TADIĆ I NJEGOVE PROTUVE SA ZAPADA…

 

Za razliku od prethodnih izbora kada je Tadić mogao da računa na gotovo nepodeljenu podršku demokratskog sveta, ovoga puta u prvom krugu lider DS je iz inostranstva podršku dobio jedino od Milorada Dodika i azerbejdžanskog diktatora Ilhama Alijeva.

 

Piše:Marko Matić

 

U kampanji pred drugi krug predsedničkih izbora, “čovek koji je postao najveća pretnja po razvoj demokratije u Srbiji”, uspeo je na svoju stranu da privuče i Meri Vorlik, odmetnutu ambasadorku SAD, Vensana Dežera, šefa kancelarije Evropske komisije u Beogradu i Jensa Stoltenberga, norveškog premijera i sina jednog od najpoznatijih izaslanika međunarodne zajednice koji su za vreme tranjanja pokolja u Bosni vodili beskonačno duge i potpuno besmislene pregovore sa Slobodanom Miloševićem.

 

Svestan da mu podrška Dodika i Alijeva neće previše pomoći u pokušaju da svoju diktaturu prikrije plaštom lažne demokratije, Boris Tadić je odlučio da u svoju predizbornu igru uključi i odmetnutu američku ambasadorku, korumpiranog briselskog birokratu na službi u Beogradu pa čak i u balkanske prilike ne baš previše upućenog premijera Norveške.

Cilj Tadićevih manevara je više nego jasan: pošto-poto stvoriti utisak da je Zapad na njegovoj strani i da će se u slučaju njegovog poraza Srbija naći u izolaciji, a situacija u regionu postati nestabilna i krajnje opasna.

 

“Da je reč o običnoj praznoj simulaciji i pokušaju spinovanja pre svega domaće javnosti najbolje svedoče činjenice da je propao njegov pokušaj da neposredno pre prvog kruga izbora bude primljen u Beloj kući gde bi se za potrebe svoje predizborne kampanje slikao sa američkim predsednikom Barakom Obamom”.

 

Pored hladnog, gotovo ravnodušnog odnosa Vašingtona prema sudbini čoveka koji ugrožava demokratiju u Srbiji, “nikakve reči podrške Tadić nije dobio ni iz Brisela, Berlina, Pariza i Londona”.

S obzirom da je većina njegovih saveznika iz EU, poput vladajućih struktura u Grčkoj i Itlaiji, zauzeta borbom sa krizom koja potresa njihove zemlje, Tadić je jedino uspeo da u Beograd dovede norveškog premijera Stoltenberga, koji je iz čisto kalkulantskih razloga pristao da pruži podršku žrtvovanju demokratije u Srbiji na oltaru veštački generisanog straha od nestabilnosti.

Za razliku od ravnodušnosti zvaničnog Vašingtona i vodećih analitičara koji se bave procesima u jugoistočnoj Evropi, odmetnuta američka ambasadorka u Beogradu odlučila je da se aktivno uključi u kampanju na strani čoveka čiji bi izbor označio kraj demokratije u Srbiji.

I mada podrška Vorlikove projektu uspostavljanja diktature nema spolja vidljivo racionalno objašnjenje, činjenica je da smo ranije već bili svedoci da je isto tako neobjašnjiva podrška, koju je u podrivanju pozicija Zorana Đinđića bivši ambasador Vilijem Montgomeri pružao Vojislavu Koštunici, nakon obavljenog posla dobila racionalno objašnjenje.

Da li će i Vorlikova, poput Montgomerija, nakon svog prvog ambasadorskog nameštenja napustiti diplomatsku službu i ostati u zemlji svog prvog i jedinog službovanja ostaje tek da se vidi, ali sve očiglednijom postaje činjenica da je njeno delovanje u direktnoj suprotnosti sa javno proklamovanim stavovima američke administracije.

 

Ilustracije radi trebalo bi podsetiti na njenu podršku plaćenicima srpskog režima koji su na barikadama na severu Kosova stajali naspram američkih vojnika, preko njene posete antiameričkom tabloidu Kurir koja je u vrednosnom i političkom smislu identična poseti i javnoj podršci koju bi Talibanima na primer pružio američki ambasador u Kabulu, pa do privatnih aranžmana i plasmana novca američkih poreskih obveznika u sumnjive projekte i Potemkinova sela Tadićevog režima.

Ono što je van svake sumnje jeste činjenica da se Vorlikova u sklopu Tadićeve kampanje obrela u Donjoj Draguši, a zarad odbrane svojih investicija i poslovnih aranžmana nema sumnje da bi se za račun srpskog diktatora obrela i Gornjoj Mrduši, samo ukoliko ustreba.

Stopama Vorlikove krenuo je i Vensan Dežer glavni predstavnik briselske birokratije u Beogradu, koji je rešio da napokon kapitalizuje svoje kurtoazne diplomatske fraze o stalnom napretku Srbije, koje je u vidu friziranih izveštaja do sada redovno slao u Brisel, čija je netačnost postala čak i tema rasprave u Evropskom parlamentu, naročito pitanje skandalozne reforme pravosuđa kojoj je Dežer davao pozitivnu ocenu.

“Shvativši da se trenutak njegovog stolovanja u Beogradu neizostavno bliži kraju, Dežer je svoje privatne aranžmane sa srpskim režimom rešio da zadrži direktnim agitovanjem za izbor Borisa Tadića, bez obzira na činjenicu da je otvorena podrška nelegitimnom pretendentu na treći predsendički mandat zapravo podrška suspenziji, a možda i potpunom ukidanju demokratije u Srbiji”.

Ta okolnost Dežera, naravno, previše i ne brine pošto će njemu i njegovoj deci novac do kojeg je došao u Srbiji omogućiti lagodan život daleko od balkanske diktature.

 

Balkanska parija je prepuštena na milost i nemilost hirovima Tadićeve diktature i taj stav neće biti promenjen sve dok se haos koji ona proizvodi ne bude počeo prelivati preko granica Srbije.

Taj stav, međutim, nipošto ne predstavlja jedinstveno gledište gotovo ravnodušnog demokratskog sveta prema izborima u Srbiji, što u potpunosti urušava veštačku sliku koju Boris Tadić pokušava da stvori o navodnoj nepodeljenoj podršci koju uživa u zapadnim prestonicama.

 

#Geto Srbija

Materijal:eNovine