Архива

Archive for април 2013

ZLOUPOTREBA U SRBIJI: NI CENTRI ZA SOCIJALNI RAD NISU IMUNI NA TAKVE POSTUPKE

 

I protekle zime (2012/2013), armija sirotih, bez prava na lična dokumenta i socijalnu pomoć, spavala je u napuštenim vagonima, šahtovima toplovoda, ruševinama kuća i na svakom pogodnom mestu koje bi ih makar malo zaštitilo od studeni i padavina. Još veća armija gladuje ili se nalazi pred raspadom porodice zbog loših uslova života u državi koja je u potpunom ekonomskom i političkom kolapsu. Svi oni se nalaze pred vratima centara za socijalni rad. A te institucije više odmažu nego što pomažu, u mnogim slučajevima i terorišu građane primenjujući Zakon o porodičnim odnosima na skandalozan način.

             Nikola Vlahović

U centrima za socijalni rad nema dovoljno stručnog kadra, a postojeći kadar je uglavnom u službi partija na vlasti i korumpiranih sudija. Ukratko, teško onom ko im dopadne šaka, ne čeka ga ništa dobro.

Centri za socijalni rad u Srbiji više liče na kancelarije pogrebnih zavoda, a socijalno ugroženi građanin koji stigne do ovih ustanova, može u najboljem slučaju da dobije saučešće zbog stanja u kome se našao.

Jer, da bi stigao do malo pomoći u hrani i smeštaju, čeka ga duga i mučna procedura. Delatnosti centara za socijalni rad, koje se tiče ljudskih sudbina, porodičnih raspada, razvoda, starateljstva nad decom i sličnih drama, već odavno su direktno uperene protiv svega što ima veze sa pravom i pravdom.

Ove institucije danas imaju status produžene ruke državne samovolje, i svaki nesrećnik kome centri za socijalni rad diktiraju pravila ponašanja sa sopstvenom decom, više i nisu roditelji u pravom smislu…

Jedan fenomen se posebno izdvojio. Naime, prema nepisanom pravilu, ovdašnji centri za socijalni rad obavezno diskredituju očeve a favorizuju majke, čak i kad sve govori protiv takvih odluka. Zbog toga više od 80 hiljada očeva u Srbiji ne može da viđa svoju decu jer im majke u procesu razvoda ili čak nakon sudske presude, to zabranjuju.

Mnoge skandalozne, pa čak i kriminalne odluke koje su doneli pojedini centri za socijalni rad, ukazuju na korupciju u ovim ustanovama, neobrazovanost kadrova, primitivizam ili njihove lične frustracije. Odluke sa teškim posledicama po građane često donose i na osnovu političkih simpatija, po nalogu pristrasnih sudija ili pod pritiskom neke važne osobe.

Rad socijalnih službi nije ni na kakav način društveno kontrolisan, tačnije, mnogi od tih centara pri opštinama, pretvoreni su u otuđene centre partijske moći, male šrafova u velikom birokratskom sistemu koji nije u službi čoveka, nego je češće protiv njega.

 

Roditelj, državni neprijatelj

 

Zahvaljujući skandaloznoj politici koju sprovode centri za socijalni rad, više od polovine svih žena u mučnim procesima razvoda brakova, ne dozvoljava supružnicima da viđaju svoje dete. A do sudskog rešenja, često se čeka godinama. Za to vreme dete raste, gubi kontakt sa ocem, a često ga majke okreću protiv njega.

Postoje institucije, ali one su samo mrtva slova na papiru. Tužilaštvo i sudstvo se oglušuju o pritužbe očeva da im žene brane da viđaju decu, jer je dovoljna reč majke da to "nije tačno", i da tužilac uopšte ne uzme slučaj u razmatranje.

O podobnosti roditelja za starateljstvo odlučuje centar za socijalni rad. Socijalni radnik vrlo često nema nikakvih dokaza, već reč jednog roditelja protiv drugog. Iako je zakon formalno jednak za oba roditelja, deca se u najvećem broju slučajeva poveravaju majci.

Ukoliko se ne postigne dogovor o modelu viđanja deteta, čeka se presuda suda. Ne samo što se žene oglušuju na sudske odluke, već se često, tokom sudskog procesa, koriste različitim sredstvima kako bi diskriminisale supruga i predstavile ga kao nepodobnog oca. Razlozi su različiti – ljubomora, osveta, želja za novcem…

Jedan od "žrtvovanih" očeva koji ne mogu da vide svoje dete samovoljom Centra za socijalni rad, kaže: "…Sa nevenčanom suprugom ne živim više od godinu dana. Služila se raznim pretnjama i ucenama kako bi mi dozvolila da provodim vreme sa detetom. Onda je otišla korak dalje, zabranila mi je da ga vidim.

Više od dva meseca nisam video trogodišnjeg sina. Pozvonio sam na njena vrata, otvorila je, počela da vrišti i napravila scenu. Ni kriv ni dužan, završio sam u policiji. Socijalnom radniku govori najgore stvari o meni, kao i osoblju u vrtiću gde dete provodi vreme. Nakon razgovora u Centru za socijalni rad kojem smo oboje prisustvovali, socijalni radnik je rekao da dete ima bolje uslove za život kod mene, ali da će ono ipak biti kod majke. Njoj je skrenuo pažnju koliko je bitno da u razvoju deteta učestvuje i otac, ali se ona na to oglušila i ja i dalje ne viđam svog sina. Obratio sam se i policiji, gde su mu rekli da to rešim sa bivšom suprugom…".

 

Uzimaju od onoga koji nema

 

Vidljiva je sve veća beda na ulicama gradova i sela, a tu su i "grupni portreti" mase beskućnika. Za većinu njih, srpski centri za socijalni rad lakonski kažu da je to "grupacija koja nije prepoznata od strane društva i sistema" ! A, kad država nekoga ne prepoznaje, onda je to jedan glomazan, opasan slepac, koji lako može da zgazi i ubije!

U rečniku ovdašnjih socijalnih službi ne postoji kategorija "beskućnik". Čak i stručne službe Crvenog krsta Srbije kažu da "beskućnik kao kategorija zvanično ne postoji"! Ali, život govori nešto drugo: ta armija je sve veća!

Ipak, prema važećem zakonu, beskućnici imaju pravo da se prijave na adresu centra za socijalni rad i tako ostvare pravo na dokumenta i socijalnu pomoć. Ako neko od njih i dođe do vrata državnih službenika, vrlo brzo shvati da centri za socijalni rad ne primenjuju ovaj zakon. U vezi s tim, jednom je čak i donet podzakonski akt koji bi pomogao u sprovođenju zakona, ali ga resorni ministar nije potpisao u zakonskom roku!

U međuvremenu, i ove zime (2012/2013), armija sirotih, bez prava na lična dokumenta i socijalnu pomoć, spavala je u napuštenim vagonima, šahtovima toplovoda, ruševinama kuća i na svakom pogodnom mestu koje bi ih makar malo zaštitilo od studeni i padavina.

Centri za socijalni rad i službenici u ovim ustanovama, stvorili su ozbiljno organizovan otpor u vezi sa zbrinjavanjem beskućnika i ne žele da se bave ovim problemom. Ne postoji "instrument" koji bi ih naterao na to.

Česte su pljačke u centrima za socijalni rad. Nedavno je došlo do "obrtanja" oko četiri miliona evra, koje je u narodne kuhinje uložila država. Par beskrupuloznih firmi okomilo se na narodne kuhinje, pa su cene obroka bile povećane, a od te razlike su profitirali pojedini "prijatelji režima". Imena ovih beskrupuloznih lopova (finansijera prethodnog režima) poznata su i policiji i specijalnom tužiocu za organizovani kriminal Miljku Radisavljeviću, ali…

Prošle, 2012. godine, uhapšen je direktor Centra za socijalni rad u Žitorađi, zbog zloupotrebe novca namenjenog socijalnoj pomoći, u visini od 1,5 miliona dinara. Policija je u vezi sa tim ispitivala čak 500 osoba, a istraga je trajala nekoliko meseci.

U Leskovcu je, takođe prošle godine (4. maja), došlo do podele socijalne pomoći u svrhe predizborne kampanje, pa je istraga u Centru za socijalni rad pokazala da su Romi bili "ciljna grupa", i da im je podeljena velika količina novca namenjenog socijalnim slučajevima, kako bi glasali za dotadašnju "demokratsku koaliciju". Od novinara (ali ne i od policije), bežala je i direktorka Centra, Snežana Milojković.

U Kruševcu je direktorka Centra za socijalni rad, Slađana Čabrić, angažovala svoje prijateljice "na praćenju hraniteljskih porodica", pa je sve to objasnila prostim rečima: "…Ovako je jeftinije za grad jer ne mora da upošljava nove radnike"!

Istina je bila drukčija, bilo je reči o tri osobe koje su dobile da rade i projekat "Klub hranitelja" za koji su dobile honorar do 48.000 dinara. Predviđeno je bilo da obilaze i prate hraniteljske porodice i dobijaju platu, a za iste poslove im grad Kruševac plaća i honorare. Pod stavkom "usluge koje finansira grad". Godišnja suma- oko pola miliona dinara!

Beda i nemaština naterali su preko pola miliona ljudi da traže pomoć u centrima za socijalni rad. Ovih ustanova u celoj Srbiji ima tačno 140, a broj zaposlenih je 3500 službenika raznih struka (pedagozi, andragozi, pravnici…). Lako je izračunati da je jedan radnik zadužen za oko dve i po hiljade stanovnika, što je ispod svakog evropskog standarda. Zapravo je reč o nivou najsiromašnijih afroazijskih zemalja.

Na žalost, i u takvim okolnostima, pravih, školovanih socijalnih radnika, ima tek oko 800, a oni su najpotrebniji kadar zbog sve većeg broja ljudi koji su u stanju teške bede. Naime, pojedini centri fizički ne mogu da odgovore na njihove potrebe, pa je dolazilo i do štrajkova. Polovinom 2012. godine, puna dva meseca zbog toga nije radio Gradski centru za socijalni rad u Beogradu.

Štrajk je okončan tek kad je gradska vlada prihvatila sedam zahteva, od kojih je najvažniji onaj u kome zaposleni traže otvaranje još 17 radnih mesta. U jednoj od tačaka sporazuma koje su štrajkači potpisali sa gradskom vladom, pisalo je i da radnici Gradskog centra za socijalni rad moraju biti preseljeni iz objekata na Voždovcu i Zemunu jer su škodljivi po zdravlje, zbog prisustva azbesta!

Jedan od bivših radnika Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu, (inače, psiholog po struci), ovako je objasnio razloge opšteg haosa u ovoj ustanovi: "…Plate su nam iste, a obaveze sve veće, većina nas nema drugih prihoda, pa ispada da sirotinja dolazi da traži pomoć od sirotinje!".

 

"Molim gornji naslov…"

 

Ipak, većina zaposlenih u Centrima za socijalni rad su partijski kadrovi. Svaka nova vlast zbrinjava svoje aktiviste. Fondovi centara za socijalni rad su sve tanji, ali su plate rukovodilaca centara sve veće!

I kada dobiju rešenje o jednokratnoj pomoći, građani novac čekaju i po nekoliko meseci! Mogu samo da se obese. Porodična partija penzionera porodice Krkobabić drži pod svojom šapom i centre za socijalni rad u Beogradu. Kriminal u centrima je takav, da ni Hičkok ne bi mogao da snimi takav horor!

Unesrećene, gladne, iznemogle građane, decu, starce, kada dođu u Centar po pomoć, često tretiraju kao stoku. Viču na njih, teraju ih s vrata, marširaju, stavljajući im u ruku spisak od dvadesetak dokumenata koje moraju gospodi da podnesu, kako bi im "gornju naslov“ izdao papir o pružanju novčane, ili druge pomoći, kojim mogu da obrišu ruke!

Tako većina molbi upućena centrima za socijalni rad u Srbiji počinje nevešto pisanom rečenicom – "Molim gornji naslov…". A naslov, kao svaki naslov, voli da se moli, ali ne i da odgovara i pomaže moliocima. Porodica Krkobabić donela je zlo u centre za socijalni rad, koji su, istina, i ranije bili stecište osionih socijalnih radnika, spremnih u mnogim slučajevima, da moliocima pomognu da što pre umru!

       A 1.

     Socijalno na tavanu

Centar za socijalni rad u Čačku je nedavno zamalo ostao bez radne licence zbog neadekvatnih uslova u kojima radi, jer je situacija takva da u kancelarijama od svega nekoliko kvadrata radi po troje ili četvoro službenika. U osam kancelarija čačanskog Centra za socijalni rad (CZSR) smešteno je čak 36 zaposlenih ("…zbog principa i etike posla nije zgodno da stranke pričaju svoje najintimnije probleme u prisustvu drugih osoba…").

Očigledno, ovoj brojnoj kancelarijskoj družini odlazak na teren nije poznat. A, to je svakodnevni način rada u zapadnoevropskim zemljama, kao i u Americi, Kanadi i Australiji, gde je nezamislivo da socijalni radnik sedi i čeka da mu neko dođe, nego ima obavezu da on ide u posetu ugroženima, konstatuje stanje i proverava validnost prijavljenih problema.

Istina, zgrada Centra za socijalni rad u Čačku nije renovirana poslednjih trideset godina, ali, to svakako nije opravdanje za činjenicu da čak 36 ljudi u osam kancelarija "prima" državnu platu i čeka "pacijente". I to u gradu koji je mali i gde se svi poznaju.

         A 2.

      Južna tuga- u Nišu 10. 000 ljudi svakog dana gladno

Kad neko u centrima za socijalni rad u opštinama juga Srbije dođe po novčanu pomoć, to izgleda dva puta tragičnije nego u ostatku države. Jer, ako negde ima sirotinje, to je na "južnoj pruzi". Uprkos činjenici da je vidljivo siromaštvo opštinskih budžeta i još vidljivije siromaštvo onih koji doslovno umiru gladni, za samo godinu dana broj korisnika socijalne pomoći u Nišu i opštinama juga povećao se za 36 odsto!

Prostim rečnikom, od sto hiljada ljudi koji su "na kazanu", sedamdeset i više hiljada se nalazi pred šalterima centara za socijalni rad. U Nišu se svake godine prijavljuje tri do četiri hiljade novih gubitnika srpske tranzicije a desetak hiljada potpuno nezbrinutih ljudi traži na ulici nešto da pojede! Neko nešto i nađe-u kontejnerima.

       A 3.

     Ispovest žrtve centra za socijalni rad

"…Ja sam jedan od očeva koji ima problem sa bivšom suprugom, sa Centrom za socijalni rad i sudom koji mi je rastavio decu. Jedno je dodelio meni, i to žensko dete, a drugo, muško majci. Argumentacija suda je bila u smislu- "evo vam po dete i da ćutite"!

Dete koje je kod majke "viđam" samo kada ona to dozvoli, kao da je vlasnik deteta i njegove sudbine. Obožava svoju sestru koja je kod mene ali kada dođe vikend da se bude kod tate ako mama naredi da mora da laže i da ne može da dođe jer ima "rođendan" ili "trening" on to mora da uradi i tačka" Zamislite, trening je bitniji od sestre i tate!!!

Nemamo kome da se žalimo i nemamo gde da isteramo pravdu, jer u Ustavu RS otac ne postoji, postoje samo majka i dete. Pitam se kako bi majka imala dete da nije bilo oca i pitam se da li je pisac Ustava roditelj ili nije, a čini mi se da nije ili bar ne shvata šta je roditeljstvo…."

(ime poznato redakciji…)

      A 4.

   Tri puta i Bog pomaže

Da bi neko uopšte dobio bilo kakvu socijalnu pomoć, mora da ode u najbliži centar za socijalni rad, da zatraži potrebnu dokumentaciju, da je popuni i sačeka dva meseca, pa ako ima sreće, veze, i ako u centrima ima para, dobiće tačno 6.598 dinara i primaće tu sumu devet meseci, tokom čega će na svakih tri meseca obnavljati dokumentaciju.

Svaki put će da plati odgovarajuću taksu. U slučaju da propusti obnovu dokumenata, više mu se isplati da prosi. Na ulicama Beograda, prosečan prosjak za dva dana zaradi mesečnu socijalnu pomoć! Zašto bi se onda izlagao nepotrebnom maltretiranju sa državnom birokratijom?

     A 5.

    Čime bi trebalo da se bavi socijalni radnik?

U Srbiji je potražnja za socijalnim radnicima mala, a odziv kandidata na raspisane konkurse takođe. Bitno je, izgleda, "formalno obrazovanje i sklonost radu u timovima". Kao i "sposobnost rada pod pritiskom". Istina je opet neumoljiva: u svakoj srpskoj varoši gde postoje centri za socijalni rad, postoji i stranačka kontrola kadrova u ovim ustanovama. U takvim okolnostima, svakome je jasno da ne može dobiti posao socijalnog radnika (sa ili bez odgovarajuće diplome) a da nije član neke stranke na vlasti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NAOPAKA HUMANOST: TRANSPLANTACIJA ORGANA JE ZA NEKOG JEDINI SPAS, A NEKOME VELIKI BIZNIS

12. априла 2013. Коментари су искључени

 

Danas je biznis sa transplantacijom organa postao kao trgovina sekundarnim sirovinama. Ljudski leševi su postali izvor fantastične zarade gde najveći profit imaju farmakobiznis i njihove "velike ugledne" bolnice. Nekada se smatralo krajnje nemoralnom krađom sa mrtvog vojnika skinuti prsten, čizme ili mu uzeti novac. Danas to deluje smešno jer se i sa mrtvih i sa živih ljudi masovno uzimaju organi i pojedina tkiva. 

          piše: Ivona Živković

Za privatne bolnice koje posluju na tržišnom principu nema profitnijeg posla od transplantacije organa. Ovo je najskuplja i najkompleksnija usluga koju pružaju bolnice. Ona ne uključuje samo rad hirurga i medicinskog osoblja, već čitave procedure i tretmane pre i posle operacije, a koje su iste važnosti.

Cena jedne transplantacije srca može da košta i milion američkih dolara. Najviše novca u ovom poslu uzimaju trgovci organima i farmaceutske kompanije koje su razvile i čitavu paletu hemikalija (čitaj otrova) koji treba da smanje vitalnost organizma kome se usađuje novi organ kako bi se sprečila prirodna reakcija njegovog odbacivanja.

Oni se stručno nazivaju imunio supresivnim lekovima i praktično se uzimaju čitavog života, koliko ko uspe da ugrabi nakon transplantacije. Samo za razvoj ovih farmaceutika (čitaj eksperimenata) potrošeno je mnogo života, kako životinjskih, tako i ljudskih. Posebno dečijih, jer poznato je da deca imaju dobro razvijen timus koji je bio veoma važan za ove eksperimente jer proizvodi T ćelije.

Logično je da ne možete razviti ni jedan bojni otrov ili farmaceutik za decu ili ljude, a da ga na istima niste isprobali. Poznato je da se organi uzimaju i sa mrtvih i sa živih donora, pa se za ovaj medicinski biznis godinama postavljalo pitanje etičnosti…

 

   "Brokeri organa"

 

Ali, tamo gde kapitalisti osete velike pare i mogućnost fanstastične zarade uz malo ugalanja, medijskih obmana i sitne korupcije lekara i državnika, teško ih je zaustaviti. Za vlastelu su životi običnih ljudi kao životi pasa. Možete ih držati u stanu da vam se umiljavaju, koristiti ih za lov i rad u fabrikama, ili ih baciti šinterima.

Tako su i mnogi ljudi postali biološki otpad koji su uhvatili "šinteri" zaduženi za lov na ljudske organe. O tome koliko su zastrašujuće razmere ovog lova, verovatno nikada niste ni razmišljali, dok niste čuli da se i na Kosovu pojavila ekipa za krađu ljudskih organa. A profit je kapitalistima najvažniji, bilo gde da se može napraviti.

Tako je i biznis sa transplantacijom organa poslednjih deset godina počeo ubrzano da se razvija širom sveta.

Samo u SAD je od 2005. do 2012 svake godine izvršeno oko 28 000 transplantacija. Godišnje se računa da je ovaj biznis težak oko 5,4 milijarde dolara. Sada ukupno 117 000 ljudi čeka na neku transplantaciju samo u SAD.

Vlast u Srbiji verovatno pod pritiskom farmaceutskog biznisa grozničavo nastoji da uvede ovaj biznis u bolnice u Srbiji, pa se on preko odabranih novinara koje plaća RZZO maksimalno promoviše u svim medijima koje kontroliše masonerija (uključujući i RTS).

Kada pojedinca (žrtvu) koje alopatska medicina (koja je kapitalistički izum) stručno ubedi da mu nema života ako ne zameni svoje srce sa kardiomiopatijom (ili neki drugi organ) transplantacijom, masonerija već ima razrađen mehanizam prikupljanja "humanitarne pomoći" koji se onda po potrebi aktivira.

Tada se u ove fondove ubacuju stotine hiljada evra i dolara, a cenjakanja sa "uglednom bolnicom" koja idu plus – minus koja stotina hiljada su savim uobičajena. Ako operacija i ne uspe, novac se zadržava bolnica deli troškove sa svojim dobavljačima organa, takozvanim brokerima organa i farmaceutskim kompanijama.

Ono što je najprljavije u ovom biznisu, a što ni jedna bolnica ne želi da prizna, je da su mnogi organi ili tkiva za ovu profitabilnu bolničku uslugu, ubačeni čistim kriminalnim švercerskim kanalima i pokupljeni od sirotinje i zatvorenika u Aziji i Africi, Istočnoj Evropi.

 

     Uzimaju organe i od mrtvih i od živih

 

Tako je u Ukrajini, febuara 2012. policija otkrila u jednom zapuštenom kombiju veliku količinu ljudskih kostiju i raznih tkiva koja su bila spakovana u priručnim frižiderima. U "robu" su bile udenute koverte sa keš novcem i rezultatima autopsija napisanim na engleskom jeziku.

Zaplenjena dokumenta otkrila su da se radilo o tkivima mrtvih Ukrajinaca koja su bila pripremljena za jednu fabriku u Nemačkoj koja se bavila reciklažom bio-produkata. Ta fabrika je bila deo lanca američke medicinske kompanije RTI Biologics sa sedištem na Floridi.

Kompanija RTI humane ostatke pretvara u razne medicinske implante koji s e danas širom sveta na mnogim klinikama rutinski ugrađuju, kao zubi, delovi ligamenata, rskavica, rožnjače, kosa…

U SAD (kao i u većini drugih zemalja) nezakonito je kupovati i prodavati humana tkiva, pa čak ni ljudsku kosu. Ipak, dozvoljeno je platiti za uslugu koja pokriva troškove traženja, skladištenja i procesiranja humanog tkiva za ove rutinske implantacije.

RTI je tako prošle godine imala 11,6 miliona dolara bruto profita, na ukupnu zaradu od 169 miliona. Ova usluga u prikupljanju i dilovanju ljudskih organa stvorila je nove trgovačke mešetare tzv. brokere organa.

Dakle, po zakonu ne možete sami prodati svoj bubreg bolnici, ali ga možete krišom ponuditi brokeru organa (treba samo da ga nađete ili da on nađe vas) i broker organa će sve dalje organizovati. I bolnica će od njega taj bubreg otkupiti i transplantirati ga i to sve naplatiti nekome ko ima para ili kome je novac sakupljen preko neke "humanitarne" akcije.

Tako je policija u Ukrajini nabasala na deo velike međunarodne mreže brokera organa koja je obuhvatala niz mrtvačnica. Sve su bile u blizini pristaništa na Crnom moru. Tu su sa leševa koji su određeni, na primer za spaljivanje, ili na kojima je vršena obdukcija, skidana tkiva!

Naravno, svi koji legalno rade u ovom biznisa, tvrde da se to ne radi već je sve veoma sigurno i odgovorno uz znanje i saglasnost porodica i sl. Kompanija RTI zvanično tvrdi da s e prema donorima tkiva ophode sa dužnim poštovanjem i da se delovi tela koriste samo kako bi s e nekom "pomoglo".

Reč "pomoć" je uvek prisutna u medijima i tzv "humaniratnim" akcijama prikupljanja novca, dok se zarada brokera i profit bolnica koje obavljaju transplantaciju ne pominje. Sama cena transplantacije po stavkama se ne objavljuje. Jednostavno, sve je tu jako skupo. Za razliku od mesara, hirurg seče za mnogo veće pare.

SAD su inače najveće tržište kao i snabdevač "sirovinama" za ovu namenu, pa se procenjuje da se dva miliona bio-produkata od humanog tkiva proda svake godine. Ova brojka je poslednjih 10 godina u stvari duplirana.

Samo jedno mrtvo telo može ostvariti zaradu od 80 000 do 200 000 dolara za razne neprofitne i profitne učesnike u ovom poslu nabavke i prodaje tkiva.

Za razliku od srca i pluća koja se moraju pratiti od donora do primaoca, ni vlasti ni bolnice se ne trude da prate odakle i od koga potiče materijali za recikliranje kože, kostiju, ligamenata, rskavice, rožnjača ili bubrezi.

Da li je donor bio zaražen nekim HIV-om, drugim virusom ili nekim bakterijama, nije važno. Čak i hrani koju uzimam postoje bar-kodovi na pakovanju kojima se utvrđuje poreklo hrane, ali poreklo tkiva i kostiju za implante se ne utvrđuje. Ustvari, oni koji profitiraju znaju da su i HIV i druge viruse ionako izmislili.

 

    U Izraelu je najmoćnija bio-piraterija sveta

 

Najorganizovanija svetska mreža brokera i dilera organa i tkiva nalazi se danas u Izraelu. Ovo tvrdi Nensi Šefer Hjuz, profesor antropologije na univerzitetu u Berkliju, u Kaliforniji. Još od 1996. godine, ona se aktivno uključila u praćenje krijumčarenja ljudskih organa za potrebe transplantacija. Pored brokera i dilera u mreži su i mnogi lekari , kao i neprofitne organizacije ("humanitarne") koji čitavu delatnost objedinjuju.

U sistem su uključeni, kao logistika, i brojni korumpirani novinari i lekari i ministri sa ciljem da transplantaciju i doniranje organa promovišu.

"Izrael je na vrhu", tvrdi Nensi Šefer Hjuz. "…On ima pipke koji dosežu širom sveta. Imaju piramidalni sistem za rad koji je zadivljujući…Svuda imaju brokere organa i bankovne račune; imaju osobe za vrbovanje koji nalaze translatore, imaju turističke agente koji im sređuju vize…". Prema izveštaju dr. Šefer Hjuz, ova izraelska mreža, organe najviše prikuplja u Brazilu, Argentini, Kubi, Moldaviji, Izraelu, Turskoj, Indiji, Južnoj Africi i SAD. Tamo gde cveta siromaštvo i korupcija.

Šefer Hjuz je takođe otkrila da je prikupljanje tkiva- kože, kostiju…ali i organa vodio mnogo godina izraelski L. Grinberg Nacionalni Institut forenzičke Medicine (L. Greenberg National Institute of Forensic Medicine), poznat i kao Abu Kabir Institute, kada je na njegovom čelu bio bivši direktor dr Jehuda Hisa.

Organi su često uzimani sa mrtvih (ubijenih?) Palestinaca čija tela su dovožena na autopsiju u Abu Kabir forenzički institut i tu su im skidani organi i tkiva o čemu je 2009. godine pisao i švedski tabloid "Aftonbladet". Objavljivanje ovog teksta izazvalo je lavinu protesta jevrejske antidifamacijske lige u Njujorku (ADL) koja je odmah krenula da ih optužuje za antisemitizam i sl. (a, za šta drugo?).

Ali, kada je jula 2009, američki FBI uhvatio u švercu organa ortodoksnog i bogatog rabina Isaka Rosenbauma, koji je godinama bio deo veoma organizovane mreže za prikupljanje, transport i prodaju organa (a zvanično se predstavljao kao trgovac nekretninama) stvari su jasno izašle na videlo. Njihova mreža za prikupljanje organa je bila u Turskoj, Moldaviji, Ukrajni, Brazilu, Nemačkoj, Južnoj Africi, Filipinima, Kosovu, Kini, Azerbejdžanu i SAD. Prikupljene organa i tkiva su prodavali bogatim Izraelcima ili Jevrejima u SAD.

Zanimljivo je da u srpskim medijima ova afera sa rabinom Rosenbaumom nikada nije pomenuta, baš kao ni Izrael, iako se znalo za krađu organa sa zarobljenih Srba na Kosovu. Čak je i pravnik Dik Marti (izvestilac Saveta Evrope o trgovini organima na Kosovu) naveo u svom izveštaju da su primaoci organa izvađenih sa srpskih žrtava bili Jevreji.

Osećajući se ugroženim zbog ove izjave, bivši albanski premijer Sali Beriša je, kao svoju odbranu zbog očitog saučestvovanja u ovim zločinima, zasnovao na etiketiranju Dika Martija nazivajući ga antisemitom i rasistom. Eto, to je bila odbrana kosovske oslobodilačke vojske-napad na istražioce sa pozivanjem na antisemitizam(!). I pijanom jasno.

 

    Istraživanje o kineskim gulazima

 

Iako je kineska ambasada o svemu ćutala, baš kao i američka vlada, FBI je pokušao da uđe u trag ovoj brokerskoj kineskoj mreži. Tako je FBI svojevremeno otpočeo saradnju sa jednom privatnom kineskom fondacijom u SAD koja istraživala zločine "crvene vlasti" u jednom od četiri najveća komunistička gulaga u kojima su zatvarani protivnici kineske revolucije i terani na prinudni rad.

Bio je to zatvor Laogai kroz koji je prošlo nekih 50 miliona Kineza! Ovaj prinudni rad je donosio novac za brzo rastuću ekonomiju zemlje. Kažnjavanje se tako nije završavalo samo smrću, obično metkom u čelo,već su porodice ubijenog morale i da plate za taj potrošeni metak.

U Kini se i danas na smrt ljudi osuđuju i za lakša krivična dela: za nenasilne pobune ili štrajkove, za uzimanje mita, krađu kreditnih kartica, izbegavanje plaćanja poreza, krađu robe iz kamiona ili krađu voća i povrća. Mnogi politički neistomišljenici su osuđeni na smrt i pogubljeni. Broj ovakvih pogubljenja je u Kini ogroman.

U Kini je samo 1996 u jednoj akciji "protiv organizovanog kriminala" (koju vlada organizuje s vremena na vreme) pogubljeno čak 4000 zatvorenika. Po izveštaju Amnesty International, 1999-te broj pogubljenih je bio 1263.

Laogai je tako vremenom postao prava kompanija za egzekucije i upravo je on bio zatvor iz koga su najviše stizali organi za transplantaciju. Američki Laogai Research Foundation je vodio izvesni Hari Vu.

Hari Vu je tako 1998. godine uspeo da se poveže sa nekoliko ljudi iz brokerske mreže koja je radila u Kvinsu (Njujork) i organizovala ovakve jeftine transplantacije u Kini. Došao je i u kontakt sa jednom klinikom za bubrežne bolesnike u Arubi (švercerski raj na Karibima) gde je uhvatio vezu sa dva Kineza koja su bila spremna da organizuju, ne samo putovanje u Kinu na tarnsplantaciju, već i da prokrijumčare rožnjače (koje se mogu održavati u životu nekoliko nedelja). Laogai Research Foundation otkrio je i kineskog lekara koji s e reklamirao kao broker organa u novinama na kineskom jeziku koje su izlazile u SAD.

Ali, čitava akcija1998. godine je propala kada je ključni svedok u ovoj mreži pobegao iz SAD i odbio da se vrati i svedoči. Tako niko od ovih učesnika nije izveden na sud i ovaj kriminal nije zvanično dokazan. Hari Vu je utvrdio i da su 70 posto bolnica koje skupljaju organe u Kini – vojne bolnice. Novac se deli među onima koji imaju pristup mrtvim telima, pa onda naviše u hijerarhijskoj liniji vlasti, što može da uključi i sudije i tužioce. Vojni oficiri mogu prisustvovati samim pogubljenjima, a imaju i mogućnost da u njima učestvuju.

Kina je u 20 godina izvršila oko 25 000 transplantacija ne praveći razliku od koga potiču organi. Po nekim svedočenjima neka pogubljenja su vršena samo zbog potrebe za određenim organom. Prvo bi osuđeniku na smrt davali anesteziju, kao životinji, i onda bi bili likvidirani metkom u glavu. Kada je bila potrebna jetra ubijani su metkom u glavu, a kada je potrebna rožnjača pucano im je u srce. Korišćena je i smrtonosna injekcija.

Aktivisti ove Fondacije svedočili su i pred Američkim kongresom otkrivajući zločine u Kini, ali najverovatnije ne znajući da je monstruoznu kinesku revoluciju odradila skrivena ruka Zapada i njihova masonerija sa Jejl univerziteta osnivajući upravo u Kini medicinske Jali koledže. Kina jednostavno nije ono što i mi u Srbiji mislio da jeste. Ona je i dalje jedan veliki gulag najjeftinije radne snage i života uopšte.

Ako ste možda bili na izložbi Bodies Revealed održanoj i u Beogradu, koja je izložila leševe Kineza možete je slobodno povezati sa ovim gulazima. To što organizatori izložbe tvrde da su od svakog leša (dok je bio živ) dobili napismeno odobrenje da bude ovako upotrebljen, neka bude stvar vašeg razmišljanja ili vere u istinitost onoga što je na papiru. Ove leševe su za izložbu pripremali zatvorenici.

    A 1.

   Cena bubrega zavisi i od njegove nacionalnosti

Da bolnice mnogo više cene novac od ljudskih života potvrđuju i neke od afera koje su procurile javnost. Tako je najveća privatna južnoafrička bolnica St. Augustus u Durbanu priznala da je primila 342.000 funti od jedne švercerske grupe koja je pokrala bubrege od petoro dece.

Ova bolnica je jedna u lancu bolnica Netcare, koje posluju i u Britaniji. Pomenuta grupa je učestvovala u organizovanom vrbovanju sirotih Brazilaca i Rumuna koji su bili spremni da im prodaju svoje bubrege od 3.000 do 6.000 dolara, a koji su onda transplantirani bogatim Izraelcima u pomenutoj bolnici u Durbanu. Koliko je cena u ovom brokerskom poslu sa organima fleksibilna, vidi se jer je ista grupa od donora iz Izraela otkupljivala bubrege po ceni od 20. 000 dolara, dok su rumunski i brazilski cenjeni manje.

    A 2.

   Tržišna bitka za vladine programe

Ni bolnicama nije lako, jer moraju da se bore da dobiju podršku vlade SAD za ovaj unosan biznis pošto je kongres SAD formirao fondaciju kao mrežu za raspodelu organa (United Network for Organ Sharing ) koja pomaže da bolnice koje imaju hitne slučajeve za transplantaciju mogu da dobiju različite vrste pomoći uključijući i prioritet u dobijanju organa, kao i neku vrstu finansijskog osiguranja u ovom biznisu. Da bi se kvalifikovale za ovaj program bolnice moraju da imaju i ordeđenu kvotu "hitnih pacijenata". Tako su neke od njih pribegle raznim biznis trikovima, o čemu je izvestio i Rojters.

Naime, dve univerzitetske bolnice u Čikagu, (Northwestern Memorial Hospital), platile su kaznu od 115. 000 i 23. 000 dolara, a University of Illinois Hospital je tužena za čak tri miliona dolara, kada je otkrivenmo da su lažno dijagnostikovali pacijente da bi stekle pravo učešća u pomenutom programu.

One su pojedine pacijente predstavljale kao hitne slučajeve i držali ih na intenzivnoj nezi bez potrebe samo da bi izgledali bolesniji. Radilo se o kandidatima za transplantaciju jetre. Kada je u pitanju jetra donora je manje nego što treba, pa blizu 20 000 Amerikanaca sada čeka operaciju, a oko 5000 se obavi svake godine.

   A 3.

   Dr Arči Kalokerinos hranom lečio kardiomiopatiju

Da li su transplantacije srca baš neophodne i mogu li se slabosti srčenog mišića otkloniti jednostavno njihovom boljom ishranom? Pokojni dr Arči Kalokerinos nakadašnji hirurg iz Australije upravo je u ovakvom načinu lečenja kardiomiopatije imao uspeha. Kalokerinos je ranije čuo da je "epidemija" srčanih bolesti u Kini nestala kada je otkriveno da se davanjem selenijuma jača srčani mišić. Takođe je čuo da je bolest srčane slabosti kod ovaca na Novom Zelandu nestala kada je otkriveno da je trava koju su pasle deficitarna u raznim tragovima minerala.

Kada mu je Jedan mlad čovek koji je imao kardomiopatiju – degenerativnu bolest srčanog mišića (koja kada je jako izražena obično znači da je jedina nada za preživljavanje transplantacija) došao kao pacijent na konsultaciju dok je čekao transplantaciju i donora.

Dr Kalokerinos je odlučio da proba nutricionistički da ga ojača. Ništa nije mogao da izgubi pa je počeo da uzima mešavinu raznih vitamina (prirodnih, ne sintetičkih) i minerala (koloidnih): vitamin C, vitamin E, B-grupu vitamina, cink, magnezijum, mangan, selenijum i riblje ulje.

Pacijent je prestao da puši i polako je počeo da poboljšava stanje svoga srca sve dok mu srce nije funkcionisalo sa 80 posto snage od normalnog. I tada je već mogao da vodi normalan miran život. Još jedan stariji pacijent sa teškom kardiomiopatijom koja je nastala brzo tretirao je na isti način. Na prvom rendgenskom snimku je srce bilo ogromno i imalo je veoma velike probleme u radu. Ali, terapija vitaminima i mineralima je dala odlične rezultate što je potvrdio i drugi specijalista kada je ponovo napravio i pregledao snimke srca. Bilo je normalne veličine i dobro je radilo.

Sa ove dve uspešno sanirane kardiomiopatije, Kalokerinos je pokušao da zainteresuje bar nekog od kardiologa, ali je ubrzo shvatio da je to traćenje vremena. Oni bi videli njegove pacijente, uporedili nalaze i snimke, nisu imali objašnjenje zašto je došlo do poboljšanja, ali su i dalje bili neprijateljski raspoloženi prema ovakvoj vrsti terapije.

Narednih nekoliko godina dr Kalokerinos je tretirao još nekoliko pacijenata od kardiomiopatije na isti način i njihovo stanje se drastično poboljšalo. Svestan da nije imao dovoljno pacijenata da bilo šta dokaže ogromnom i moćnom kardio establišmentu svoja iskustva je zato mogao samo da opiše u knjizi "Medicinski pionir 20 veka" (Medical Pioneer of the 20th century)…

Medicinski establišment je nalagao translantaciju i tretman produktima farmaceutskih fabrika. Pošto se od ovoga srce ne može oporaviti, pacijent je do kraja života ovisnik (mušterija) na farmaceutima. I samo to je dobar medicinski biznis. U medicini danas vredi samo novac, a ljudski život ne.

      A 4.

    Kod Kineza je sve najjeftinije, pa i život

Dr Tomas Diflo je bio direktor programa transplantacije bubrega pri "New York University Medical Center", kada su sve više počeli da mu se javljaju pacijenti kojima je transplantiran bubreg i koji su prošli ili kroz lošu operaciju ili nestručan postoperativni tretman. Bili su to uglavnom Amerikanci kineskog porekla i to mlađe žene. Tako je dr Diflo razotkrio da su svi oni dobili bubreg u Kini i to po ceni od 10. 000 za transplantaciju.

Dr Diflo je tako saznao da u Kini postoji već godinama uhodan sistem prikupljanja organa od ogromnog broja osuđenika na smrt. Kinezi koji su živeli u SAD su im bili odlične mušterije. Operacije su, međutim, vršene dosta nestručno, ilegalno, i to je bio razlog zašto je dr Diflo sa ovim svojim saznanjem izašao u javnost.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

Категорије:ШОКАНТНО Ознаке:, , , , , , , , , ,

TRANSATLANTSKO TRŽIŠTE: POVEZANI SUDOVI ZA ISISAVANJE PARA I POROBLJAVANJE EVROPE

11. априла 2013. Коментари су искључени

 

Brak između starice Evrope i obesnog Ujka Sama, o kome se veoma malo piše, ali na čijoj se realizaciji radi punom parom, je brak iz interesa, s jedne strane, i kapitulacija na dobrovoljnoj bazi, sa druge. Ponekada izgleda kao da atlantisti na vlasti, petokolonaši i debelokošci iz Brisela, hoće po svaku cenu da svoje sugrađane pretvore u nove crvenokošce. Jedno je sigurno: kada iz strategijskih razloga svi evropski standardi postanu isti kao američke norme, svet je otišô pod led. Bar ovaj naš, evropski.

          (dopisnik iz Pariza Mile Urošević)

Transatlantska unija tržišta nije ništa drugo nego kreacija jedne velike Amerike, od Kalifornije do Sofije. Na principu štokholmskog sindroma, ovu novu prepravku mondijalističke geografije podržavaju svi zvaničnici propalih evropskih sile u dugovima. I to već odavno. Godinama se već radi u hladu, narodu iza leđa, da bi se tek sredinom prošlog meseca obelodanio, kao fol, neki početak pregovora.

Cela ova komedija je potpomognuta izdresiranim i čak korumpiranim medijima, kao i zlonamernim lobijima u samoj Evropskoj uniji. Najpre su svi ćutali, dok stvar nije oživela, da bi sada navalili da na sva usta hvale ideju unije tržišta kao spasonosno rešenje za krizu.

Uvek će se naći neki dobro plasirani pametnjaković koji će na već isproban način ubediti publiku u sve blagodeti buduće unije. Teorema globalizacije se već odavno opravdava aksiomima o neprikosnovenoj demokratiji i o jednakosti među ljudima. Tra-la-la i bla-bla-bla. Neokolonijalizam ili (kako neko to lepo napisa), SADizam se uvek krije iza slogana "uzvišnih demokratskih vrednosti", koje su sveto pismo mondijalizma.

Sve ovo neodoljivo podseća na ideju više rase iz doba onog prvog Novog svetskog poretka od pre osam decenija, a koji je nestao tek nakon velikog ratnog požara. Zbog sveta toga Transatlantsko tržište može da izgleda, kako je neko primetio: kao neki jalov brak homića: za seks i orgije može i da prođe, al tu nema ni ploda ni poroda. To je samo jedna savremena budalaština, koja nas može odvesti daleko, čak na onaj svet.

Pogotovo ako se zna da se Rusija protivi ovim novim blokovskim podelama, a NATO iz sve snage podržava i opravdava uniju velikim globalnim opasnostima od islama. Utopija o simbiozi dva politički, mentalno i ekonomski potpuno različita sveta prostom narodu se prikazuje kao logična i nasušna potreba da se Zapad ekonomski suprotstavi Kini, Koreji, Indiji, Brazilu i ostalim zemljama u naglom razvoju.

Uz to, unija dve najveće sile sveta je garancija i za demokratiju, koja je religija mondjalizma, ikona u koju se svi kunu i pod čijim okriljem terorišu svet kako im je volja.

Čak ni sam pokojni Džugašvili ne bi našao bolje adute. Kako to lepo zvuči kada neko kaže: "Samo sloga svet spasava!". "Zajedno smo jači!" "Nas i Amera skoro milijarda!" " Uđimo u biznis težak 4 hiljada milijardi dolara, koji zapošljava 250 miliona ljudi sa obe strane Atlantika." Reći će vam sve ovo i zakleti se da će biti posla preko glave, a standard će svima biti američki. Nećemo znati kako da potrošimo tolike pare. Šije mi ga Obama.

Ne treba biti mnogo školovan da bi se shvatilo ko je žrtveni jarac u ovoj modernoj basni-lagariji. Napredak na ovaj način mnogo liči na suptilni povratak u srednji vek, sa socijalnim pravima koja su važila u doba rimske imperije.

Američki liberalizam je pravljen za Ameriku, ali je neuklopljiv u evropsku socijalu, osim kao dominatna sila. Svet nije jedna država u kojoj važi samo jedan zakon, a ni Obama nije Aleksandar Makedonski. On bi da bude veliki brat. Po zakonima koji vladaju s one strane bare, kako u finansijama, energetici, uslužnim delatnostima a pogotovo u sistemu socijalne zaštite, koja je u Americi dupla nula, čovek je samo kupac. Orvel je bio u pravu.

 

    Dugo čuvana tajna

 

Kažu da su najveće prevare uvek strogo poverljive tajne, koje se iznose na videlo tek kada je skoro sve spremno. Sredinom februara Husein Barak Obama je nagovestio početak pregovora sa Evropskom unijom o investicijama, harmonizaciji, reglemontaciji, carini i javnim radovima da bi za tri godine unija postala tužna stvarnost. Projekat transatlantskog tržišta nije nova ideja sadašnjih lidera, nego obelodanjena zavera na kojoj se radi preko dve decenije. Preciznije; od kreacije ujedinjene Evrope i dolaska na vlast loze Bušovih, tate i sina Evropa je trn u oku Ujka Sema. Bez ikakve javne konsultacije građana.

Evropski parlament je usvojio ideju još 2004, ali se o tome gotovo ništa nije znalo u javnosti. Drugovi Baroso i Van Rompej, kao i gospođa Ešton, prave se da nisu imali pojma o tome sve dok specijalna ekipa za razvoj i zapošljavanje pri savetu Evrope, nije dala svoj pristanak za početak pregovora.

Drugim rečima: prvo se dogovore, pa onda pregovaraju. Tako se već zna šta će biti dogovoreno. Pre svega, slobodan pristup na evropsko trežište svim genetski izmenjenim biljkama, kao i pilićima u hloru, govedini sa hormonima i ostali specijalitetima kaubojske kuhinje. Da svi budemo lepi, debeli…

Takođe su na meti sve zaštite ličnih i intimnih podataka koje treba ukinuti kako bi Google, Facebook i Amazon mogli da posluju onako kako njima odgovara. Da bi kapitalistička džungla na asfaltu bila potpuna, ista sloboda se traži i za sanitarne i ekološke norme, koje su, po mišljenju Jenkija, preterano stroge u Evropi.

Agencije za notaciju država su i izmišljene da bi najpre finansijski, potom i ekonomski razbile Evropu, a i kriza je napravljena namerno, da bi se pilula bratske pomoći Amerike lakše progutala, tvrde oni koji su najskeptičniji prema ideji transatlantske unije.

Francuska je posebno zabrinuta zbog socijalne i zdravstvene zaštite koja je na snazi u SAD. Treba naglasiti da su Francuzi bolesno privrženi svojim zakonima o socijalnoj zaštiti, koja je u krvi ostvarena i koja je još uvek najizdašnija na svetu. Francuzi su oduvek Ameriku gledali iz visine i često kritikovali njenu nebrigu o siromašnima. Dilema je šekspirovska. Svako udruživanje sa Jenkijima je nezamislivo a ipak mora da se ostvari. Zbog toga Oland ćuti ko riba.

Doduše, nova ministarka informacija Francuske Nikoleta Brik je šapatom izjavila da unija nije tajna i da se ne priprema iza leđa narodu te da je svako mogao da iznese svoje mišljenje preko formulara na internetu. Ova anketa se nažalost završila par dana kasnije, prvog marta, a da za nju gotovo niko pre toga nije čuo. Šteta. Da je cela afera jedna šana najbolje govori podatak o jednoj nepoželjnoj knjizi.

Francuski politikolog Ricardo Cherenti je napisao knjigu u kojoj detaljno opisuje opasnosti i nelogičnosti buduće unije za slobodnu razmenu sa Amerikom. Svoje delo je poslao svim postojećim medijima. Nijedne nisu objavile ni slovo. Možda zbog poštovanja prema vlastima.

Ali je i opozicija ostala nema! Njima verovatno ova ideja unije odgovara. Oni su je i smislili dok su bili na vlasti a oni imaju i šta da ulože u novi bankarski poredak koji je na vidiku.

Ipak najčudniji je stav Marine Le Pen. Za divno čudo sve jača partija ekstremne desnice se sve manje izjašnjava na ovu temu. Možda smatraju da će nova pravila unije na američki način, zaustaviti priliv stranaca. Amerika je poznata kao protekcionistička država.

Nacionalistima je to najvažnija stavka. Jedino se ekstremna levica na čelu sa Žan Lukom Melanšonom , gromoglasno oglasila. Najveći deo komentara ovoga teksta je upravo skinut sa raznih intervencija tog levičarskog kandidata na poslednjim predsedničkim izborima.

 

    Koska je bačena

 

Dugo nismo mogli da shvatimo o čemu se zapravo radi u evropskoj politici. Nije nam bilo jasno kada i kako je iz čista mira nastala ovolika kriza. Sada stvari postaju malo jasnije, i dugo čuvana tajna polako izlazi na videlo. Amerika je godinama štelovala Evropu, izmišljala kojekakva bodovanja i ocenjivanja, gurala Evropu u dugove da bi sada mogla da joj pruži ruku i povuče je u svoju igru.

Ako više ništa ne možemo da uradimo, sada bar znamo o čemu se radi i zbog koga smo pali na ovako niske grane. Francuska je već uveliko ekonomski rob najvećih svetskih prevaranata, tvrde. Kao dokaz iznose da su državne granice odavno izbrisane, pa je bivša država slobode sada samo jedna od pokrajina novog svetskog poretka.

Već 40 godina Francuska nema pravo na štampanje novca da bi se sprečila inflacija. Zakon poznat kao Rotšild-Pompidu. Tako je počelo prezaduživanje koje je danas skoro 1.700 milijardi evra. Od kreacije evra država nema prava ni na svoju centralnu banku.

Čak ni pariska berza nije francuska, jer ju je otkupio New York Exchange, pa je sada američka. Zlatne rezerve su prodate za vreme Sarkozija, da bi spasio dolar, dok sami Amerikanci u to spasavanje nisu uložili ni karat svoga zlata.

Nijedna zemlja Evrope više nije nezavisna, pa ne može ni sopstveni budžet da izglasa bez odobrenja Brisela i onih koji se kriju iza ove autoritativne organizacije.

Sve ovo je dovelo do toga da je celokupna francuska baština rasprodata ili je na putu da se otuđi. Amerikanci, Arapi i Kinezi se otimaju oko najpoznatijih brendova i najlepših delova ove prelepe države.

Atlantisti od Evrope prave Tunguziju, a od Francuske Nedođiju. Čak i nakon referenduma, koji se završio odbijanjem većine Francuza da se potpiše Lisabonski sporazum, tadašnji predsednik Sarkozi je ignorisao mišljenje naroda i potpisao papir koji, između ostalog, poništava i pravo na veto.

Sve je znači još tada bilo u planu, jer ako je zabranjen veto, niko ne može da se suprotstavi ulasku Evrope u Ameriku. Kao dokaz da je anšlus isplaniran pre 1992. godine, navodi se postojanje lobi organizacije, Transatlantic Policy Network, koja je oformirana (kao slučajno) u isto vreme kada je potpisan Mastrihtski ugovor.

Zvanični zadatak ovog lobija je prikupljanje podataka i definicija budućih odnosa Evropske unije i američkog tržišta. Nezvanično nam verovatno rade o glavi ili bar o džepovima. Nakon zajedničkog tržišta logično treba da dođe zajednička valuta, pa ustav i granice i ko zna šta još zajedničko koje neće biti evropsko a još manje francusko, tvrde opozicionari američkog plana za bratstvo i jedinstvo bez granica. Koska je bačena u ovom ratu bez rata. Rubikon se danas zove Atlantik a novi Cezar je čovek u senci.

 

    Ko je čovek vredan 5000 milijardi

 

Treba znati da je, iako malo poznata,TPN vrlo uticajna mafija koja je zvanično i legalno predstavljena u Briselu preko svoje filijale EPC (European Policy Centre). Ovu fondaciju vodi finasijski Atila i jedan od najžešćih vladara iz senke, Irac Peter Sutherland o kome smo već pisali u Tabloidu.

Sama organizacija Transatlantic Policy Network je jedna virtualna svetska hidra koja je pustila svoje pipke s obe strane okeana i zapošljava poznate glave američkog kongresa i uticajne face evropskog parlamenta. Najuticajniji je svakako sam Predsednik EPC-a, Peter Sutherland.

Njegova vizit-karta mora da je bar u formatu A4. Prosudite. Pre nego sto je postao čovek koji treba da Evropu žednu prevede preko Atlanskog okeana, gospodin Sutherland je bio predsednik čuvenog finansijskog giganta Goldman Sachs International, još od 1995.

Ova firma se neslavno proslavila kao kapisla svetske finansijske krize. Naravno nikome ne smeta to što su svi stručnjaci za propast sveta uspeli da se plasiraju na sva strategijski važna mesta svetske ekonomije; od predsednika evropske banke do bivšeg italijanskog premijera kao i sadašnjeg predsednika EPC, sve je to ista škola.

Osim što je član Trilaterale (2001-2010) , mali meca Peter Sutherland je takođe radio i kao član upravnog komiteta grupe Bilderberg a bio je i director čuvene banke Royal Bank of Scotland, tek da se ne dosađuje.

Od 1985. do 1989, radi kao komesar u Briselu gde je zadužen za regulisanje makro tržišne konkurencije. Nakon briselskog mandata od 1989 do 1993, šljaka kao diša Allied Irish Banke, dok čeka da se isprazni neko bolje mesto. Kad je odradio banku, postao je glavni šef svetske trgovinske organizacije General Agreement on Tariffs and Trade ili skraćeno GATT, a direktor svetske komercijalne organizacije, the World Trade Organization, WTO bio je od 1993 do 1995. godine.

Predsednik British Petroleuma, firme za bušenje morskog dna, bio je od 1997-2009, pre nego što je BP zagadio Meksički zaliv. Ali ni to nije sve. Pošto dan ima 24 sata, a kako bogatom nikad dosta, Peter Suterland je tako našao vremena da svoju mudrost i energiju iznajmi za debele pare firmama Investor AB i Ericsson. Vredan čovek. Jer, dok vi spavate ispred TVa ili roštiljate po vikendicama, gosn’ Peter razbija glavu i pravi pare u svojoj start-up kompaniji Alibaba.

I dok se milioni ljudi sa diplomama žale kako ne mogu da se zaposle ni kao noćni čuvari, naš mali meca je ubo šljaku visokog savetnika za harmonizaciju normi i zakona koji nas uskoro očekuju kao jedini važeći u celoj Evropi.

Pa i za nas, naravno, pod uslovom da se zapevanja i naricanje naših državnika ispred zatvorenih vrata EU, ne završe prosipanjem lavora kroz prozor, već da nas kao saučesnike, u neko dogledno vreme prime u svoju mafiju.

Poznati senator Garry Littman, koji je i potpredsednik Američke privredne komore za Evropu i Aziju, kaže da je najvažnije da se ujednače radne i socijalne konvencije i tržišne zakonske odredbe koja su po njemu isuviše različita u ovom momentu i lud vidi šta to znači.

Profesor Hamilton sa Univerziteta John Hopkins, sa svoje strane tvrdi da bi incijativa Angele Merkel transatlansku ekonomiju stavila na čelo globalizacije kako bi se sprečilo Evropsko-Američko rivalstvo na tržištima kao što su Kina, Indija, Koreja i ostale zemlje u razvoju. Merkelova smatra kreiranje jedinstvenog transatlanskog tržišta najbitnijom reformom svog mandata. Ne toliko zbog trgovine koja sačinjava samo 20% transatlanske privrede već zbog slobodnih investicija koje predstavljaju glavninu dogovora.Sa svoje strane američki senat je već prihvatio rezoluciju kojom se odobrava koncept jedinstvenog transatlanskog tržišta i to jednoglasno. Čudno bi bilo da je drugačije.

 

Ljudska prava, dobar vic

 

Utopisti tvrde da plan aneksije Evrope može da se spreči pod uslovom da narodi EU shvati pravu opasnost koju im činovnici i plaćenici mondijalizma predstavljaju kao blagodet i ako na sledećim evropskim izborima 2014. godine glasno i jasno kažu ne pobornicima predaje kontinenta bez zrna baruta.

Sledeći sastav Evropskog Parlamenta ne bi smeo da bude kao ovaj, predstavnika nezasitih svetskih bankara i korumpiranih finansijskih lobija , već mora da štiti interese svojih članica, slobodnih država koje su dobrovoljno i sa poverenjem ušle u sastav unije.

Ovo proklamiraju pobornici otpora prema transatlanskom paktu. Na meti su takođe i tajni fondovi unije, milionske sume koje je Brisel odvojio za borbu protiv evroskeptika, kojih je sve više u samoj EU. Na meti su pre svega neukrotivi Internet kao i nezavisne medije: novine i izdavačke kuće politički nepodobne. Unija više nikoga ne privlači, sem onih koje ona hlebom i kavijarom hrani i onih koji još nisu kušali gorki briselski lebac.

Poznati francuski intelektualac i bivši vladin savetnik, Raymond Soubie, javno se čudi da još uvek nije izbio neki veliki rat. Razloga za ovakvo čuđenje ima dosta a glavni je neverovatna prezaduženost svih država sveta. Francuski, Italijanski pa čak i Nemački dugovi su ogromni. Amerika sama duguje preko 14. 000 milijardi!!! Dug koji kao prva sila sveta nema nameru da ikada vrati. Kratko, jasno!

Ne bi se ni bilo koja druga država potčinila kojekakvim špekulantima da ima snagu u megatonama koju imaju SAD i da vlada svetom već više od sto godina . I malo dete zna da u pregovorima jakih sa slabima, sila zakon ne moli.

Ona ima svoj zakonik, još pre dušanovog. Danas velike sile idu na kvarnjaka, đonom direkt u donji veš.

Ne kriju svoje kvarne planove. Uskoro će unija postati samo jedan evroatlanski blok integrisan u mehanizam globalnog sela i svaka nacionalna struktura biće smlevena i progutana od strane transatlanske federacije.

Kada se opljačkaju zemlje u razvoju, koje će sa svoje strane da zaviju u crno sve svoje štediše, dolazi na red konkretna reorganizacija tržišta putem pametnih bombi sa 10. 000 metara visine dok na zemlji nastupa peta kolona koja treba da završi posao. Uvek isti scenario u svim kaubojskim filmovima. Dasa vadi kolt, blagajnik vadi pare i nema više diskusije.

Irak, Libija, Obala Slonovače, Egipat i ostale zemlje u razvoju su moderne ilustracije ovog klasičnog scenarija. Razna arapska proleća, narandžaste i somotske revolucije nemaju drugog povoda niti preciznijeg objašnjenja od puste želje silnika da dođu jeftino do skupih resursa i da žive na grbači malih naroda. I kada vam opet neko bude pričao o ljudskim pravima, reci te da mu je dobar vic, ali da nije smešan jer u toj igri često bude puno ljudskih leševa.

 

© Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

Категорије:Некатегоризовано Ознаке:, , , , , , , , , , ,

SRBIJA I PROPUŠTENI ČASOVI ISTORIJE: ENGLEZI SU UVEK IMALI INTERESE, A SRBIJA OPET OD DRVETA NE VIDI ŠUMU

10. априла 2013. Коментари су искључени

 

Iz dokumenata do kojih je u Londonu došao naš poznati istoričar, dr. Dragoljub Živojinović, a koji govore da je u Prvom svetskom ratu Engleska sve činila da Srbi potpuno nestanu, objavljeno je obimno delo ,,Nevoljni ratnici, velike sile i Solunski front". U ovom delu se govori o angloameričkoj nameri, kao našim tobožnjim saveznicima, da tek stvorenu Jugoslaviju rasparčaju u čemu su i uspeli.

        Dragoljub Živojinović

Druga antisrpska varijanta kojom su raspolagali Britanci je bio Austro-slavizam, za koji su se zalagali "otac engleske balkanistike" R. Siton-Vatson (Robert William Seton-Watson) i publicista Vikam Stid (Henry Wickham Steed).

Ta dva "eksperta" su predlagala uoči prvog svetskog rata unutrašnju reformu Austro- Ugarske imperije kojom bi se omogućilo obrazovanje federalne južno-slovenske jedinice pod hegemonijom Zagreba, sa ulogom anti-ruske katoličke tvrđave i karike novog engleskog poretka na Balkanu.

Sa čelnih položaja u Odeljenju za neprijateljsku propagandu, osnovanog na inicijativi lorda Norfklifa (Northcliffe) 1917, Siton-Vatson i Stid su kritikovali "krfske" obrise buduće Jugoslavije, nazirući u njima zamenu za veliku Srbiju ili "srpsku imperiju". Za ta dva strasna pobornika "jugoslovenske ideje", srpska alternativa modelu "hrvatske Jugoslavije do Drine"je značila "trijumf orijentalne ideje nad Zapadnom". Englezi su pristupili mirovnoj konferenciji sa skrivenim antisrpkim predrasudama i sa namerom da poprave situaciju u svoju korist kroz pregovore.

Zauzimali su stav da Jugoslavija mora biti decentralizovana i federalna i upozoravali su da će Federacija sastavljena od samih Srba, Hrvata i Slovenaca ići na ruku srpskoj hegemoniji. Pri čemu su hteli podeliti srpski etnički prostor na autonomnu Makedoniju i Crnu Goru. Lične veze između Stida, Siton-Vatsona, engleskih i američkih delegata su bile od krupnog značaja za dalji tok anglo-saksonske politike naspram Srbije, s obzirom da su svi pripadali Grupe Okruglog stola.

Idejni tvorac i osnivač Grupe Okruglog stola (Round table) bio je engleski milioner Sesil Rods (Cecil Rhodes), čiji se životni ideal sastojao u "unapređenju britanske imperije i postavljanju celog necivilizovanog sveta pod njenu upravu, ujedinjenje anglo-saksonske rase u jednu imperiju". Grupe okruglog stola su okupljale imperijalne elite odane toj ideji. Američki ogranak su osnovale velike prekookeanske dinastije, vezane porodičnim ili poslovnim vezama za britansku oligarhiju, među kojima su se isticale porodice Morgan, Rokfeler ili Karnegi.

Kako bi orijentisali tok svetske politike u skladu sa svojim "idealom" zamislili su da osnuju paradržavne organizacije za dugoročno planiranje spoljne politike. Engleski i američki delegati na Versajskoj konferenciji za mir, koji su većinom pripadali Okruglom stolu, su se dogovorili da osnuju Kraljevski institut za međunarodne poslove (RIIA) u Engleskoj i Savet za spoljne odnose (CFR) u SAD.

Monopolom nad spoljnom politikom svojih država ta društva bi postepeno stvorila uslove za anglo-američko sadejstvo u međunarodnoj politici. Radilo se u stvari o "jedinstvenoj anglo-američkoj organizaciji za proučavanje i dugoročno planiranje spoljne politike". Anglo-saksonska mesijanska ideja sadržana u ideologiji te vladajuće metastrukture Zapada, utemeljena na veri u superiornost anglo-saksonske rase i na socijal-darvinističkom svetonazoru, osporavala je slovenskim narodima subjektivnu ulogu u svetskoj politici i nipodaštavala je njihova civilizacijska dostignuća.

 

     Angloamerički projekat protiv "srpske hegemonije"

 

U međuratnom periodu, uticajne ličnosti pripadajući društvu Okruglog stola i Kraljevskom institutu za međunarodne poslove su vodile neprekidnu kampanju razobličavanja "velikosrpske hegemonije" i tražile teritorijalno i konstitucionalno preustrojstvo Jugoslavije. Primerice, novinski magnat Lord Rotermer (Rothermere), brat lorda Norfklifa, čuven po svojim simpatijama prema fašističkim režimima, zahtevao je preko svojih glasila proširenje Mađarske državne teritorije na račun Srbije i osnivanje autonomne Hrvatske uvećane za celu Dalmaciju sa Bokom kotorskom.

U dublje namere ovih zahteva nije teško prozreti: tražilo se od Srba ni manje ni više nego da predaju jadransku obalu i Dunav katoličkim činiocima kako bi se stvorio antiruski morski mostobran i zaprečio put izlaska na more pravoslavnoj regionalnoj sili. Računajući na podršku engleskih prijatelja Hrvatske, vođa Seljačke stranke Vlatko Maček, predložio je 1932. godine da Hrvatska, Srbija, Crna Gora, Makedonija i BiH potpišu federalni ugovor.

Očito je da se radilo o probnom balonu sa namerom da se "napipa" puls srpske politike i proveri njen stepen popustljivosti po teritorijalnom i nacionalnom pitanju.

Posle ubistva kralja Aleksandra u Marselju i naglog zaokreta u francuskoj stranoj politici, Velika Britanija je počela da se zvanično opredeljuje u korist federalnog prekomponovanja Jugoslavije i osnivanja federalnih jedinica Bosne i Hercegovine, Vojvodine.

Tajnim kanalima je podržavala hrvatski secesionizam. Radovi Mark Aronsa i Džon Loftusa su utvrdili da je njena obaveštajna služba držala na platnom spisku više čelnih Ijudi ustaškog pokreta. Na Crnu Goru i Makedoniju, britanska politika je gledala kao na posebne zemlje, van okvira Srbije. Ti predratni stavovi su nesumnjivo uticali na britansku politiku prema Jugoslovenskoj vladi u izbeglištvu i četničkom pokretu.

Može se zamisliti kakav je utisak ostavio na čelnike Forin Ofisa, u većini slučajeva katolike sa prohrvatskim simpatijama (prema Mek Linu), pan-srpski "Ravnogorski nacionalni program" ili Moljevićev projekat "Homogene Srbije", sastavljen u junu mesecu 1941. godine, gde se jasno nagoveštava da "Srbi moraju imati hegemoniju na Balkanu, a da imaju hegemoniju na Balkanu, moraju prethodno imati hegemoniju u Jugoslaviji".

Kontra mere su munjevito preduzete kako bi se onemogućilo "osnivanje takve pravoslavne tvrđave na Balkanu. Već u leto 1941, Čerčil je pozvao predsednika Ruzvelta da usvoji zajedničku "anglo-američku izjavu o obnavljanju Jugoslavije na principima autonomije i jedinstva jugoslovenskih naroda".

Dakle, samo mesec dana nakon pojave Moljevićevog plana Britanci su odredili zajedničku "platformu" sa Amerikom o federalizaciji Jugoslavije. Britanci su obezbedili svom igraču Titu, vojnu i političku legitimnost sa namerom da spreče Srbe da oblikuju posleratni poredak povoljan svojim nacionalnim interesima. Osporavanje sprskog prava na samoopredeljenje je bila poenta te strategije.

 

       Englezi kroje mapu

 

Ser Evlin Vudvord (Woodward) je primetio da kada bi njegova vlada podržala Mihajlovića, usvojila bi liniju naklonjenu pan-srpskim zamislima o budućnosti Jugoslavije. Po zapažanju Natalije Naročničke "bilo kakva manifestacija srpskih ujediniteljskih nacionalnih težnji poslije "Načertanija" llije Garašanina iz 1844…predstavlja strašilo za zapadnu Evropu."

Nasuprot bezbroju kritika izrečenih na račun "velikosrpskih" težnji, britanska zvanična politika nikada nije stavila nikakav prigovor na avnojevske odluke o posleratnom teritorijalnom ustrojstvu, ni na dogovor Tita i Šubašića o budućoj podeli Srbije na više pokrajina i republika.

Da li je uopšte moglo biti drugačije, s obzirom da je Brozovo novo federalno ustrojstvo potpuno odgovaralo engleskim interesima? Prevagu su opet odneli geopolitički kriteriji kada je došao čas da se zvanično uskrati podrška četničkom pokretu.

Brigadir Ficroj Meklin (MacLean), šef britanske misije pri Titovom štabu je zaključio u memorandumu poslatom Idenu (Eden): "…Što se tiče generala Mihajlovića on je veliko-Srbin i reakcionar. U tim uslovima, Velika Britanija nema više interesa da podržava njegov pokret".

Državotvorni program Ravnogorskog pokreta je smetao Forin Ofisu (Foreign Office) pri planovima o osnivanju prašine državica na tlu Jugoslavije, koje bi mogle kasnije da se uklope u šire federacije. Može li se još sumnjati u tvrdnju velikog engleskog istoričara A.J.P Tejlora da je "izgradnja Tita bila čisto engleska avantura"?

Teritorijalni potkomitet Savetodavnog odbora za posleratnu spoljnu politiku, osnovan 1942 godine na inicijativu predsednika Ruzvelta i Državnog sekretara Kordel Hala, doneo je u oktobru 1942. godine predlog o stvaranju istočnoevropske federacije i podunavske federacije, sa ulogom tampon zone između Rusije i Nemačke, pod anglo-američkim okriljem. Radilo se o ad hoc strukturi, osnovanoj po modelu projekta za "studije o ratu i miru" Saveta za spoljne odnose i sastavljenoj od istih članova.

Teritorijalni ogranak, na čijem se čelu nalazio geograf Izaja Bouman (Bowman), morao je raditi pod velom tajne "s obzirom da su teritorijalni problemi naroda i zemalja bili eksplozivni" i bavio se izučavanjem scenarija prekrajanja poratne Evrope, posebno njenog istočnog dela i Balkana. Na otvorenim sednicama pozvani su bili da učestvuju predstavnici "vlada u egzilu" sa prostora Sovjetskog saveza i Jugoslavije, kao i nadvojvoda Oto Habsburški.

Jezgro savetodavnog odbora su činili Majron Tejlor (Myron Taylor), jedan od vrhovnih članova Saveta i lični predstavnik predsednika Ruzvelta pri Vatikanu, zatim državni sekretar Kordel Hal (Cordell Hull) i Norman Dejvis (Davis), Ruzveltov opunomoćeni ambasador i predsednik Saveta za spoljne odnose. Ruzvelt, koji je bio u stalnom kontaktu sa Kudenhov-Kalergijem i Oto Habzburškim, je poslao 1943. godine kardinala Špelmana da pregovara sa Svetom stolicom o perspektivama organizovanja podunavske federacije, u čiji bi sastav ušle Slovenija i Hrvatska do Drine.

U Americi, struja na čijem se čelu se nalazio Majron Tejlor, branila je posleratnu opciju povratka habzburške loze na presto obnovljene Mitelevropske federacije.

Sin Vinstona Čerčila, Randolf, je uveravao svoje hrvatske prijatelje na Topuskom kongresu da će federalna Jugoslavija biti kratkog veka i da će se posle njenog raspada teritorije do Drine uključiti u podunavsku federaciju katoličkih država, naglašavajući da "sve što se proteže do Drine mora biti Evropsko…".

Generalni sekretar Hrvatske seljačke stranke, dr. Krnjević, toliko je bio uveren u tranzitni karakter Jugoslovenske federacije da je na proslavi pedesete godišnjice osnivanja stranke (1954) izneo plan o podeli zemlje na šest nezavisnih država u granicama administrativnih republika koje bi se kasnije integrisale u podunavsku federaciju.

Autor izveštaja o skupu, američki obaveštajac, je zabeležio da "…pošto dr Krnjević održava odlične odnose sa Engleskom, može se pretpostaviti da su britanski planovi što se tiče Jugoslavije manje više isti" ali da će to ostati pusti snovi pošto se zapadni političari protive razgradnji Jugoslavije "sve dok se održi Titov režim".

 

       Etnički odbori pod kontrolom američkog kardinala

 

Napredak Crvene armije do srca Evrope je naterao zapadne saveznike da odlože planove o katoličkom "intermarijumu" za pogodnija vremena. Osnivanje centralno-evropskog federalnog kluba, 1944. godine u Londonu, čije su posleratne vođe bile Miha Krek i Vlatko Maček, dokazuje, ako je potrebno, da se Englezi nisu pomirili sa sudbinom i da su nastavljali da kuju planove o katoličkom fašističkom bloku na Istoku Evrope.

Engleska tajna služba MI6, u stalnom dosluhu sa Vatikanom, obrazovala je i držala na uzdi niz organizacija sličnih Federalnom klubu, kao što su bili blok antiboljševičkih nacija, Slovenska konfederacija, koja je težila spajanju Ukrajinu i Bjelorusiju sa Poljskom, Seljačka internacionala, u kojoj opet nailazimo na Mihu Kreka i Mačeka, Internacionala Slobode, Prometejska Liga, Frakcija Abramčik.

U njihove redove su masovno stupali vođe fašističkih i separatističkih istočno- evropskih pokreta prebeglih na Zapad zahvaljujući "pacovskim kanalima" Vatikana, Velike Britanije i Amerike. Te organizacije su funkcionisale po sistemu "komunikacionih sudova". Razlike u strateškim ciljevima su bile neznatne a članstvo im je često bilo zajedničko.

Uzgred budi rečeno, za američke i engleske tajne službe od posebnog interesa je bilo regrutovanje vođa secesionističkih manjina sa prostora Sovjetskog saveza i "stručnjaka" za etnička pitanja, poput istraživača Vanze (Wansee) Instituta, zaduženih od strane SD-a (tajna služba SS-a) za studije prostornog rasporeda i brojčanog stanja etničkih grupa na području istočne Evrope i Sovjetskog saveza.

Posleratni Evro-Azijski institut i Institut za studije Sovjetskog Saveza, sa sedištem u Minhenu, takođe su se bavili pitanjem manjina u Rusiji, za šta su koristili iskustva bivših nacista. Izveštaje su dostavljali svome nalogodavcu i "dobrotvoru" CIA-i.

Krajem četrdesetih godina, sve gore navedene organizacije su se stopile u radikalni blok antiboljševičkih nacija i prešle pod nadležnost američkih obaveštajnih struktura, što je bilo u skladu sa vodećom ulogom SAD-a u Hladnom ratu protiv Rusije.

Od "organizacije namenjene federisanju svih neruskih manjina koje su se stavile u službu Trećeg rajha" BAN se pretvorila posle rata u krovnu organizaciju svih istočno-evropskih fašističkih pokreta, poput Hlinkine garde, Ustaša, galicijskih nacista itd…

Hrvate su predstavljali u BAN-u Stjepan Hefer, Anton Bonifacić, Dinko Šakić i Ivan Jelić.

Za operativnu kontrolu BAN-a i ostalih "oslobodilačkih grupa" bio je zadužen Biro političke koordinacije, tajno odeljenje ministarstva Spoljnih poslova odgovornog za organizaciju "specijalnih operacija" i za planifikaciju dugoročne Američke politike u svetu.

Direktor Biroa za političku koordinaciju poslovni advokat Frenk Vizner (Wisner), je dobio od američke vlade zeleno svetlo za regrutovanje istočnoevropskih izbeglica sa anti-komunističkim pedigreom i za njihovu političku obuku i organizaciju na tlu Sjedinjenih država. Na tom posluje radio sa svojim prijateljem Alenom Delsom (Dulles), koji će 1952. godine, primiti funkciju direktora CIA-e.

Kao advokati velikih bankarskih kuća, bili su usko povezani sa poslovnim krugovima Vol Strita i sa Savetom za spoljne odnose. Američka vlada je usvojila, na predlog Biroa političke koordinacije, akcioni plan protiv Rusije i njenih satelita kroz niz direktiva Saveta nacionalne bezbednosti (NSC).

Direktiva NSC 10/2 1948 godine je davala široka ovlašćenja tajnim službama za preduzimanje subverzivnih akcija na tlu Rusije posredstvom "oslobodilačkih grupa" (Blowback, str. 102) Te iste godine, Savet nacionalne bezbednosti je usvojio program finansijske i druge pomoći "oslobodilačkim pokretima" poreklom iz Istočne Evrope.

Ključnu smernicu Američke strane politike spram Rusije predstavljala je direktiva NSC 20/1 od avgusta 1948. godine, koja izričito glasi "Mi moramo imati automatske garancije koje obezbeđuju da čak i nekomunistički te nominalno prijateljski režim; a) ne raspolaže ubuduće nikakvom vojnom moći, b) u ekonomskim odnosima da silno zavisi od spoljnog sveta, c) da nema ozbiljnu vlast nad glavnim nacionalnim manjinama, d) da ne uspostavi ništa nalik na gvozdenu zavesu".

Biro za političku koordinaciju je ovlašćen rezolucijom NSC/20 da stvara Američki odbor za oslobađanje naroda Rusije, u čiji sastav su ušli "legitimni predstavnici" manjina sa područja ruske republike. Na temeljima te rezolucije je izniklo je niz "oslobodilačkih" grupa poput Krstaškog pokreta za slobodu (Crusade for Liberty) čiji program preporučuje "razbijanje federalnih komunističkih država po republičkim i etničkim šavovima" i "oslobađanje malih pokorenih nacija istočne Evrope". Među važnije pokrete te vrste spadao je Sabor porobljenih evropskih nacija.

U pitanju je udruženje "etničkih odbora" naroda i narodnosti poreklom iz zemalja komunističkog bloka. Američka vlada se odnosila prema etničkim odborima kao da se radilo o "vladama u izbeglištvu", mada su se njihove vođe istakli za vreme rata kao saradnici nacista. Sabor je svake godine proslavljao Dan porobljenih nacija u prisustvu "američkog pape", kardinala Frencisa Spelmana.

Na predlog "Sabora", Kongres SAD je usvojio 1959. godine rezoluciju PL 86-90 "o porobljenim nacijama" koja je se zalagala za razgradnju Sovjetskog Saveza i Rusije i osnivanje nezavisnih država "Kazakije i Idel-Urala".

Ova rezolucija je pod Reganovom administracijom "vlada u izbeglištvu" i "etničkih odbora" dostigla moć i svoj vrhunac.

Uviđajući da su Titu odbrojani dani, Zapad je 1977. godine postavio na dnevni red pitanje "budućnosti Jugoslavije". Naziralo se da će posle Titove smrti doći do promena ustavnog poretka i urušavanja dotadašnjih nacionalnih ravnoteža u korist srpskog faktora…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

Категорије:ШОКАНТНО Ознаке:, , , , , , ,

AP VOJVODINA: TAJNI PLANOVI VOJVOĐANSKOG RUKOVODSTVA

9. априла 2013. Коментари су искључени

 

Mada je srpsko rukovodstvo sprečilo dalju eksploataciju državnih para iz pokrajinskog Fonda za razvoj, preko koga su tajkuni plaćali reket Bojanu Pajtiću i vojvođanskoj političkoj eliti, mnogi pokrajinski sekretari već sada vide sebe kao ministre u budućoj vladi neke separatističke pseudodržave.

          Arpad Nađ

SEDNICA SKUPSTINE VOJVODINE

 

Bojan Pajtić i Dušan Bajatović u tajnom dogovoru formiraju paralelnu službu bezbednosti koja treba u Vojvodini da bude pandan bezbednosno informativnoj agenciji (BIA). Traje tajni dogovor Bojana Pajtića, Dušana Bajatovića i Dragoslava Petrovića da po svaku cenu i u najkraćem roku moraju da zatresu političku situaciju u Vojvodini dok se srpsko rukovodstvo na čelu sa Tomom Nikolićem i Ivicom Dačićem bavi sa Kosovom.

Paralelna služba bezbednosti na čelu sa bivšim načelnikom BIA Sašom Vukadinovićem naveliko radi na vrbovanju kadrova bivše pokrajinske DB, a u svemu tome im jako smeta i ometa ih u ostvarenju ciljeva načelnik BIA za Vojvodinu, Aleksandar Gak.

Bajatović namerno radi na rušenju ugleda SPS-a u Vojvodini, tako sto se nekontrolisano i čobanski bahato ponaša na javnim mestima, gde pijanči gotovo svake noći, i muzici ostavlja od 2.000 – 3.000 evra, a posebno se razmeće u lokalima autonomaških tajkuna. Bajatović je inače bez dozvole zaposlio u Srbijagasu oko 260 ljudi…

Kako bi zaposlio sve te ljude, on je morao da osniva nove sektore i to bez bilo kakve dozvole Upravnog odbora "Srbijagasa" i Ministarstva energetike.

Većina tih ljudi su bliski Bajatoviću. Samostalno je formirao Sektor unutrašnje kontrole, koji je poverio tim ljudima. Generalni direktor "Srbijagasa" nije štedeo ni kada su u pitanju ugovori o delu, po kojima neki primaju 125.000 mesečno.

Ako se uzme u obzir njegova plata u Srbijagasu od 17.000 evra mesečno i direktorska plata u okviru Banke za prinudnu naplatu kod građana od 6.000 evra mesečno i ovih 260 koji su zaposleni bez dozvole po Bajatovićevoj tarifi od 8000-13.000 evra, onda je jasno zašto ovaj pajac i pijani noćni cirkuzant sa podbulim licem banči svake noći do zore bez ženske pratnje, uzvikujući parole za neupućene budale i gladnu sirotinju željnu jeftinog pozorišta koje pruža ova država.

Bič Bajatovićevog lošeg ponašanja osetilo je rukovodstvo SPS-a u Bačkoj Palanci i Beočinu, gde su izbačeni iz vlasti tako da opštinski odbori smatraju da je glavni krivac za ovakvo stanje "čobansko ponašanje predsednika pokrajinskog odbora SPS-a Dušana Bajatovića"!

Bojan Pajtić i Dusan Bajatović ubrzano rade po zadatku strane službe da se Vojvodina što pre odvoji od Srbije – gde Pajtić i Bajatović otvoreno nude po 2.700 evra svakom građaninu koji glasa za otcepljenje Vojvodine.

Strukture vlasti, odnosno službe u Srbiji su pronašle način i modalitete kako su vađene pare iz pokrajinskog Fonda za razvoj, kao i tajnog fonda u koji su Borovica, Matijević, Kostić, Gajić i ostali uplaćivali reket Bojanu Pajtiću i Dušanu Bajatoviću za separatizam.

Bajatović se svakodnevno hvali najužem rukovodstvu pokrajinskog odbora SPS-a da Ivica Dačić ne može da ga smeni, jer on sada kao bogat čovek može sve da izlobira i isfinansira pa i da dobije mesto predsednika SPS-a Srbije. Pokrajinski sekretari koji sebe vide kao ministre u budućoj pokrajinskoj vladi, javno komentarišu po gradu da Pajtić naređuje Saši Vukadinoviću da formira dosije za sve po njega opasne građane Vojvodine koji ugrožavaju njegovu separatističku koncepciju.

Da je srpsko rukovodstvo shvatilo ozbiljno situaciju, bio je pravi potez što je ukinuta Razvojna banka Vojvodine koja je služila isključivo za pljačku od strane Bojana Pajtića, Dušana Elezovića i Dušana Bajatovića sa njihovim tajkunima poput Borovice, Gajića, Matijevića, Ace "Dijagonale" i ostalih.

Ta banka je bila nepresušni rezervoar odakle su pomenuti crpili sredstva za lično bogaćenje i ostvarivanje svoje separatističke koncepcije koja je uključivala i stvaranje tajne armije.

Supruga Bojana Pajtića, Vesna Bolidovski, na kolegijumu Kliničkog centra Vojvodine sve čescće se žali direktoru Draganu Draškoviću da u zadnje vreme ne može da prepozna svog supruga koji je ogrezao u mržnji prema Draganu Đilasu u kome on vidi svog suparnika i tvrdi kako Bojan Pajtić traži način kako pod hitno da otera Gorana Ješića iz pokrajinske Vlade i DS-a.

Ješić je to shvatio, i žali se, po pričanju njegove majke, saradnicima u Inđiji da je jako pogrešio što je otišao da podrži Bojana Pajtića, jer tek sada vidi kakva je Pajtićeva koncepcija, i zašto ga je on pozvao i postavio na mesto potpredsednika Izvršnog veća Vojvodine.

Saša Vukadinović neumorno radi na formiranju dosijea svih pokrajinskih sekretara, pa je od Pajtića zahtevao da mu se omogući nabavka opreme za tajno snimanje i prisluškivanje, tako da je već obavio kontakte sa kompanijama i agencijama koje se bave tom delatnošću, na osnovu svojih ranijih veza dok je prisluškivao pojedince iz sadašnje vlasti Srbije po naređenju Borisa Tadića.

I njegov komentar je da se oseća izdan od Borisa Tadića i rukovodstva DS-a za koje je radio stvari koje sankcioniše krivični zakon Srbije.

Sve progresivne snage koje su za jedinstvenu Srbiju osuđuju ponašanje Pajtića, Bajatovića i Dragoslava Petrovića što može svako pročitati na brojnim stranicama interneta i gotovo svakodnevno se javljaju ljudi iz Srbije koji ovo komentarišu i osuđuju ovakvo ponašanje navedene separatističke klike tražeći da se preduzmu određene zakonske mere dok sve ne bude kasno.

Građani Srbije i Vojvodine ne mogu da shvate podmuklo i neprijateljsko ponašanje Bojana Pajtića kada je za vreme boravka celokupne drzavne delegacije u Briselu otišao sa ministrom spoljnih poslova Mađarske na poklonjenje i otvaranje spomen ploče u Teleckoj kod Sombora, mađarskim fašistima – Honvedima koji su Srbe i Jevreje klali po ulicama Novog Sada i mnogih mesta u Bačkoj i bacali pod led na Tisi i Dunavu, a posebno intelektualnu elitu za vreme novosadske racije 1942. godine i koji su glavnog zločinca Šandora Kepira, koji je to naređivao čuvali u sudnici Budimpešte pre par godina.

Lazar Pajtić, otac Bojana Pajtića, rođen je u Senti a radio je kao pravoslavni sveštenik u Nadalju, i koji je zbog poznate afere sa kumom Mađarom u seksualnom klinču kada ga je zatekla supruga izgubio glas, bio raspopljen (izbačen iz SPC), posle kratkog rada na stovarištu drvne industrije "Šipad", a kod kuma u Senti odlazi u Mađarsku gde u Sent Andreji u parohiji radi kao šofer i iz mržnje stupa u vezu sa mađarskom obaveštajnom službom za koju nije samo on radio već je i sina Bojana, kao studenta prava povezao sa zadatkom da špijunira.

Čestiti članovi rukovodstva DS-a Vojvodine su u nemilosti Bojana Pajtića, ako nemaju homoseksualne i lopovske sklonosti, i svi dobro znaju zašto ne mogu da napreduju.“

A kada se za javnost Srbije, završi ona briselska pozorišna prestava, posle udara sa juga, sledi severni Pajtićev udar, kroz gromoglasno najavljivano za sredu, pa odloženo, izglasavanje u Skupštini AP Vojvodine, Deklaracije o zaštiti ustavnih i zakonskih prava AP Vojvodine. To će biti odloženo do onog trenutka kada, svojom retorikom, nam budu dovoljno „uvili u oblande“ da bi nas omekšali…

I Skupština Srbije je svih proteklih godina donosila razne deklaracije i Rezolucije o zaštiti suvereniteta i ustavnog poretka Srbije , pa je takav demokratski čin, briselska mašinerija u startu ignorisala, služeći se ucenama i diktatima…

Srpsku vlast, pored svake sile, izgleda može da ucenjuje i neko ko nije nikakva sila, kad god smatra da može izvući korist za sebe?!!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SRPSKI PREGOVARAČI: BORCI ILI POSMATRAČI

8. априла 2013. Коментари су искључени
Категорије:ГЛАС ОБИЧНИХ ГРАЂАНА Ознаке:, , , , , , , ,

VUČIĆ ISPUNJAVA OBEĆANJE DEMOKRATA AMERIKANCIMA – NEZAVISNOST KOSOVA

 

Svetski poznati sajt heroja antiglobalizma, Džulijana Asanža, Vikiliks, objavio je korespodenciju američkih diplomata o planovima za uništavanje autonomije Srba na Severu Kosova. Američke oružane snage i njihove diplomate ovaj plan vode pod šifrom "Severna Strategija". Za njega zna i potpredsednik vlade Aleksandar Vučić, ali mu to nije smetalo da zamoli vladu SAD da ne povlače svoje trupe sa Kosova, navodno, zbog potrebe da "čuvaju Srbe"!

                Vuk Stanić

 

Ministar odbrane u Vladi Srbije, AleksandarVučić, tokom svoje višednevne posete Americi (decembar 2012.), zamolio je vladu SAD da američke trupe ostanu na Kosovu, iako zna da je Pentagon zajedno sa Albancima pripremao napad na Srbe severno od Ibra, i da taj plan ni danas nije suspendovan. On je, istom prilikom, tu molbu uputio i Leonu Paneti, državnom sekretaru za odbranu.

Vikiliks, je objavio korespodenciju američkih diplomata o planovima uništavanja autonomije Srba na Severu Kosova. Američke oružane snage i njihove diplomate ovaj plan vode pod šifrom "Severna Strategija".

Mnogo pre stupanja na funkciju ministra odbrane Aleksandar Vučić je bio upoznat sa američkim planovima.

Dokumenta su čak dostavljena i medijima u kojima je Vučić imao uticaj pre dolaska na vlast. Povlačenje američkih snaga, ili dela njihovih snaga otežalo bi ostvarenje "Severne strategije".

Pretpostavalja se da Amerikanci nisu pristupili ostvarenju plana zbog ranijeg ne planiranog povlačenja dela KFORA, koji ne pripada američkim snagama.

Nekom imalo ozbiljnijem srpskom ministru odbrane, koji misli dobro Srbima na severu Kosova, išlo bi u prilog svako povlačenje Američkih snaga, ali…

Potpredsednik SAD Džozef Bajden se žalio da im je pozicija oslabljena zbog povlačenja dela snaga. Vučić je u izjavama za medije pozivanje američkih trupa da ostanu, pravdao željom da oni zaštite Srbe na Kosovu.

Istina, više lokalnih komandanata, američkog i drugih kontigenata na terenu, zgroženo je ponašanjem ekstremista prema verskim objektima. Mnogi vojnici KFORA-a samoinicijativno su uzimali u zaštitu srpska groblja, crkve i civile, od albanskih ekstremista. Najviše pripadnici Italijanskih trupa.

Na žalost, zvanični planovi i akcije trupa NATO pakta na Kosovu, ne štite Srbe od istrebljenja na tim prostorima.

"Severna strategija" je plan koji predviđa napad na Srbe.

Sada je i bivši predsednik Srbije Boris Tadić "jako zabrinut" jer Albanci planiraju napad na Srbe severno od Ibra, pišu američke diplomate u dokumentima koja su označena kao "strogo poverljiva", a moguće ih je takođe naći na sajtu Vikiliks. (Dakle, iz ovoga se vidi da je i Tadić je znao, pa je nemoguće da i Vučića o tome nisu obavestili)…

U dokumentu 10BELGRADE19, Serbia: Ambassador’s First Meeting with President Tadic", američke diplomate u Beogradu prenele su razgovor bivšeg predsednika Srbije sa bivšim Američkim ambasadorom Meri Vorlik:

“U isto vreme Srbija je veoma zabrinuta zbog planova Prištine da silom uspostavi vlast nad većinski srpskim stanovništvom u Severnom Kosovu. Ako bi takva strategija bila usvojena to bi imalo nepredvidive konsekvence za stabilnost u regionu,” reako je Tadić Vorlikovoj.

Takva strategije ipak je usvojena vidi se iz drugih dokumenata objavljenih na Vikiliksu. Plan pod nazivom „Northern Strategy – Severna Strategija" predviđa da vojnom intervencijom u kojoj ključnu ulogu treba da odigra 10.000 pripadnika KFORA uticaj države Srbije ne Sever Kosova, bude u potpunosti eliminisan, dok će de facto autonomija Srba severno od Ibra biti jednom zauvek ukinuta.

Predstavnici Srba sa Severa Kosova biće zamenjeni strukturama i institucijama Vlade Kosova (nepriznate od naše države), dok će svaki uticaj Srbije i njene suverenosti na Severu biti suzbijen, predviđa ovaj plan. (Ranije pomenuta dokumenta)…

Ambasade glavnih Evropskih sila Sjedinjene Američke države (SAD), Međunarodna Kancelarija i EULEKS , dogovorili su se o „Severnoj Strategiji" koja će detronizovati ilegalne paralelne strukture, i uvesti legitimne, legalne strukture Vlade Kosova, a to su carina, policija i sudovi na Severu Kosova.

Vlada Kosova je ovu strategiju usvojila kao svoju i obezbedila za istu sredstva iz budžeta, pišu američke diplomate u dokumentu pod šifrom 10PRISTINA44. Ovaj dokument je njegova ekselencija, tadašnji ambasador u Prištini Kristofer Dell, označila kao poverljiv i uputila ga na druge diplomatske destinacije, ali je kao i druga dokumenta ne planirano iscureo na Vikiliks.

U naslovu dokumenta se navodi da je uspeh na severu ključ za uspešno smanjenje broja pripadnika KFOR-a. U tekstu piše da je planirano smanjenje trupa sa 10.000 na 5.000, ali da se pre tog mora uspešno sprovesti „Severna Strategija".

KFOR sa 10.000 vojnika odigraće važnu ulogu u ovoj strategiji, kako bi osigurao dugoročnu stabilnost. Sa 10.000 pripadnika KFOR je sposoban da odgovori na više simultanih incidenata, obaveštava centralu Američka ambasada u Prištini.

U dokumentu je sekretar ministarstva za Kosovo i Metohiju Oliver Ivanović označen je kao osoba koja je svojim izjavama podizala nivo spremnosti na nasilje. Ivanović je kako tvrde Amerikanci izjavljivao da je ishod „Severne Strategije" neizvestan.

Da li je upozoravao, ili je samo hteo da pokoleba manje odlučne elemente međunarodne zajednice, Ivanovićeva izjava je koristan podsetnik da pojedini srpski elementi, takve pretnje i taktike smatraju legitimnim, kažu Amerikanci.

Američke diplomate dalje tvrde, da tadašmki savetnik predsednika republike Srbije Jovan Ratković i tada predsednik, Tadić nisu oduševljeni predlogom „implementacije" Severa Kosova. Iz svega ovoga se može zaključiti da naši političari znaju nešto više od domaće javnosti o ovoj strategiji.

U dokumentu 10BELGRADE25, objavljenom na Vikiliksu, Ratković je obavestio Američku Ambasadu u Beogradu da predlog o integraciji „Severa" poslat od Međunarodne kancelarije ICO, prosleđen od strane Pitera Fejta, a koji podržavaju SAD, nije od koristi!

Prema Ratkovićevim rečima, razgovaralo se i o vojnoj intervenciji. To je kaže on bio glavni razlog zbog kojeg se Tadić odlučio da se obrati savetu bezbednosti UN 22. Januara.

Prihvatanje takve strategije može dovesti do nestabilnosti i postati bezbednosni problem Srbije. Taj problem bi mogao da ugrozi Srpski proces demokratizacije i prozapadne orjentacije, rekao je Ratković amerikancima…On je potom diplomatama ove zemlje izložio nekoliko mogućih scenarija za rešavanje Kosovskog pitanja. U jednom od tih predloga Ratković predlaže veće učešće Srbije na Severu i u pet manastira na jugu.

U tom slučaju Beograd bi prihvatio, ali ne i priznao nezavisnost, kaže Ratković.

Nova Vlada Srbije, i ministar odbrane Aleksandar Vučić danas se ponašaju baš kao što je Ratković obećao, dok Vučićev poziv američkim trupama da ostanu deluje kao izjava ranije dogovorena sa Amerikancima.

 

Lažne suze na Rankovom grobu

 

Aleksandar Vučić je naciju obavestio da on ne podržava napade na strane ambasade. Podsećajući nas tako na dečaka koga su političari "napalili" da zapali američku ambasadu. Izmanipulisano dete je tom prilikom poginulo. Vučićev novi pacifistički pogled na svet bio bi za svaku pohvalu, jer nije hrabro napadati diplomate i diplomatska predstavništva.

Nekada davno je čak i Hitler zabranio odredima SA, napade na strane diplomate. Upravo zato Vučić duguje objašnjenje, zašto je posle vesti da je Radovan Karadžić uhapšen, organizovao sličnu ludačku pobunu. Tada su radikali lupali grad i jurišali na policiju. Tokom te lažne pobune, koju je Vučić poveo tada kao funkcioner Srpske Radikalne Stranke, poginuo je mladenovački radikal Ranko Panić.

Nikada nije otkriveno ko od policajaca je odgovoran za smrt ovog mladog čoveka. Vučić je dugo vremena u medijima sakupljao političke poene obećavajući da će otkriti krivce. Plakao je na Panićevoj sahrani i obećavao da će uhvatiti krivce.

Sada kao čovek koji ima pristup informacijama koje sve domaće službe sakupljaju sigurno je došao i do saznanja za kojima je ranije tragao. Samo još da ih saopšti, Panićevoj porodici, tužilaštvu i javnosti.

Tu treba podsetiti i da je Vučić, uredno odlazio na sahrane poginulih dobrovoljaca koje je Srpska radikalna stranka slala na ratišta. Sam Vučić nije ratovao. Da li je to pojavljivanje na sahranama bilo politički motivisano do sada niko nije istraživao. Niko osim njemu nekada omiljenog novinara Predraga Popovića, koji je između ostalog napisao:

 

Bajden: "Špansko povlačenje otežalo poziciju KFOR-a"

 

Potpredsednik Sjedinjenih američkih država Džozef Bajden, zamerio je španskom premijeru Zapateru, što je njegova zemlja unilateralno povukla trupe sa Kosova posle proglašenja nezavisnosti ovog dela Srbije.

Španija suvereno odlučuje o tim stvarima, ali trebalo je pre povlačenja da nas o tome obaestite i da to prodiskutujemo, rekao je Bajden Zapateru, piše u dokumentima koje je objavio Vilkiliks.

Zapatero je potom objasnio zašto je Španija donela odluku o povlačenju misije, nakon proglašenja nezavisnosti Kosova.

Baskijski teroristi ubili su više od 900 španaca u pokušajima otcepljenja od Španije. Svaki potez Španske Vlade koji bi podržao razbijanje zemlje u regionalne komponente bio bi politički senzitivan i ohrabrio bi naše separatiste. Zato Španija ne može da nastavi sa podrškom misije na Kosovu.

(Izvor Vikiliks: 09SANTIAGO324, Vice President Biden)

 

P.S. Obzirom da je u Srbiji, sve gore navedeno prošlo bez kritike, pa i Tadićevo šurovanje” sa Eštonovom krajem 2010. godine, kada je promenio predlog naše rezolucije pred UN prihvatajućimaglu EU, čime je umrtvio važeću Rezoluciju 1244, pa pošto se nije pristupilo vojnom rešenju “severa Kosova”, to je ovih dana uz kaficu, u kabinetu baronese Ešton, dogovoreno…

Opet ponavljamo pitanje: zašto je EU i našoj vlasti, važniji Tačijev Ustav, od Ustava Republike Srbije???

 

© Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MEĐUNARODNA SILA U RUKAVICAMA: ODBACIVANJE ODLUKA PARLAMENTA SRBIJE UZ NEDEMOKRATSKI POSTUPAK EU

 

"Narodna skupština smatra da je neophodno da se putem mirnih pregovora dođe do trajnog, održivog i obostrano prihvatljivog rešenja za Kosovo i Metohiju, u skladu sa Ustavom Republike Srbije, koje će omogućiti istorijsko pomirenje srpskog i albanskog naroda, kao i mir i stabilnost regiona", tako je pisalo u tekstu obrazloženja Narodne Skupstine Srbije jula meseca 2010. godine.

 

 

Skupština Srbije je na zasedanju 26. jula, 2010.god. kasno noću, usvojila sa 192 glasa "za" , (26 protiv i dva poslanika nisu glasala), Odluku o nastavku aktivnosti Republike Srbije u odbrani suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje, koju možete pogledati OVDE

Srbija je 29.07.2010. Skupštini UN podnela Rezoluciju kojom se predlaže zaključak povodom savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde o Kosovu.

                                            

                                                  Rezolucija Republike Srbije

U vezi sa tačkom 77. dnevnog reda 64. zasedanja Generalne skupštine:

"Zahtev da Međunarodni sud pravde donese savetodavno mišljenje o tome da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom"

Generalna skupština,

Rukovođena principima sadržanim u Povelji Ujedinjenih nacija,

Imajući u vidu svoje funkcije i ovlašćenja na osnovu Povelje Ujedinjenih nacija,

Podsećajući na svoju rezoluciju 63/3 od 8. oktobra 2008,

Svesna da nije postignut dogovor između strana o posledicama jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova od Srbije,

Vodeći računa o činjenici da jednostrana secesija ne može biti prihvatljiv način za rešavanje teritorijalnih pitanja,

1. Prima na znanje Savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde doneto 22. jula 2010. o tome da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom,

2. Poziva strane da pronađu uzajamno prihvatljivo rešenje za sva otvorena pitanja putem mirnog dijaloga, u interesu mira, bezbednosti i saradnje u regionu,

3. Odlučuje da uključi u privremeni dnevni red 66. zasedanja tačku pod nazivom: "Dalje aktivnosti posle donošenja savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde o tome da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom".

 

         Pritisci i sila

 

Oni koji su se pretstavljali kao “zapadni partneri” Srbije, svojim postupcima su bili daleko od onih aktivnosti i sadržine koji podrazumevaju partnerstvo. To se blago rečeno, može nazvati diktat I sila.

Britanija i Nemačka su se najviše protivili predlogu naše rezolucije, pri čemu su osporavali i pravo Srbije da uputi Rezoluciju UN-u, a da za to nije konsultovala članice EU.

Oni su u startu želeli da marginalizuju važeću Rezoluciju UN 1244 i odredbe iz nje suspenduju – umrtve.

U tome im je velikodušno pomogao tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić, koji je u ličnom dogovoru sa Visokom predstavnicom EU Ketrin Ešton, dogovorio novi tekst rezolucije.

Sličnom odlukom je omogućio instaliranje EULEX policije, i time odstranio UNMIK policiju u zaštiti srpskog naroda na Kosovu I Metohiji, u koju su Srbi imali poverenje.

U odnosu na prvobitnu verziju, čije su neke naše formulacije jako zasmetale EU, u revidiranoj rezoluciji ne spominje se jednostrana secesija”, a umesto srpske formulacije ”razgovora o svim otvorenim pitanjima”, poziva se na dijalog Beograda i Prištine.

 

           PREDLOG IZMENJENOG TEKSTA REZOLUCIJE GS OUN O KOSOVU USAGLAŠEN IZMEDJU BEOGRADA I BRISELA 08.09.2010.

a) Svesni ciljeva i principa Ujedinjenih nacija;

b) Uzimajući u obzir njene funkcije i ovlašćenja na osnovu Povelje Ujedinjenih nacija;

c) Podsećajući na njenu Rezoluciju 63/3 od 8. oktobra 2008. kojom se traži od Međunarodnog suda pravde da da svoje savetodavno mišljenje u vezi sa sledećim pitanjem: "Da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti od strane privremenih institucija samouprave na Kosovu u skladu sa međunarodnim pravom?";

d) Primivši sa uvažavanjem savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde od 22. jula 2010. godine o tome da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti u skladu sa međunarodnim pravom kada je u pitanju Kosovo i nakon pažljivog razmatranja istog, uključujući i pitanja o kojima je dato mišljenje;

e) Prima k znanju sadržaj savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde o tome da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti u skladu sa međunarodnim pravom kada je u pitanju Kosovo, kao odgovor na zahtev Generalne skupštine;

f) Pozdravlja spremnost Evropske unije da olakša proces dijaloga između strana. Proces dijaloga bi sam po sebi bio faktor mira, bezbednosti i stabilnosti u regionu. Ovaj dijalog bi imao za cilj da unapredi saradnju, ostvari napredak na putu ka Evropskoj uniji i poboljša živote ljudi.

A takvu “nametnutu” rezoluciju o Kosovu , koju je podnela Srbija “uz podršku EU” , Generalna skupština UN, je 09.09.2010.usvojila jednoglasno, odnosno aklamacijom. Čak je zasedanje kasnilo, zbog problema u vezi sa prisustvom kosovskih zvaničnika.

 

         Nedemokratija EU

 

Takvim nedemokratskim postupkom, i u tako izmenjenoj rezoluciji (koja je sročena pod pritiskom ) neko u Briselu i uz dozvolu tadašnjeg Predsednika Srbije, je odbacio odluku Narodnih poslanika Skupštine Srbije – (njih 192) koji su usvojili Odluku o nastavku aktivnosti Republike Srbije u odbrani suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje, na osnovu koje je i naša Vlada prvobitni predlog Rezolucije podnela UN.

Obzirom da je takav izmenjeni predlog sastavljen dvosmislenim formulacijama, koje su birokrate iz Brisela tumačili po sopstvenom nahođenju a na štetu Srbije, EU kao “zajednica evropskih naroda”, služila se ucenom jedne suverene države, koju je odavno počela da smatra “svojinom”, pretvarajući je u poslušnika koji će ispunjavati sve želje briselskog rukovodstva (a posredno i njihovih multinacionalnih kompanija) i omogućiti pristup svim resursima kojima još uvek raspolažemo.

Amerikanci, Britanci, Nemci, su već jeftino prisvojili prirodna bogatstva na Kosovu i Metohiji čijim sirovinama upošljavaju svoju privredu, i na taj način kompenzuju navodni gubitak, u tim državama, koji je izazvala ekonomska kriza.

Da li je neko od vlasti Srbije, međunarodnu zajednicu, (čije “poštenje” smo uzdizali u nebesa svih ovih godina), a to znači UNMIK, KFOR, EULEKS, EU , zvanično pitao zašto svih godina (od 1999. do danas) nije niko odgovarao za smrt oko 1000 ljudi većinom srpske naconalnosti na KiM, zašto nisu nađeni krivci, kao i krivci za uništavanje imovine SPC marta 2004.g, i imovine ono malo Srba što su ostali da žive na KiM?

Da li je neko pitao sveznalice u EU gde to , u ovom stavu “F” ”zajedničke” rezolucije koji glasi (Pozdravlja spremnost Evropske unije da olakša proces dijaloga između strana. Proces dijaloga bi sam po sebi bio faktor mira, bezbednosti i stabilnosti u regionu. Ovaj dijalog bi imao za cilj da unapredi saradnju, ostvari napredak na putu ka Evropskoj uniji i poboljša živote ljudi),

piše da EU ima pravo da postavlja uslove tokom dijaloga???

Ako se Vlada Srbije držala usvojenih dogovora i trudila se da ih sprovodi, da li je postavila pitanje EU-ji i ukazala joj na njene propuste u ispunjavanju dogovorenog , kao i na konkretne primere gde je to ona-EU prekoračila svoje posredovanje??? (Sporazume postignute sa Prištinom možete pogledati OVDE  ).

 

         Englezi ponovo zavrću ruku Srbiji

 

Ako je Narodna Skupština RS dana 12.01.2013. god. usvojila Rezoluciju o osnovnim principima za političke razgovore sa privremenim institucijama samouprave na Kosovu i Metohiji sa 174 glasa “za”, 17 protiv i dva uzdržana glasa, kako je to opet moguće da EU i Amerika, ne poštuju demokratsku odluku Parlamenta jedne priznate države UN-a, a u svojim ucenjivačkim zahtevima se trude da ispoštujuTačijev ustav”?!! ( tekst Rezolucije možete videti OVDE  ).

Kao što je to početkom septembra 2010. u namernu i ciljanu posetu Srbiji došao britanski ministar inostranih poslova Vilijem Hejg, a radi takozvane “poslednje ponude” zbog one naše podnete rezolucije UN koju je tražio da povučemo, i čija se poseta pretvorila u zavrtanje ruku na fino pokvareni način”, u istom cilju, pomenuti gospodin države koja je Srbiju uvek posmatrala kroz sopstvene interese, opet dolazi da vrši pritisak na našu državu.

Na kraju pitamo Narodne poslanike, one koje smo izabrali da odlučuju u ime nas, i koji primaju visoke prinadležnosti sedeći u klupama Skupštine Srbije, da li opet pristaju da njihovi glasovi, zabeleženi u zvanična parlamenta akta, budu ponovo marginalizovani i anulirani potezom čoveka čija država i dalje želi da napusti EU, ali koja opet želi da ima glavnu reč uz pomoć svoje zemljakinje Ešton?

Takođe potsećamo širu javnost na reči Predsednka Vlade Dačića, koji je povodom usvojene rezolucije u Skupštini Srbije , januara meseca rekao:

“- Ne možemo da prihvatimo ništa što ne obezbeđuje funkcionisanje i opstanak Srba i srpske zajednice na KiM. Priština odbacuje naš predlog za Zajednicu srpskih opština, ali ni mi nećemo prihvatiti ništa ispod toga. Ne pristajemo da srpska zajednica isključivo dobije pravo da organizuje folklorne priredbe i da izdaje biltene. Insistiramo na izvršnim ovlašćenjima i to ćemo potpuno jasno reći i zvaničnicima Brisela.

Dačić nas je tada uveravao i da Srbija neće zarad dobijanja datuma da odustane od svoje politike i kompromisnog rešenja koje nudi:

“Došao je taj trenutak da sa evropskim partnerima otvoreno i iskreno razgovaramo i o nastavku naših daljih evropskih integracija. Svima mora da bude potpuno jasno da Srbija neće promeniti stavove kako bi na leto dobila datum za početak pregovora o članstvu u EU. To nikako ne znači da odustajemo od evropskog puta Srbije. Srbija je datum apsolutno zaslužila.”

Da li je Narodnim poslanicima Skupštine Republike Srbije, Vladi i Predsedniku Srbije, “Tačijev ustav” iznad Ustava sopstvene države???

 

©Geto Srbija

POTSEĆANJE NA PLJAČKU: MOŽDA NIJE PRAVI TRENUTAK, ALI MOŽE DA BUDE OD KORISTI!!

 

 Aktuelni predsednik Srbije Tomislav Nikolić je, dok je bio na čelu Srpske radikalne stranke u njeno ime podigao dva kredita od ukupno 80 miliona dinara, što je po ondašnjem kursu bilo skoro milion evra. Uzimanje 30 miliona dinara je priznao u izveštaju koji je dostavio nadzornim republičkim organima, ali je 50 miliona prećutao ne samo njima, već i samoj stranci.

 

              Milan Glamočanin

“Da bi finansirao svoju kampanju na predsedničkim izborima početkom 2008. godine Tomislav Nikolić, tada još zamenik predsednika Srpske radikalne stranke, u ime svoje partije podiže kredit kod Inteza banke u Beogradu u visini od 30 miliona dinara. Da bi bilo jasnije, treba podsetiti da je jedan evro na dan 1. januara 2008. godine koštao 79,4739 dinara…

Za ovaj kredit Nikolić nije imao odobrenje nadležnih organa stranke. U prijavi finansiranja predsedničke kampanje koju su potpisali Nikolić i Veroljub Arsić i poslali Republičkoj izbornoj komisiji, kao jedan od izvora utrošenih sredstava navodi se i pomenuti kredit Inteze.

Na sastanku Predsedništva SRS-a održanom 12. marta 2008. godine, kome je telefonskim putem predsedavao Vojislav Šešelj, pokrenuto je i pitanje finansiranja predstojećih izbora za Republičku skupštinu.

U razgovoru je Nikolić pokušao da minimalizuje ceo slučaj uzimanja kredita za predsedničke izbore tvrdnjom da se radi o "samo" 300.000 evra, a da stranka raspolaže sa dva miliona evra iz kojih će da se plati predstojeća kampanja za skupštinu.

Šešelj i ostali članovi Predsedništva bili su izričito protiv podizanja bilo kakvih kredita, posebno kod poslovnih banaka. Kredit, kao izvor sredstava za finansiranje kampanje, nije bio predviđen ni tadašnjim Zakonom o finansiranju političkih stranaka, te izveštaj koji su predali Nikolić i Arsić nije mogao da bude prihvaćen od strane organa koji nadgledaju rad stranaka, ali je i pored toga izveštaj prošao.

Poučeno tim iskustvom Predsedništvo je izričito tražilo od Nikolića da se više ne podižu novi krediti, a pozajmicu od 30 miliona SRS je uredno vratio Intezi.

Uprkos tome, Nikolić već dan posle sastanka Predsedništva, dakle 13. marta 2008. godina podnosi istoj banci zahtev za novi kredit, ovog puta u visini od 50 miliona dinara, što je u trenutku potpisivanja ugovora i isplate para 21. marta 2008. iznosilo preko 600.000 evra po zvaničnom kursu Narodne banke Srbije.

O ovoj pozajmici nijedno zvanično telo u SRS-u nije bilo upoznato, a ona se ne pominje ni u zvaničnom izveštaju koji su opet Nikolić i Arsić predali RIK-u posle majskih izbora 2008. godine!

Zanimljivo, ali Nikolić se u banci uopšte nije legitimisao kao odgovorno lice koje ispred Srpske radikalne stranke može da se potpisuje na ugovore o kreditu! Prema statutu te stranke jedino je Centralna otadžbinska uprava imala pravo da donese odluku o zaduživanju, a ona to nije učinila.

Na pregovorima u Intezi Nikolić je mogao da pokaže samo jednu odluku SRS-a od 8. aprila 2004. kojom je on od strane Centralne otadžbinske uprave označen kao po zakonu odgovorna osoba za potpisivanje finansijskih izveštaja stranke. Podizanje kredita od poslovne banke u toj odluci se nigde ne pominje.

Pošto je, izgleda, i nadležnima u Inteza banci bilo sumnjivo ovlašćenje koje Nikolić ima, da bi kredit ipak bio odobren, morao je da urgira i Miroslav Mišković, suvlasnik banke.

Prvobitnim ugovorom je bilo predviđeno da se celokupna pozajmica vrati do 21. juna 2008. godine. Umesto toga, Nikolić po isteku pomenutog roka, odnosno 25. juna 2008. sa bankom potpisuje aneks ugovora kojim je bilo predviđeno da prva od 45 rata bude uplaćena tek 24. oktobra 2008. godine.

Kako izgleda, Nikolić je tada bio planirao da do tog datuma preuzme potpunu kontrolu nad SRS-om, čime bi mogao da prikrije uzimanje ovolikih para koje se ne pominju u njegovom zvaničnom izveštaju.

Da je, očigledno, Nikolić novac provukavši kroz stranačke račune i plativši njime fiktivne ugovore o saradnji sa raznoraznim preduzećima isti prelio u svoje privatne džepove, vidi se i iz toga da nigde u stranci, sve do posle njegovog odlaska nije postojao ni ugovor od 21. marta, niti aneks od 25. juna 2008.

Ostaće misterija kako su nadležni u računovodstvu stranke uopšte mogle da proknjiže ulazak tolike sume novca, pa zatim i njegovo trošenje, a sve to bez pokrića bilo kakvim ugovorom, jer su sve tri radnice računovodstva SRS-a hitro prešle u Srpsku naprednu stranku, koju je Nikolić u međuvremenu osnovao, a danas su republičke poslanice sa liste SNS-a.

I Veroljub Arsić je, pošto je pokušao da zametne tragove u knjigama SRS-a, prešao kod Nikolića i sada je šef poslaničke grupe SNS-a u republičkoj skupštini.

On je, zajedno sa Nikolićem potpisivao sve zvanične izveštaje o izvorima finansija, ali i sporni kreditni ugovor sa Intezom. Dobijanjem poslaničkih mandata i funkcija, zajedno sa pripadajućim prinadležnostima, pomenute osobe su kupljene da i dalje ćute o svemu šta znaju u vezi pomenutog kredita, ali i drugih mahinacija Nikolića u SRS-u.

Da uopšte postoji neko zaduženje koje je prihvatio u međuvremenu otišli Nikolić, u SRS-u su saznali tek sredinom oktobra 2008. kada je službenik Inteza banke pozvao Zorana Krasića i pitao ga "…kada će neko da dođe da podigne primerke ugovora i aneksa", budući da je za nekoliko dana trebalo da bude uplaćena prva rata kredita.

U Srpskoj radikalnoj stranci nikada nisu osporavali postojanje ovog zaduženja, ali su od Inteze tražili priznanje kako je ugovor u ime stranke potpisala nenadležna osoba. Banka je to odbila, iako bi SRS-u ovo pomoglo da traži naknadu štete od samog Nikolića.

Upravo to je, najverovatnije, bio razlog zbog koga je kasnije i Privredni sud u Beogradu, (tačnije sudija Marina Tomić), isto kao i banka, odbio da prihvati argumentaciju SRS-a i tako faktički oslobodio Nikolića svake odgovornosti.

Današnji predsednik Srbije se u vreme pomenutog sudskog spora vadio pričanjem u medijima, kako su nadležni organi stranke blagovremeno bili upoznati sa postojanjem duga, pa pošto su ga činjenice i dokumenta demantovali, počeo je da govori kako je on kao vršilac dužnosti predsednika SRS-a imao legitimno pravo na potpisivanje ugovora.

Jedino što je Nikolić zaboravio da objasni, jeste činjenica da u statutu SRS-a nigde nije predviđeno mesto v.d. predsednika stranke.

Nikolić je u međuvremenu, uz pomoć para koje je na opisani način ukrao od Srpske radikalne stranke osnovao Srpsku naprednu stranku, gde mu se ubrzo priključio i Aleksandar Vučić (ali tek pošto je shvatio da Šešelj nema nameru da ga posle Nikolićevog odlaska postavi za svog zamenika).

Njih dvojica postaju trojanski konji koje su zapadne ambasade podmetnule srpskim patriotski orijentisanim biračima kao političare koji, navodno, pitanje opstanka Kosova i Metohije u okvirima Srbije ne guraju u zapećak zarad ulaska u Evropsku uniju.

Ličnosti takvog kalibra, koje uživaju otvorenu podršku zapadnih sila, nisu smele odlukom Privrednog suda da budu kompromitovane kao kradljivci para. Konačno je SRS morao da plati dug od 50 miliona za koji se ne zna gde je otišao.

Izgleda da je Miroslav Mišković ne samo intervenisao da Nikolić dobije 600.000 evra od Inteze, već je u postupku pred Privrednim sudom koji se vodio protiv Nikolića ovome platio i branioca.

Tada je današnjeg predsednika Srbije branila jedna mlada advokatica, ali je na svim papirima, pa i na samoj fascikli u kojoj je ona nosila dokumenta predmeta stajalo ime Zdenka Tomanovića, sadašnjeg branioca Miroslava Miškovića.

Ne treba zaboraviti ni činjenicu da oba Nikolićeva sina vlasništvo nad svojim stanovima takođe duguju Miškoviću! Sve ovo, i mnogo toga još, govori da je hapšenje Miroslava Miškovića pokušaj Nikolića i Vučića da uklone nezgodne svedoke svog potkradanja Srpske radikalne stranke i drugih mahinacija koje su izveli.

     Oni radili, a Nikolić i Vučić naplatili!

Podizanje kredita protivno odlukama nadležnih stranačkih organa nisu jedini način na koji su Nikolić i Vučić punili sopstvene džepove. Posle njihovog odlaska iz stranke, javile su se desetine firmi koje su tvrdile da su odradile poslove za koje su ih u izbornoj kampanji angažovali Nikolić i Vučić, ali da im to nije plaćeno.

Osim 50 miliona dinara dobijenih kreditom od Inteza banke, Nikolić je za kampanju za izbor republičkih poslanika 2008. godine iz budžeta dobio 103 miliona dinara na osnovu broja poslanika koji su izabrani na listi Srpske radikalne stranke.

Takođe je na sastanku Predsedništva stranke 12. marta 2008. tvrdio kako SRS ima oko dva miliona evra sredstava spremljenih za nastupajuće izbore. Postavlja se pitanje gde su sve te pare otišle, ako je istina da velikom broju agencija i preduzetnika koji su učestvovali u kampanji za njihov rad nije plaćeno.

      Radno mesto: narodni poslanik, cena – 10.000 EUR

Vučić je uzimao novac i od velikog broja članova SRS-a obećavajući im zapošljavanje ili stavljanje na listu za izbor republičkih poslanika. Najniža cena koju su morali da plate za ove usluge iznosila je 10.000 evra, a priliv tog novca Vučić nije nigde evidentirao u stranačkoj centrali!

I posle prelaska u SNS, kod svoga prijatelja Tome Nikolića, Vučić je nastavio da vara i laže ljude. Na poslednjim izborima za republičku skupštinu cena mandata je kod naprednjaka naglo skočila, pa su mnogi današnji poslanici ove stranke u Republičkoj skupštini morali da se zadužuju kako bi podmirili Vučićeve zahteve.

Svi oni drhte od samog pomena mogućnosti da budu raspisani vanredni parlamentarni izbori i da tako izgube poslaničko mesto pre nego što otplate kredite uzete da se plati mesto u skupštini.”

A Predsednika Srbije I širu javnost, potsećamo na reči gospodina Nikolića OVDE 

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ALBANCI SA JUGA SRBIJE SPREMAJU NOVI PRITISAK NA DRŽAVU U KOJOJ ŽIVE

2. априла 2013. Коментари су искључени

 

 “Albanci iz Preševske doline neće zaustaviti napore da se pridruže Kosovu, i pored toga što dvojica premijera u pregovorima ne pominju ovaj problem,” izjavio je Gradonačelnik Preševa Ragmi Mustafa, i rekao da nedostatak uspeha u ovim pregovorima o “dolini” ne znači da je "kraj sveta".

 

Mustafa se žali zašto se tema o “preševskoj dolini” ne pominje javno u razgovorima Tačija i Dačića, ali ne odbacuje mogućnost da je možda bilo nekih skrivenih razgovora.

Mustafa je zaključio da su ambasadori SAD, Velike Britanije i vodećih zemalja EU zainteresovani za unapređenje pitanja Albanaca u “Preševskoj dolini”, obezbeđujući najviši stepen ostvarivanja prava.

Međutim, “Albanci nikada neće biti zadovoljni sve dok ne dostignu ujedinjenje. Pošto od strane Kosova nema podrške za republiku (kao od pre 20 godina), Unija će uložiti napore koji neće dovesti do rata, ali će koristiti metode viših demokratija” rekao je Mustafa.

Među metoda tih “viših demokratija” je bilo i bombardovanja drugih zemalja ili vojnih intervenicja…

Prema njegovim rečima, “misija svakog Albanca, bez obzira da li to žele ili ne premijeri dve zemlje, kao i Albanci, je da se izvrši jedinstvo koje je izglasano na referendumu o ujedinjenu 1992. “ A Jonuz Musliju, gradonačelnik Bujanovca, izjavljuje da bi Albanci iz ”doline” mogli “ponovo uzeti oružje ako se naši zahtevi ne reše u skladu sa zahtevima Srba sa severa Kosova, a posebno ako počnete sa ubistvima i deportacijama, uvek ostaje drugi mačin.”

Neke opozicione partije albanaca su istakle da “Asocijacija opština, “albanske doline” postoji referendumom od 1. i 2. marta 1992, sa svojom političkom deklaracijom, u kojoj je zaključeno da bi želeli da se pridruže svom političkom i istorijskom pravu – Kosovu. Zašto je baš sada potrebno nešto što postoji već godinama!”, osvrćući se na zahteve nekih albanskih političkih partija sa Juga Srbije o osnivanju asocijacije po ugledu na severni deo Kosova i Metohije.

Reči podrške je uputio i Adem Demaći u jednom govoru u Draču pre neki dan, pri čemu je rekao :“Vreme je da se spoji albanska nacija koja je podeljena u 6 država, ali bez prihvatanja bilo kakav kompromisa na uštrb slobode.”

Nadamo se da je jučerašnja informacija o navodnom proglašenju “autonomija doline”, koju su preneli većina kosovskih, albanskih i makednoskih medija, ostala na nivou prvoaprilske šale, jer da je kojim slučajem istinita, ni sami nismo sigurni da li bi naša vlast pravovremeno saznala takvu ili neku sličnu stvarnu informaciju.

Ako su ti Albanci sa Juga Srbije, uživaoci i nekih dodatnih povoljnosti, među koje ističemo primer da su sedmoro studenata albanske naconalnosti dobili stipendije za studiranje na novosadskom univerzitetu, ili da su 657 studenata iz bujanovačke opštine (među kojima ima i Srba) dobili opštinsku stipendiju u ukupnoj visini od 100 hiljada evra (svakom od njih je dato od 10000 do 26000 dinara) za školsku 2012/13. godinu, (gde sigurno ima i sredstava dobijenih iz budžeta Srbije), a studiranje obavljaju i na univerzitetima i u Prištini, i u Tirani i u Tetovu, onda bi se svako namerno izazivanje nereda i vršenje političkih pritisaka, moglo nazvati, najblaže rečeno, nepoštovanjem države u kojoj žive.

Pored političkog pritiska Albanaca iz Pčinjskog okruga, koji se ogledaju u podizanju tenzija onda kada to njima odgovara, sličan pritisak se vrši i od strane Kosovskih vlasti, koje ističu da će se u jesen nastaviti razgovori između Srbije i Kosova, opet uz posredovanje evropskog komesara za proširenje, Štefana Filea.

Ističu da bi tada trebalo da razgovaraju o dugovima, podeli imovine, osiguranju, investicijama, ratnoj odšteti

Kosovski ekonomski stručnjaci procenjuju da, navodna “ratna šteta koju je Srbija učinila Kosovu” iznosi oko 15 milijardi dolara.” A pošto još nisu sastavili listu zahteva imovine koju će tražiti od Srbije, do septembra ima dovoljno vremena da je “identifikuju”.

A ako uzmemo u obzir činjenica da Albanci umeju pametno da iskoriste prisustvo evropskih zvaničnika na Kosovu, koji su se vraćali kućama punih kofera para ili se ženili Albankama, onda je Vljora Čitaku, ministar za evropske integracije kosovskih vlasti, pravi pogodak, obzirom na njen vrlo sočan doček Filea, prilikom nedavne posete, pa se onda ne moramo ništa brinuti za evropsku objektivnost

A za obavljanje poslova u drugim državama, ministri kosovskih institucija će uvek po potrebi koristiti i srpski pasoš, kao što je to radio Slobodan Petrović, koji predvodi Ministarstvo lokalne samouprave u Tačijevom kabinetu , gde je tokom 2012. godine putovao u 8 zvaničnih poseta stranim zemljama. Među tim posetama, putovao je i u Rusiju, 4. i 5. decembra, ali sa srpskim pasošem.

Obzirom da je među nama građanima Srbije, svaki postupak naših političara, koji je išao na ruku Albancima ili stranim dipomatama, bio mlak i prolazio bez oštre kritike, kao na primer Tadićevo šurovanje” sa Eštonovom krajem 2010. godine, kada je promenio predlog naše rezolucije pred UN prihvatajućimaglu EU.

Tim svoji postupkom je umrtvio važeću Rezoluciju 1244, pa pošto se nije pristupilo vojnom rešenju “severa Kosova”, to će biti realizovano ovih dana uz kaficu, u kabinetu baronese Ešton…

Pitamo se zašto je EU-i i našoj vlasti, važniji Tačijev Ustav, od Ustava Republike Srbije???

 

©Geto Srbija

Категорије:ГЛАС ОБИЧНИХ ГРАЂАНА Ознаке:, , , , , , , , ,
%d bloggers like this: