instituta, zaduženih od strane SD-a (tajna služba SS-a) za studije prostornog rasporeda i brojčanog stanja etničkih grupa na području istočne Evrope i Sovjetskog saveza.

Posleratni Evro-Azijski institut i Institut za studije Sovjetskog Saveza, sa sedištem u Minhenu, takođe su se bavili pitanjem manjina u Rusiji, za šta su koristili iskustva bivših nacista. Izveštaje su dostavljali svome nalogodavcu i "dobrotvoru" CIA-i.

Krajem četrdesetih godina, sve gore navedene organizacije su se stopile u radikalni blok antiboljševičkih nacija i prešle pod nadležnost američkih obaveštajnih struktura, što je bilo u skladu sa vodećom ulogom SAD-a u Hladnom ratu protiv Rusije.

Od "organizacije namenjene federisanju svih neruskih manjina koje su se stavile u službu Trećeg rajha" BAN se pretvorila posle rata u krovnu organizaciju svih istočno-evropskih fašističkih pokreta, poput Hlinkine garde, Ustaša, galicijskih nacista itd…

Hrvate su predstavljali u BAN-u Stjepan Hefer, Anton Bonifacić, Dinko Šakić i Ivan Jelić.

Za operativnu kontrolu BAN-a i ostalih "oslobodilačkih grupa" bio je zadužen Biro političke koordinacije, tajno odeljenje ministarstva Spoljnih poslova odgovornog za organizaciju "specijalnih operacija" i za planifikaciju dugoročne Američke politike u svetu.

Direktor Biroa za političku koordinaciju poslovni advokat Frenk Vizner (Wisner), je dobio od američke vlade zeleno svetlo za regrutovanje istočnoevropskih izbeglica sa anti-komunističkim pedigreom i za njihovu političku obuku i organizaciju na tlu Sjedinjenih država. Na tom posluje radio sa svojim prijateljem Alenom Delsom (Dulles), koji će 1952. godine, primiti funkciju direktora CIA-e.

Kao advokati velikih bankarskih kuća, bili su usko povezani sa poslovnim krugovima Vol Strita i sa Savetom za spoljne odnose. Američka vlada je usvojila, na predlog Biroa političke koordinacije, akcioni plan protiv Rusije i njenih satelita kroz niz direktiva Saveta nacionalne bezbednosti (NSC).

Direktiva NSC 10/2 1948 godine je davala široka ovlašćenja tajnim službama za preduzimanje subverzivnih akcija na tlu Rusije posredstvom "oslobodilačkih grupa" (Blowback, str. 102) Te iste godine, Savet nacionalne bezbednosti je usvojio program finansijske i druge pomoći "oslobodilačkim pokretima" poreklom iz Istočne Evrope.

Ključnu smernicu Američke strane politike spram Rusije predstavljala je direktiva NSC 20/1 od avgusta 1948. godine, koja izričito glasi "Mi moramo imati automatske garancije koje obezbeđuju da čak i nekomunistički te nominalno prijateljski režim; a) ne raspolaže ubuduće nikakvom vojnom moći, b) u ekonomskim odnosima da silno zavisi od spoljnog sveta, c) da nema ozbiljnu vlast nad glavnim nacionalnim manjinama, d) da ne uspostavi ništa nalik na gvozdenu zavesu".

Biro za političku koordinaciju je ovlašćen rezolucijom NSC/20 da stvara Američki odbor za oslobađanje naroda Rusije, u čiji sastav su ušli "legitimni predstavnici" manjina sa područja ruske republike. Na temeljima te rezolucije je izniklo je niz "oslobodilačkih" grupa poput Krstaškog pokreta za slobodu (Crusade for Liberty) čiji program preporučuje "razbijanje federalnih komunističkih država po republičkim i etničkim šavovima" i "oslobađanje malih pokorenih nacija istočne Evrope". Među važnije pokrete te vrste spadao je Sabor porobljenih evropskih nacija.

U pitanju je udruženje "etničkih odbora" naroda i narodnosti poreklom iz zemalja komunističkog bloka. Američka vlada se odnosila prema etničkim odborima kao da se radilo o "vladama u izbeglištvu", mada su se njihove vođe istakli za vreme rata kao saradnici nacista. Sabor je svake godine proslavljao Dan porobljenih nacija u prisustvu "američkog pape", kardinala Frencisa Spelmana.

Na predlog "Sabora", Kongres SAD je usvojio 1959. godine rezoluciju PL 86-90 "o porobljenim nacijama" koja je se zalagala za razgradnju Sovjetskog Saveza i Rusije i osnivanje nezavisnih država "Kazakije i Idel-Urala".

Ova rezolucija je pod Reganovom administracijom "vlada u izbeglištvu" i "etničkih odbora" dostigla moć i svoj vrhunac.

Uviđajući da su Titu odbrojani dani, Zapad je 1977. godine postavio na dnevni red pitanje "budućnosti Jugoslavije". Naziralo se da će posle Titove smrti doći do promena ustavnog poretka i urušavanja dotadašnjih nacionalnih ravnoteža u korist srpskog faktora…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

Категорије:ШОКАНТНО Ознаке:, , , , , , ,
%d bloggers like this: