Архива

Archive for април 2012

KUMOVSKI POSLOVI DRAGANA ĐILASA

 

Predsednik opštine Novi Beograd Nenad Milenković i ja smo na zahtev sadašnjeg Gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa morali da oslobodimo plaćanja zakupa firmu »Pampero« iz Novog Beograda u iznosu od 9 miliona dinara.

 

Piše: Dragan Vujević, član veća opštine Novi Beograd.

 

DJILAS

 

Jedini način da to uradimo bio je da podmitimo sudskog veštaka Đorđević Ljubodraga da fiktivno proceni građevinske radove na 9 miliona dinara, što je 2007.godine iznosilo više od 110 hiljada evra, a za tu fiktivnu uslugu sudski veštak uzeo nam je samo 200 evra.

Direktno smo naredili rukovodiocima Poslovnog prostora šta da rade, ali smo ih posle posmenjivali kada su postali neposlušni i tražili deo kolača za sebe.

 

Tako se prostor od 420 kvadrata na Novom Beogradu nalazi u zakupu Đilasovog kuma Zorana Stojisavljevića i firme „PAMPERO“ d.o.o. i danas, a mene je Gradonačelnik Dragan Đilas skinuo sa gradske liste na izborima iako sam mu zajedno sa Nenadom Milenkovićem sve organizovao na Novom Beogradu da bude kako Dragan Đilas kaže.

Kum Dragana Đilasa bio je poznat po aferi nabavke skija za MUP 2003.godine kada je pobedio na nameštenom tenderu, a imao je lošiju ponudu od svih ostalih ponuđača za milion dinara.

Dobio sam garancije Dragana Đilasa da će nas štititi njegovi advokati i da će nam garantovati opstanak na funkcijama do daljnjeg, a sada nas je prevario, a njegov Kum uz moju pomoć okreće po 50 miliona dinara svake godine! Čak se i drugi kum Andrija pojavljivao i smeškao da mu završimo sve kako treba!

 

Dokaz kojim se potvrđuje da govorim istinu je odluka J.P. Poslovni Prostori-opština Novi Beograd.

 

Izvor: Korupcija Novi Beograd

#Geto Srbija 

Creative Commons лиценца

“VIDEO” BIVŠI AGENTI OTKRIVAJU TAJNE CIA-e

18. априла 2012. 1 коментар

 

“CIA je teroristička organizacija sponzorisana od strane države. Oni ne gledaju na ljude kao na ljudska bića, oni nisu ništa drugo nego figure na šahovskoj ploči.”- Verne Lion, bivši agent CIA-e razotkriva tajne u dokumentarnom filmu “Tajne CIA-e”.

 

spy-cia_1855419b

 

“Tajne CIA-e” otkriva 45 minutni Tarner Home Entertainment, dokumentarni  film dostupan svima.


U ovom detaljnom razotkrivanju, pet bivših agenata CIA-e opisuje kako se njihov ponos i početni entuzijazam u služenju svom narodu , postalo bol i kajanje, kada su shvatili da oni služe zapravo za potkopavanje demokratije i ubijanje nevinih civila, i sve to u ime “NACIONALNE BEZBEDNOSTI” i promovisanje stranih političkih planova.

Fudbalska zvezda “Notre Dame”-a , viši svemirski inženjer u državi Ajova, diplomant atraktivne visoke škole, mladi patriota i olimpijski prvak u streljaštvu, svi su oni bili regrutovani od strane CIA-e u mlađim danima.

Ovih pet hrabrih pojedinaca su rizikovali odmazdu u otkrivanju priče o postepenom razočaranju i konačnom begu iz CIA-e, kako su oni na kraju postali uvereni van svake sumnje da nisu služili ni demokratiji, ni narodu svoje zemlje.

Patriota prenosi svoje duboko kajanje za svoje direktne odgovornosti za smrt brojnih nevinih ljudi, kojima on, niti bilo ko, nikada neće nadoknaditi štetu.

Diplomant atraktivne visoke škole opisuje kako je početna zavisnost o moći i intrigama, preko noći preokrenuta u gađenje i užas.

Ovaj moćni dokumentarac je redak i izuzetan pogled na rezultate neobuzdane tajnosti, koju neki elementi u vladi SAD-a sprovode kako bi se postigli pojedini spoljnopolitički ciljevi.

 

Za prevod i titl filma, pritisnite CC i podesite jezik.

 

#Geto Srbija 

Creative Commons лиценца

Категорије:СВЕТ Ознаке:, ,

BORIS TADIĆ – VASKRSNUĆE IZDAJNIKA

18. априла 2012. Коментари су искључени

 

Povezujući pravoslavni praznik Vaskrs sa sudbinom Srbije, u Jabučju  je doskorašnji predsednik rekao, „da veruje u uskrsnuće Srbije„, odnosno, veruje u trenutak kada će ona „ponovo stati na noge i postati stabilna i razvijena zemlja na sreću svih svojih stanovnika„.

 

Izdajnik

 

Da bi neko ili nešto uskrsnulo, najpre mora da izdahne. Da li je Srbija izdahnula? Da li su Srbija i njen narod, u svesti Borisa Tadića, već sahranjeni (pogrebeni)? 

 

Veoma je zanimljiva hiperaktivnost predsednika Demokratske stranke, koji „vaskrsava“ na svim mogućim stranama izdišuće zemlje. Teško je predvideti gde bi se taj „čudesni“ čovek sledećeg dana mogao pojaviti.

Dobija se čak utisak, da nema građanina u Srbiji, koji bi se naročito iznenadio, ako bi mu ovih dana Boris Tadić „vaskrsnuo“ na vratima stana.

Pored toga što je kandidat za predsednika Boris Tadić obilazio seoska domaćinstva i „uspešna mala preduzeća“, on je učestvovao na otvaranju gotovo svakog novog pogona u Republici Srbiji.

Naravno, reč je o stranim „investicijama“, koje su „pohrlile“ u Srbiju, upravo sada pred izbore, jer, eto, zahvaljujući „ogromnim naporima predsednika DS-a„, ova raspeta i, po ideološkom obrascu „srpskih prijatelja“, eshatološka zemlja, „uspela je da dobije status kandidata“.

 

Novinari u Srbiji u stopu prate predsednika demokrata kao da je on i dalje predsednik Srbije. Izgleda da ne postoji nijedna ozbiljnija medijska kuća u zemlji koja sumnja da stari predsednik države neće biti novi predsednik.

Vera u njegovu pobedu toliko je snažna, da nikome u DS-u ne pada na pamet da u „vatru“ predizborne kampanje ozbiljnije uključi bilo kog njihovog drugog političara.

Zašto? Pa zato što je Boris Tadić, u stvari, Demokratska stranka. Boris Tadić je Srbija (ona sahranjena što čeka vaskrsnuće), Boris Tadić je emanacija božanstva, koje se žrtvovalo za narod i koje vaskrsava za svoj treći (antiustavni) mandat.

 

Postoje ljudi koji ne žele baš mnogo da rade, već imaju potrebu samo da kukaju„, rekao je u subotu predsednik DS-a i dodao: „Od kuknjave nema koristi, potrebno je raditi, raditi i samo na taj način možemo nešto učiniti za sebe, za svoju porodicu i za svoju zemlju.“

O kakvoj prostačkoj demagogiji, pa i najobičnijoj sprdačini je ovde reč, potvrđuje i Tadićeva „konstatacija“ da „izbore treba iskoristiti na valjan način, kako bi se ljudi obučili i osnažili novim znanjima i kako bi im se pomoglo da pronađu posao„.

Zapravo, ono što nam poručuje Boris Tadić u ime „sigurnosti“ i „bolje budućnosti“ sasvim se kosi sa zdravim razumom. Sigurno je da su uvek postojali (a i danas postoje) ljudi koji „ne žele mnogo da rade“ i to nije nikakva novost, ali Boris „zaboravlja“ da je u Srbiji trenutno bez posla više oko milion i po ljudi i da približno toliko ljudi radi pod ropskim uslovima, mesecima bez plate ili sa platom od koje ne mogu da prežive kao ljudi. 

Kako li se, posle ovakve Tadićeve „obuke“ i „osnaživanja novim znanjima“, osećaju stotine hiljada nesrećnika u Srbiji, eufemistički nazvanih „tranzicionim gubitnicima“, čija su preduzeća nasilno uništena, a radna mesta zatvorena?

Biće zahvalni Borisu, koji im je, eto, otvorio oči: Snađite se ljudi kako znate i umete! U se i u svoje kljuse! Ko radi ne boji se gladi! Raditi, raditi i samo raditi!

 

Cinizam predsedničkog kandidata

 

Jasno je da sit gladnome ne veruje. Tako je bilo oduvek. Ipak, jedno je neverovati, a sasvim je drugo kada te gladne neko pokušava da ismeje i napravi ih budalama. A Boris Tadić upravo to radi: ismejava izgladneli i obespravljeni narod.

U subotnjem izdanju lista Politika, predsednik DS-a objašnjava kako je njegovo obećanje iz predizborne kampanje pre četiri godine (2008), o otvaranju novih 200.000 radnih mesta, zapravo ispunjeno, primer je još neviđenog cinizma na političkoj sceni Srbije. U pomenutom intervjuu Boris Tadić doslovno kaže:

Мi јеsmо оtvоrili 200.000 nоvih rаdnih mеstа, аli је krizа zаtvоrilа 400.000. То јеstе nајvеći nеdоstаtаk, tоgа smо svеsni i rеšаvаnjе tоg prоblеmа zаtо mоrа biti primаrni cilј nоvе vlаdе.“

 

Predsednički kandidat Demokratske stranke tvrdi kako je za vreme njegove vladavine „pacifikovana Srbija“, a takva „pacifikacija“ se ogleda u tome što njemu danas niko „ne preti smrću“. A, veli on, pretili su mu „oponenti“ na izborima za predsednika 2004. godine.

Koji „oponenti“? Valjda misli na ondašnje srpske radikale, od kojih su neki danas u SNS?

Dakle, stepen civilizovanosti srpskog čoveka ogleda se u njegovom odnosu prema Borisu Tadiću, čoveku koji je svoj narod tretirao kao maloumnike sa mesta predsednika, kao i danas sa mesta kandidata za predsednika. 

Uz to, teško je setiti se o kakvom „aerodromu“ predsednik DS-a govori, na kome je, navodno, zbog „potpisivanja SSP-a“, trebalo da ga dočeka (da li i ubije?) Tomislav Nikolić.

Uostalom, kakve je veze predsednik Srbije imao sa SSP??? To nikada nije bilo u opisu poslova predsednika države.

O SSP-u odlučivala je vlada Srbije. Konačno, taj sporazum sa EU, u ime Srbije, potpisao je tadašnji potpredsednik vlade, Božidar Đelić.

 

Naravno, prava istina je da je Borisu Tadiću pretila smrću nekakva nepoznata „srpska patriotska organizacija“. A i neka deca na Fejsbuku.

Ništa od toga nije se moglo uzeti za ozbiljno, a jedina moguća „ozbiljna pretnja“, koju su mu uputili „oponenti“, mogla bi da bude kletva Vjerice Radete, da „Bog kažnjava izdajnike do sedmog kolena“. Ali, to se dešavalo 2008. godine, nakon hapšenja Radovana Karadžića.

 

Tadićevo podsmevanje zdravom ljudskom umu

 

U subotu, u Knjaževcu, predsednik DS-a Boris Tadić nastavlja, svesno ili nesvesno, da se podsmeva zdravom ljudskom umu:

Evropska unija je predstava o cilju koji treba da dostignemo„, kaže on, ne trepnuvši, kao da mu srpski jezik nije maternji i kao da ne zna kakvo značenje ima srpska reč „predstava“.

Predstava je predodžba, saznanje, shvatanje, pojam, slutnja o nečemu ili nekome i, iz konteksta u kome je Boris Tadić upotrebio sintagmu („predstava o cilju“), postaje jasno da je čitava ujdurma, oko „EU koja nema alternativu„, u potpunosti zavela njegov um na stranputicu.

Zapravo, „predstava o cilju“ je fantom, jer jedno je kada se čovek trudi da dostigne cilj, a sasvim drugo ako traga za predstavom o cilju.

 

Drugim rečima, sam kandidat za predsednika, koji neustavno „trči“ svoju treću predsedničku trku, potvrđuje nam da je Evropska unija Čardak ni na nebu ni na zemlji.

Samo u državi – u kojoj je ustavni zakon stariji akt i od samog ustava– i u kojoj su svi zakoni izigrani i postavljeni naglavce – moguće je da se šef države poistoveti sa samom državom („država to sam ja!“).

 

Materijal:Koreni

#Geto Srbija 

Creative Commons лиценца

VLAST KRIJE KO JE ODLUČIO DA NEMA LOKALNIH IZBORA NA KIM

17. априла 2012. Коментари су искључени

 

Unmik je najodgovorniji, tvrde zvaničnici, dok u DSS tvrde da je to „poslednji korak u puzajućem priznanju nezavisnosti Kosova“.

 

borko-i-tadic

 

U državnom vrhu Srbije juče nije bilo moguće utvrditi ko je doneo odluku da Beograd 6. maja ne sprovede raspisane lokalne izbore na Kosovu i Metohiji. Unmik je najodgovorniji – dalo bi se zaključiti iz izjava srpskih zvaničnika, dok u DSS tvrde da je to „poslednji korak u puzajućem priznanju nezavisnosti Kosova“.

Ministar za KiM Goran Bogdanović, koji je na Vaskrs prvi zvanično saopštio ono što kosovski Srbi i opozicija već nedeljama najavljuju, izbegao je juče direktan odgovor na Danasovo pitanje ko je u Beogradu „prelomio“. On objašnjava da je Ministarstvo za KiM dobilo negativan odgovor Unmika, koji je prosledilo premijeru Mirku Cvetkoviću, a on Republičkoj izbornoj komisiji i predsednici parlamenta Slavici Đukić Dejanović.

 

PREBACIVANJE ODGOVORNOSTI


U Nemanjinoj 11 je nezvanično rečeno da vlada ne donosi odluke te vrste. Slavica Đukić Dejanović kaže da se njena „ingerencija završila raspisivanjem izbora“ i da je lokalno glasanje na KiM „pitanje za vladu, koja za razliku od 2008. sada ovlašćenje za njihovo sprovođenje nije prenela na RIK“.

Kako god, prema Bogdanovićevim rečima, na stav Beograda presudno su uticali Unmikovo „ne“, Rezolucija 1244 SB UN i tenzije na terenu. Bogdanović ističe da je ova odluka „više bezbednosna, nego politička, jer posle nedavnih hapšenja na KIM niko nije smeo da reskira ljudske živote“.

Iako potpredsednik Vlade Kosova Hajredin Kuči kaže da je odluka Beograda očekivana i da je Priština imala obećanje međunarodne zajednice da izbora neće biti, Bogdanović tvrdi da se srpske vlasti „ni s kim nisu dogovarale“. On negira spekulacije da su nedavna hapšenja Srba, pretnje Prištine i prepiska sa Unmikom deo „izbornog“ dogovora Beograda, Prištine i Brisela.

 

ISTINE, PRIZNANJA I ZAVOĐENJA


– Ako nam međunarodna zajednica kaže da Rezolucija 1244, koja je osnov odbrane našeg suvereniteta na KiM, podrazumeva da su međunarodne institucije, pre svega Unmik, zadužene za organizaciju izbora na teritoriji naše južne pokrajine, mi to poštujemo. U suprotnom Srbija bi prekršila Rezoluciju 1244, a svi koji govore suprotno, ne govore istinu i bave se lažnim patriotizmom – poručio je juče lider DS i bivši predsednik Srbije Boris Tadić.

Sa terena stižu upozorenja. Slaviša Ristić, predsednik opštine severna Mitrovica i član DSS, ocenjuje da će „neodržavanje lokalnih izbora na KiM dovesti do novih priznanja kosovske nezavisnost i tihog iseljavanja najpre Srba južno, a potom i severno od Ibra“, prenosi Radio KiM.

Raspisivanje izbora, pisma Unmiku, radna tela RIK i Bogdanovićeva izjava su samo „zavođenje naroda za Goleš planinu“. To je neozbiljno. Pri tome, Bogdanovićeva izjava nije merodavna, jer bi odluku o neodržavanju izbora morala da donese i saopšti vlada – kaže Marko Jakšić, potpredsednik Skupštine zajednice opština AP KiM i funkcioner DSS.

 

PETKOVIĆEVA IMA DOZVOLU URS

Za sada je izvesno da će, bez obzira na stav Beograda, skupštine opština Zvečan i Zubin Potok same organizovati izbore, za šta postoji mogućnost i u Štrpcu, gde je takođe formirana opštinska izborna komisija.

U Zvečanu su, kako navodi Jakšić, izborne liste podneli SRS, DSS, SNV severnog KiM i URS, a u Zubinom Potoku SRS, DSS i URS. On kaže da je rok za predaju opštinski izbornih lista, koje potpisuju predsednici stranaka, 22. april i da se očekuje da liste podnesu i naprednjaci i SPS.

– Ušli smo u izborne radnje i predali listu poštujući odluke nadležnih državnih vlasti u Beogradu, kao i SO Zvečan o organizovanju lokalnih izbora. Da bih se kandidovala, od nadležnih organa stranke dobila sam potrebnu saglasnost – ugovor i ovlašćenje – kaže Stojanka Petković, nosilac prve zvanične opštinske liste na KiM „Stojanka Petković – Za Zvečan u Srbiji, URS“.

Ona smatra da za kosovske Srbe „nisu obavezujuće privatne izjave i politički stavovi odlazećeg ministra za KiM Bogdanovića i državnog sekretara iz istog resora Olivera Ivanovića, kojima nije u interesu da se izbori održe ni u Zvečanu i Zubinom Potoku, jer njihove stranke tamo nemaju birače“.

 

DS protiv, SNS i SPS bez stava

Prema rečima Gorana Bogdanovića, demokrate neće biti „licemeri i pozivati članstvo na glasanje u Zubinom Potoku i Zvečanu“.

Što se tiče priznavanja rezultata tih izbora, Bogdanović odluku prepušta novoj vladi. Slavica Đukić Dejanović kaže da SPS još nije zauzela stav o učešću na srpskim lokalnim izborima na KiM, mada ona lično smatra da „neslaganje Beograda i kosovskih Srba slabi srpske pozicije i otvara prostor za politizaciju“.

SNS će, prema rečima zamenika predsednika Aleksandra Vučića, stav o lokalnim izborima na KiM doneti do kraja ove sedmice.

 

Autor: Jelena Tasić/Danas

#Geto Srbija 

Creative Commons лиценца

BARAK OBAMA UMIRE OD AIDS-a!? 100% HIV PPOZITIVAN!? SMRŠAO NA 49 KILOGRAMA!

17. априла 2012. 1 коментар

 

Obama ima ARC (AIDS srodan kompleks), a on je sa sigurnošću 100% HIV pozitivan. Dobio je HIV virus i on sada ima ARC koji dobio od gospodina Spenser-a, jednog od tri homoseksualaca sa kojima je Obama imao seksualne odnose. Gospodin Spenser je kasnije umro od AIDS-a u Čikagu, dok je Obama imao kampanju u 2008. godini.

 

Obama-HIV

 

Već učestvuje u napornoj bici ponovnog izbora, ali režim skakanja cena gasa, nafte i krhke ekonomije čini se da dolazi na naplatu kod Baraka Obame i njegovog zdravstvenog stanja.
Obama koji je upravo navršio 50 godina, na slici, učestvuje u kampanji, izgleda izmoreno, umorno i nemoćno, njegova su ramena uža nego inače.

Navodno Obamina administracija tvrdi da je to rezultat intenzivne kampanje ponovnih izbora koji se približavaju.

 

Obama AIDS HIV

Barak Obama gubi svoju staloženost i smirenost.

 

Kada imunološki sistem oslabi, kod osoba zaraženih HIV-om mogu se razviti sledeći simptomi:

 

* Nedostatak energije
* Gubitak težine
* Česte groznice i znojenje
* Stalno ili česte gljivične infekcije
* Stalni kožni osip ili čudan izgled kože
* Kratkotrajni gubitak pamćenja
* Usta, genitalije, analni otvor imaju rane od infekcije herpesa.

 

Barak Obama je optužen za pušenje “crack rok” kokaina i homoseksualne aktivnosti sa Lari Sinclair-om. Sinclair tvrdi da su 1999. godine, on i Barak Obama imali zajednički Gej seks i pušili kokain. Crack je droga koja ima najviši psihički potencijal zavisnosti, i kao takva je među najopasnim drogama generalno.
Sinclair je pristao na poilgraf testiranje, i izazvao je Obamu da učini isto, što ovaj vrlo vešto i uspešno izbegava, pod izgovorom da je on predsednik Amerike.

Sinclair je podneo Saveznu tužbu protiv Baraka Obame i drugih za uznemiravanje i zastrašivanje.

 

ZA PREVOD I TITL SNIMKA PRITISNITE CC.

 

Autorski članak sa beforeitsnews.com

#Geto Srbija 

Creative Commons лиценца

Категорије:СВЕТ Ознаке:, , , ,

(NARODNI) POSLANICI – BITANGE I HOHŠTAPLERI

17. априла 2012. Коментари су искључени

 

Kreature koje unazad više od deset godina sramno bitišu u zgradi zvučnog imena i veličanstvenog izgleda – Dom Narodne skupštine.

Ova odrednica „narodni poslanik“ , osim časnih izuzetaka bi se mogla podvesti pod sumnju o lažnom predstavljanju, imajući u vidu da se radi o spodobama koje su se tu uglavile mimo volje birača a na osnovu trgovine u post izbornim koalicijama i spremnosti da bezuslovno slede direktive svojih stranaka, odnosno lične interese partijskih vrhuški.

 

Poslanici

 

Naravno tu nigde nema ni “N” od narodnih, a ni “P” od poslanika, koji bi se brinuli o interesima naroda i države, već se radi o glasačkoj mašini na delegatskom principu tako da uglavnom nismo imali narodnom voljom izabrane poslanike i poslaničku skupštinu, već delegate i delegatski sistem.

 

Kada bi se napravila analiza rada Skupštine za proteklih dvanaest godina uvezene nam demokratije zapadnog – evropskog tipa, videli bi da se radi o jednom neprekidnom nizu kriminalnih zloupotreba i konstantnom ponižavanju nacije i države.

Da li se još iko seća manipulacija oko kvoruma, glasanja iz Bodruma, igara Tomislava Nikolića oko funkcije predsednika Skupštine kojom prilikom je prevario i izblamirao ambasadora Rusije, gomile turističkih putovanja po svetu o trošku poreskih obveznika, utvrđene falsifikate i pljačku skupštinske blagajne po pitanju smeštaja, odvojenog života, putnih troškova, goriva, naknada za upotrebu sopstvenih automobila, upotrebe poslaničkog imunitete u odbrani tuđe nelegalne gradnje, trgovinama kod glasanja za pojedina zakonska rešenja koje su rezultirale građevinskoj legalizaciji ili volšebnom dobijanju svih papira za otvaranje poslastičarnice, stalni pokušaji podizanja sopstvenih plata bez obzira na ekonomsku situaciju kao i ostvarivanje penzija nakon više uzastopnih poslaničkih mandata.

Takođe želimo da podsetimo na bahatost i bezobrazluk u vezi skupštinskog restorana, vezano za meni i cene a u odnosu na dovođenje u pitanju daljeg rada narodnih kuhinja i činjenice da se nakon pola veka od rata i sveg onoga što on donosi, u Srbiji umire od gladi, da su protestvujući zbog kriminalne privatizacije – pljačke radnici koji su ostajali bez posla iz očaja osim štrajkova sami sebe sakatili.

Takođe ne treba zaboraviti da su bez imalo stida i srama otimali letovanje po sindikalnim cenama radnicima MUP u njihovom odmaralištu u Bečićima kod Budve, uskračujući odmor njima i njihovim porodicama koji su ionako mogli ređe da ga koriste zbog smeštajnih kapaciteta.

 

U proteklom periodu Skupština je takođe nesebično pomagala nepotizam u stranačkim kadrovskim nagodbama, podupirala za potrebe stranačkih kadrova osnivanje veoma dobro plaćenih agencija za sve i svašta a za poslove koje već obavljaju već postojeći državni organi.

Donošenje zakonskih propisa je priča za sebe.Uz proklamovanu floskulu da EU nema alternativu, gazde i mentori naše vladajuće vrhuške su obezbedili donošenje zakona koji su u suprotnosti sa tradicijom, kulturom, običajima, moralnim shvatanjima i vrednostima našeg naroda kao i potpuno nesprovodivih odnosno direktno štetnih po naciju i državu.

Iako smo ko zna koliko svetlosnih godina udaljeni od ulaska u EU , zahvaljujući našim vlastodršcima petorazredne evropske birokrate i činovnici su se nad nama iživljavali uništavajući nam ekonomiju, socijalu, obrazovanje,kulturu, vojsku, porodicu, veru, pravo na objektivno javno informisanie poljoprivredu, ono što je ostalo od industrije i druge segmente društva.

Ovde su osim navedenih, svoj nesebični doprinos u kršenju Ustava i zakona ove zemlje dali ne samo pojedini ministri, koji su se time i javno hvalili, već Predsednik republike i Predsednik Skupšitine svesno inicirajući donošenje štetnih i pravno ništavnih akata.

Mnogo bi vremena papira i mastila bilo potrebno da se elaborira otvorena izdaja odustajanjem od odbrane cepanja Srbije na delove kako se kome hoće, priznanja nezavisnosti Kosova ( kao da Metohija nikada nije postojala ), napuštanja srpskog življa ne samo na severu KiM već i u drugim delovima, odustajanje od ozbiljnog pritiska i drugih mera za povratak hiljada proteranih i povraćaja svih oblika otete imovine.

Takođe se mora ukazati i na nezakonito instaliranje i funkcionisanje predsedničkog sistema u funkciji blamaže i satiranja zemlje i nacije, svesnog donošenja štetnih spoljnopolitičkih kao i unutraše političkih odluka i deklaracija kojima se Srbima i Srbiji udara istorijski žig genocidnosti.

Ovde svakako dolazi i ozakonjenje separatističkih težnji vojvođanskih autonomaša putem usvajanja nezakonitog i protiv ustavnog Statuta. Šta reći o svesnom aminovanju delatnosti muslimanskih ekstremista u Raškoj oblasti ili šiptarske separatističke bratije u Preševu, Bujanovcu i Medveđi?

 

Ovo je naravno samo jedan deo slike i prilike naših seljobera, sitnih, gramzivih, oholih politikanata kojima ništa nije sveto osim njihovih privilegija i guzica.

Šta za njih znači dodela odlikovanja ljudima koji su na najbolji način u inostranstvu predstavljali ovu napaćenu zemlju i njen narod.

Njima ništa ne znače jedan Novak Đoković, Dejan Mijač, Srpsko lekarsko društvo, Diana Budisavljević, pripadnici MUP koji su obavljajući zadatke položili svoje živote.

To njih ne interesuje.Važni su samo oni, privilegije i njihova promocija.

Tim bezprizornim BITANGAMA nije strano ponižavanje institucije parlamenta, ma kakav on bio, naglašenim nedolaskom ili nedoličnim ponašanjem.

Da li se još iko seća kada je prvi put uvedena praksa da članovi parlamenta na otvaranju prvog godišnjeg zasedanja ulaze u zgradu preko crvenog tepiha i kroz počasni špalir garde.

Tada su se mnogi od ovih neobrazovanih, nekulturnih i nevaspitanih primitivaca provlačili između gardista u špaliru da bi ušli u zdanje koje ni po kakvom kriterijumu ne zaslužuju, ističući pri tome nekakav svoj navodni „ opozicioni „ stav, ali zaboravljajući ili neznajući pri tome da ono što je dozvoljeno Jupiteru, nije dozvoljeno volu.

Predizborna kampanja već uveliko traje. Da li treba nakon dvanaest godina ponovo glasati za te i takve???

 

Autor:Kaktus/SP

#Geto Srbija

Creative Commons лиценца

NEOČEKIVANO PRIZNANJE VUKA JEREMIĆA

 

Sa Kosovom ipak sklapani međunarodni ugovori.

U svojoj predizbornoj gluposti koja prevazilazi sve one visoke standarde u toj disciplini koje je kao ministar spoljnih poslova postavio, Vuk Jeremić je direktno potvrdio da briselski dogovori sa Kosovom imaju karakter međunarodnih ugovora.

Tim priznanjem Jeremić je u potpunosti opovrgao sve ono što su Boris Tadić i njegova vlada do sada uporno tvrdili – da su u pitanju nepotpisani dogovori koje garantuje EU, a koji nikako nemaju karakter ugovora, pogotovo ne onih međunarodnih.

 

Izdajnici

 

Umesto da svog nekada najboljeg đaka, a sada ubedljivo najgoreg ministra, tokom izborne kampanje pošalje u višemesečni obilazak nesvrstanih zemalja i tako ga skloni daleko od očiju srpske javnosti, Boris Tadić je svog minsitra spoljnog u subotu poslao u Čačak, gde je ovaj, arogantan i neinteligentan kakav jeste, izmakao tlo pod nogma dosadašnje kosovske politike zvaničnog Beograda.

Pokušavajući da uknjiži koji jevtini predizborni poen na račun nedavne izjave Tomislava Nikolića koji je doveo u pitanje obavezujuću snagu eventualnih “tajnih dogovora” koje je povodom Kosova sklopio Boris Tadić, Jeremić je izjavio da je u pitanju “opasna retorika”, stupidno priznajući da je reč o međunarodnim ugovorima.

“Prvaci nekih opozicionih stranaka govore o tome da ih ne obavezuju međunarodni ugovori koje je ova zemlja potpisala i koje primenjuje i najavljuju njihovo jednostrano raskidanje. To je jako opasna retorika i to su jako opasne ideje”, usplahireno je izjavio Jeremić, previđajući sve ono što su on, njegov lider i vlada kojoj pripada govorili do sada.

On je na to dodao da oni koji imaju takve ideje “nisu dovoljno zreli i stabilni da vode ovu zemlju u teškim međunarodnim okolnostima”.

 

Da kojim slučajem ne bude zabune na šta je nekompetentni ministar spoljni tačno mislio, on je na pitanje novinara da li se to odnosi na lidera Srpske napredne stranke Tomislava Nikolića, precizno dogovorio „na njega pre svih“.

Jeremićeva izjava je usledila kao reakcija na govor koji je lider SNS Tomislav Nikolić održao na predizbornom mitingu u Kosovskoj Mitrovici u kojem je rekao da ne zna šta je aktuelna vlast dogovorila sa Prištinom, „da ne zna o čemu su pregovarali i da je jedan čovek rešavao našu sudbinu na Kosovu i Metohiji – Boris Tadić“, koji sada duguje da kaže dokle je stigao.

„Dokle god da je stigao, dalje odatle ni jedan korak ne sme da napravi. Dokle god da je otišao u pokušajima da se dodvori kako bi ostao i treći mandat, šta god da je potpisao, a da je na štetu Srbije, to mene ne obavezuje“, istakao je Nikolić.

 

Reagujući na prilično neodređen i u kondicionalu sročen Nikolićev kosovski govor, “Jeremić kao da je zaboravio da su upravo on, Borislav Stefanović i vlada čiji su članovi”, na zahteve opozicije da dogovore sa Prištinom proslede Skupštini na raspravu i ratifikaciju, uporno odgovorali da u pitanju nisu međunarodni ugovori, pošto bi sklapanjem takvih ugovora Beograd zapravo priznao nezavisnost Kosova.

Zbog toga su u Briselu zaključivani dogovori bez ikakve forme i potpisa, a u opticaju su bili čak i usmeni dogovori čija se sadržina nije do kraja mogla utvrditi.

Tako se moglo dogoditi da Srbija jednog dana u Briselu prizna pečat kosovske carine, a da već narednog ustvrdi kako ne priznaje tu istu carinu čiji je pečat prihvatila.

Nešto slično se ponovilo i kasnije kada je Beograd prihvatio koncept međusobnog integrisanog upravljanja graničnim prelazima, uz istovremeno negiranje samog postojanja granice između Srbije i Kosova.

Suvišno je i podsećati da su kao posledica takvog, neodgovornog, odnosa prema rešavanju životno važnih pitanja za građane sa obe strane linije razdvajanja, usledili čuveni balvani, barikade i sukobi sa međunarodnim snagama koji su pretili da eskaliraju i izazovu ozbiljne posledice.

 

Sada, valjajući se u predizbornom blatu, Jeremić nam je napokon priznao da su ipak u pitanju bili međunarodni ugovori, što neodoljivim čini zaključak da je “besmislena politika sprečavanja nezavisnosti Kosova kojom je građane Srbije zamajavao prethodne četiri godine, zapravo bila tipična deesovska laž”.

A to najbolje svedoči o stvarnoj sposobnosti Tadića, Jeremića i ostalih DS kadrova da „zrelo i stabilno vode zemlju u teškim međunarodnim okolnostima“.

 

Piše:Marko Matić

#Geto Srbija 

Creative Commons лиценца

ZASTRAŠUJUĆE: UŽASNI TEROR U SRPSKIM ZATVORIMA

14. априла 2012. 1 коментар

 

U zatvoru u Sremskoj Mitrovici osuđenicima daju stari hleb, kuvari žive pored pomija, brojni nesrećnici ovde spavaju na podu, a redovna batinanja se obavljaju i u podrumskim samicama, kojih zvanično više nema!

 

Srpski Zatvori

 

Ovakve i još strašnije slike užasnog terora koji vlada u skoro svim srpskim zatvorima, posledica su opšteg rasula u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija, u kojoj nikoga više ne interesuje kako žive ljudi lišeni slobode, već svi prave planove kako da i posle promene vlasti ostanu gazde sa ove strane zatvorskih kapija.

 

Kazneno-popravni zavod u Sremskoj Mitrovici jedini je zatvor u Srbiji u kome borave osuđeni strani državljani. Pored njih, tu se nalazi i veliki broj osuđenika iz Srbije. Pre svega zato što u tom zatvoru borave strani državljani, koje redovno obilaze predstavnici ambasada njihovih zemalja, smatralo se da je to zavod za primer u Srbiji.

Problem je, međutim, u tome što strani i domaći osuđenici nikako ne robijaju pod istim uslovima.

Ali, ono što je dato strancima, uskraćeno je domaćim osuđenicima, sa izuzetkom onih koji imaju jake veze i puno para, mada je retkost da u Srbiji takvi uopšte i dopadnu robije…

 

Izvor iz uprave ovog zavoda tvrdi da zatvor već godinama nije obišao ni MilošJanković, zamenik zaštitnika građana zadužen za prava lica lišena slobode.

Prema nezvaničnim, ali vrlo pouzdanim informacijama, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija pri Ministarstvu pravde Srbije odugovlači sa izdavanjem dozvole za ovu vrstu posete pravdajući se da zatvor u Sremskoj Mitrovici redovno obilaze predstavnici stranih ambasada i organizacija za zaštitu ljudskih prava.

To jeste tačno, ali stranci idu tamo gde ih vode iz uprave zatvora, dok je Miloš Janković poznat po tome što odlazi i u delove zatvora koje bi uprava da sakrije.

Prošlog leta je tako gospodin Janković, zahvaljujući podacima osuđenika dostavljenim preko redakcije Tabloida, uspeo da otkrije postojanje navodno nekorišćenih samica u podrumu jednog paviljona u KPZ „Zabela“ kod Požarevca. U međuvremenu je istoj redakciji dostavljen apel osuđenika iz KPZ Sremska Mitrovica, da delegacija Zaštitnika građana poseti ovaj zatvor i sama se uveri u nehumane uslove koji tamo vladaju…

 

To pismo počinje rečima:

Molimo vas da ovaj naš apel na život shvatite ozbiljno, jer mi nemamo više kome da se obratimo, niti možemo fizički i psihički da izdržimo ovakve logorske uslove i teror ljudi na visokim položajima.“

Po informaciji preuzetoj sa zvanične prezentacije Uprave za izvršenje krivičnih sankcija (UZIKS), kapacitet zatvora u Sremskoj Mitrovici je 1.150 osuđenih lica, prosečno u njemu boravi 1.280 osuđenika i 65 pritvorenika.

U vreme nastajanja ovog članka, a prema zvaničnom web sajtu UZIKS-a, u KPZ Sremska Mitrovica boravilo je 1.430 ljudi. Ali, prema informacijama koje je dostavio izvor iz uprave zavoda, prosečno u ovom zatvoru bitiše između 2.100 i 2.400 osuđenika!

 

Uslovi života u paklu

 

KPZ Sremska Mitrovica je prenatrpan i postao je prava dušegupka, u kojoj osuđenici zbog nedostatka kreveta moraju da spavaju i na podu! Uslovi kakvi nisu zabeleženi još od ranog srednjeg veka!

Prekoputa ulaza u zatvoreni deo zavoda u Sremskoj Mitrovici, takozvani krug, nalazi se Prvi paviljon građen u obliku slova T. Sobe u tom paviljonu su predviđene za četiri osuđenika, ali ih danas tamo ima po šest, tako da je kretanje po sobi svedeno na minimum, a nema ni dovoljno vazduha.

I pored toga što su uslovi nehumani usled boravka većeg broja lica od predviđenog, u poslednje vreme straža zaključava sobe u periodu od 14.30 i 16 časova, smanjujući tako dodatno osuđenicima prostor za kretanje. Ovo je već postalo sistematsko šikaniranje, jer je ceo paviljon zaključan, pa osuđenici ni kada su sobe otključane, nemaju gde da odu.

 

Takozvano paviljonsko robijanje je tendencija u modernom evropskom sistemu izdržavanja zatvorskih kazni, a u Srbiji je prisutno od vajkada. Ovaj sistem se smatra daleko humanijim od ćelijskog robijanja, najviše zastupljenog u Sjedinjenim Američkim Državama, jer su osuđenici u prilici da se kreću na većem prostoru.

Nadzornik Prvog paviljona u KPZ Sremska Mitrovica očigledno voli da gleda filmove sa tematikom iz američkih zatvora, pa izmišlja neka svoja pravila.

U okviru pomenutog paviljona nalaze se i telefonske govornice, budući da osuđena lica imaju pravo na najmanje jedan telefonski poziv nedeljno. Govornice pripadaju kompaniji „Orion“, poznatoj po tome što nudi bežičnu fiksnu telefoniju.

Kako je sistem bežičnog prenosa u Srbiji još u povoju, govornice u KPZ Sremska Mitrovica često ne rade, tako da je osuđenicima uskraćeno njihovo zakonsko pravo na razgovor sa porodicom. U retkim trenucima kada rade, ove govornice su skuplje od prethodnih, koje su pripadale „Telekomu Srbije“, jer impuls na njima više košta.

Bez obzira na ovako loše rezultate „probnog perioda“ „Orion“ je dobio dozvolu podmitljivih funkcionera UZIKS-a da svojim govornicama zameni one „Telekomove“ u svim zatvorima u Srbiji…

 

U krugu zatvora u Sremskoj Mitrovici, između bolnice i Doma kulture nalazi se zgrada bivše škole. Nekada su se tu osuđena lica opismenjavala i obučavala zanatima koji bi mogli da im budu od koristi kada izađu na slobodu.

Stare vlasti su veliku pažnju pridavale resocijalizaciji, odnosno sprečavanju osuđenika da po izlasku na slobodu ponovo vrše krivična dela. Onaj ko nema od čega poštenog da živi bukvalno je prinuđen da se prehranjuje čineći razne delikte.

Ove vlasti ne pridaju nikakvu pažnju ni resocijalizaciji, niti školovanju i obrazovanju osuđenika. Za njih je jedino važno da kradu i da nesrećne robijaše drže što dalje od očiju javnosti. Iz tog razloga je nekadašnja škola pretvorena u još jedan paviljon za smeštaj osuđenih lica, koji se iz razumljivih razloga ne pokazuje delegacijama za zaštitu ljudskih prava.

Njima se objašnjava da su u zgradi i dalje učionice, a da osuđenici spavaju na drugom mestu. Istina je sasvim drugačija.

U prizemlju bivše škole, u malim prostorijama koje su nekada bile učionice, smešteno je oko 100 osuđenih lica koja na raspolaganju imaju samo dva mokra čvora.

Spavaju na starim krevetima koji su već davno rashodovani, a sada ponovo u funkciji jer sredstva koja odobrava Ministarstvo pravde nisu dovoljna za kupovinu novog nameštaja. U takvim uslovima je nemoguće ispoštovati ljudsko dostojanstvo i još su osuđenici zaključani po ceo dan, kao da su u prohvatilištu za životinje, navodi se u apelu upućenom Milošu Jankoviću.

Uslovi koji vladaju u Školi pravi su raj za one u Trećem paviljonu. Ta zgrada, koja se nalazi iza zatvorske kuhinje i oslanja se na Paviljon pojačanog nadzora, sazidana je još 1912. godine i nekada je služila za prijem novopristiglih osuđenika, zbog čega se u žargonu još naziva i Stari karantin.

Danas u njemu pretežno borave pripadnici nacionalnih manjina, najviše Romi, jer su to osobe koje nemaju para za advokate, pa tako ne mogu ni da prijave nehumane uslove koji ovde vladaju.

Treći paviljon se sastoji od tri sprata, a na svakom postoji samo po jedan čučavac u katastrofalnom stanju. Na prvom i drugom spratu toaleti više liče na septičke jame, higijenski uslovi su nikakvi, tako da redovno dolazi do pojave vaški i šuge.

Ceo paviljon ima samo četiri tuša, od kojih u najboljem slučaju rade dva, a često se dešava da osuđenici moraju da se guraju ispod jednog. Svi ti tuševi se nalaze u prizemlju zgrade, dok ih na spratovima nema.

U vezi sa ponašanjem straže u Trećem paviljonu u apelu se navodi:

„…Napomenuli bismo strog režim, jer dolazi do batinanja osuđenika zbog sitnica za koje se ne pišu ni disciplinske prijavePostoje informacije da su neki osuđenici spuštani u podrum tog paviljona, gde su se nekada nalazile samice, i da su tamo zlostavljani, a da nigde nije zavedeno da su zatvarani u samice koje nisu u funkciji. Molimo vas da proverite i batinanja osuđenih lica smeštenih u Pojačanom nadzoru (disciplinski deo), koje više ne biju u hodnicima nego u sobama gde nema kamera.

 

Kada novi osuđenik pristigne u KPZ Sremska Mitrovica smeštaju ga prvo u Prijemno odeljenje, popularno nazvano Karantin. Po zakonu, osuđenik tu sme da boravi najviše mesec dana i da zatim bude prebačen u neki od paviljona u zavisnosti od klasifikacije koju mu odredi uprava zavoda.

Ali, u KPZ u Sremskoj Mitrovici novopridošlice često borave duže od mesec dana u Karantinu, i to u sobama predviđenim za četiri lica u kojima ima šest kreveta, a boravi po osam osoba. Ona dvojica viška spavaju ispod kreveta i to na golom podu, jer nema dovoljno dušeka, a nedostaje i ćebad.

U toku 2011. dolazilo je više puta do štrajka osuđenika zbog nemogućih uslova koji vladaju u Karantinu, posebno zbog nedostatka dušeka. Bivši upravnik KPZ Sremska Mitrovica Milan Pavlović je sve to vešto zataškavao…

U produžetku zgrade u kojoj se nalaze trpezarija i kuhinja, nalazili su se nekada kantina, magacin i kancelarija kantinjera. Danas u tim prostorijama boravi tridesetak osuđenika koji su svi zaposleni u kuhinji. Sobice u kojima borave, a nazivaju ih štalama, nalaze se odmah pored prostora u koji se odlažu pomije.

U objektu nema tuševa, tako da su osuđenici primorani da odlaze u 150 metara udaljeni vešeraj na kupanje, gde takođe nema tople vode. Osobe smeštene u ovom delu su, da podsetimo, zaposlene u kuhinji i morale bi da podležu najstrožim higijenskim kriterijumima.

U bivšoj kantini nalaze se radijatori koji se rado pokazuju delegacijama koje tu zalutaju, ali oni ne funkcionišu pošto nisu priključeni na toplovod. Zimi se nesrećni osuđenici smrzavaju.

 

U svom apelu osuđenici navode:

 

„…U toj natrpanoj zgradi borave ljudska bića koja jedva vazduha da imaju, a još ih i zaključavaju. Prosto je neshvatljivo da ljudi koji nam prave i dele hranu borave u najlošijim uslovima u celom zavodu. Kako da ne brinemo za svoje zdravlje kada možemo da dobijemo neku zaraznu bolest? Da li ti ljudi imaju uslove za održavanje lične higijene?

Desno od ulaza u krug, ispred Doma kulture, nalazi se Četvrti paviljon koji se sastoji od tri sprata. Paviljon je predviđen kao radni paviljon, mada danas 80 odsto ljudi u njemu nigde ne radi. Osuđenici borave u sobama predviđenim za dve osobe u kojima žive po njih četvorica. Zbog nedostatka prostora kreveti su poređani jedan pored drugog, bukvalno su spojeni kao da su osuđenici u bračnoj zajednici!

Po spratu postoje četiri tuša, ali samo jedan bojler. Toalet je u sobama, odvojen tankim i niskim paravanom, tako da osuđenici vrše nuždu bukvalno u prisustvu drugih osoba. Posebno loši uslovi vladaju u prizemlju gde ćelije nemaju dovoljno dnevne svetlosti, jer su kao u podrumu. Sobe su vlažne, a kupatila ruinirana.

Pošto su osuđenici u Četvrtom paviljonu izdvojeni od ostalih, lako se zataškavaju slučajevi batinanja i mučenja od strane zatvorske straže. U ćelijama ne postoje električni priključci, tako da osuđenici nemaju televizore.

Kada neka delegacija i zaluta u ovaj paviljon nju vode u kupatila predviđena za službena lica, a ne u kupatila za osuđenike koja se nalaze na kraju svakog sprata i koja katastrofalno loše izgledaju.

U nekadašnjoj zgradi Dubrave, gde su bile kancelarije za stručne instruktore u zatvorskom pogonu, danas je Šesti paviljon. U tom paviljonu obično boravi preko 80 ljudi koji nemaju ni tuševe, pa na kupanje moraju da idu u drugi objekat, pod uslovom da im straža to omogući. U svom apelu osuđenici navode: „Ne znamo ni gde je tu WC, a to niko ni ne pominje, kao da to nikome ne treba.“

Iza radionica, u posebnom, izdvojenom delu kruga nalazi se nekadašnji Industrijski kombinat u kome su danas u dva paviljona smešteni osuđenici.

Drugi paviljon ima tri sobe i smatra se povlašćenim prostorom, što se prema uslovima koji tu vladaju nikako ne bi moglo da prihvati. U tom paviljonu postoji soba broj 2, koja je prolazna za sobu broj 3, iako u njoj spava dvadesetak osuđenika. Ta soba je u posebno lošem stanju i u njoj se stalno oseća smrad.

Prvi paviljon u nekadašnjem Kombinatu ima osam soba za smeštaj osuđenika, ali nijedno kupatilo niti WC, već se ide u drugi deo objekta, koji je u katastrofalnom stanju. U tom paviljonu se koristi bunarska voda sumnjivog bakteriološkog stanja.

 

Stara i bolesna lica smeštena su u objektu nazvanom Odmaralište, koji se zaključava ne samo noću u periodu od 19 do 7 sati već često i preko dana. U Odmaralištu nema straže, već je za njegovu bezbednost zadužena straža Prvog paviljona; nema ni zvonceta ni drugog načina da se u slučaju potrebe pozove pomoć, već preostaje samo vikanje kroz prozor. Pa ako neko čuje.

 

Pre nekoliko meseci je grupa osuđenika iz kruga prebačena u poluotvoreno odeljenje zvano Zelengora. Njima je rečeno da tamo prelaze jer su dobili bolji tretman, ali su u stvari prebačeni kako bi se na krugu smanjio broj osuđenih lica.

Nesrećnici su smešteni na spratu novog paviljona i zaključani 23 sata dnevno. Da li je po zakonu da osuđenici sa V kategorijom umesto u zatvorenom delu budu smešteni u poluotvoreni deo gde ostali osuđenici imaju B kategoriju?

Ovakvo katastrofalno stanje u KPZ Sremska Mitrovica nikoga ne treba da čudi, jer se načelnica prevaspitne službe Marija Kuzmanović ukinula prevaspitne grupe, tako da vaspitači nemaju pravo ni da predlažu lica za bolji tretman, a osuđenici nemaju sa kim da razgovaraju u vezi sa svojim statusom.

Zato se dešava da osuđenici iz poluotvorenog budu poslati u zatvoreni deo iako nisu napravili bilo kakav prekršaj, pa čak i da im se, makar formalno, ne piše disciplinska prijava.

Načelnik za bezbednost kruga je Goran Škarin, kome je nekadašnji upravnik iz devedesetih godina, neslavni Trivun Ivković, omogućio da završi Višu školu unutrašnjih poslova, iako knjige ni u ruku nije uzeo! Ovaj, među osuđenicima ali i zaposlenima po batinjanju poznati nadzornik, i danas ima običaj da kaže: „…Eh, da je ovo Trivino vreme.

„Škarin danas uživa podršku načelnika službe obezbeđenja Slavka Zindovića, tako da nesmetano maltretira ne samo osuđenike već i zaposlene.

Možda bi iznenadna poseta ljudi zaduženih za prava lica lišenih slobode mogla nešto da popravi u KPZ Sremska Mitrovica, ali…

 

Umiranje u neljudskim uslovima

 

Krajem marta u Osmom paviljonu KPZ „Zabela“ umro je osuđenik Danilo I., koji je prethodno istog tog dana prebačen iz zavodske bolnice na Bolesničko krilo (BK) poluotvorenog odeljenja. BK nije isto što i bolnica – to je samo obeležje za sobu u kojoj borave stariji i radno nesposobni osuđenici.

Ona se nalazi na prvom spratu Osmog paviljona, koji je noću zaključan, a straža se nalazi u prizemlju. Dovikivanje je jedini način skretanja pažnje da nešto nije u redu. Dok pomoć stigne, kao u Danilovom slučaju, često je prekasno.

Postavlja se pitanje ko je odobrio da očigledno teško bolesni osuđenik iz zatvorske bolnice, u kojoj je imao kakvu-takvu negu, bude prebačen u običan paviljon u kome je umro u najstrašnijim mukama?

Da li je to, moguće, učinio načelnik pomenute bolnice, koji je 4. aprila 2012. došao na intervenciju u Osmi paviljon u kome se još jedan osuđenik borio sa smrću.

Sa rukama u farmerkama pomenuti lekar je gledao agoniju zatvorenika zbijajući šale sa stražom: „…Od sve pomoći jedino mogu da mu pružim svež vazduh. Da otvorim prozore?“

 

U zloglasnom Sedmom paviljonu KPZ Zabela, takozvanom „zatvoru u zatvoru“ 5. aprila 2012. obesio se kamatar iz Požarevca poznat kao Rmba.

Nesrećni čovek “nije ni bio osuđenik, već pritvorenik”, a u Zabelu je prebačen pošto više nije bilo mesta u požarevačkom istražnom zatvoru.

Odeljenje istrage u Sedmom paviljonu čine sobe u kojima su kreveti na četiri sprata. Posle Rmbine smrti ostali pritvorenici u istražnom delu Zabele u noći na 6. april pobunili su se protiv nehumanih uslova u kojima borave.

 

Aleksa Filipović je imao samo 21 godinu kada je odlučio da u Vaspitno-popravnom domu Valjevo digne ruku na sebe i sebi prekrati muke. Za sobom je ostavio oproštajno pismo datirano 18. maja 2011. u kome za svoju dobrovoljnu smrt okrivljuje zaposlene u zatvoru, posebno stražu koju je optuživao za nepotrebno i bezdušno batinanje.

Za sobom je ostavio i ucveljenu majku koja već godinu dana od nadležnih institucija traži odgovor na pitanje kako i zašto je njen sin umro.

Mladi Aleksa je, inače, osuđen zbog više krivičnih dela krađe. Na taj način je on prehranjivao sebe i majku, budući da ih je njegov otac ostavio, a majka je bila bez posla.

Od čega danas živi njegova nesrećna majka?

 

U KPZ Niš uobičajeni su noćni pretresi spavaonica. Tako je 16. januara grupa stražara predvođena Dušanom Spasićem u 23 sata upala u jednu spavaonu u paviljonu A. Zar nije moguće pretres izvesti u vreme kada osuđenici ne spavaju? Povečerje u KPZ Niš je, inače, u 21.30.

Zanimljivo je da te noći u paviljonu bilo struje, što tih dana nije bio čest slučaj. U svom rešenju od 23. januara 2012. godina, zamenik upravnika KPZ Niš, Gordan Božić, koji vrši dužnost upravnika, obaveštava osuđenike pomenutog paviljona da je upoznat sa tim da tamo često nema struje, pa tako ni svetla, jer je osigurač dotrajao.

Svoj dopis Božić završava: „…Nabavka spornog osigurača biće realizovana u razumnom roku, kada se pribave potrebna finansijska sredstva…

Kao da su osuđena lica tražila kupovinu hidrocentrale, a ne običnog osigurača!

 

Katastrofalno loše stanje u srpskim kaznionicama delom je posledica i bezvlašća koje vlada u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija (UZIKS). Formalno na čelu te uprave je direktor Milan Obradović, koji već duže vremena ima probleme sa alkoholom.

Očevici su izvestili da Obradović ordinira u lokalu Taboru beogradskom Bulevaru kralja Aleksandra, gde pod dejstvom maligana sklapaposlove.

O čemu se konkretno radi nije poznato, budući da izjutra Obradović ima već dovoljno problema da kod svoje zgrade u Vojislava Ilića 121 nađe gde mu je prethodne večeri parkiran automobil, a večernjih dogovora i svojih sagovornika se uopšte ni ne seća!

 

Zbog ovoga je pravi šef UZIKS-a, iz penzije izvučeni Velimir Vidić.

To potvrđuje i apel osuđenika iz KPZ Sremska Mitrovica, gde se na jednom mestu navodi kako njihove pritužbe redovno odbacuje koordinator Velimir Vidić“.

Vidić, sa druge strane, kao koordinator Ministarstva pravde nema ista ovlašćenja kao i direktor Uprave Obradović, pa ni kada bi hteo ne bi mogao da zavede red u srpskim kazamatima.

 

Piše:Milan Malenović

#Geto Srbija 

Creative Commons лиценца

PREDIZBORNI “BLEF” OLIVERA DULIĆA

14. априла 2012. Коментари су искључени

 

Polazeći od partijskog aksioma da se svako češe tamo gde ga svrbi, Oliver Dulić je iskoristio predizbornu gužvu da u dirljivom intervjuu Blicu, objasni poreskim obveznicima koliko je neophodno, od krucijalnog značaja, takoreći pitanje života i smrti, da se nipošto ne smanjuje broj državnih agencija. One su, “blefira” Dulić, deo procesa pristupanja Evropskoj uniji, ne mareći što broj državnih agencija u uređenim društvima ne prelazi dvocifreni broj.

 

Ko štedi, ne vredi: Dulićev ekonomsko-politički moto

 

Ako jedan od najvećih demagoga i prijatelja Vensana Dežera poruči “Ukidanje agencija je demagogija”, kako glasi naslov intervjua visokog dužnosnika režima Olivera Dulića u Blicu, nema nikakve sumnje da bi te nepotrebne i preskupe partijske ćelije trebalo rastaviti na sastavne delove i, usput, pročešljati poslovanje, utvrditi odgovornost i egzemplarno kazniti sve učesnike u korupciji.

 

Priča o smanjenju agencija jedna je od najvećih demagoških teza, plasirana od neznalica koji nemaju pojma kako funkcioniše državni sistem u procesu pristupanja EU”, vrisnuo je Oliver Dulić, ministar životne sredine i prostornog planiranja ali isto tako i rudarstva, stranačke prćije koja podmiruje veliki deo zaslužnih članova partije.

Na činjenicu da se za potrebe 131 državne agencije ionako mlohava privreda opterećuje sa 820 miliona evra godišnje, kao i na podatak da mnogo razvijenije države i privrede imaju tek nekoliko takvih agencija (Nemačka 6, Finska 9, Slovačka 8, Češka 11 – podaci Evropske organizacije poslodavaca), Dulić nije želeo da gubi dragocene predizborne sekunde.

 

Umesto na tričavih 820 miliona evra, Dulić je stavio akcenat na važnije teme, na izbor predsednika republike, tvrdeći da:Izbor šefa države je suštinski izbor za budućnost zemlje”, što predstavlja narušavanje Ustava republike Srbije koji kaže da su Vlada i njen predsednik, u javnosti poznat i kao premijer, nosioci izvršne vlasti, dok je predsednik Republike zadužen za potpisivanje izglasanih zakona u Skupštini, odlikovanja i pomilovanja, primanje akreditiva, imenovanja i opozive ambasadora i slične posliće.

Insistirajući na “suštinskom izboru” ministar Dulić se osvrnuo i na političko delovanje predsednika SPS Ivice Dačića, koalicionog potencijala koji ovih predizbornih dana sa uspehom imitira svog duhovnog oca Slobodana Miloševića, obelodanjujući da posle Borisa Tadića najbolje obožava ministra policije, “čijoj stranci želim puno uspeha na parlamentarnim izborima.

Posle ovog erotskog priznanja, Duliću je bilo lako braniti neodbranjivo, to jest maskirne izjave partijske komesarke Jelene Trivan koja je, verovatno opijena na nekom beogradskom splavu, kriknula: “Ovi izbori su izbor između rata i mira!”

Radi se o metafori koja je pogrešno protumačena”, hladnokrvno je procedio Dulić, jer, “DS je uvek bila posvećena politici mira, čak i kada se to plaćalo glavom”, bestidno je nastavio živahni Subotičanin koji planira novu koaliciju sa Bajatovićem, licem koje je postalo čuveno po izjavi “jedan je već platio glavom”.

 

Odgovarajući na pitanje Blica koje zadire u državničku intimu, Oliver Dulić je sa setom u očima i izrazom lica “ako me se sete, sete”, skromno poručio:

Nisam razmišljao koju bi funkciju mogao da obavljam posle 6. maja.

 

*NAJPRIMERENIJA FUNKCIJA KOJU BI OLIVER DULIĆ MOGAO DA OBAVLJA POSLE IZBORA JE:

“HIGIJENIČAR PAVILJONA” NOVO-IZGRAĐENOG ZATVORA U PADINSKOJ SKELI, U KOME ĆE DUGO BORAVITI ON LIČNO I NJEGOVI PAJTAŠI IZ DS-A, NA ČELU SA NJIHOVIM VOĐOM BORISOM TADIĆEM!!!

 

#Geto Srbija 

Creative Commons лиценца

DIPLOMATSKO-KONZULARNI KRIMINAL

14. априла 2012. 1 коментар

 

Večni, nesmenjivi, osioni, zahtevni, sujetni, osvetoljubivi… To je slika vodećih ljudi u većini diplomatsko-konzularnih predstavništava Srbije u svetu.

 

jeremic-i-tadic

 

PIŠE: INSAJDER IZ MSP-A

 

Ambasador Republike Srbije u Parizu, Dušan T. Bataković, neprimernim ponašanjem i arogantnim odnosom prema svojim saradnicima, izaziva animozitet skoro svih diplomata u MSP-u.

Iskusne diplomate, upravo iz ovakvih i sličnih razloga, izbegavaju svaku saradnju sa njim i nerado prihvataju (a mnogi vrlo burno i odbijaju!) premeštaj u ambasadu u Parizu. Skoro sve svoje saradnike iz prethodnog službovanja u Atini, pa i sada u glavnom gradu Francuske, Bataković je zbog lične sujete i osionosti vratio u zemlju još pre isteka mandata.

U komunikacijama sa svojim saradnicima ovaj ambasador, nažalost, vrlo često koristi omalovažavajući i uvredljiv rečnik, u najmanju ruku nedostojan visokoj funkciji koju obavlja. Zbog ovakvog ponašanja bio je opomenut u MSP-u.

Svoju osionost Bataković je u svakoj prilici koristio da saradnicima „ukaže“ na to kako je imao i ima apsolutnu podršku i zaštitu predsednika Tadića. U svakoj prilici kad bi se zadesio u blizini, sad već bivšeg predsednika Tadića, Bataković nastoji da pokaže svoju servilnost i veliko prijateljstvo (ljubeći se) sa svojim neprikosnovenim vođom, bez obzira na to da li se radi o susretima državnih delegacija gde i on učestvuje ili prilikom službenih susreta, a da pri tome ne poštuje ni osnovne norme protokola.

Zbog navodne „zaštite sa najvišeg mesta“, njemu je bilo sve dozvoljeno, pa čak i enormno finansijsko trošenje sredstava! Tako je, na primer, isposlovao da mu MIP Srbije plaća školarinu za ćerku i sina, i to za učenje na engleskom, u internacionalnoj školi u Parizu, mada takvu privilegiju drugi ne mogu da dobiju!

Vrlo često, u rezidenciji ambasade koja je velika i velelepna, desi se da nema mesta za prenoćište službenih delegacija, jer u njoj često spavaju prijatelji ambasadora Dušana T. Batakovića.

Bivši predsednik Tadić sprečio je istragu o nasilnoj smrti žene Dušana T. Batakovića i njegovom doprinosu tragičnom ishodu!

 

Ambasadorka Republike Srbije u Kopenhagenu, Vida Ognjenović, velika je ljubimica doskorašnjeg predsednika Tadića, i za svoga mandata je više boravila u Beogradu nego u Danskoj, gde bi trebalo da obavlja svoju diplomatsku dužnost.

Nijedna premijera pozorišne predstave u Beogradu ne može da prođe bez nje, niti bilo koja ozbiljnija kulturna manifestacija ili zasedanje glavnog odbora Demokratske stranke, čiji je uvaženi član. U protekloj godini, kad joj se prohtelo, Vida Ognjenović je o trošku MSP-a više puta dolazila u Beograd, i to uglavnom kad se radilo o privatnim posetama.

Po stupanju na dužnost, ova dramska spisateljica, a sada i ambasadorka, bila je nezadovoljna rezidencijom, pa je dobila posebnu saglasnost da iznajmi drugu (enormno veću od prve), pa čak i da kupi koncertni klavir (jer je to žarko želela!) iako ne ume na njemu da svira. Prethodni učinak njenog rada u diplomatiji u Oslu (Norveška) nije bio primećen, kao ni ovaj sada u Kopenhagenu.

 

Ambasadorka Republike Srbije u Moskvi, Jelica Kurjak, mimo svih propisa MSP-a i diplomatskih običaja radi već punih jedanaest godina u ambasadi, zahvaljujući pre svega članstvu u Demokratskoj stranci i njenom velikom prijatelju i zaštitniku, doskorašnjem predsedniku Tadiću. Na dužnost savetnika ambasade Srbije u Moskvi stupila je 2001. godine.

Po isteku mandata 2006. godine, dobila je odluku ministra da se vrati u Beograd, jer joj je došla zamena u Moskvu (veoma iskusan i profesionalan diplomata), ali je na intervenciju Tadića ta planirana zamena, nakon kraćeg vremena, vraćena u MSP.

Isti slučaj je bio i sa novoimenovanim ambasadorom Stanimirom Vukčevićem, koji je, nakon samo godinu i par meseci, vraćen u zemlju da bi Jelica Kurjak bila imenovana za ambasadora.

Prema svedočenju njenih saradnika, Jelica Kurjak od početka uvodi pravu diktaturu u ambasadu Srbije, što narušava dobru radnu atmosferu kolektiva.

Svakodnevno, mimo svih predviđenih vidova komunikacije, navodno komunicira sa Tadićem SMS porukama i pri tome želi da stavi do znanja svojim saradnicima u kakvom je bliskom odnosu sa doskorašnjim predsednikom. Ostala je zapamćena po svojoj omiljenoj izreci: „…ja sam mala travka, što me češće čupate ja više rastem!“, aludirajući na to da joj niko ništa ne može.

 

Pojedincima u MSP-u omiljene destinacije službovanja u diplomatsko-konzularnim predstavništvima Republike Srbije su: Rim, Milano, Trst, Rijeka, Podgorica, Herceg Novi… Da bi ostvarili svoje želje uz pomoć crnogorskog lobija, koji je neprikosnoveno najači uticajni lobi u državnoj administraciji Republike Srbije i kancelarije bivšeg predsednika Tadića, sva rukovodeća mesta pomenutih DKP drže ovi kadrovi…

 

Generalni konzul Republike Srbije u Trstu, Momčilo Milović, bivši je direktor Fonda za kapitalna ulaganja Vojvodine i bliski prijatelj Bojana Pajtića.

Premešten je na dužnost u Trstu, a da pri tome nije imao nikakvo diplomatsko iskustvo, niti bilo kakve ozbiljne diplomatske i konzularne pripreme u Ministarstvu spoljnih poslova. Na dužnosti generalnog konzula više vremena provodi u Portorožu, gde ima privatni biznis, nego u Trstu.

Njegov prvi zamenik, Zoran Đurišić, konzul-savetnik (Crnogorac koji je preko crnogorskog lobija uvek nezasluženo uspevao da dobije premeštaj u inostranstvo – Italiju, pre mnogobrojnih kvalitetnijih kadrova od njega u MSP-u) po treći put službuje u Italiji i veoma je brzo našao zajednički jezik sa novim šefom, svojim zemljakom, jer se i on dobro snalazi u raznim poslovima.

 

Konzul u ambasadi Republike Srbije u Rimu, Ljubomir Mirković, više od sedam godina obavlja ovu dužnost u „večnom gradu“, a mandat mu je, mimo svih pravila, ponovo produžen do daljeg!

Kao zet Danice Drašković i bivšeg ministra spoljnih poslova Vuka Draškovića, bez ikakvih stručnih kvalifikacija, šalju ga u Rim.

Pre stupanja na dužnost bio je komandir milicije u Nikšiću! Njegovo postavljanje za konzula izazvalo je neviđeno nezadovoljstvo iskusnih i profesionalnih diplomata u MSP-u! Državljanin je Crne Gore!

Imajući u vidu činjenicu da u ambasadi radi i šef konzularne službe koji je profesionalac, Mirković se u proteklim godinama nije hvatao posla niti je izražavao želju da bilo šta nauči iz konzularne prakse već je statirao u ambasadi znajući da ima zaštitu od porodice Drašković i od uticajnog crnogorskog lobija što se više puta do sada pokazalo.

 

Konzul žeran u generalnom konzulatu Republike Srbije u Rijeci, Zoran Popović, (član Demokratske stranke, a ranije JUL-a i SPS-a) za neke je bio konfliktna ličnost, te je pomoću uticajnih ljudi iz kabineta Tadića i crnogorskog lobija premešten pred kraj mandata iz ambasade u Zagrebu u konzulat u Rijeku.

Na ovom radnom mestu nije uspeo da ostvari očekivane rezultate niti je uspostavio dobre odnose sa našom dijasporom, pa su predstavnici dijaspore izrazili svoje ogorčenje i nezadovoljstvo u Ministarstvu spoljnih poslova ponašanjem konzula.

Imajući u vidu činjenicu ko stoji iza Popovića i kako je na neregularan način postavljen za konzula u Rijeci, ministarstvo je ostalo indiferentno na pritužbe delegacije srpske dijaspore iz Istre.

 

Generalni konzul Republike Srbije u Herceg Novom, Marina Jovičević, zahvaljujući vezama po dolasku u MSP, 2002. godine, i to bez ikakvog diplomatskog iskustva, meteorski je napredovala sa mesta prvog sekretara na mesto direktora Direkcije za regionalne inicijative, a potom za pomoćnika ministra, što je nezapamćeno i u najvećim kadrovskim nadigravanjima MSP-a!

 

Neke diplomate u Italiji, ali i na istočnim obalama Jadrana, skoro obavezno su crnogorske provenijencije.

To je jedna posebna vrsta, jedan „antropogeografski fenotip“, to su ljudi koji su, u stvari, izgubili kontakt i sa Crnom Gorom i sa Podgoricom, ali su se zato u Srbiji izuzetno dobro pozicionirali, takoreći zacementirali!

 

#Geto Srbija

Materijal:List protiv mafije 

Creative Commons лиценца

%d bloggers like this: