DIPLOMATSKI KRIMINAL!!!

2. априла 2012.

 

Bestidne, skupe, a ponegde, više nego KRIMINALIZOVANE srpske diplomate čine nenadoknadivu štetu.

Neopisiva količina divljaštva, gluposti, privatnih interesa i skandala, to je danas slika diplomatskog sunovrata Srbije, čija je personifikacija odlazeći ministar Vuk Jeremić, prvi među štetočinama u nekada moćnoj službi.

 

Ministarstvo spoljnih poslova

 

Izvor u samom vrhu MSP-a nastavlja da opisuje beznadežno stanje u ovoj visokoj državnoj instituciji, dok Državna revizorska inspekcija nastavlja sa radom tragajući za sakrivenim kompromitujućim dokumentima o pljački budžetskih sredstava…

 

INSAJDER IZ MSP-a:

 

Državna revizorska inspekcija (DRI) nastavila je započeti rad u Ministarstvu spoljnih poslova (MSP), a povodom vanredne provere utroška budžetskih sredstava. Više nisu samo putovanja ministra Vuka Jeremića i njegove pratnje u pitanju, nego je Državna revizorska inspekcija počela da se bavi i pitanjima svih ostalih finansija.

Ipak, prema rečima jednog od članova DIR-a, za javnost je sve drugo „dečja bajka“ u odnosu na putovanja resornog ministra i njegove svite.

 

Istinske bahanalije u MSP-u počele su da uzimaju maha tek dolaskom Borislava Borka Stefanovića na čelo šefa kabineta ministra spoljnih poslova. Ali, ovde treba reći i to da će Stefanovićeva štetočinska uloga u savremenoj srpskoj diplomatiji tek biti pravilno „valorizovana“, i to tako što sasvim sigurno neće biti amnestiran za razna nedela, počev od javnih nabavki, pa do slučaja klasičnog mobinga, čiji je on bio spiritus movens.

Već duže vremena desetak aktivnih službenika Ministarstva spoljnih poslova spremaju krivične prijave protiv njega i samo je pitanje vremena kad će one biti predate. Izvori u vrhu MSP-a kažu: „…bira se pogodan trenutak…“

Zanimljivo je da generalni sekretar Ministarstva spoljnih poslova Vladimir Ćurgus i dalje potpisuje dokumenta koja su po sadržaju, slobodno rečeno, kriminogene prirode. Jedan njegov blizak prijatelj upozorio ga je da to više ne radi i da prekine sa tom praksom jer će doći vremena kada neće moći da se sakrije iza vrha Ministarstva spoljnih poslova.

Inače, Vladimiru Ćurgusu ovo nije prvi put da ima iskustva sa istražnim organima. Poznate su njegove afere u vreme dok je bivšem režimu odano služio kao pomoćnik tada neprikosnovene Bratislave Bube Morine.

 

Državnoj revizorskoj inspekciji svakako će biti posebno interesantno kako su trošena sredstva za renoviranje zgrade ambasade Srbije u Vašingtonu, ili pak kako su kupovane zgrade ambasada u Briselu i Hagu…

Po dostupnom opisu radova za renoviranje zgrada ambasade Republike Srbije u Vašingtonu, a koje je poslao ambasador Vladimir Petrović, Vlada je odvojila velikih pet miliona dolara. No, imajući u vidu činjenice da je vrednost nekretnina u Sjedinjenim Državama naglo opala, i da je za ovoliki novac (namenjen za renoviranje ambasade) u rezidencijalnom delu Vašingtona moguće kupiti skoro dve vile, potez Vlade je očigledno bio neracionalan. Ali, to nije smetalo onima koji troše budžetski novac uzet iz džepova građana Srbije da ga potroše na najmanje koristan način.

Naime, kako sadašnja zgrada srpske ambasade ima podrum, prizemlje, prvi sprat i potkrovlje, ambasador je predložio da se na dvorišnom delu fasade napravi stakleni panoram-lift koji ide samo od prizemlja do prvog sprata! Zanimljivo je da sve radove na renoviranju izvodi privatna firma iz Srbije, vrlo bliska visokim rukovodećim funkcionerima vladajuće koalicije, što je i bilo za očekivati.

 

Pored sredstava za ambasadu u Vašingtonu, Vlada Srbije je odobrila i osam miliona evra kojima je kupljena ambasada Misije Republike Srbije u Briselu u kojoj službuje 23 službenika. Ima tu i nekih nesrazmera. Radi bolje ilustracije treba reći da ova zgrada ima garažu sa 65 parking mesta! Inače, sama zgrada ambasade nalazi se u najužem centru Brisela.

Za kupovinu zgrade ambasade Republike Srbije u Hagu, Vlada Srbije je odredila sredstva u visini od 2,5 miliona evra, što je u poređenju sa cenama nekretnina u gradu Hagu, koje su u stalnom padu, bezobrazno skupo. Ali, ta je patologija već odavno poznata: što je manje demokratije, a više diktature, to su i prohtevi vlastodržaca veći…

I upravo trošenje ogromnih sredstava za renoviranje zgrada ambasade u Vašingtonu, kao i kupovine zgrade ambasade Misije u Briselu i zgrade ambasade u Hagu, podložni su ozbiljnoj finansijskoj kontroli i reviziji nadležnih državnih organa u cilju striktne i racionalne kontrole korišćenja budžetskih sredstava.

 

NEZAKONITO KORIŠĆENJE DIPLOMATSKIH PRIVILEGIJA

 

Ambasador Republike Srbije u Brazilu Ljubomir Milić, inače član SPS-a, dopušta članovima svoje porodice da nezakonito i nekontrolisano koriste vozila ambasade, i to redovno bez putnog naloga. Sin ambasadora, student, uzurpirao je jedan od automobila ambasade i svakodnevno ga koristi, i danju i noću, 24 sata, bez ikakve kontrole i isključivo za lične potrebe, a pre svega za odlazak na fakultet i za svakodnevne provode.

I ćerka ambasadora, koja je kao službenica UN došla u Brazil na magistarske studije, uživa tatine državne privilegije. Naime, nju službeni vozač ambasade svakodnevno odvozi na fakultet i dovozi natrag, kao i u noćne provode gde je i čeka do ranih jutarnjih sati. To je često izazivalo premor vozača, koji je u više navrata zbog toga izrazio svoje nezadovoljstvo.

 

Ambasadorka Republike Srbije u Tunisu Milica Čubrilo-Filipović, inače istaknuta članica Demokratske stranke i bivša ministarka dijaspore, koja iza sebe ima niz afera, došla je na ovu funkciju kao miljenica Božidara Đelića. Putevi su im se preplitali, od Pariza, Beograda, pa sve do Njujorka, a sada joj se Đelić približio i u Tunisu kao funkcioner Evropske banke za zemlje Magreba.

Jedna od onih afera vezanih za Milicu Čubrilo, a koje javnost u Srbiji dobro pamti, jeste i ta da je svom tadašnjem ljubavniku a sadašnjem mužu, bez ikakvog pravnog osnova iz kase Ministarstva za dijasporu dala 40.000 dolara, što je izazvalo buru negodovanja u srpskoj dijaspori na severnoameričkom kontinentu.

U Srbiji je to ispraćeno sa nekoliko novinskih tekstova, a njena partija na vlasti nije našla za shodno da je kazni, nego ju je, naprotiv, nagradila ambasadorskim mestom.

Po dolasku na dužnost ambasadora u Tunisu, po običaju je počela da troši enormna sredstva za uređenje srpske rezidencije. Svojim partijskim vezama a i intervencijom Božidara Đelića i Vuka Jeremića, za kratko vreme je od Ministarstva spoljnih poslova uspela da dobije oko 200.000 evra za preuređenje rezidencije koja je inače iznajmljena!

 

Takođe, Ivana Pejović, generalna konzulka Republike Srbije u Milanu, koja je bila član Srpskog pokreta obnove, a sada je član DS-a, zahvaljujući zaštiti Vuka Draškovića (bolje rečeno Danice Drašković), a pre svega Borisa Tadića, mimo svih propisa i diplomatske prakse skoro 10 godina službuje na funkciji generalnog konzula u Milanu.

Svakodnevno ugošćava članove porodice aktuelnih rukovodećih funkcionera i enormno troši državna sredstva.

Finansijska služba MSP-a ukazivala je na nedopustivo trošenje novca konzulata kao i propuste koje čini, a koji se graniče sa zdravim razumom. Preko računa srpskog konzulata, Ivana Pejović je kupovala ogromne količine pića, sredstva za svoju ličnu higijenu, donji veš…

U više navrata, Ivani Pejović je iz finansijske službe Ministarstva ukazivano na to da je takvo ponašanje nedopustivo i da je dužna da vrati sredstva u kasu konzulata, što ona nikada nije učinila. Na svaku intervenciju službe finansija, javljala se preteći službenicima MSP-a i to „sa pozicija sile“, ističući u svakoj prilici njene veze sa Borisom Tadićem!

Ali, uprkos svemu pobrojanom i nepobrojanom, i svemu javnom i tajnom što se o njoj u MSP-u zna, male su šanse da ova i ovakva Državna revizorska inspekcija pronađe nešto od čega bi mogla da počne bilo kakvu poštenu istragu

Naime, celokupni dosije njenih finansijskih propusta krije i „na sigurnom“ čuva generalni sekretar ministarstva Vladimir Ćurgus, koji joj je i jedan od njenih viđenijih zaštitnika. Za renoviranje i opremanje rezidencije trošila je velika devizna sredstva koja su joj preko veze u MSP-u odobravali.

 

BEZOBRAZLUK AMBASADORA

 

Nekadašnji konobar koji je radio u zgradi Predsedništva Jugoslavije Zoran Veljić, danas je ambasador Srbije u Otavi, glavnom gradu Kanade. Ništa čudno, mnogi su konobari u demokratskom ludilu napravili velike karijere, poput Vladimira Popovića, zvanog Beba, ili recimo Dušan Elezović, omiljeni „dečko“ Bojana Pajtića, ali i mnogi drugi kojima je ugostiteljstvo bila „matična grana“…

No, Veljić je zaista dogurao dalekoI na takvoj poziciji, očito je zaboravio šta znači biti potčinjen i na usluzi… Zaposlene u ambasadi, ali i u samom Ministarstvu spoljnih poslova ume da iznenadi tako što iznenada nestane na neodređeno vreme! Tako je usred leta 2011. godine otputovao je na odmor u glavni grad Perua, Limu, nikoga ne obaveštavajući ni o svom odsustvu, a još manje o destinaciji, iako je to bio dužan da učini.

Mogući razlog ovog tajnog putešestvija je izvesna Lilian, navodno umetnica latinoameričkog porekla, koja sa svojim zakonitim mužem, čovekom nemačkog porekla i nemačke građe (malo je punijeg stasa), redovno dolazi na prijeme u ambasadu Srbije u Otavi. Naravno, bez muža. Lilian, međutim, uveče dolazi u Veljićevu rezidenciju, a njih dvoje su noću i česti gosti latino-bara Caliente u centru Otave.

Treba ovde dodati i to da je Veljić poznat i po tome što gostoprimljivo dozvoljava strancima da švrljaju po rezidenciji, čak i kada on nije prisutan. Njegovo gostoprimstvo ide toliko daleko da strancima omogućuje da u zvaničnoj rezidenciji srpskog ambasadora organizuju privatne žurke. Tako su dve dame, Lilia Faulkner i Karol Bel-Smit, svoje goste na proslavu dočeka Nove 2012. godine pozivale u kuću našeg ambasadora.

 

Da Veljić ne mari mnogo za rezidenciju vidi se i iz njegovih upornih pokušaja da je po svaku cenu proda. Pošto se Ministarstvo usprotivilo toj ideji, Veljić je namerio da rezidenciju renovira tako što će u njoj da se naprave kancelarije i stan za članove službi obezbeđenja.

Ova Veljićeva zamisao bi, prema svim računicama, srpske poreske obveznike trebalo da košta barem milion dolara! A zna se i ko bi to trebalo da plati: država Srbija iz budžeta, odnosno građani Srbije.

Da bi dobio sve neophodne dozvole za predviđeno zidanje, ambasador Veljić unajmio je i jednog kanadskog advokata, izvesnog Žarka Tatomirovića Mamulu, koji je sa svoje strane preporučio nekog arhitektu Popovića.

I advokat i arhitekta za svoje usluge naplaćuju honorare od čije visine bi svakome normalnom moglo da se zavrti u glavi. Ali ne i Veljiću…

Konačno, Veljić dolazi i na ideju da proda, ako ništa drugo, ono makar deo deo dvorišta rezidencije. Ovaj posao se za sada odvija mimo Ministarstva spoljnih poslova, jer još nisu okončani pregovori sa jedinim zainteresovanim kupcem koga je pronašla Veljićeva i Tatomirovićeva prijateljica, izvesna dama po imenu Suzana Robinson.

Potencijalni kupac za sada nudi 2.050.000 dolara, ali ambasador traži 2,5 miliona dolara. Obe cene su daleko ispod vrednosti pomenutog zemljišta. I u ovom postupku je ambasador vrlo konspirativan, jer u oglasu nigde ne stoji da je prodavac zemljišta strana država, pa tako izgleda kao da je sve to običan privatni posao.

Nikome nije poznato da li ambasador Veljić za sve svoje postupke uopšte ima ovlašćenje bilo koga iz srpskog ministarstva. Jedno je sigurno: visoki nameštenik države Srbije, Zoran Veljić, ponaša se kao apsolutista u ambasadi u Otavi. Radi šta hoće, troši koliko god može, a zagazio je i u biznis iz koga, očito, neće izaći bez ozbiljnih posledica…

 

Veljić, bez obzira na svoju sklonost da licitira državnu imovinu, ni u kom slučaju nema prava da prodaje ili „rentira“ bilo šta bez nečije saglasnosti, a posebno ne tako osetljivu ustanovu kakva je zgrada ambasade, jer onda svakome ko uđe u objekat otvara neslućene mogućnosti da postavi „sprave za posmatranje“ ili, ne daj bože, kakvu eksplozivnu napravu.

O čemu se ovde radi neko će morati da položi račune. Pre svega zato jer se radi o nečem nezamislivom u diplomatskoj praksi… Nezamislivo je tako da izraelski, američki, ruski ili ambasador bilo koje ozbiljne države izdaje zgradu rezidencije kao poslovni prostor trećim licima, u bilo koje svrhe.

Nažalost, kad je srpska diplomatija u pitanju, kao i sve drugo uostalom, sve je moguće…

 

“Prepiska srpskih diplomata iz predstavništava po svetu s centralom u Beogradu nalazi se pod šifrovanom zaštitom, a stvar je procene Ministarstva spoljnih poslova u koje diplomatske misije se šalju obučeni šifranti….“

Ovu skandaloznu vest nedavno je objavila Politika, a da to nikome nije „zaparalo oči…“ Jasno je iz mnogo čega drugog da „laka čitljivost“ diplomatskih telegrama proizilazi iz odsustva ozbiljne službe šifranata… Zato danas srpsku diplomatsku poštu mogu da pročitaju čak i priučeni špijuni-amateri…

 

Posle 5. oktobra 2000. godine, nakon masovnog otpuštanja diplomata, desio se i „pomor“ takozvane kriptozaštite… Ona je „na mala vrata“ ponovo uvedena tek nakon odlaska Gorana Svilanovića sa mesta ministra spoljnih poslova.

Nije tačno da je neko od takozvanih demokratskih vlasti u ono vreme „bio naivan“ pa je smatrao da od svojih „globalnih prijatelja“ nema šta da krije. Ispostavilo se da je napravljena šteta veleizdajničkih razmera.

Umesto da Svilanović (i svi koji su to skrivili) bude na dugogodišnjoj robiji, on je posle „diplomatske karijere“ zaseo u upravni odbor najvećeg srpskog dilera oružja, mračne firme SDPR!

 

#Geto Srbija

Materijal:List protiv mafije

Creative Commons лиценца

Advertisements
%d bloggers like this: