Почетак > ГЛАС ОБИЧНИХ ГРАЂАНА > VELIKI PORAZ PRIVATNE POLITIKE BORISA TADIĆA

VELIKI PORAZ PRIVATNE POLITIKE BORISA TADIĆA

20. фебруар 2012.

 

Piše: Siniša Ljepojević

 

Na Zapadu se verovalo da će svi zakulisni dogovori sa Tadićem biti realizovani, ali više nije tako, tako da je Tadić sada gubitnik i na Zapadu.

 

sin20022a

 

Uprkos osudama i ignorisanju vladajuće političke elite u Beogradu, Sretenjski referendum će u skorijoj budućnosti postati jedan od ključnih političkih instrumenata u rukama Srbije u politici prema Kosovu i Metohiji.

Najveći referendumski gubitnik je vlast u Beogradu, a sam referendum je daleko važniji za Srbiju nego za Kosovo.

Još jasnije: gubitnici su predsednik Srbije Boris Tadić i njegov najuži krug tehnokrata, saradnika iz njegovog kuhinjskog kabineta, koji su politiku prema najvažnijem državnom pitanju pretvorili u privatni posao obavijen tajnom.

 

Referendum je poraz te privatne politike


 

I sada, suočen sa prvim porazom i to od Srba, predsednik Tadić se drži te sugestije i ponavlja da  „nikada neće priznati Kosovo”.

Verovatno je iz iste kuhinje i ideja da predsednik Tadić na Sretenje, Dan državnosti Srbije, tokom svečanosti u Skupštini Srbije ni jednom rečju ne pomene Kosovo i Metohiju. A za to vreme slavlja i čestitanja Srbi na severu Kosova su stajali u redu da glasaju za svoj goli opstanak.

 
Na Zapadu se do sada verovalo, ili je postojala nada, da će svi tajni i zakulisni dogovori sa Tadićem i sa njegovim ključnim nosiocima i primaocima poruka, savetnikom Jovanom Ratkovićem i čovekom bez jasnih funkcija Borkom Stefanovićem, biti realizovani. Sada to više nije baš tako. U tom smislu, predsednik Tadić je gubitnik i u zapadnoj zajednici.

Javno je razotkriveno ono što se na neki način ili sumnjalo ili znalo da je tim predsednika Tadića već predao celo Kosovo Albancima i da su kosovski Srbi, i oni na sveru, odavno  „prodati”.

 

 

Referendum Srba u severnom delu Kosova i Metohije o neprihvatanju institucija albanske vlasti u Prištini, zbog vremena održavanja poznat i kao Sretenjski referendum, izuzetno je važan politički događaj. I za istoriju Srba, i za istoriju Srbije, i za istoriju Kosmeta. U svetlu pomodnosti da se stvaranje nezavisnog, albanskog Kosova kao i izdaja interesa Srbije objašnjavaju formulom „prihvatanja realnosti”, sada je i Sretenjski referendum realnost, on je nova činjenica realnosti. 

 

Uprkos osudama i ignorisanju vladajuće političke elite u Beogradu, Sretenjski referendum će u skorijoj budućnosti postati jedan od ključnih političkih instrumenata u rukama Srbije u politici prema Kosovu i Metohiji. To je iz ugla sadašnjeg odnosa vlasti Srbije pomalo ironija, ali ubedljivo demokratsko izjašnjavanje jednog dela Srba na Kosovu će ostati korisna činjenica u budućem političkom životu. U istoj meri kao i referendum Albanaca 1992. godine, koji je Zapad u kasnijim godinama koristio kao činjenicu u svojoj politici prema Kosovu.

 

I bez čekanja te skore budućnosti, Sretenjski referendum je onim što je već postigao izuzetno važan. Pre svega, razotkrio je dezorijentisanu nacionalnu politiku vladajuće političke elite u Beogradu, naneo joj u stvari težak poraz i povrativši pravo na sopstveni stav i građansku neposlušnost poslao poruku Srbiji i Srbima da je moguće odupreti se nasilju političke elite i njenom sluganstvu tuđinu. To je ono što se već desilo bez obzira šta ko mislio o toj „šaci jada” u preostalom Kosovu.

 

U ovoj fazi najveći je gubitnik vlast u Beogradu i referendum je daleko važniji za Srbiju nego za Kosovo. Ili – treba biti jasan – gubitnici su predsednik Srbije Boris Tadić i njegov najuži krug tehnokrata, saradnika iz njegovog „kuhinjskog kabineta“, koji su politiku prema najvažnijem državnom pitanju pretvorili u privatni posao obavijen tajnom. Referendum je poraz te privatne politike.

 

Bez obzira šta predsednik Tadić  stvarno mislio o Kosovu i onima na severu, napravljena je i elementarna politička greška. I u politici važi ono ključno advokatsko pravilo – „na sudu nikada ne postavi pitanje čiji odgovor već ne znaš”. U politici to znači da ne treba javno tražiti nešto i obećavati ako već ne postoji dovoljno garancija da će to i biti tako i ako ne postoji način, instrumentarijum, da se rečeno i sprovede.

 

Predsednik Tadić se javno izjasnio protiv referenduma i čak pozvao Srbe da odustanu od izjašnjavanja. To se nije dogodilo i predsednik Tadić je do sada najozbiljnije svoje autoritet doveo u pitanje. To je politička greška. Autoritet predsednika Srbije je javno i na očigled načet, on više nema uticaj. Načeto se onda lako kruni i para. To predsednik Tadić principijelno sebi nije smeo da dozvoli.

 

 

BEZ POMENA KOSOVA NA SRETENJE

 

 

Vrlo je verovatno da je predsednik Tadić sve to radio pod pritiskom njegovih zapadnih saveznika, pod pritiskom, ali i u dogovoru. Ako je verovati depešama Američke ambasade objavljenim na sajtu Vikiliks, jasno je da je sve ono šta rade predsednik Tadić i njegov tim deo dogovora sa američkim diplomatama i u skladu sa američkim interesima prema nezavisnom Kosovu i Metohiji.

 

U jednoj od tih depeša, koju je potpisao tadašnji ambasador Majkl Polt, kaže se da je Tadiću data lista od 11 zahteva, tačnije zadataka koje on mora da ispuni prema Kosovu, uz sugestiju da on u javnosti može stalno da govori da „Srbija nikada neće priznati Kosovo”, a da istovremeno sprovodi te zadatke. I ta najčešće ponavljana fraza dakle nije Tadićeva, nego američka.

 

I sada, suočen sa prvim porazom, i to od Srba, predsednik Tadić se drži te sugestije i ponavlja da „nikada neće priznati Kosovo”. Verovatno je iz iste kuhinje i ideja da predsednik Tadić na Sretenje, Dan državnosti Srbije, tokom svečanosti u Skupštini Srbije ni jednom rečju ne pomene Kosovo i Metohiju. A za to vreme slavlja i čestitanja Srbi na severu Kosova su stajali u redu da glasaju za svoj goli opstanak.

 

Gubici nisu samo u Srbiji nego i u međunarodnoj zajednici, na Zapadu u stvari, iako zvanični Beograd svoje protivljenje referendumu uglavnom pravda da ga ni međunarodna zajednica „ne priznaje”. Ali ispostavilo se, međutim, da jedino Rusija i Zapad ozbiljno shvataju referendum.

 

Rusija je poručila da referendum ne bi trebalo ignorisati a zapadni analitičari ga pre svega već  vide kao izraz nemoći Beograda i predsednika Tadića da utiču na događaje, da ne mogu da ostvare preuzete obaveze.

 

A Zapad interesuju samo oni koji imaju stvarnu moć i koji mogu da ispune dogovoreno bez obzira ko su oni i kakvi su. Na Zapadu se do sada verovalo ili je postojala nada da će svi tajni i zakulisni dogovori sa Tadićem i sa njegovim ključnim nosiocima i primaocima poruka – savetnikom Jovanom Ratkovićem i čovekom bez jasnih funkcija Borkom Stefanovićem – biti realizovani. Sada to više nije baš tako.

 

U tom smislu predsednik Tadić je gubitnik i u zapadnoj zajednici. 

 

U političkom haosu vlasti u Beogradu su se čak složile i sa liderom kosovskih Albanaca Hašimom Tačijem. Po prvi put Beograd i Priština se slažu u nečemu, i to su se složili u „borbi” protiv kosovskih Srba. Neverovatno, tragično i na izvestan način ponižavajuće.

Istovremeno, javno je razotkriveno ono što se na neki način ili sumnjalo ili znalo da je tim predsednika Tadića već predao celo Kosovo Albancima i da su kosovski Srbi, i oni na sveru, odavno „prodati”. Zanimljivo je da su i Beograd i kosovski parlament ocenili da je referendum „neustavan i protivzakonit”. Srbija i albansko Kosovo govore isto.

 

Referendum su osudili svi – Beograd, međunarodna zajednica i Hačim Tači kao i predstavnici vazalskih Srba u centralnom Kosovu, možda oni i najviše ako je suditi po izjavama Rade Trajković.

 

Ona, osuđujući referendum, kaže da je „Tači izabrao multietnički prilaz problemima, izložio svoje neslaganje u parlamentu i dobio podršku i srpske strane. Sve uz saglasnost međunarodne zajednice…” i da je zato „potrebno da Beograd zvanično i institucionalno proglasi taj referendum nevažećim i da ga odbaci”. To kaže osoba koja dobija platu od Srbije. Ali nije Rada usamljeni glas.

 

Predsednik Tadić kaže da je referendum „štetan za interes države Srbije”. Šta bi to moglo da znači – da je interes Srbije da Sever prihvati albansku vlast?

 

Jasniji je bio Tadićev pregovarač Borislav Stefanović, koji je ocenio da je referendum „nelegalan i neustavan, da je potpuno bespotreban i besmislen, da on neće ostvariti nikakav rezultat…” Možda je, verovatno nesvesno, najbolje situaciju objasnio Oliver Ivanović, rečima da je „referendum direktno suprotan proklamovanim ciljevima Vlade Srbije“.

Šta to znači?

Da je cilj Vlade Srbije izdaja Srba i prihvatanje Prištine? Ivanović to nije objašnjavao, ali je primetio da je referendum bio koliko protiv Prištine toliko i protiv Vlade Srbije. I tu je u pravu – referendum je i pobuna protiv politike Vlade Srbije.

 

NIŠTA NIJE ISTO

 

Naravno, kosovski problem je toliko komplikovan da je malo verovatno da ga može temeljno načeti jedan referendum severnog dela Kosova ali – činjenica je – situacija nije više kao što je bila. Pomerene su figure na šahovskoj tabli, i to pre svega u samoj Srbiji.

Šta će biti dalje niko ne može pouzdano da zna i kaže, ali za početak tog novog vremena Srbi iz četiri opštine na severu Kosova su naterale vlast Srbije da prizna da su i oni Srbi i građani Srbije, bez obzira na planove da ih puste niz vodu i da otkrije da je Beograd u stvari protiv Srba.

Ali pokazano je da sadašnji Beograd, uprkos tom otkriću, ne može i nema politički kapacitet da upravlja političkom voljom Srba na severu Kosova. I da – što je posebno važno – nema snage da ukine legalno izabrane institucije Srba u tom delu Kosova.

Ako to na bilo koji način uspori planove političke elite u predaji Srbije birokratama Evropske unije, onda će referendum zaista dobiti istorijski značaj.

 

#Geto Srbija/Fakti

  1. 21. фебруар 2012. у 00:44

    Nervira me komentarisanje okupacije „u rukavicama“: …autoritet predsednika Tadića je ozbiljno načet! Pa ljudi, zemlja je de facto pod okupacijom i to ne samo na Kosovu. Strane obaveštajne službe vršljaju po Srbiji, razni novinari i špijuni pišu reportaže o našim uništenim vojnim objektima i većina građana je svesna kakvu kaznu zaslužuje Tadić, kao veleizdajnik. O kakvom autoritetu se ovde govori? Tadić poseduje neki autoritet u Srbiji? Da se razumemo: za njega će glasati masa neradnika sa diplomama nekakvih, brzopoteznih mindžament-fakulteta, zaposlenih na izmišljenim radnim mestima, koji predstavljaju socijalni maligni tumor ove napaćene zemlje ali tumor vodi u smrt, a smrću pacijenta odumire i tumor. Neosporna je činjenica da je većina ipak za rušenje marionetske vlade i oslobođenja od okupacije.

    Свиђа ми се

  2. Pavle
    21. фебруар 2012. у 11:12

    U ovakvoj ludnici od zemlje i u situaciji kada su sve stranke lopovcine i najveci neprijatelji ove drzave i naroda jedini izlaz je opsti bojkot izbora a zatim i svih zakona koji ne odgovaraju gradjanima kao i bojkot placanja svih racuna, dugova i kamata u bankama.
    Ovo za posledicu ima izlazak na ulicu i obracunavanje sa lopovima mimo nepostenog i korumpiranog sudstva i policije.
    Revolucija i nacionalizacija i oduzimanje stranim privatnicima svih firmi koje su kupljene nelegalno namestenim tenderima i po nizim cenama od realnih. Otkazivanje bilo kakvog kontakta i saradnje sa MMF-om i svetskom bankom kao i bojkot placanja dugova i kamata jer su njihovi cinovnici poslati u nasu drzavu i oni su nas zaduzili tako da su njihovi ljudi napravili dug pa onda jedino oni mogu i da ga vrate.
    Detaljna analiza porekla imovine svih gradjana Srbije i oduzimanje svega za sta se nema dokaza o postenoj zaradi.
    Zatvaranje tako utvrdjenih svih lopova i oduzimanje kompletne imovine njima i njihovim porodicama kao i otkazi onima koji su preko stranackih linija dobili posao.
    Zabrana clanovima stranaka da mogu da vode bilo koju drzavnu firmu ili budu u upravljackom odboru.
    Ukidanje stranaka i vracanje u socijalizam sa besplatnim skolstvom, zdravstvom i sportom. Bira se samo jedan covek koji ima ogromnu vlast ali ispod njega i parlament sa ljudima izabranim na izborima.
    Pored priliva ogromnih sredstava oduzimanjem od lopova, smanjivanjem broja zaposlenih ukidanjem agencija i glupih randih mesta napravljenih samo da bi porodice clanova stranki imali posao, dodatne prihode stvoricemo legalizacijom marihuane, uvodjenjem zakona za legalno uzgajanje i prodaju u coffe shop-ovima, uvodjenje jos 10tak velikih muzickih festivala sa razlicitom tematikom u vecim gradovima Srbije (Beograd, Nis …), i naravno uvodjenje Paypal-a i pomoc svima koji zele da se bave zaradom preko interneta cime bi se povecao BDP vise od 500%
    Ima toga jos mnogo sto se moze uraditi ali i ovo je dovoljno za pocetak da se stane na noge i ne dozivi Grcki scenario.

    Свиђа ми се

  1. No trackbacks yet.
Затворено за коментаре.
%d bloggers like this: