Arhiva

Posts Tagged ‘kosovo’

POTVRDA RADA DOBRO ORGANIZOVANE KRIMINALNE GRUPE U KLINIČKOM CENTRU NIŠ

16. jul 2014. 9 komentara

 

Korupciji u Kliničkom centru (KC) Niš nema kraja i nije slučajnost što su nezavisne institucije, korupciju u zdravstvu s pravom tako visoko kotirale. Na žalost, oni koji treba da preduzmu odgovarajuće korake, to ne rade….Mi, kao grupa lekara KC, koja vam sada piše, nismo učestvovali u pisanju već objavljenog pisma u Vašim novinama, ali želimo da potvrdimo da je sve ono što je napisano istina i želimo da ovim pismom obavestimo javnost i o drugim korupcijama u KC Niš.

 

 

 

Pre svega, tu je korupcija tokom nabavke ortopedskih implantata…Naime, prof. Milorad Mitković je pune dve decenije direktor Klinike za ortopediju u Nišu. Istina, vrstan je ortoped. Ali, vlasnik je tri privatne firme koje proizvode razne ortopedske implantate, učestvuju i redovno ,,pobeđuju" na tenderima u KC-u Niš.

Nalazi se na čelu svih tenderskih komisija, u svojstvu predsednika, zamenika predsednika ili „osobe koja odlučuje", već punih 15 godina! Godišnji prihod koji prof. Mitković ostvaruje po tenderima za nabavku ortopedskih implantata iznosi oko 500.000 evra, za koji iznos svake godine biva oštećen državni budžet.

Jedna od tri njegove privatne firme, nosi naziv ,,Trafix", koja se vodi na ime supruge prof. Mitkovića, (koja je vlasnik sa udelom od 51%) i mašinskog inženjera Mitića, (koji je suvlasnik sa udelom od 49%). Ova firma uglavnom proizvodi tzv. „unutrašnje fiksatore"

Druga firma nosi naziv ,,Ortokon" i vodi se na ime supruge prof. Mitkovića, (koja je vlasnik sa udelom od 51 %) i izvesne gospođe Vere, ( koja je suvlasnik sa udelom od 49%). Ova firma uglavnom proizvodi tzv. „spoljašnje fiksatore" .

Treća firma se zove ,,Oregon" i vodi se takođe na ime supruge prof. Mitkovića, (koja je vlasnik sa udelom od 51%) i medicinske sestre Ivane, koja radi na Klinici za ortopediju, (a koja je suvlasnik sa udelom od 49%). Ova firma proizvodi i distribuira šrafove, Kiršnerove igle i druge potrošne materijale.

Samo po osnovu ,,kupovine" implantata iz firme ,,Trafix", ne računajući druge firme, prof. Mitković ošteti državni budžet za 240.000 evra, za koji iznos on postaje bogatiji. Evo kako to radi…

Unutrašnji fiksator pomenute firme („Mitkovićev Richards-ov klin), koji se koristi za trohanterne prelome butne kosti, košta 108.000 dinara. U čitavom svetu, za takve prelome se koristi originalni i mnogo kvalitetniji DHS (Richards-ov klin), koji se ne lomi, ne krivi i ne ispada, kao „Mitkovićeva kopija", i koji u Švajcarskoj, Sloveniji i na našem tržištu može da se nabavi za 180 evra!

Vojvođanska firma „Narcisius" iz Ade, po istoj ceni (180 evra), proizvodi i prodaje licenciran DHS Richards-ov klin, kao i modifikovani DHS Richardsov klin (DHS-Yu) Mileta Bogosavljevića, koji koriste mnoge ortopedske ustanove u Srbiji.

Dakle, razlika u ceni koja se postiže kupovinom samo jednog Mitkovićevog „unutrašnjeg fiksatora", u odnosu na mnogo kvalitetnije i jeftinije klinove, koji se koriste u celom svetu, iznosi oko 800 evra. Kada se to pomnoži sa 300, koliko se godišnje od Mitkovićeve firme Trafix trebuje u KC Niš, dobije se cifra od 240.000 evra, koliko zaradi prof. Mitković samo od jedne od tri pomenute firme, tj. po osnovu samo jedne vrste implantata.

Grupa ortopeda je, krajem prošle godine, prijavila neregularnosti tokom nabavke ortopedskih implantata menadžmentu KC-a, kada je prof. Mitković formalno promenjen kao predsednik tenderske komisije za tu vrstu nabavke. Međutim, i dalje se vrši strahovit pritisak na novoimenovane članove (ucene, pretnje, obećanja, od strane profesora Mitkovića, prof. Saše Živića, nekih pravnika i dr rukovodioca Kliničkog centra) da se nastavi sa kupovinom implantata od Mitkovićevih firmi, bez obzira na ogromnu razliku u ceni.

Neki novoimenovani članovi komisije su u pisanoj formi dobili pretnju od strane prof. Živića, da će biti sankcionisani ako ne potpišu „kupovinu" ovih implantata. Jednog profesora, koji je odbio da potpiše takvu pljačkašku nabavku, zastrašuje, prisluškuje i prati policija, kao nekog kriminalca.

Za pomenute firme profesora Mitkovića zna se godinama. To zna i menadžment KC-a, zna i policija. Godišnji prihod profesora Mitkovića, samo od kupovine sopstvenih implantata, prelazi 500.000 evra. Od tih sredstava finansirao je i lobiranje za Akademiju nauka, u koju je primljen pre dve godine, gde je primljen mada ima samo jedan autorski rad na takozvanoj sci listi. Sa tom naučnom "kompetencijom", po Statutu Medicinskog fakulteta u Nišu, ne ispunjava ni uslove za izbor u zvanje profesora!

Opravdana je i sumnja da je u pomenuti lanac korupcije koji traje deceniju i po, uključeno mnogo ljudi, uključujući i rukovodioce KC koji "žmure" na sve ovo. Izgleda da i policija ima interesa da ne reaguje.

Prisutan je neverovatan strah kod radnika ortopedije, koji ne smeju ni da pomisle da se suprotstave profesoru Mitkoviću, smatrajući da je to ravno ,,samoubistvu", pretpostavljajući da je čitav "sistem" umešan u malverzacije.

Na sceni je i korupcija na Očnoj klinici. Bivši direktor klinike prof. Dragan Veselinović i sadašnji direktor prof. Gordana Zlatanović su privatizovali Očnu kliniku Kliničkog centra, što je i logično jer oboje imaju privatne klinike.

Pacijente iz KC šalju u privatne klinike jer su im tamo obezbedili bolje uslove rada. Ali da bi sve to lepo funkcionisalo, oni su i svoju decu primili, baš tu na Očnoj klinici! Tako sin i ćerka prof. Veselinovića rade zajedno sa tatom na Očnoj klinici i u tatinoj privatnoj klinici.

Profesorka Zlatanović je primila i ćerku i sina na Očnoj klinici, da ih mama nauči kako se dolazi do uspeha i bogatstva. Zbog toga ovu kliniku zovu- „Klinika za majku i dete".

O Nefrološkoj klinici i njenom poslovnom odnosu sa ,,Fresenius" firmom koja je radila hemodijalize bubrežnih bolesnika u Nišu i regionu, a posebno podatke o malverzacijama u samoj firmi ,,Fresenuis" od strane pojedinih lekara iz KC u prvom redu prof. Vidojko Đorđević, možete naći u Policijskoj upravi grada Niša. Inspektori policije su sve to verifikovali i ostavili, verovatno po nečijem naređenju, u neku zadnju fioku sa ciljem da se ta kriminalna radnja ohladi i zaboravi.

Doduše firma „Fresenius" je u međuvremenu zatvorena, prestala je da radi, ali zar je to dovoljno?

Na čelu organizovane kriminalne grupe lekara u Kliničkom centru u Nišu je dr Dragan Milić i njegovo osnovno zanimanje je rukovođenje tim timom, spletkarenja i podmetanja kolegama koji ne pripadaju njegovoj kriminalnoj grupi i njihove družine.

Dr Milić je studirao medicinu preko 10 godina a tada su studije medicine trajale pet godina. Uz velike muke i pomoć prijatelja nekako je završio studije a ni bog ne zna kako je primljen u Klinički centar Niš i to baš na Hirurškoj klinici. Sina dekana prof.Višnjića, uzeo je za kuma, da bi imao prolaz na fakultetu. Da bi što brže stigao do fakultetskog zvanja bila mu je potrebna podrška šefa katedre hirurgije.

Tadašnji šef katedre, prof. Miroslav Stoiljković, dobar hirurg, veliki intelektualac i vrlo tolerantna ličnost, prihvata ga kao što je prihvatao sve mlađe kolege. Dr Milić je bio prema njemu servilan da bi dobio njegovu podršku i postao asistent na Medicinskom fakultetu.

Kada je to ostvario, shvatio je da je na dobrom putu i da su mu sada sva vrata otvorena. Da bi napredovao na fakultetu, počeo je sa plagiranjem naučnih i stručnih radova da bi na kraju plagirao i doktorsku disertaciju o čemu postoji validna dokumentacija!

Vrlo brzo uspostavlja dobre ekonomske odnose sa farmaceutskim firmama koje su mu finansirale putovanja po svetu. Od Udruženja vaskularnih hirurga Amerike, dobio je stipendiju da poseti njihov nacionalni Kongres i nekoliko njihovih klinika. To udruženje finansira godišnje po nekoliko hirurga iz nerazvijenog dela sveta da prisustvuju njihovom nacionalnom kongresu.

Dr Milić je to vrlo lepo isplanirao. Angažovao je novinarku "Blica" Željku Jevtić koja je tu njegovu stipendiju proglasila "Nagradom za najboljeg hirurga van Amerike". Ta novinarka tu navodnu vest pompezno najavila, a drugi mediji, bez provere, citirali.

Tako dr Milić, ni kriv ni dužan, postade "najbolji hirurg na svetu"! ( pogledati sajt Telepromter. rs – "Pronađen plagijator među profesorima na Medicinskom fakultetu u Nišu"). To su prenela skoro sva sredstva informisanja u Srbiji i zahvaljujući toj neistini dr Milić je sebi otvorio skoro sva vrata u Srbiji.

Postaje ljubimac Ministarstva zdravlja i od njih dobija maksimalnu podršku. Naravno učlanjuje se u DS i time kao "najbolji hirurg na svetu" dobija veliku podršku od tada vladajuće političke partije, potom dobija raznorazne zahvalnice i priznanja od raznoraznih udruženja.

Naravno, sve on to koristi, objavljuje u medijima, a, u anketi "Blica", biva "izabran" i za ministra zdravlja! Od puta u Ameriku pa sve do današnjih dana novinarka Željka Jevtić je njegova lična novinarka i objavljuje u "Blicu" neverovatne neistine.

Veliča dr Milića i bez argumenata blati pojedince i ustanove o kojima joj dr Milić daje lažne podatke. Osim toga, ucenjuje sve oko sebe, počev od uprave KC Niš, preko uprave Medicinskog fakulteta, okuplja ljude sličnih kvaliteta, bez morala sa jasno definisanim ciljem, a to je vlast i novac.

Sada je to dobro organizovana kriminalna grupa. Prvo su se besprekorno organizovali oko tendera za nabavku opreme i potrošnog materijala u KC Niš. Ali, to im nije bilo dovoljno jer su dobit morali da dele na više delova, pa su izmislili takozvane "vanstandardne usluge u Kliničkom centru" i tu uključili svoje članove i proverene kolege i time opljačkali fond zdravstva za nekoliko miliona evra.

Ova dobro organizovana grupa nije partijski organizovana jer članovi ove grupe su iz različitih političkih partija. Članovi grupe su: dr Dragan Milić, bivši član DS a od pre mesec dana član SNS-a, glavni koordinator i mozak ove kriminalne grupe. Njegova osnovna aktivnost je spletkarenje, jačanje grupe, laž, blaćenje neistomišljenika i bogaćenje i besprekorna servilnost prema nadređenima.

Tu su i dr Zoran Radovanović, član SPS-a i direktor Kliničkog centra u Nišu, dr Petar Bošnjaković, bivši član JUL-a, dr Zoran Perišić, gradonačelnik Niša, bivši član JUL-a a od pre dve godine član SNS-a, dr Srbobran Trenkić bivši direktor Kliničkog centra, bivši član DSS-a a po tome G17, dr Saša Živić, član SPS-a, dr Milorad Mitković, direktor Klinike za ortopediju i dr Veroljub Pejčić, bivši član SPS-a, DSS-a, G17 a sada član SNS-a, direktor centra za minimalno invazivnu hirurgiju.

Naravno, ova grupa ljudi ima saradnike u Kliničkom centru i u gradu Nišu koji su neverovatno dobro povezani i dobro partijski raspoređeni. tako da bilo kakvi izborni rezultati neće ugroziti njihov položaj u zdravstvu Niša i gradu Nišu. Kontroliše sve, počev od tendera, preko kadrovanja do zapošljavanja u KC, a od pre godinu dana kontrolišu Medicinski fakultet i ceo grad Niš.

Sve napred navedeno je u više navrata prijavljivano državnim organima ali se to uporna stavlja ispod tepiha. Dokle će to tako biti videćemo.

Lekari i sestre Klinike za vaskularnu hirurgiju,

U Nišu, 24. juni 2014. godine

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafjie

 

STEČAJ PRETVOREN U KRIMINALNU RADNJU ZBOG NAVODNOG INTERESA DRŽAVE…

14. jul 2014. 2 komentara

 

Biznismen Branislav Jović iz Jagodine, tačnije, njegov rudnik iz Krive Feje, zapao je za oči, najpre Dušanu Petroviću, pa onda i Branku Ružiću i Ivici Tončevu. Da bi uzeli rudnik za sebe, prvo su morali da do gole kože opljačkaju Jovića, i članove njegove porodice, oduzimajući mu svu nepokretnu imovinu, među kojom čak i njivu osme klase!

 

                M. Hadžić

 

Stara srpska poslovica da “ko radi, ne boji se gladi“, danas ima suprotno značenje – “ko radi, umreće od gladi’‘. Branislav Jović iz Jagodine osnovao je 1. februara 1990. godine preduzeće Trend-Company. Želeo je da radi, da zaradi, zaposli sugrađane. Tri godine kasnije gospodin Jović i njegovo preduzeće počinju da ulažu sredstva u rudnik olova i cinkane rude Blagodet iz Krive Feje. Počev od 1993. godine, i u naredne tri godine, jagodinsko preduzeće uložilo je u rudnik, radi njegove dokapitalizacije i stvaranja boljih uslova za rad, znatna sredstva.

Ali…

Onda je po nalogu tadašnjeg srpskog predsednika Slobodna Miloševića, rudnik iz Krive Feje, kao i skoro svi rudnici olovno-cinkane rude iz Srbije, pripojen Kombinatu Trepča iz Kosovske Mitrovice, čiji je tadašnji direktor bio Miloševićev lični prijatelj Novak Bjelić. Ali, gospodin Bjelić je bio nesposoban, propalica takoreći, nikom ništa nije plaćao, i kada je dobio titulu menadžera godine, Kombinat iz Kosovske Mitrovice je propao.

I dok je Bjelić šenlučio po Srbiji, poverioci rudnika Blagodet iz Krive Feje, poveli su sudske postupke, radi naplate uloženih sredstava.

I sudovi su presudili u njihovu korist. Rudnik je po osnovu pravnosnažne i izvršne presude iz 2002. godine dugovao 384.000.000. dinara (tada oko 7.000.000 evra) preduzeću "Trend Company" iz Jagodine, a po osnovu finansiranja proizvodnje u periodu 1993-1995.

Kako nije mogao da isplati dug, "Trend Company" u postupku izvršenja preko Trgovinskog suda Leskovac popisuje svu pokretnu i nepokretnu imovinu rudnika, u cilju prodaje iste, radi namirenja duga (ova aktivnost se odvija tokom 2004. godine).

Rudnik na razne načine opstruira prodaju, pa "Trend Company" 2005. godina pokreće stečaj. U postupku ispitivanja potraživanja, stečajni upravnik Agencija za privatizaciju – Centar za stečaj iz Beograda, utvrđuje potraživanja svih poverioca u iznosu od oko 840.000.000. dinara, od čega samo na "Trend Company" otpada iznos od 780.000.000. dinara (iznos je glavnica iz presude + kamata), što čini 91% ukupnog duga rudnika.

Istovremeno "Trend Company" se priznaje razlučno pravo, s’ obzirom da je zasnovao hipoteku nad celokupnom imovinom, u postupku izvršenja.

Međutim, stečajni upravnik je izvršio procenu imovine i kapitala rudnika i utvrdio da je njena vrednost 290.120.000, dinara, i da se poverioci mogu namiriti samo iz ove vrednosti, tj.u visini od oko 34% od ukupnih potraživanja.

Kako Zakon o postupku stečaja predviđa dva pravca izlaska iz stečajabankrot ili oporavak dužnika kroz Plan reorganizacije, to je Trend Company, kao najveći poverilac, nasuprot želji stečajnog upravnika da proda rudnik, sačinio Plan reorganizacije, koji i je usvojen od strane poverilaca i dobio je potvrdu na sudu, i izvršna isprava kojom se uređuje način i visina namirenja poverilaca rudnika.

Stečajni upravnik na sve načine pokušava da opstruiše želju poverilaca, stavljajući se iznad njih, i uporno pokušavajući da proda rudnik, čini se, unapred pripremljenom kupcu, bez obzira što je interes poverioca drugačiji i što zakon poverioce stavlja u prvi plan, a u javnost iznosi netačne podatke, iako se od samog početka bori za bankrot u sprezi sa CES MEKON-onom i Zvonkom Nikezićem i Mirkom Cvetkovićem, iz čije firme iznajmljuje stečajne poverenike, koje preko CES MEKON-a upućuje u rudnik.

Plan reorganizacije je predvideo sledećih nekoliko bitnih elemenata: sprovođenje plana u trajanju od godinu dana (a sud je odredio svojim rešenjem period od 06.11.2007.-6.11.2008.god.), investicije u rudarsko-geološke istrage u visini od minimalno 500.000 američkih dolara, u periodu sprovođenja Plana reorganizacije, kao i pretvaranje potraživanja poverilaca u akcije rudnika, u visini kapitala firme (prema proceni stečajnog upravnika 290.120.000,00 dinara)

Stečajni dužnik (Trend – Company) ispunio je Plan reorganizacije rudnika u celini. Svojim rešenjem St.br.62/05 i Ro.br.2/06 stečajni sudija Trgovinskog suda Leskovac dana 3. decembra 2008. godine, donosi rešenje kojim konstatuje da je Plan reorganizacije izvršen u celini, da se obustavlja stečaj u DP Grot, i da je neosnovan predlog stečajnog upravnika za uvođenje bankrota..

 

     I potom sledi pravosudno serviranje…

 

Viša sudska instanca, uz razna obrazloženja, ukida prvostepena rešenja suda u Leskovcu, vraćajući na ponovno odlučivanje. Agencija za privatizaciju, kao stečajni upravnik, ne menja svoj stav, da Plan reorganizacije nije ispunjen, iako činjenice govore suprotno, uz obrazloženje, da ne može posle šest godina da menja mišljenje, bez obzira na argumente koji govore da je Plan izvršen!

Grupa radnika koja je u međuvremenu u Grot-u proglašena tehnološkim viškom, nezadovoljna svojim položajem, uporno piše primedbe na sprovođenje Plana, iako je rok za sprovođenje Plana odavno istekao (čime se zamagljuje cela procedura). Ova grupa predstavlja 0,0001 % ukupnih potraživanja,

Naravno, postoji i politički pritisak na sudiju i celokupno pravosuđe da se donese odluka o bankrotu, kako bi posle toga druga kompanija postala vlasnik rudnika, a ne poverioci. Ovo je kriminalna radnja podvedena pod interesom države.

Za vreme postupka pripreme za prodaju, rudnik ne radi, čime se urušava eksploataciona jama, a oprema propada od stajanja. Naselje Kriva Feja je zavisno od rudnika (čak se i strujom i vodom snabdevaju preko rudnika) potpuno će zapasti u socijalnu i ekonomsku krizu.

 

     Ali, priča se ne završava ovde…

 

Grupa na čelu sa Dušanom Petrovićem, preko Slobodana Homena i Boška Ristića, kao i tadašnjeg tužioca iz Niša Krsmana llića, naređuje lokalnoj PU Vranje i tužilaštvu da kako zna i ume optuže najvećeg poverioca, za zloupotrebu službene dužnosti, što i čine.

Pokreću se dve krivične istrage protiv Branislava Jovića i procesuiraju, iako su nezavisni veštaci u svojim nalazima u istražnom postupku jasno naveli da ne postoji nikakva šteta naneta rudniku, niti bilo kakva korist za treća lica.

Predmet optužbe bila je pozajmica od 20 miliona dinara, koju je svojevremeno Trend Company dao rudniku. Ta pozajmica je kasnije vraćena, uz zakonsku kamatu. U to vreme oba preduzeća je vlasnik Branislav Jović, a rudnik, kao većinski poverilac, odnosno akcionar.

Ali, u međuvremnu je za kupovinu rudnika postala zainteresovana londonska firme Mineko, iza koje stoje socijalisti Branko Ružić i "kralj" Južne Srbije, Ivica Tončev, koji prete Joviću, tako da tužilaštvo nastavlja istragu.

Naime, iz Surdulice za zamenika Višeg tužioca u Vranju, Tončev dovodi izvesnu Danijelu Trajković, i posle četiri godine pokreće se postupak za oduzimanje moje imovine od Jovića, navodno, stečene nezakonitim poslovima.

Iako i iz nalaza UBPOK-a, a ni sudskog veštaka, ne proizilazi da se Jović od 1990. godine nezakonito obogatio, sudija Višeg suda u Vranju Saško Aleksandrić donosi rešenje da se celokupna imovina Branislava Jovića i članova njegove porodice privremeno oduzima! Cilj im je da oduzmu akcije rudnika koje pripadaju Jovićevom preduzeću, kao najvećem poveriocu, kako bi iste prodali u bescenje unapred poznatom kupcu.

Ono što su pre četiri godine, započeli Dušan Petrović i društvo, a sa ciljem da se Farmakom dokopa rudnika, sada nastavlja druga ekipa iz SPS-a. Oni diktiraju tužiocima i sudijama šta treba da rade i kakve odluke da donose, obećavajući im kao kontra uslugu mesta predsednika suda, odnosno glavnog tužioca. Rešenje višeg sudije Saška Aleksandrića još nije postalo pravnosnažno.

Branislav Jović se privatnim biznisom bavi još od 1990. godine. Zbog napada od organizovanih mafijaških grupa, koje se nalaza u državnim organima, Branislav se teško razboleo. I dok vodi tešku bitku sa pravosuđem, da mu ne oduzmu i pokućstvo, on vodi i bitku za život od teške bolesti. Kakav je očekivani ishod ove neravnopravne borbe?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

TERMOELEKTRO: OPSTALA POD BOMBAMA A STRADALA OD PRIVATIZACIJE I MENADŽERA…

12. jul 2014. 1 komentar

 

Privatizacija kompanije "Termoelektro" u budućnosti bi mogla da bude dokazni materijal za neku naučnu tezu o tome da je proces privatizacije u Srbiji urađen na štetu države, naroda i kompanija koje su privatizovane. naravno, i radnika koji su u njima radili. Naime, bivši direktor "Termoelektra", Konstantin Smorčinksi upropastio je ovu kompaniju i doveo je do stečaja. Ne zna se gde je sada Smorčinski, a radnici pretpostavljaju da je pobegao u Rusiju kako bi bio van domašaja krivičnih prijava koje su protiv njega podneli. Tabloid je istraživao uzroke.

 

               Vuk Stanić

 

Svojevremeno je u Službenom glasniku broj 52 (iz ranijih godina) Termoelektro proglašen kompanijom od državnog značaja. Radnici ove firme imali su posebnu opremu i obuku za rad u vanrednim situacijama. Bili su osposobljeni da održavaju električne mreže u slučaju rata i vanrednih situacija. Da brzo remontuju i osposobe trafostanice, hidrocentrale, rafinerije….

Za vreme NATO bombardovanja, kada je pogođena Petrohemija u Pančevu, radnici Termoelektra upućeni su da remontuju javnosti malo poznat pogon ove kompanije koji se vodi pod skraćenicom PEVK.

U pitanju je bio zadatak visokog rizika tokom koga je postojala mogućnost da radnici izgube živote. Da se remontu nije pristupilo iz pogona bi izašle otrovne supstance od kojih bi umrle hiljade građana u Pančevu i okolini. Pod bombama remont je uspešno urađen. Svakodnevno su radnici Termoelektra bili na zadatku tokom bombardovanja, ali je većina poslova koje su obavljali i danas državna tajna.

U mirnodopskim uslovima od osnivanja do stečaja, Termoelektro je montirao preko 1.300.000 tona opreme, cevovoda i čelične konstrukcije, izgradio desetine termoelektrana i hidroelektrana ukupne snage preko 7.000MW, od kojih je 1.500MW u inostranstvu. Firma je izvela i montažne radove na pet rafinerija sa ukupnim kapacitetom prerade preko 12.000.000. tona nafte.

Skoro svake godine radili su remont, nekog od velikih sistema za Elektroprivredu Srbije, ili Naftnu industriju Srbije. Održavali su sistem više termelektrana širom sveta.

Neki od remontnih poslova koje su skoro redovno dobijali da urade su oni za Termoelektranu "Nikola Tesla" u Obrenovcu i oni za Termoelektranu u Kostolcu. Redovni klijenti Termoelektra bili su i cementare Lafarž u Beočinu, Holcim u Novom Popovcu, Titan u Kosjeriću i Usje u Makedoniji.

Iako u stečaju, Termoelektro još uvek poseduje objekte u kojima se izrađuje nestandardna oprema, za potrebe cementare Lafarž Beočin. U periodu do 2003. godine ova firma je za potrebe različitih klijenata izradila 1.200 tona nestandardne opreme…

U inostranstvu ova firma je bila angažovana u Alžiru, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Češkoj republici, Gvineji, Indiji, Iraku, Libiji, Makedoniji, Rusiji i Nemačkoj…

Ovakvu kompaniju nije bilo lako finansijski uništiti i dovesti do stečaja, ali mladi menadžer Konstantin Smorčinski taj zadatak je uspešno obavio!

Prva privatizacija Termoelektra iz 2007. godine je propala jer kupac, Harvinter nije izvršio ugovorne obaveze. Termoelektro je potom ponovo privatizovan februara 2008. godine kada ga je kupila Švajcarska kompanija Comfitrade SA (Komfitrejd) sa sedištem u Ženevi.

Komfitrejd je firma u kojoj pravna i fizička lica iz Rusije imaju veliki uticaj, oni su za generalnog direktora Termoelektra imenovali sada već čuvenog Konstantina Smorčinskog.

Kratko nakon imenovanja Smorčinski, zabranjuje učešće na bilo kom tenderu i na taj način lišava firmu redovnih prihoda koje su imali od održavanja velikih sistema u Srbiji.

Pre stupanja Smorčinskog na dužnost advokatski tim Termoelektra dobio je spor pred nemačkim sudom sa firmom Hitači, vrednost spora bila je šest miliona evra. Kada se saberu sudski troškovi kamate i dodatni zahtev za obeštećenjem po pitanju bankarske garancije, očekivalo se da Termoelektro naplati oko osam miliona evra.

Iako su advokati Termoelektra spor dobili u prvoj instanci, Hitači se žalio, a Smorčinski je tada promenio advokatski tim koji je za stupao njegovu firmu. Umesto njih on je angažovao advokate koji su ranije radili za Hitači!? Sve i da ih je slučajno angažovao, radnici Termoelektra su ga upozorili:

"…Ljudi koje ste angažovali da nas zastupaju, su tokom pregovora pre sudskog spora sa Hitačijem sedeli sa njhove strane stola i pravno savetovali njihove menadžere!"

Smorčinski nije voleo da mu se mešaju u posao, oni koje nije pitao za mišljenje i sa platnog spiska je skinuo sve one koji su se bunili protiv načina na koji je vodio postupak.

Advokati koje je on angažovao izgubili su spor. Kada je kasnije profesor Jakšić sa pravnog fakulteta koji dobro poznaje nemačko pravo uradio ekspertizu njihovog rada došlo se do zaključka da su posao radili nesavesno.

Zapravo oni su posao radili itekako savesno, ali ne u korist Termoelektra, već u korist Hitačija.

Ne postoji nijedan dokaz da je Smorčinski od Hitačija dobio tri miliona evra, da zauzvrat izgubi spor, ali posle svega navedenog svako ima pravo da sumnja da je on taj spor namerno izgubio! Na taj način Termoelektro oštećen je za više od osam miliona evra.

Istovremno, Smorčinski je na sve načine tovario nove troškove za Termoelektro, na račun firme zakupio je luksuzan stan centru Beograda, svakodnevno je leteo biznis klasom na različite strane sveta, odlazio na raznorazne sastanke i Termoelektru nije donosio nikakve poslove.

Po pitanju avionskih karti bio je krajnje bahat, često bi tražio da mu se na dan leta promeni vreme leta. Jednom prilikom je zaposlenima ujutro javio da želi da umesto u 14 časova kako piše u karti bude u drugom avionu koji leti sat vremena ranije. Takva promena koštala je oko tri stotine evra.

U jednom trenutku i najveći skeptici pomislili su da će on uspeti da napravi nekakav posao sa sunarodnikom iz Naftne industrije Srbije. Otišao je na sastanak sa generalnim direktorom NIS Kirilom Kravčenkom, ali se vratio bez ugovorenog posla.

Nekako istovremeno svima je postalo jasno da Smorčinski, ili nije sposoban da ugovori poslove, ili ih namerno ne ugovara, dok istovremeno obezvređuje i otuđuje sredstva za rad ove kompanije.

Deo osnovnih sredstava, kao na primer specijalni alati koja je Termoelektro posedovao u knjigovodstvenom stanju procenjeni su bili na 75 miliona dinara, Smorčinski ih je prodao firmama iz Rusije za duplo manje novca. Na isti način je raskrčmio i opremu Termoelektra u Makedoniji, dok je oprema koju su posedovali u Nemačkoj prodavana na ovaj način, ali i za keš, što je protivno nemačkim zakonima!

Smorčinski je potom firmi Termoelektro rotaciona oprema u kojoj je takođe bio ovlašćeno lice prebacio sedam miliona dinara, i kratko posle toga ugasio ovu firmu.

Posle više ovako "pametnih" poteza, Smorčinski je uspeo da Termoelektro ove godine dovede do stečaja. Na sajtu APR u momentu pisanja ovog teksta kao zvanični stečajni upravnik bio je upisan Rade Radulović, dok se tih dana na Fejsbuku pojavila informacija da je on razrešen dužnosti i da na njegovo mesto stupa Miloš Borovčanin.

Treba reći i da Smorčinski ne bi tako lako Termoelektro doveo do sečaja da nije imao tim odanih saradnika. Ovaj kontroverzni menadžer je po dolasku u Termoelektro pre svih ovde pomenutih radnji oformio tim ljudi koji su pokrivali njegove poteze.

Oni su radnicima ispirali mozak da plate nema zbog odluka bivšeg direktora iz pred privatizacionog perioda. Kada su radnici počeli da se bune što plate nema, ističući da su je kod direktora Blanuše redovno primali, ljudi Smorčinskog su ih molili da ne opstruiraju rad novog direktora. Oni koje je Smorčinski regrutovao u krug njegovih pomagača redovno su primali platu.

Glavni čovek Smorčinskog bila je Natalija Šablovskaja koju je on doveo sa sobom kada je došao na čelo Termoelektra. Jedan od ljudi kojima je u vreme Smorčinskog bilo lepo u Termoelektru je Ivan Stejić. Ruski menadžment je Stejića rasporedio na poslove stručnog saradnika za imovinsko pravne poslove. On je Smorčinskog savetovao za mnoge pravno poslovne poteze.

Stejić je istovremeno bio i predsednik sindikata. Sindikata čiji članovi nisu redovno primali platu, dok je njemu zarada redovno isplaćivana. Njemu su pre otvaranja stečaja isplaćene skoro sve zarade. Stejić je i danas aktivan sindikalac, ali u svojim nastupima nikada ne kritikuje Smorčinskog.

Aleksandar Vesković, koji danas ima nalog na fejsbuku posvećen Termoelektru, sa nazivom "Termoelektro D.O.O. ne u stečaj" je na gradilištu u Nemačkoj bio dve godine odgovorno lice. Tamo je uredno i bez zakašnjenja primao veliku platu. U vreme dok je on još bio ovlašćeno lice, Smorčinski je prodao osnovna sredstva Termoelektra iz Nemačke u vrednosti od milion evra. Vesković tada nije pokušao da spreči Smorčinskog, niti ga danas kritikuje, ali na svom fejsbuk nalogu redovno kritikuje stečajne upravnike koji vode ovo preduzeće.

 

      A 1.

   Spor sa Hitačijem

Kao pod izvođač Termoelektro bio je angažovan od firme Hitači da za njih obavlja poslove u Nemačkoj. Kao dokaz da će poslove obavljati savesno Termoelektro morao je da dostavi bankarsku garanciju. Radnici Termoelektra pošteno, savesno i blagovremeno su obavljali poslove za koje su bili angažovali. Ipak Hitači tri meseca nije plaćao ugovorne obaveze. Posle tri meseca radnici Termoelektra su se demonstrativno povukli sa gradilišta. Hitači je aktivirao bankarsku garanciju, a Termoelektro je pokrenuo spor pred Nemačkim sudom.

U prvoj instanci spor je rešen u korist Termoelektra, Hitači se žalio. Generalni direktor Termoelektra Smorčinski promenio je advokatski tim i angažovao advokate koji su ranije prisutvovali pregovorima sa satrane Hitačija. U drugoj instanci spor je rešen u korist Hitačija, a za Termoelektro to je značilo početak finansijskog kraha i kretanje u pravcu stečaja.

 

      A 2.

   Nekad bilo, još se pominje

Preduzeće Termoelktro u prošlosti je svoje reference izgradilo radeći na projektima za Termoelektranu "Nikola Tesla", Kostolac, Kolubara, Morava, Novi Sad, Zrenjanin, Hidroelektrane Đerdap, Đerdap II, Zavoj. U Crnoj Gori radili su za TE Pljevlja, u Bosni i Hercegovini za TE Tuzla. U Alžiru za TE Mžsila, TE RAS DJinet u Libiji za TE West Tripoli TE Benghazi u Iraku TE Hartha TE Daura u Indiji, TE Barauni u Nemačkoj za Boxberg, Morburg i Lunen.

Ova nekada uspešna firma radila je poslove za različite Rafinerije i Petrohemije. U Srbijai za Rafineriju Novi Sad, Rafineriju Pančevo, Petrohemijski kompleks Pančevo, Azotaru Pančevo, Zorku Šabac…U Češkoj za Rafinerija Litvinov, Petrohemijski kompleks Litvinov, Petrohemijski kompleks Neratovice…U Makedoniji za Rafineriju Skopje. U Rusiji za Rafineriju Kiriši i Fabriku šampona Vladivostok. U Iraku su radili na Razvoju naftonosnih polja, Khabazi Kirkuk….

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PRIVATNA DRŽAVA LAZAREVAC: KOPANJE POD VODOM DO DUŽNIČKOG ROPSTVA BASENA KOLUBARA

9. jul 2014. 2 komentara

 

Mračna strategija kriminalizovanog dela srpske vlasti, da što više uništi Rudarski basen Kolubara, kako bi njegove delove a možda i ceo sistem privatizovali i predali u ruke domaće i međunarodne mafije, dobrim delom je uspela. Ostalo je još samo da se i Srbija i njeni građani pomire sa tim. A, hoće li, biće poznato na jesen kad krenu obećane redukcije električne energije.

 

               Insajder: K-5

 

Kolubarski tajkuni su rano shvatili da ma koliko novca proneverili iz Rudarskog basena, nikada neće moći da se mere sa pravim kriminalcima koji su svoj novac zaradili pištoljima.

Za to su imali dobar primer, kada je svojevremeno predsednik opštinskog odbora Nove Srbije i glavni čovek za ubacivanje kamiona u "Kolubaru" – Vladimir Jevtić Jefta, rešio jedno veče šenluči po beogradskim splavovima. Beogradski mafijaši mu to veče nisu ništa uradili, jer realno ne bi imalo efekta kao što je imalo efekta ono što su mu uradili sutradan u njegovom rodnom Lazarevcu.

Došli su kod njega kući, odveli su ga u šumu, skinuli ga golog i vezali za drvo i ostavili. Konfiskovali su mu džip i uzeli sav novac i dragocenosti iz kuće. Time su dokazali da nije isto biti kriminalac od karijere i biti miljenik vlasti, koji je do juče prodavao kore za gibanicu na pijaci i nosio nadimak: Slina.

Poučeni Jeftinim iskustvom, lazarevački tajkuni ne idu dalje od Stepojevca i svu svoju delatnost su koncentrisali na pljačkanje Rudarskog basena i izgradnju veštačkog jezera, gde bi gradili hipodrom, hotele i kupleraje i bili svoji na svome.

Znali su da čak i da odu negde sa tolikim parama koje su oteli iz Rudarskog basena, neko će ih istući ili nešto još i gore i oteti im iste. Godinama su izmeštali reku Kolubaru, rekultivisali zemlju, izravnali nepregledne hektare oko protočnog jezera na reci Kolubari, a opet sve o trošku Rudarskog basena, sa ciljem da tu zemlji sami sebi dodele preko Gradske opštine Lazarevac.

Rudarski basen bi po obavljenom poslu pravljenja veštačkog jezera i privođenja starog odlagališta nameni za hipodrom, trebalo da zemlju preda u vlasništvo Gradskoj opštini Lazarevac, čiji bi je predsednik Branko Borić (DSS) dodelio dalje svojim prijateljima tajkunima.

Posao oko građevinskih dozvola, izmene Urbanističkog plana i sve prateće dokumentacije poveren je Milanu Raliću-Čombetu, opskurnom liku i nerazdvojnom prijatelju Branka Borića, od kojeg se nije odvajao i kojem je glumio vozača dan i noć, a bio je direktor Direkcije za izgradnju Lazarevca.

Prvi problemi u tajkunskom raju nastaju smenom vlasti DSS u republici i dolaskom Dragana Đilasa za gradonačelnika Grada Beograda. Đilas menja Statut Grada i sve ingerencije oko građevinskih dozvola i ostalih lokalnih taksi uzima iz ruku opština i prenosi na Grad.

Sad tajkuni ne mogu da budu svoji na svome, jer bi za sve odgovarali Gradu i morali bi da daju značajne svote. Ovako da je to ostalo na opštinama, oni bi ono što bi platili opet kroz sistem protočnog bojlera sami sebi vratili.

U Skupštini Grada Beograda odbornička grupa DSS predvođena Draganom Tomićem, bivšim direktorom Rudarskog basena, bori se i rukama i nogama za promenu Statuta, ali bezuspešno.

Pokreću razne inicijative, peticije, kampanje, ali opet slaba vajda. Na kraju uspostavljaju džentlmenski dogovor sa Đilasom, koliko bi on trebalo da dobije od hipodroma i odmarališta na jezeru reke Kolubare i planovi se nastavljaju.

Novi direktor Rudarskog basena, Nebojša Ćeran (DS), dozvoljava svom zameniku Vladanu Radovanoviću (SPS) da nastavi sa svojim kolegama iz SPS: Slobodanom Markovićem, Milivojem Nikolićem, Živojinom Jovanovićem i ostalima iz svih mogućih stranaka da rade dalje na projektu izmeštanja reke Kolubare i gradnji jezera i platoa za hipodrom, hotele i kupleraje.

U međuvremenu opet se menja vlast 2012. na republici i u Rudarski basen dolazi Milorad Grčić (SNS) za generalnog direktora. Gradnja se i dalje nastavlja, a da bi se to odvijalo po planu potrebno je zadržati dobri stari provereni direktorski kadar iz vremena Tomića i Ćerana.

Tako se oni samo prepakuju, te Tomićevi i Ćeranovi pomoćnici iz top menadžmenta prelaze u srednji menadžment, a ovi iz srednjeg nivoa menadžmenta odlaze na top menadžment nivo. Sve glave aždaje su još uvek tu, samo ona najveća glava je stavila novu masku u liku Milorada Grčića.

Bilo kako bilo sprega SNS i tajkuna iz DSS i SPS, postaje toliko jaka da shvataju da Lazarevac treba da postane njihova privatna država, pa tako isposlovaše promenu Statuta Grada Beograda, gde se opet vraćaju one oduzete ingerencije opštinama.

To se dešava 30. maja 2013. a članovi Komisije za izmenu Statuta su gle čuda: Andreja Mladenović (DSS) i Aleksandar Antić (SPS). Naravno, sve je urađeno na inicijativu SNS, koju je potpisalo 100.400 građana Beograda, a izglasalo demokratskom većinom 75 odbornika u Skupštini Grada.

Sve je lepo spakovano i gradnja platoa se nastavlja. Određuje se novi direktor sektora zaštite životne sredine dr Slobodan Radosavljević, da vodi poslove oko ulaganja novca Rudarskog basena u prostor oko protočnog jezera gde će se graditi hipodrom, hoteli, kazina i kupleraji, a sve na ime "zaštite životne sredine".

Krediti od EBRD i nemačke KfW Bank samo pristižu i nemilice se troše na zemljište poklonjeno Gradskoj opštini Lazarevac, a Rudarski basen pada u dužničko ropstvo iz kojeg će dočekati privatizaciju.

Na vlasti u opštini Lazarevac su sve stranke, predsednik opštine je iz SPS, njegov zamenik iz SNS, a najznačajniji koalicioni partner je upravo Milan Ralić-Čombe sa svojom grupom građana "Klub ljubitelja Lazarevca".

Svi su tu. Sva je sreća da smo glasali za "vlast naroda" a ne za "vlast tajkuna". Privatna država Lazarevac se sprema da lansira prostor oko protočnog jezera na reci Kolubari kao turističku atrakciju, a sve u organizaciji šefa kabineta generalnog direktora Gorana Perišića (iz DSS preleteo u SNS) u okviru manifestacije "Kolo mira u čast predaka" koje je 27. aprila, 2014. najavljeno tekstom na internet stranici Rudarskog basena:

"…Na inicijativu Udruženja čuvara srpske tradicije i običaja ‘Prela i posela’, a pod pokroviteljstvom Rudarskog basena ‘Kolubara’, kod Protočnog jezera reke Kolubara (na širem području mesta Veliki Crljeni), 14. septembra 2014. biće održana masovna svečanost povodom obeležavanja značajnog jubileja – stote godišnjice Kolubarske bitke. Ideja je da se toga dana preko deset hiljada ljudi iz cele Srbije, ali i inostranstva, uhvati za ruke i simbolično formira kolo koje će čitavom svetu poslati poruku mira i solidarnosti, kao i zahvalnosti precima za žrtve koje su podneli tokom Prvog svetskog rata.

- S obzirom na to da se delatnost Rudarskog basena ‘Kolubara’ odvija na teritoriji opština Lazarevac, Lajkovac i Ub, kao i da veliki broj zaposlenih potiče upravo sa područja na kome se čuvena bitka odigravala, smatramo da je naša obaveza, kao društveno odgovornog preduzeća, da prigodno obeležimo godišnjicu ovog velikog istorijskog događaja – rekao je Goran Perišić, šef kabineta direktora RB ‘Kolubara’ i predsednik Organizacionog odbora manifestacije, čija priprema je uveliko u toku…".

Inicijativa je dobila blagoslov episkopa šumadijskog Jovana (čitaj: popa koji daje oproštaj greha za pare), episkopa valjevskog Milutina (čitaj: popa kojem Grčić daje donacije u ime Kolubare, a ovaj mu dao nekakvu lentu), podršku Kancelarije za saradnju sa crkvama i verskim zajednicama Vlade Republike Srbije (čitaj SPS- Milete Radojevića), Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, predstavnika lokalne samouprave svih opština sa područja na kome se bitka odigrala, kao i brojnih kulturno-umetničkih društava i drugih udruženja koja se bave kulturom iz gradova širom zemlje, ali i dijaspore. Ukoliko sve protekne kako je planirano, kolo bi trebalo da uđe i u Ginisovu knjigu rekorda.

Vrlo mudar potez od strane tajkuna je da se projekat internacionalizuje i privuče strani kapital, prividno ili stvarno kako bi se zaštitila investicija od potencijalnog oduzimanja sutra od strane neke pravedne narodne vlasti.

Svaka vlast se boji da nacionalizuje imovinu, koja je u vlasništvu strane kompanije, pa makar imala dokaze da je to imovina oteta od naroda i od države. Tajkune iz Kolubare savetuje ista ekipa pravnih i ekonomskih eksperata, koja savetuje i ostale srpske tajkune. Uglavnom Dinkićevi i Vlahovićevi ljudi, koji rade po oprobanim receptima.

I onda su, kao kulminacija manijačkog odnosa kolubarskih tajkuna prema prirodi, došle i majske poplave i potopile kolubarske kopove. Poplave su izazvale direktnu štetu od 369,6 miliona evra i ko zna koliko indirektne štete, jer Srbija će još dugo uvoziti polovinu potrebne električne energije.

 

©Geto Srbija

materijal: LIst protiv mafije

ADVOKATI KAO KOMERCIJALISTI SUDIJA I TUŽILACA

7. jul 2014. Komentari su isključeni

 

Advokati u Srbiji stupili su sredu, 25. juna, u trodnevni štrajk, nezadovoljni zbog povećanja paušalnog poreza. Advokati tokom trodnevnog štrajka nisu zastupali stranke u istragama, pri saslušanjima u policiji ili tužilaštvu u slučajevima gde je po zakonu neophodno prisustvo branioca, ni pred drugim organima, čak ni u hitnim predmetima.

 

           Milan Glamočanin

 

Beogradski advokati su rad obustavili još prošle srede, a na skupštini Advokatske komore Srbije odlučeno je da od 25. do 27. juna u štrajk stupe advokati iz cele zemlje.

Razlog za obustavu je nezadovoljstvo advokata zbog višestrukog povećanja poreskih obaveza i od Ministarstva finansija traže da stavi van snage nova poreska rešenja koja se odnose na advokaturu i paušalno plaćanje poreza. Predstavnici Advokatske komore Srbije tvrde da su ta rešenja od prošlogodišnjih veća prosečno od 50 do 150 odsto.

Advokati smatraju da se na ovakav način devastira profesija. Zašto? Zato što većina advokata nije u stanju da plaća obaveze prema državi u iznosu koji je apsolutno neprihvatljivi.

U Advokatskoj komori Srbiji navode da se protest, osim zbog povećanja poreskih obaveza, organizuje i zbog sužavanja polja delatnosti advokature zbog donošenja raznih zakonskih propisa kojima se brojni poslovi oduzimaju iz nadležnosti advokature i poveravaju beležnicima, medijatorima…

Advokati protestuju i zbog načina utvrđivanja poreskih obaveza na osnovu "neadekvatnih i nedovoljno određenih kriterijuma", višegodišnjeg neplaćanja obaveza države prema advokatima i izbegavanja da to pitanje sistemski reši, neadekvatnog tretmana advokata prilikom obavljanja njihovih poslova od strane sudova, tužilaštava, policije i organa uprave, kao i neefikasnog postupanja organa krivičnog gonjenja u slučajevima napada na advokate.

Ministarstvo finansija, koje je donelo spornu Uredbu kojom je povećano paušalno oporezivanje, smatralo je da protest advokata nisu osnovani.

U srpskom pravosuđu usluge advokata uglavnom koriste sudije, državni tužioci i policija!

U siromašnom srpskom društvu mali broj onih kojima se sudi u krivičnom postupku mogu da priušte sebi da plate advokata da ih brani. To čine predsednici sudova, koji, po službenoj dužnosti okrivljenima, kada je odbrana obavezna, određuju advokata, čije usluge plaća sud.

A uglavnom se angažuju advokati početnici, da im se pomogne da zarade neku paru. Sudovi, međutim, mesecima ne isplaćuju nadoknade ni advokatima, ni porotnicima, ni sudskim veštacima, pa su i odbrane po službenoj dužnosti uglavnom besmislene, i optuženi ostaju uskraćeni za pravo da budu zastupani od stručnih lica, kada im država sudi u “ime naroda“.

Oni koji imaju para i previše, uglavnom traže pravog advokata. Takvih je veoma malo. Oni su na ceni, i traženi su. Oni su, ustvari, komercijalisti sudija i tužilaca. Klijent pita za cenu, advokat je utvrdi, i sve ide kao po loju. Ukida se pritvor, pa postupak odugovlači…

Aleksandar Đorđević je doskora bio advokat. Visoki je funkcioner Srpske napredne stranke. Da bi omogućio da Marko Mišković bude pušten iz pritvora, i stavljen u kućni, Đorđević je od klijentovog oca uzeo 150.000 evra. Vođa naprednjaka Vučić je javno besneo. I pretio. Zašto u kućni, kad je on naredio iscrpljujući pritvor u Okružnom zatvoru i za njega i za oca njegovog Miroslava!

Aleksandar Đorđević je trenutno direktor bezbednosno informativne agencije, u čije prostorije često svraća. Da li se on seća ko od sudija prima pare, da bi počeo da se bavi svojim poslom?

U nesrećnoj državi Srbiji centri moći su odlučili da gospodin Đorđević uskoro bude imenovan, bez konkursa, za specijalnog tužioca za borbu protiv organizovanog kriminala! Da imaju svog čoveka, na pravom mestu, lakše se pare uzimaju. On optuži, pa kad se plati, onda zaćuti. Drugi Miljko Radisavljević!

Posebna priča su sudije koje sude u Posebnom odeljenju (za organizovani kriminal) Višeg suda u Beogradu. Jer, i sudije su posebne. Tamo ih šalju po zasluzi, kada se dokažu…

U posebnom odeljenju sudi 18 sudija. U prvostepenom odeljenju Viešeg suda u Beogradu sudi 19 sudija! Dakle, Srbija je zemlja organizovanog kriminala!

Odakle toliko mafijaških grupa u Srbiji. U posebnom odeljenju Višeg suda u Beogradu sudi se u samo dve sudnice, koje služe i za suđenje u predmetima za ratne zločine. Ni sudije ovog odeljenja nisu mačji kašalj.

I oni imaju iste privilegije kao i kolege iz posebnog odeljenja. Duple ili troduple sudijske plate, kola i celodnevno obezbeđenje svih članova porodice! A 19 sudija Višeg suda u Beogradu koji sude za ostala krivična dela, sude u 19 sudnica, i presuđuju od svojih kolega u posebno odeljenju po dvadeset puta više predmeta, izričući dvostruko veće kazne, u dvostruko kraćem vremenskom periodu.

Kad je odeljenje posebno, i žrtve su posebne. Probrane.

Većina sudija posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu ima manje morala i dostojanstva od svinje iz seoskih obora. To potvrđuju i rešenja o određivanju i trajanju pritvora protiv žrtava koje im se privedu. Svaki je kriv.

Od kada postoji ovo odeljenje, sudije ovog suda nisu nijednom izrazile neslaganje sa zahtevom za sprovođenjem istrage i određivanjem pritvora, mada je polovina uhapšenih posle višemesečnog mučenja u zatvoru, oslobođena krivice, od istih sudija koji su ih držali u pritvoru, jer je “postojala osnovana sumnja da su izvršili optužujuća krivična dela".

Zna to i Aleksanar Vučić, i zato može da optuži, bez ikakvog ovlašćenja, i materijalnih dokaza, koga hoće. Zna da će sudije sigurno da ga stave u pritvor. Poznaje te ljude.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

KOZMETIČKE PROMENE U PRAVOSUĐU SE OGLEDAJU U DOVOĐENJU ODANIH LJUDI NA KLJUČNA MESTA U SUDOVIMA

2. jul 2014. Komentari su isključeni

 

Na sednici Visokog saveta sudstva održanoj 8. i 9. maja doneta je odluka kojom se Narodnoj skupštini Srbije predlaže kandidat za predsednika Apelacionog suda u Novom Sadu, kandidati za predsednike viših, osnovnih, privrednih i prekršajnih sudova u Srbiji.Od 1. januara 2010. godine ovim sudovima su rukovodili vršioci funkcije predsednika suda! Duže od četiri godine sudovi u Srbiji su bili u v.d. stanju. Predsednici sudova su od 1. januara 2010. godine bili kod izvršne vlasti “na probnom radu“.

Sunovrat srpskog pravosuđa nastavlja se nesmanjenom žestinom.

 

            Milan Glamočanin

 

Po drugi put za ministra pravde izabran je mladoumni ministar Nikolica Selaković, koji se dokazao kao slepi izvršilac svih Vučićevih perverznih zamisli u nameštanju sudskih procesa. On je jedini ministar u dugoj istoriji Srbije koji nema položen pravosudni ispit, a postavljen je za ministra samo zato što je homoseksualac!

I takav, kakav je, Nikolica se, stupanjem na dužnost, odredio prema zatečenom stanju, opisujući srpsko pravosuđe da je u stanju nokdauna.

Godina 2009. pokazala se kao kobna za srpsko pravosuđe. Glavari Demokratske stranke doneli su te godine odluku o “reformi pravosudnog sistema.“ Tada je na čelu ministarstva pravde bila Snežana Malović, sa nepune 32 godine života!

Demokrate su rešile da reformom, poput stvaranja nove mreže sudova i javnih tužilaštava u Srbiji, iz pravosuđa oteraju sve sudije i tužioce za koje su sumnjali, ili su to oni i pokazali, da ne služe interesima te vladajuće klike.

Krajem decembra 2009. godine, da podsetimo, Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca , u postupku reizbora, ostavili su bez posla skoro 800 sudija i još toliko javnih tužilaca. Njih su, na poslu, zamenili novoizabrani delioci pravde.

Seča sudija i tužilaca dobrano je uzdrmala pravosudni sistem, ali je učvrstila na vlasti mafiju Borisa Tadića.Na udaru ministarke Malović našli su se i zaposleni u sudovima i tužilaštvima, bez koji pravosuđe ne može da funkcioniše.

Četvrtina, tj. oko 3.000 najiskusnijih zaposlenih, napustila je pravosuđe u dva talasa: 2007. i 2009. godine, kada su bili prisiljeni da pristanu na socijalni program. Sada oko 900 zaposlenih (skoro 10 odsto od ukupnog broja) u pravosudnoj administraciji čiji je status nesiguran, jer rade na određeno vreme po pet i više godina, uz prekide od po mesec i po dana na svakih šest meseci.

Od njih se, ipak, očekuje da i u vreme prekida dolaze na posao i da tada rade, čak i na suđenjima, besplatno. Kada primaju platu, rade za 250 evra u dinarskoj protivvrednosti, što je za 40 odsto niže od prosečne plate.

Poseban je problem sa skoro 2.000 sudijskih pomoćnika, koji su u pravosudni sistem ušli da bi postali sudije, pod jednim uslovima, a sada su novim zakonskim odredbama onemogućeni u tome. Ukoliko ne dođe do izmene zakona, bar na način da se tek posle izbora sudije upućuju na početnu sudijsku obuku, sudijski pomoćnici će faktički izgubiti šansu da ikada budu izabrani za sudije.

Poredeći 2013. godinu s 2008. godinom (bez prekršajnih predmeta), vidi se da je 2013. u radu bilo skoro četiri miliona predmeta, da ih je ostalo nerešenih skoro dva i po miliona, od kojih skoro dva miliona izvršnih. Nije bolje ni danas.

I Vlada Srbije je priznala u svom obrazloženju Strategije reforme pravosuđa da broj zaostalih (nerešenih) predmeta po sudovima već nekoliko uzastopnih godina prevazilazi tri miliona! Od toga, svake godine zastareva najmanje 150.000 slučajeva. Tokom parnice, smenjuju se čitave generacije sudija, a vrlo često u međuvremenu umre i onaj koji ju je poveo: ponekad, umre i neki sudija.

Kada je pre dve godine smenjena vlast Demokratske stranke, potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić uložio je sve napore da se u pravosuđu izvrše samo kozmetičke promene, a na pojedina ključna mesta u sudovima postave njemu odani ljudi, mada je sve one, koje je postavila mafija bivše ministarke Snežane Malović, Vučić duboko poštovao.

Treba napomeniti da Snežana Malović i Slobodan Homen i nakon dve godine od odlaska iz Ministarstva pravde Srbije, imaju policijsko obezbeđenje, Malovićevu čuva 40 telohranitelja, stanuje u državnoj vili, koristi deset automobila, a njeni čuvari imaju na raspolaganju i fond za reprezentaciju.

Gospođa koja je satrla srpsko pravosuđe i danas je duboko poštovana od Aleksandra Vučića!

Izbor Visokog saveta sudstva od 8. i 9 maja o izboru kandidata za predsednike sudova u Srbiji, pokazuje da pravosuđe ostaje na starim granama.

Novica Peković, sudija Vrhovnog kasacionog suda predložen je za predsednika Apelacionog suda u Novom Sadu. On je jedini sudija koji nije prošao reizbor, a nakon četiri godine, po povratku na sudijsku funkciju, imenovan je za predsednika, formalno nižeg suda.

Njegov izbor je više nego štetan, jer u Vojvodini smatraju uvredljivim da sudija, koji živi u Beogradu, svakodnevno dolazi u Novi Sad, i da je na čelu suda, koji donosi pravnosnažne presude u Pokrajini. Sudija Peković je jedan od najkorumpiranijih ljudi u istoriji srpskog pravosuđa. Na to mesto postavio ga je njegov kolega Dragomir Milojević, predsednik Vrhovnog kasacionog suda, koji se, kao i Peković, vratio na posao odlukom Ustavnog suda Srbije.

I pod predsedavanjem sudije Milojevića, Visoki savet sudstva je za predsednike viših, osnovnih, privrednih i prekršajnih sudova 9. maja odlučio da Narodnoj skupštini Srbije predloži da izabere one koji su nametnuti od strane bivše vlasti – Demokratske stranke!

Tako je Tanja Šobat, inače sudija Apelacionog suda u Beogradu, nakon što je tri puta birana za vršioca dužnosti predsednika osnovnog suda, počev od 2008. godine, sada predložena za predsednika Prvog osnovnog suda u Beogradu. Umesto u zatvor, Tanja Šobat će i dalje rukovoditi radom najvećeg suda u Srbiji!

Šokantan je i predlog da Ljiljana Brkić, koja bi morala da ode u penziju, rukovodi Drugim osnovnim sudom u Beogradu. Ona je do 2009. godine bila predsednica Opštinskog suda u Mladenovcu. Od 1. januara 2010. gospođa Ljiljana je bila na čelu Drugog osnovnog suda u Beogradu.

Sud je bio osnovan za teritoriju prigradskih opština. Novom organizacijom mreže sudova, osnovni sud je vraćen Mladenovcu, ali ne i Ljiljana! Dok je bila predsednica suda u Mladenovcu, Ljiljana Brkić se bavila raznim mahinacijama, tako da je i šefica njenog računovodstva, zbog pronevere novca zajedno sa predsednicom suda, osuđena na četiri godine i šest meseci zatvora, i u zatvoru je u Požarevcu. Ali, zahvaljujući njenoj Demokratskoj stranci, Ljiljana je unapređena. Premeštena je u Beograd, dobila je, kao vršilac funkcije predsednika Drugog osnovnog suda u Beogradu i stan!

Delioci pravde u Valjevu su posebno frustrirani. Predlog Visokog saveta sudstva da se za predsednicu Osnovnog suda u Valjevu izabere Ljiljana Karać, dosadašnji vršilac funkcije predsednice suda, a Biljan Savić za predsednicu Višeg suda u Valjevu, sudije, advokati i građani Valjeva doživljavaju kao veliku uvredu!

I sudija Dragan Vučićević je, nakon pet godina rukovođenja Višim sudom u Požarevcu, predložen za predsednika suda! Tako je prvo odlučila mafija iz Demokratske stranke, pre dve nedelje je to podržala i Vučićeva kamarila, na predlog ministra Nikolice Selakovića.

Ipak, niko nije očekivao da će sudija Jovan Kordić biti na čelu Privrednog suda Beograda. Posle dolaska DOS- na vlast, on je sam pobegao iz ovog suda, da bi izbegao hapšenje i sudbinu svojih kolega koji su završili u zatvoru. Povratkom socijalista na vlast, Kordić se, koji je bio stacioniran u OZ Dunav, prošle godine vratio u Privredni sud u Beogradu, u kojem je zamenica predsednika suda njegova doskorašnja supruga Natalija Kordić!

Advokati i sudije, koji poznaju sudiju Kordića, znaju da je on rasprodavao pravdu kao jagode na pijaci. Visoki savet sudstva predložio ga je za predsednika najvećeg privrednog suda u zemlji.

Poruka koju Vučićeva vlast šalje sudijama i tužiocima je prosta : Vi slušajte nas, a onda radite šta vam je volja. Mi ćemo biti uz vas, a od reforme nema ništa. Jer, nije ni za očekivati da sudije i tužioci budu moralniji od onih koji ih predlažu.

Posebno je tragičan položaj javnih tužilaštava. Na čelu tužilačke organizacije je Zagorka Dolovac, kuma Bojana Pajtića, koja je zaustavila mnoge sudske postupke, zaštitila mafiju iz izvršne vlasti i Demokratske stranke, koja je za poslednjih deset godina iz zemlje odnela preko 51 milijardu evra! Vlast je omogućila svojim tužiocima da postanu pravi tajkuni, primenjujući selektivno zakon, koji važi samo za obične i siromašne građane.

Većina koje je Visoki savet sudstva predložio za predsednike sudova odavno je izgubila čast i dostojanstvo za obavljanje sudijske funkcije. Čast im je pala, ali oni nisu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

USITNJAVANJE NABAVKI KAO GLAVNI MEHANIZAM MALVERZACIJA „MAFIJE U BELOM“

30. jun 2014. Komentari su isključeni

 

Tokom poslednjih desetak godina, u Kliničkom centru Niša, promenjeno je nekoliko direktora. Međutim, bez obzira na njihova imena, ključne odluke je donosila manja grupa lekara, koji su svojim članstvom u Upravnom odboru, Savetu K.C-a, tenderskim komisijama i kao direktori organizacionih jedinica, implementirali sve odluke generalnog direktora i učvršćivali njegovu poziciju. U znak zahvalnosti, ti „ljudi od posebnog poverenja" imali su najvažnije funkcije u KC-u i aktivno su učestvovali u donošenju najvažnijih odluka. Naravno, oni su, pri tom, ostvarivali i svoje lične ciljeve i ambicije, zapošljavali svoje ,,favorite", radili ,,šta su hteli" i vrata Uprave KC-a za su njih bila uvek otvorena.

 

 

 

O svemu tome detaljno je najvišim institucijama i ličnostima u državi pisala grupa lekara KC i Stomatološke klinike u Nišu, ali na to niko nije reagovao. Autori su svoje obraćanje poslali redakciji koja objavljuje najvažnije detalje njihovih istraživanja, kako bi sa njim upoznali najširu javnost.

“Već duže od jedne decenije, grupa korumpiranih i kriminalizovanih lekara u Kliničkom centru u Nišu, nosilac je svih malverzacija, ali malverzacija na osnovu kojih se ta grupa bogati, a uz to i kreira politiku zdravstva u Nišu.

Ova grupa je formirana i dobro organizovana pod okriljem dr Nevene Karanović u vreme kada je ona bila državni sekretar u Ministarstvu zdravlja. Vrlo dobro su se rasporedili i u razne političke opcije, bez obzira koja je politička opcija na vlasti i tako opstaju i nesmetano nastavljaju svoje kriminalne aktivnosti. Jednostavno, kriminalni i materijalni interesi su ih povezuju i održavaju.

Grupa je velika i nju čine sve same zanimljive ličnosrti…Dr Veroljub Pejčić – direktor centra za minimalno invazivnu hirurgiju, predsednik skoro svih tendera u KC, član svih partija koje su bile na vlasti počev od SPS, DSS, G17 a sada SNS, prof. dr Srbobran Trenkićbivši direktor KC i član DSS a posle G 17, miljenik Nevenke Karanović, dugogodišnji direktor i aktivni saradnik koruptivno-kriminalne grupe u vreme njegovog mandata je ta grupa i formirana, i tada su napravljene najveće mahinacije preko tendera, naravno uz njegov blagoslov kao direktora Kliničkog centr.

Tu je i, prof. dr Petar Bošnjaković – bivši član JUL-a, napustio je Srbiju da ne bi bio uhapšen upravo zbog tendera u radiološkoj opremi na nivou Srbije, Rukovodioc je u dva projekata "vanstandardnih usluga u zdravstvu" i to u projektu magnetne rezonance i multiple skleroze.

Naravno, i prof. dr Zoran Perišić – bivši član JUL-a, sada član SNS-a i gradonačelnik Niša, poznat po mahinacijama sa "stent" procedurama i "vanstandardnim uslugama u zdravstvu". Zbog problema oko tih mahinacija tražio zaštitu u DS u vreme njihove vladavine a pošto ga oni nisu prihvatili učlanio se u SNS i postao gradonačelnik i pokrovitelj svih mahinacija iz prethodnih godina jer je preko političke moći zaustavio sve istrage u kliničkom zdravstvu u Nišu.

Doc. dr Dragan Milić- kreator i mozak svih mahinacija i kriminalnih radnji u Kliničkom centru. Poznat kao falsifikator, plagirao je veći broj naučnih radova i doktorsku disertaciju. Član je svih partija počev od DS preko SPS a sada SNS.

Kao stručnjak neodgovoran i zbog takvog rada pokrenute su privatne krivične prijave rodbine umrlih pacijenata. Nosioc je svih poslova i tendera oko izgradnje i nabavke opreme za kardiohirurgiju u Nišu gde ima mnogo kriminalnih radnji.

Kao predsednika Upravnog odbora Psihijatrijske bolnice u G. Toponici, kolektiv te zdravstvene ustanove mu je podneo prijavu zbog materijalnih mahinacija u toj ustanovi. Proveo je dve godine na subspecijalizaciju iz kardiohirurgije a nikada nije položio ispit i naravno ne radi kardiohirugiju, ali je zato u timu za lečenje multiple skleroze kao "vanstandardne usluge u zdravstvu".

Prof. dr Zoran Radovanović – direktor KC, sve ovo navedeno podržava jer je učesnik u dva projekta "vanstandardne usluge u zdravstvu ", uz to nesposoban i neinteligentan, tako da svi napred navedeni to vešto koriste a on prezadovoljan jer je direktor a uz to ima i obezbeđenje – telohranitelje i slika se na TV-u.

Dr Saša Živić – bio je dve godine na subspecijalizaciju iz kardiohirurgije i nikad nije položio ispit i ‘naravno ne radi kardiohirurgiju, ali zato sa doc. dr Milićem i prof. dr Radovanovićem, prof. dr. Bošnjakovićem…leči multiplu sklerozu i to naplaćuju kao vanstandardne usluge i time su opljačkali budžet Republičkog fonda zdravstva i pojedince.

Član je SPS-a i svima preti Dačićem jer je on navodno od Dačića zadužen da vodi politiku zdravstva u Nišu, i zahvaljujući toj poziciji koju ima kod Dačića on se hvali da je uhapsio profesore Višnjića, bivšeg dekana M.F. i profesora Dimića, bivšeg direktora Instituta Niška Banja.

Prof. dr Dragan Krasić – dugogodišnji direktor Klinike za stomatologiju, član DS i veliki prijatelj Boška Ristića i Nevene Karanović. Zahvaljujući tim vezama pod sumnjivim okolnostima je zamenio 700 kvadrata prozora na Stomatološkoj klinici preko NlP-a za 300 hiljada evra i time oštetio budžet za više od 200 hiljada evra. Pored toga organizovao je sve tendere na klinici, vrlo često sa sumnjivim izborom nosioca posla na raspisani tender.

Ceo ovaj tim lekara je izuzetno dobro organizovala dr Karanović i povezala preko tendera i vanstandardnih usluga u zdravstvu u Kliničkom centru i Stomatološkoj klinici, bez obzira na stranačku pripadnost pojedinaca. Njihovim aktivnostima je naneta velika materijalna šteta Fondu zdravstva republike Srbije i NIP-u. Dolaskom Prof. dr Zorana Perišića na mesto gradonačelnika Niša i njegovim statusom u SNS-u, zaustavljene su istražne radnje u niškom zdravstvu i time je ta organizovana grupa abolirana, bar za sada.

Zadnjih godina pridruženi članovi ovoj korumpiranoj i kriminalnoj grupi su: prof. dr Stevan Ilić, dekan Medicinskog fakulteta – do pre dva meseca član SPS-a a sada član SNS-a. Sa navedenom kriminalnom grupom napravio je trgovinu, njegovu suprugu su postavili za direktora Instituta Niška Banja a on promenio skoro sve prodekane na fakultetu i na njihova mesta postavio poverljive ljude na predlog napred navedene koruptivno-kriminalne grupe.

Na fakultet prima samo lekare koje mu ta kriminalna i korumpirana grupa da kao zadatak. Zajedničkim snagama uhapsili su bivšeg dekana Medicinskog fakulteta i direktora Instituta Niška Banja i time pokazali snagu i političku moć, tako da su u niškom zdravstvu uveli strahovladu i politički pokrili sve prethodne koruptivne malverzacije.

Nedavno uhapšeni profesori, bivši dekan Med. fak i bivši direktor Instituta Niška Banja, prof. Višnjić i prof. Dimić su bili oponenti i ukazivali na mahinacije navedene organizovane grupe lekara pa su zato i uhapšeni, a njihovim hapšenjem je stvoren strah među zdravstvenim radnicima, tako da ova grupa lekara sada radi šta god poželi ne poštujući zakone!

Prof.dr Marina Deljanin-Ilić, supruga dekana Ilića – kao član DS pre godinu dana je postala j direktor Instituta Niška Banja, zahvaljujući trgovini njenog supruga, a od pre nekoliko meseci je član SNS-a. Na Institutu sprovodi diktaturu nad radnicima institucije u kojoj je direktor jer je takve instrukcije dobila od korumpirano-kriminalne grupe lekara.

Jedan od ,,favorita" Kliničkog centra Niš, godinama je bio dr Veroljub Pejčić. Iako hirurg skromnih mogućnosti i kapaciteta, punu deceniju i po se nalazi u samom vrhu rukovodećih struktura. Iako je bez ikakvog zvanja i akademske titule, godinama je bio direktor Hirurške klinike i data mu je mogućnost da osnuje profitabilno „Udruženje herniologa" Srbije i da se bavi najlakšom granom hirurgije, koju je, zbog ugradnog materijala, sa čijom nabavkom vešto manipuliše, učinio najprofitabilnijom.

Uz to, data mu je mogućnost i da osnuje „Centar za minimalnu invazivnu hirurgiju", koji izvodi najlakše operacije, uglavnom bez komplikacija, koje, naravno, podrazumevaju obaveznu potrošnju ugradnih materijala. Pored funkcije direktora pomenutog Centra dobio je i funkciju predsednika svih tenderskih komisija, pretvarajući na taj način „svoje snove u javu". Naravno on je član i Upravnog odbora KC-a i sve zamisli i želje direktora sprovodi u delo…

Godinama „čovek od poverenja" direktora KC-a, bio je i Dr Miodrag Lazić, takođe član Upravnog odbora. Kao gest dobre volje dr Zorana Radovanovića, u čijem postavljenju je aktivno učestvovao, dajući mu presudni glas na Upravnom odboru, dr Lazić je postao direktor novoformiranog „Urgentnog centra" iako isti nema elementarne uslove za postojanje, uključujući adekvatan prostor, opremu i kadrove.

Profesor Petar Bošnjaković, večiti direktor Instituta za radiologiju, lekar sa najvećom platom u KC-u (i do milion dinara), glavni je u svim nabavkama skupe opreme i potrošnog materijala na Institutu. Jedini je dobio višegodišnje neplaćeno odsustvo na fakultetu radi odlaska u Kuvajt. Lažirao je izbor dr Zorana Radovanovića u zvanje vanredni profesor, obzirom da ovaj nije ispunjavao zakonske uslove za pomenuti izbor. U znak zahvalnosti dobio je dugačko neplaćeno odsustvo u KC-u i na fakultetu, dok to drugima nije omogućeno. Nabavka Simens-ove opreme, koja je opterećena sumnjom, se istražuje…

Prof. Zoran Perišić, čovek koji je primljen na fakultet kao istaknuti član JUL-a, pod pritiskom profesora Milovana Bojića i kao favorit Mire Marković, koja je lično prisustvovala odbrani njegove disertacije. Uspešno se bavi interventnom kardiologijom ali taj posao organizuje radi ličnog bogaćenja.

Uz podršku Nevene Karanović, pre par godina standardizovao je usluge u svojoj oblasti, minimizirajući broj takvih usluga koje se mogu izvesti u radno vreme, pri čemu je sve preko toga prihvaćeno kao vanstandardno. Aktivno se uključivši u obavljanje takvih usluga, postao je drugi je čovek u KC-a po visini plate, koja je godinama išla i do 700.000 dinara. Aktivno učestvuje u tenderima KC-a, pogotovo opreme i potrošnog materijala na njegovoj klinici.

Opterećen je visinom plate i veoma je gramziv. I pored dovoljnog broja obučenih kardiologa, koji mogu samostalno da obavljaju sve poslove invazivne kardiologije, dr Perišić je osnovao veštački ,,tim za akutni infarkt miokarda" , u okviru kojeg, po osnovu pripravnosti, zarađuje visoka dodatna sredstva.

Nepotpisivanje ugovora u KC-u o plaćanju takvih nadoknada, u januaru 2011, bio je povod da članovi tima, na čelu sa Perišićem, potpišu obaveštenje da će prestati da rade ukoliko se ne nastavi sa dodatnim isplatama. Izabran je u zvanje vanredni profesor po političkoj liniji, kao ondašnji kandidat za gradonačelnika, obzirom da nije ispunio minimum zakonskih uslova za to zvanje. O tom prekršaju fakulteta vodiće se sudski postupak a čitava stvar će izaći u javnost.

Dr Dragan Milić, vaskularni hirurg, čovek je sa najvećim uticajem u rukovođenju KC-om. Svoj uspon dr Milić je započeo koruptivnom saradnjom sa francuskom firmom Innotech Innothera, (čije se predstavništvo nalazi u Beogradu), nekontrolisanim propisivanjem, (najčešće mimo indikacija i uz falsifikovanje dijagnoza), ogromnih količina leka Phlebodia, (namenjenog pacijentima sa poremećenom venskom cirkulacijom), kao i rasipničkom distribucijom, takođe mimo indikacija i uz lažiranje dijagnoza, ,,Tubulcus" elastičnih čarapa, trebovanih u KC-u.

Ovakvom kriminalnom i rasipničkom potrošnjom na hiljade trebovanih čarapa kao i već pomenutog leka Phlebodia, zloupotrebljavajući službeni položaj, dr Dragan Milić je praznio budžet Republike Srbije, kao i džepove siromašnih pacijenata a punio budžet firme Innotech Innothera.

Ova francuska firma ga je svake godine, za takvu „budžetsku transakciju" bogato nagrađivala, finansirajući njegove višenedeljne boravke po Americi i Evropi i sponzorišući sve moguće skupove koje je dr Milić godinama organizovao. U pomenutim centrima dr Milić je prezentovao lažirane radove iz oblasti flebologije, afirmišući rezultate primene Tubulcus čarapa kao i leka Phlebodia, zbog čega je dodatno ,,stimulisan" od pomenute francuske firme.

Česta putovanja po Americi i poznanstva sa nekim veteranima američke flebologije bila su povod da dr Milić dobije novčanu pomoć „Američkog Udruženja vaskularnih hirurga" u iznosu od desetak hiljada dolara, za pokriće troškova tokom boravka u američkim centrima.

U želji da postane ,,mit", kako je sam govorio, pomenutu američku finansijsku pomoć dr Milić je, u višenedeljnoj medijskoj kampanji, lažno predstavljao kao američko priznanje za „najboljeg vaskularnog hirurga na svetu", što je bila nedopustiva i gnusna laž, čemu u prilog govori zvaničan izveštaj Američkog Udruženja vaskularnih hirurga, kojim raspolažemo.

Na temeljima ovakvih megalomanskih laži, gostujući na mnogim televizijama, čak i u nacionalnom dnevniku RTS-a i PINK televizije, dr Milić je stekao mitsku reputaciju, kojom je uklanjao sve prepreke na putu realizovanja brojnih ličnih planova i ambicija, dobijao bezgraničnu naklonost građanstva, ,,armije" pacijenata u zemlji i inostranstvu, uticajnih političara, novinara, kao i najviših rukovodilaca. Uveren da je sve to istina, ondašnji predsednik Tadić je imao ozbiljnu nameru da ga imenuje za Ministra zdravlja.

Dodatnu podršku dr Milić je dobijao i od aktuelnog ondašnjeg režima, obzirom da je bio aktivni član Demokratske stranke. Kako je resor zdravstva preuzeo G17, on se učlanio i u tu interesnu stranku, dobijajući od aktuelnih političara „vetar u leđa" za sve planove i ambicije. Obzirom da je njegov najbliži saradnik, dr Saša Živić, član SPS-a, on je imao podršku bukvalno svih političkih stranaka. Samim tim, imao je ,,prijatelje" ne samo u resoru zdravstva, već i policiji, sudstvu, tužilaštvu…

Kao predsednik Upravnog odbora specijalne psihijatrijske bolnice „Gornja Toponica", dr Dragan Milić je svojim potpisima, zajedno sa direktoricom bolnice, dr Albinom Stanojević, učestvovao u brojnim koruptivnim radnjama, kojima je država oštećena za više desetina miliona dinara.

Glavni mehanizam ovih malverzacija bilo je ciljano usitnjavanje potraživanja, tj. nabavki, kako bi se vrednost istih spustila ispod zakonskog limita i izbeglo javno oglašavanje. Svaka od tako usitnjenih nabavki je ugovarana bez oglašavanja, uz tri unapred dogovorene ponude, gde je birana ,,najpovoljnija", koja je po pravilu bila 5-10 puta skuplja od realne tržišne cene određene robe ili usluge”.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

VOZANJE SRBIJE: ZAŠTO GRAĐANI SRBIJE, MILIONIMA EVRA GODINAMA FINANSIRAJU PRIVATNU ITALIJANSKU FIRMU AUTOMOBILA U KRAGUJEVCU??!!

29. jun 2014. Komentari su isključeni

 

Pre nego što je kompanija Fijat iz Torina i počela proizvodnju u Kragujevcu, Srbija je u ovaj biznis italijanskog preduzetnika Serđa Markionea uložila skoro 300 miliona evra! Ali, ni do danas javnost nije saznala šta su se nekadašnji ministri dogovorili sa preduzećem Fiat iz Torina, u vezi fabrike automobila u Kragujevcu. Jedino je jasno da na osnovu stavki u budžetu, Srbija godišnje plaća više od 50 miliona evra Fabrici automobila Srbija (FAS), koja je u većinskom privatnom vlasništvu. FAS od države godišnje izvuče više od deset miliona evra, samo na osnovu dubioznih ugovora o delu, konsaltingu, marketinškim uslugama i sličnom, a taj novac završava na privatnim računima menadžmenta Fiata i srpske političke elite.

 

          Igor Milanović

 

Ne zna se ni koje su obaveze ugovornih strana po isteku desetogodišnjeg roka, na koji je ugovor zaključen! Da li ćemo i ovo preduzeće morati da uzmemo nazad sa ogromnim dugovima i nezbrinutim radnicima, kao što je bio slučaj sa Železarom Smederevo, nakon što je ovaj gigant u saradnji sa vlastima DOS-a, opljačkao i poharao američki "investitor", kompanija US-Steell?

Da bi neko društvo moglo da se smatra demokratskim, u njemu sve što se radi mora da bude javno, a to posebno važi za one segmente u kojima se angažuju državna sredstva. U demokratiji zvanično vlada narod, a da bi mogao da ispuni to svoje pravo on mora da ima potpune i tačne informacije.

U privrednom društvu Fiat Automobili Srbija d.o.o. (FAS) iz Kragujevca, skoro sve je tajno, iako je država Srbija u njega uložila preko 15 miliona evra osnivačkog kapitala i time stekla trećinu vlasništva, dok je kroz različite vidove subvencija na ovo privredno društvo do sada potrošila više stotina miliona evra, i to samo po javnosti dostupnim dokumentima. Koliko je zaista novca potrošeno, do danas je jedna od najbolje čuvanih tajni u Srbiji.

FAS je osnovan 14. oktobra 2008. godine sa sedištem u ulici Kosovskoj broj 4. u Kragujevcu. Od početka je Republika Srbija u tom preduzeću zvanično trebala da ima trećinu vlasništva. Tako su u početku, preko svojih medija tvrdili ondašnji državni funkcioneri, pre svih Mlađan Dinkić.

Prema izveštaju Agencije za privredne registre, većinski vlasnik FAS-a, Fiat Group Automobiles S.p.A iz Torina je 16. oktobra 2008. uplatio 38.771.620,30 dinara i to je, zajedno sa nešto ranije uplaćenih 18.761.889,30 dinara od strane Srbije, predstavljao početni kapital FAS-a.

Republika Srbija je zatim u decembru 2009. uplatila nešto više od 4,7 milijardi dinara nenovčanog kapitala, odnosno prenela nepokretnosti i pokretne stvari preuzete od Grupe Zastava Vozila a.d. koje je od tada u restruktuiranju. Interesantno je i to da su se do sada pod stavkom "Strana ulaganja" provlačili i krediti koje je uzimao sam FAS, a u kome Srbija ima trećinu vlasništva?!

Iako osnivački akt svakog preduzeća mora da bude javno dostupan, u slučaju FAS-a isti ne poseduje ni Agencija za privredne registre, pa se postavlja pitanje kako je preduzeće uopšte registrovano.

Po onome što je javnosti poznato, osnivanje FAS-a je išlo po modelu već ranije primenjenom u slučaju Železare Smederevo, a kasnije propalih domaćih banaka i JAT-a. Zdrava imovina Zastave je prebačena kao nenovčani ulog u FAS, dok su nekadašnjem srpskom proizvođaču vozila iz Kragujevca ostali dugovi, višak radnika (koje FAS nije hteo) i nenaplativa potraživanja.

Italijanski "partneri" su srpskoj strani odmah postavljali izuzetno surove uslove kako bi u centru Šumadije započeli proizvodnju. Osim što je Republika Srbija na sebe preuzela otplatu svih Zastavinih dugova i plaćanje socijalnog programa za radnike koji će biti otpušteni, ona je u zajedničko preduzeće unela nepokretnu i pokretnu imovinu ukupne knjigovodstvene vrednosti od skoro pet milijardi dinara, kao i novčana sredstva na ime osnivačkog uloga od preko 15 miliona evra,

FAS je oslobođen plaćanja komunalija i struje. Prema upućenim izvorima, Srbija plaća celokupno potrošenu električnu energiju. Vlast tvrdi da nije tako, nego da je u pitanju "samo polovina".

Takođe, FAS ne mora da plaća carinu ni ostale dadžbine na uvoz delova potrebnih za proizvodnju, a za svako novootvoreno radno mesto, tadašnja (u međuvremenu ukinuta) državna agencija SIEPA je Fiatu isplaćivala je po 10.000 evra. Matematika je jasna: na papiru piše da je u prošloj godini FAS zapošljavao ukupno 3.668 radnika. U realnosti nije tako, ali, pare stižu…

Prema jednoj stručnoj proceni, početak rada FAS-a koštao je poreske obveznike preko pola milijarde evra, a ni to nije sve. Čitajući prošlogodišnji budžetski završni račun, vidi se da je država FAS-u uplatila 5.880.861.811 dinara.

Navodno je za povraćaj poreza i doprinosa plaćeno 561,9 miliona dinara, 265,1 miliona dinara Vlada je dala kao „kofinansiranje Akademije i obuke" za radnike FAS-a, dok je ostatak od oko pet milijardi dinara plaćen za stavku „refundacija troškova restrukturiranja imovine", odnosno za uređenje fabrike i okolne infrastrukture. Sve su ovo zvanični podaci Vlade Republike Srbije.

Istovremeno, na osnovu bilansa poslovanja FAS-a, koji je objavila Agencija za privredne registre, ovo preduzeće je u prošloj godini dobilo 3.262.712.000 dinara po osnovu "prihoda od premija, subvencija, dotacija, regresa, kompenzacija i povraćaja poreskih dažbina" (stavka 673 u pomenutom bilansu).

Iako pojedini stručnjaci smatraju da su državne subvencije stavljene u rubriku "Ostali poslovni prihodi" (broj 206), ni tu se računica ne slaže, jer oni iznose tek nešto manje od 3,3 milijarde dinara. Gde je nestala razlika od preko 1,5 milijardi dinara?

Nije jasno ni zašto je Vlada za povraćaj poreza i doprinosa dala navodno preko pola milijarde dinara, ako u Bilansu stanja pod stavkom 653 ("Troškovi poreza i doprinosa na zarade i naknade zarada na teret poslodavca") menadžment FAS-a navodi sumu od samo 7,6 miliona dinara.

Suma od skoro šest milijardi dinara (prema godišnjem prosečnom kursu nešto preko 55 miliona evra) uopšte nije mala za siromašni srpski budžet. Ona je više nego duplo veća od ukupno prikupljenih sredstava iz zemlje i sveta za pomoć nastradalima u poplavama (po stanju na dan 6. juna 2014. na posebnom računu Ministarstva finansija bilo je 2.756.028.963,37 dinara novčane humanitarne pomoći).

Hrvatski privredni portali su nedavno objavili kako se iz FAS-a godišnje izvuče više od deset miliona evra, samo na osnovu dubioznih ugovora o delu, konsaltingu, marketinškim uslugama i sličnom, a taj novac završava na privatnim računima menadžmenta Fiata i srpske političke elite.

Tome treba dodati i enormno velike sume koje se plaćaju za bescarinski uvoz raznih delova potrebnih za sklapanje automobila, čija prava vrednost ne može da bude utvrđena, jer je obračunska osnovica za taj uvoz – nula! I u Bilansu stanja na dan 31. decembra 2013. godine, nabavnu vrednost prodate robe FAS procenjuje na 2.518.687.000 dinara?!

U svakom slučaju, FAS je prošlu godinu završio sa dobitkom od 1.131.858.000 dinara, odnosno nešto manje od deset miliona evra. Od tih para Srbiji pripada trećina, pa kada bi se ova dobit i isplaćivala, našoj državi bi ovim tempom trebalo više od 15 godina da povrati samo sredstva data u 2013. na ime subvencija.

O ostalim godinama kada su plaćane subvencije i o onih pola milijarde ili više evra ukupno uloženih u osnivanje FAS-a ne treba ni govoriti. Nije zanemarljiva ni činjenica da je 2013. prva godina od osnivanja FAS-a u kojoj je ostvaren poslovni dobitak.

Ne treba u ovoj računici zaboraviti ni nesrećnu fabriku Zastava u restruktuiranju, koja je prošlu godinu završila sa akumuliranim gubitkom od preko 11 milijardi dinara. U ovoj firmi je još uvek zaposleno 485 ljudi, a na njihove plate, poreze i doprinose je prošle godine utrošeno 564.617.000 dinara, ali je od toga oko 150 miliona dinara otišlo na zarade članova Upravnog odbora, naknade po osnovu ugovora o delu i ostale lične rashode i naknade. Pošto je Zastava potpuno potrošila svoj kapital i ove troškove će snositi država Srbija.

Sve u svemu, FAS jeste najveći srpski izvoznik, ali je istovremeno i na samom vrhu liste uvoznika, jer se najvredniji delovi za njegove automobile ne proizvode u Srbiji. Istovremeno je ovo preduzeće i najveći korisnik subvencija iz srpskog budžeta.

Kako Osnivački akt nije dostupan javnosti, a ne zna se ni šta su sve Vlada Srbije i Fiat grupa iz Torina zvanično dogovorili, niko ne zna šta će se desiti posle 2018, kada, kažu upućeni, ističu međusobne obaveze. Neki smatraju da će se tada Fiat povući iz Srbije, pošto je višestruko naplatio svoja ulaganja, a da će država morati da preuzme FAS kao što je to bio slučaj sa Železarom u Smederevu po odlasku Ju-Es-Stila.

 

      A 1.

   Braća po prevari

Slučaj firme Fiat automobili Srbija d.o.o. nije jedina velika prevara nekog italijanskog preduzeća u Srbiji. Tu je i Benetton International Manufacturing S.A. iz Luksemburga (originalna zemlja porekla ovog preduzeća, u kojoj se nalazi i kompletan njegov menadžment, jeste Italija) koji je u 2012. godini od srpske vlade dobio 167 miliona dinara, što je tada iznosilo više od 1,5 miliona evra.

Strani "investitor" se obavezao da u roku od tri godine zaposli 2.700 radnika. Prema izveštaju Agencije za privredne registre, Benetton Serbia d.o.o. u Nišu je u 2013. zapošljavao samo 68 radnika, dok Benetton d.o.o. u Beogradu nije imao nijednog zaposlenog!

Prema izjavama samih radnika, njihove plate u 2012. i 2013. kretale su se u rasponu od 5.800 do 17.000 dinara. Za tako mizerne plate zaista nije bilo potrebe davati bilo kakve subvencije.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BEZREZERVNA POLITIČKA, POLICIJSKA I PRAVOSUDNA ZAŠTITA ZA MAFIJAŠKO DELOVANJE I DO STVARANJA MODERNOG ROBLJA…

26. jun 2014. 1 komentar

 

Do enormnog bogatstva Miodrag Kostić Kole je došao skidajući kožu sa leđa svojim radnicima. U Srbiji poseduje fabrike šećera, desetine hiljada hektara oranica, mesnu industriju, banku…Do svega ovoga došao je, ili besplatno ili za male pare, ili uzimajući bespovratne kredite, često se koristeći prevarama. On, međutim, dobro pazi da se ne sazna kako je i finansijski povezan sa osobom koja traži da se Rusi ubijaju, jer su „genocidan narod". Ipak, pošto je SNS-u poklonio 3,5 miliona evra, ne mora da se plaši nikakvih sankcija.

 

          MilIca Grabež

 

Prema podacima uglednog magazina Forbs, Miodrag Kostić Kole je najbogatiji čovek u Srbiji, sa kapitalom od oko 520 miliona evra. Tako nešto se i očekivalo od čoveka koji je svojevremeno na poklon dobio tri srpske šećerane i desetine miliona evra subvencionisanih kredita od republičkog Fonda za razvoj.

Rođen 1959. u porodici vozača i kuvarice, poreklom iz Nikšića, Kostić je u privatni posao uplovio odmah posle studija, kada je u rodnom Vrbasu repromaterijalom počeo da snabdeva fabriku šećera. U politiku se uključio kao veoma mlad: bio je član Komunističke omladine Jugoslavije, zatim Saveza komunista, a 1990. osniva Građansku stranku koja je bezuspešno učestvovala na lokalnim izborima u Novom Sadu. Dve godine kasnije ga Đorđe Pašić upoznaje sa Zoranom Đinđićem koji odmah prepoznaje Kostićev potencijal za poslovanje ispod žita.

Miodrag Kostić ubrzo posle tog razgovora postaje direktor Demokratske stranke, a novac zarađuje najviše švercom nafte, što je bio veoma atraktivan posao za vreme sankcija. Kako ovaj biznis nije mogao da se odvija mimo vlasti i mafije, to je jasno sa kim je Kostić zaista sarađivao dok je zvanično bio direktor opozicionog DS-a.

Već u to vreme Kostić je bio više nego bogat čovek, jer je od početka devedesetih imao kuću u Floridi u kojoj su rođena dva od njegova tri deteta: Aleksandar 1993. i Anđela 1997. godine.

Kada je DS posle petooktobarskog puča došao na vlast Kostić je zvanično napustio tu stranku, ali je i dalje ostao u više nego bliskim poslovnim odnosima sa stranačkom vrhuškom. Posle se približio DSS-u kada je ova partija bila na vlasti u Republici, a zatim je počeo saradnju i sa SNS-om.

Zahvaljujući takvom svom stavu Kostić je, između ostalog, stekao i sledeću imovinu: šećerane u Baču, Vrbasu, Pećincima i Kovačici; hotele Grand i Family, apartmane Konaci "Sunčani vrhovi" i restoran na Kopaoniku; oko 30.000 hektara oranica u Srbiji (u Ukrajini ima bar duplo više zemlje); preko preduzeća Maradic Holiday Resort vlasnik je jezera Šelevrenac na Fruškoj Gori, površine 65 hektara; poseduje oko 50 odsto kapitala u MK Fintel Wind firmi za proizvodnju zelene električne energije…

Dugo vremena je Kostić bio jedan od najvećih akcionara AIK banke, ali se krio iza kastodi računa. Tek pošto je guvernerka Narodne banke Jorgovanka Tabaković zatražila da se obelodane vlasnici ovih anonimnih računa, ispostavilo se da je jedna od Koletovih firmi, fabrika šećera Sunoko, posle grčkih investitora najveći pojedinačni vlasnik akcija banke.

Do para za kupovinu ovih akcija Kostić je došao pomoću Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) koja mu je u to vreme odobrila dva kredita: jedan u visini od 80 miliona evra za unapređenje poljoprivredne proizvodnje, a drugi u visini od 10 miliona evra namenski za Sunoko.

Uoči preuzimanja većinskog paketa akcija AIK Banke Kostić od EBRD-a dobija još 50 miliona evra kredita. Danas Kostić preko Sunoka poseduje nešto više od 50 odsto kapitala pomenute niške banke koja postaje temelj njegove moći.

Do većinskog paketa akcija je Kostić dospeo kupujući akcije od malih akcionara i to preko firmi koje se nisu zvanično vodile na njega. Akcije su kupovane po 700 dinara komad, a zatim prevarom (kada Kostić kao većinski akcionar na skupštini akcionara predloži i usvoji dokapitalizaciju, ali se tome usprotivi neka od njegovih firmi, i tako stekne zakonsko pravo da banka otkupi sopstvene akcije od nesaglasnog akcionara) samoj banci prodavane po 5.000 dinara za komad, pa zatim po niskoj ceni prodavane ili nekoj firmi iza koje je bio skriven Kostić, kako bi se novom prevarom sa navodnom nesaglasnošću još jednom izvukao novac iz banke, ili direktno Kostićevom Sunoku.

Direktor AIK banke je Vladimir Čupić, nekadašnji direktor Hipo-Alpe-Adrija Banke u Srbiji. Njegov stil rada je svima poznat: daje šakom i kapom kredite i kada klijent dospe u dužničko ropstvo pokupi mu svu imovinu. Tako je svojevremeno davao kredite preduzeću Hotel Balkan u Beogradu, a kada su rate višestruko prevazišle prihode dužnik je odlučio da hotel prenese na banku.

U ugovoru od 1. avgusta 2011. stoji da AIK banka na ime neizmerenog duga od nešto preko deset miliona evra preuzima ceo hotel, izuzev lokala koji se u njemu nalaze i šestog sprata koji je bio u fazi legalizacije. Ukupno je tako 2.884 kvadratnih metara promenilo vlasnika.

Posle toga Upravni odbor dozvoljava iznajmljivanje tog prostora po ceni od 27.000 evra mesečno, ali ga Čupić iznajmljuje bivšem vlasniku za 120.000 evra mesečno. Posle se kirija spušta na 100.000 evra, a kada kirajdžija nije bio u stanju da plaća, AIK banka objavljuje oglas da traži novog zakupca.

Ovog puta, međutim, nude se i lokali, koje banka ne poseduje. Ceo oglas je sastavljen tako da Kostićevo preduzeće bude izabrano! Problem je nastao kada je reagovao vlasnik preostalog prostora i kada je "kralj šećera" konačno shvatio da su ga njegovi direktori prevarili, pa je zamalo došlo do fizičkog obračuna između vlasnika i direktora banke.

Na ovaj način, davanjem kredita, pa naglim zavrtanjem slavine i puštanjem menica kako bi se blokadom računa sprečilo dalje poslovanje dužnika, AIK banka je već preuzela hotel Ekscelzior u ulici Kneza Miloša u Beogradu, a pitanje dana je kada će tako da završi i hotel Moskva na Terazijama.

Kostić je, očigledno, odlučio da upotpuni svoje ugostiteljsko carstvo tako što će rizik poslovanja da deli sa ostalim akcionarima AIK banke, dok će profit biti samo njegov. Čupić ima odličnog iskustva u tome, jer je svojevremo na taj način uništio ugostiteljsko preduzeće Tri Grozda u Beogradu i nekadašnju Ineksovu Gradsku kafanu na Trgu Republike.

AIK banku danas vodi potpuno novo rukovodstvo, nekadašnji funkcioneri iz Niša koji su ovu banku uzdigli potpuno su marginalizovani, jer poslove vodi Čupićeva beogradska ekipa. Značajan član ove grupe je Vesna Perić, bivši sudija Trgovinskog suda u Beogradu, koja je u AIK primljena samo zato da bi za potrebe banke mogla da vrši pritisak na svoje nekadašnje kolege.

Pri davanju kredita Čupić, Kostić i njihovi ljudi obavezno za sebe uzimaju oko deset odsto provizije. Tako je beogradska Beohemija za kredit od 10 miliona evra platila milion evra provizije.

Onome ko ne želi da se "dogovori" sa Kostićem, i odrekne se svoje imovine, ili ko na bilo koji drugi način pruža otpor, "kralj šećera" otvoreno preti rečima: "Imam ja posebne metode!"

Kostić je svestan da je u ovom trenutku nedodirljiv, jer je SNS-u na njegovu urgenciju AIK banka nedavno dala "kredit" od 3,5 miliona evra.

Taj zajam niti se vraća, niti neko uopšte i pomišlja da traži pare nazad , ali zato se zauzvrat dobija bezrezervna politička, policijska i pravosudna zaštita za mafijaško delovanje. Zbog toga AIK banka može i bez sankcija, protivno zakonu, da izbegne plaćanje obaveznog depozita pri vođenju sudskih sporova.

I sam Kostić je od države dobijao kredite koje nije morao da vrati. Tako je svojevremeno od Fonda za razvoj dobio 320 miliona dinara (u to vreme četiri miliona evra), pare nikada nije vratio, a odmah po dobijanju "zajma" kupio je novu jahtu.

Carnex d.o.o. iz Vrbasa je najpoznatija industrija mesa u Srbiji. Vlasnici ovog privrednog društva su: MK Group iz Beograda (7,83 odsto), Ashmore Carnex Limited sa Kajmanskih ostrva (40,86 odsto) i Carnex Holdings d.o.o. iz Vrbasa (51,31 odsto).

Carnex je 2011. godine zapošljavao 1.761 radnika i ostvario dobitak od 128,8 miliona dinara uz promet od preko 5,5 milijardi dinara. Dve godine kasnije, pod upravom MK Grupe, ovo preduzeće ima čist godišnji prihod od 619,15 miliona dinara uz promet od 6,27 milijardi dinara, ali samo 1.112 zaposlenih.

Krajem maja ove godine, direktori Carnex-a (Jaroslav Stupavski, Tanja Anđelić i Saša Janjić) otpustili su još 72 radnika, i to bez ispunjenja socijalnog programa. O svojoj nameri su samo reda radi obavestili sindikat i to samo u slučaju dva radnika – ostalih 70 su prećutali. Filijala Nacionalne službe za zapošljavanje uopšte nije ni bila obaveštena. Čak i na zvaničnom sajtu Carnex-a još uvek stoji podatak kako tu radi 2.000 radnika?!

Na mesto otpuštenih primaju se novi radnici, ali ovog puta sa ugovorom na određeno vreme, tako da nemaju pravo na naknadu za prevoz i topli obrok, ali ni na sindikalno udruživanje. Moderno roblje.

Kostiću ni ovo nije dovoljno, već bukvalno teži tome da potpuno izgladni meštane Vrbasa i okoline, odakle i sam potiče. Organi lokalne samouprave protežiraju Carnex pri dodeli oranica u zakup.

Tako je juna 2013. Carnex podneo falsifikovanu dokumentaciju da navodnjava 1.000 hektara zemlje, iako je u stvarnosti navodnjavao tek 400 hektara, ne bi li tako ostvario pravo zakupa. Iako je prevara otkrivena, opštinska vlast u Vrbasu, kojoj je tada na čelu bio Željko Vidović iz koalicije ZEV (Za evropski Vrbas) okupljene oko DS-a, ostala je nema.

Spor oko oranica koje trebaju da se uzmu u zakup Carnex je okončao pretnjom opštinskim vlastima da će za svaki izgubljeni hektar otpustiti jednog radnika: 100 hektara manje, 100 nezaposlenih više…

Ni nejasnoća oko stvarnih vlasnika Wheat Corn Holding-a, pa samim tim i cele MK Grupe, nije bez razloga. Postoje ozbiljne indicije da se svojim kapitalom ovde pridružio i Rinat Ahmetov čiji je sin Damir oženio Kostićevu ćerku Dajanu.

Kontroverzni ukrajinski oligarh, nazvan i „Kralj čelika", čije se bogatstvo procenjuje na preko 11 milijardi dolara, uvek podržava one koji su na vlasti, isto kao i Kostić. Dok je predsednik Ukrajine bio Viktor Janukovič, Ahmetov je bio na njegovoj strani, i obilato ga finansijski podržavao.

Kada je u Kijevu na vlast došla hunta na čelu sa Oleksandrom Turčinovim i Arsenijem Jacenjukom, Ahmetov je brzo promenio stranu. Prvo je izjavio kako je radnike u svojim rudnicima na istoku Ukrajine naoružao i naredio im da se suprotstave proruskim snagama.

Zatim je 20. maja sa sedam lokomotiva umarširao u Mariopolj, snažno uporište proruskih boraca za slobodu. U tom gradu je njegov gigant Azovštal od koga finansijski zavisi preko 40.000 ljudi. Samo mali broj njih se okupio na zvuke sirena lokomotiva da čuje šta gazda ima da im kaže. Poruka je bila jasna: „Ubijajte ustanike, oni su krivi za genocid…".

Posle ovog govora Ahmetov je zauvek otišao iz Mariopolja, a pet dana kasnije ustanici su zauzeli njegovu palatu u Donjecku iz koje je „hrabri" oligarh pobegao glavom bez obzira pre dolaska narodne vojske.

Dok je podržavao Janukoviča Ahmetov je bio trn u oku Zapada, pa zato nije želeo da se eksponira kao vlasnik preduzeća u Amsterdamu koje kontroliše MK Grupu, a sada Kostiću nije u interesu da se sazna kako je on i finansijski u srodstvu sa osobom koja bi da zarati sa Rusijom. Carnex je veliki izvoznik u Rusiju, a pare su ovoj dvojici važnije od bilo koje ideologije.

 

      A 1.

    Kupio je sve za nula dinara

Nekadašnji direktor Agencije za privatizaciju Branko Pavlović tvrdio je krajem prošle godine kako je Miodrag Kostić najviše profitirao od nakaradnog zakona o privatizaciji donetog u vreme vladavine DOS-a. Pavlović je tada rekao:

"…Miodrag Kostić ništa od države nije kupio za pare. Sve za nulu. Na primer, veštak je posle bombardovanja zgradu CK na Novom Beogradu, danas poslovni centar Ušće, proglasio statički nestabilnom i za rušenje. Međutim, Kostić je izlicitirao, ali nije platio ni dinar od svojih para. Skinuo je aluminijumske prozore, liftove, oplate, ploče i oljuštio celu zgradu, utovario skinuto na kamione, prodao i platio prvu ratu, a posle toga preprodao objekat. Geneksove hotele je isto izlicitirao, i dozvolili su mu da uđe u upravljanje hotelima pre nego što je platio prvu ratu. Na početku sezone je počeo da upravlja hotelom, a na kraju sezone je, iz prihoda hotela platio prvu ratu."!

 

©Geto Sbija

materijal: List protiv mafije

KUPOVINA DRŽAVA: FINANSIJSKO POMAGANJE PROJEKATA PRIVATIZACIJE JE EUFEMIZAM ZA LIKVIDACIJU NACIONALNIH EKONOMIJA

13. jun 2014. Komentari su isključeni

 

Kriminalne aktivnosti Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) u Srbiji, dostigle su takve razmere, da je pitanje dana kada će i Vlada i sve njene institucije biti predate na upravljanje ovom finansijskom čudovištu. Da bi bilo jasnije u kakvom se ropstvu Srbija nalazi, dovoljno je reći da EBRD ovde već odavno nije razvojna banka nego investitor, odnosno, kupac svih najvažnijih državnih preduzeća i svih vitalnih resursa bez kojih država više nije država.

 

            Milan Malenović

 

Ropski položaj u koji je EBRD stavlja Srbiju, doveo je do likvidacije nacionalne ekonomije. To je i bio cilj osnivača i vlasnika ovog globalističkog monstruma.

Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) po originalnom nazivu na engleskom: European Bank for Reconstruction and Development osnovana je 1991. godine. Ideja o stvaranju jedne međunarodne banke, preko koje bi se finansirali privatizacioni procesi u bivšim zemljama realnog socijalizma, rodila se još osamdesetih godina prošlog veka, kada je Svetska trgovinska organizacija dala preporuku da se privatizuju sva preduzeća u kojima je država većinski vlasnik.

Bio je to poznati cilj reganomike i tačerizma, političko-privrednih ideologija tog vremena, nazvanih po svojim tvorcima: Ronaldu Reganu i Margareti Tačer. Ideja vodilja bila je "što manje države, što više privatne inicijative".

U međuvremenu se usled globalne privredne krize najvećim delom odustalo od ove politike, čak i u zemljama u kojima je ona ponikla. Sa druge strane, u zemljama u tranziciji insistira se na njenom doslovnom sprovođenju.

I sama vlasnička struktura EBRD-a je u koliziji sa pomenutom ideologijom, jer su njeni vlasnici i osnivači države, bilo direktno, bilo preko svojih centralnih banaka. Najvećim delom i poslovna politika ove banke nema ničeg zajedničkog ni sa "obnovom i razvojem", ali ni sa sopstvenim statutom.

Jedan od osnivača EBRD-a i njen prvi predsednik bio je Žak Atali, svojevremeno specijalni savetnik tadašnjeg francuskog predsednika Fransoa Miterana, i čovek koji je u visoku politiku uveo svog dobrog prijatelja – Fransoa Olanda, sadašnjeg predsednika Francuske.

Njegova karijera na čelu ove banke kratko je trajala, jer je već posle dve godine morao da ode zbog nameštene mu afere navodnih zloupotreba. Kasnije ga je sud oslobodio ovih optužbi usled nedostatka dokaza.

Među predsednicima EBRD-a nalazimo svetski poznate ličnosti, kao što je, na primer, Horst Keler, kasniji predsednik S. R. Nemačke. Pošto je kritikovao nemačko učešće u okupaciji Avganistana, Keler je morao 2010, pre isteka mandata, da ode sa funkcije nemačkog predsednika.

Jedan od njegovih naslednika na čelu EBRD-a je i sadašnji predsednik, Suma Čakrabarti, koji za razliku od Kelera ne da nije bio protiv ratova na Bliskom Istoku, već ih je i aktivno podržavao. U vreme invazije na Irak Čakrabarti je bio saradnik premijera Velike Britanije, Tonija Blera, a 2009. je među prvima saslušan od strane Komisije britanske vlade za ispitivanje uzroka rata u Iraku.

Još najmanje dva predsednika EBRD-a imaju posredne veze sa Irakom. Žak de Larosier i Žan Lemier su po napuštanju predsedničke funkcije u EBRD-u prešli da rade za privatnu francusku banku BNP Paribas. Za vreme sankcija Irak je pod Sadamom Huseinom smeo da izvozi izvesnu količinu nafte i da od prihoda kupuje hranu i lekove.

Sve uplate su išle isključivo preko BNP Paribasa, koji je zatim novac preusmeravao na druge račune, od kojih neki ni do danas nisu identifikovani. Nikada nije do kraja razjašnjeno pitanje da li su sredstva, koja su tada bila preko potrebna siromašnim Iračanima, do kraja namenski potrošena.

Iza komplikovane vlasničke strukture BNP Paribasa poznavaoci nalaze finansijsku grupaciju okupljenu oko bankarske dinastije Rotšild, dok je sama agresija na Irak inspirasana poslovnim potrebama Rotšilda i Rokfelera. Samim tim može da se smatra da i iza projekta EBRD-a stoje Rotšildi.

Zvanično je poslovna politika EBRD-a finansijsko pomaganje projekata privatizacije državnih preduzeća. Banka u tom slučaju daje do najviše 35 odsto potrebnih sredstava. Nezvanično, ova banka je kalsična investiciona banka koja za potrebe svojih osnivača i upravljača iz senke kupuje cele strateški važne privredne grane neke zemlje i tako tu zemlju stavlja u ropski položaj u odnosu na strane investitore.

EBRD je postao meta kritičara kada je objavila da će finansirati izgradnju Ombla hidrocentrale u Hrvatskoj, Termoelektrane Šoštanj u Sloveniji i da će kupiti rudnik zlata Kumtor u Mongoliji.

Od pomenutih projekata EBRD je odustao jedino od finansiranja u Ombli, ali je zauzvrat stekao dominantan položaj u hrvatskom agraru. Naime, dok je hrvatska javnost bila zaposlena diskusijama o potrebi i štetnosti hidrocentrale, EBRD je u potpunoj tišini završio svoje preuzimanje poslovne grupe Agrokor, ali i Atlantik grupe, koja osim u Hrvatskoj ima velike investicije i u slovenačkom agraru.

Proteste javnosti izazvala je i najava EBRD-a da će finansijski podržati projekte kompanije Monsanto, najvećeg svetskog proizvođača genetski modifikovane hrane. I od ovog posla je na kraju EBRD morao da odustane, bar zvanično.

Gotovo da nije moguće utvrditi gde sve ova finansijska hobotnica sa milion pipaka ima plasiran svoj kapital. Na zvaničnoj prezentaciji EBRD-a stoji, između ostalog, u rubrici "Sa kim sarađujemo" i sledeće: "…Organizacije civilnog sektora (takozvane nevladine organizacije – prim. autora) u zemljama u kojima se EBRD angažuje nisu samo uticajne ciljne grupe, već i partneri."

Preko razgranate i nepregledne mreže privrednih društava i udruženja građana EBRD kontroliše privrede većine zemalja u kojima deluje. Svoj uticaj EBRD, međutim, ne koristi da bi narodu bilo bolje, već da bi vlasnici krupnog kapitala imali više prihode.

Uprkos tome što je deklarisani cilj EBRD-a "tranzicija u pravcu otvorene i demokratske tržišne ekonomije", jedno istraživanje iz 2006. je pokazalo da 67 odsto ispitanika veruje da je u njihovim zemljama korupcija ostala ista ili se čak i pogoršala u odnosu na vreme pre dolaska EBRD-a. Posle toga, ovakve studije više nisu rađene, ili banka nije publikovala njihove rezultate.

Nedavno su domaće brokerske kuće objavile da je EBRD zainteresovan za kupovinu srpskog Telekoma, Aerodroma "Nikola Tesla" i osiguravajućeg društva "Dunav".

Sva tri pomenuta preduzeća su u većinskom vlasništvu države Srbije.

Mateo Patrone, predsednik EBRD-a za Srbiju, izjavio je kako je banka zainteresovana "…da uđe u koinvesticiju sa drugim strateškim investitorima, da učestvuje u kupovini akcija tih preduzeća, da finansira kupovinu udela nekom drugom ili da, ako je potrebno, obezbedi kapital".

Iz ovoga se jasno vidi da EBRD želi, ako je to potrebno, da i sam uđe u kupovinu pomenuta tri preduzeća, što nema nikakve veze sa proklamovanim ciljem finansijske pomoći privatizaciji. Na delu je klasično preuzimanje i to udela daleko većih od zacrtanog maksimuma od 35 odsto. U suštini, radi se o stopostotnoj investiciji, ako se posmatra samo deo učešća koji se privatizuje.

Tri pomenute firme su strateški važne, ali EBRD ne želi da se u Srbiji ograniči samo na njih. Patrone je najavio i preuzimanje Elektroprivrede Srbije, Elektromreže Srbije, Železnice i drugih javnih i komunalnih preduzeća.

Interesantno je da su upravo EU i Međunarodni monetarni fonda, ali i sam EBRD, svojevremeno tražili da se razdvoje EPS i EMS, navodno zbog pospešivanja konkurencije. Sada oba ta preduzeća treba da se ponovo objedine, samo ovog puta pod plaštom EBRD-a!?

Odmah posle katastrofalnih poplava u Srbiju je doputovao lično predsednik EBRD-a Suma Čakrabarti, koji je na kraju posete 22. maja izjavio kako je "…u Srbiji sa visokim zvaničnicima razgovarao o hitnoj pomoći koju EBRD može da uputi Srbiji za otklanjanje posledica poplava i o dugoročnom reformskom planu…".

O konkretnim rezultatima tih razgovora Čakrabarti i Patrone su izneli načelni dogovor o privatizaciji "Telekoma", Aerodroma i "Dunava"?! Kakve veze ima pomoć poplavljenim područjima sa kupovinom ovih preduzeća? Očigledno je da EBRD bezdušno pokušava da iskoristi tragediju celog naroda kako bi još više zaradio.

Komercijalna banka je druga po snazi banka u Srbiji (iza Intesa banke), odnosno najveća banka u kojoj srpska država ima vlasnički udeo. U toj banci i EBRD ima 25 odsto učešća.

Po međusobnom dogovoru, Srbija može i te akcije da otkupi nazad, ali po fiksnoj ceni od 3.500 dinara po komadu, što je za oko tri puta skuplje od prosečne cene koju one postižu na Beogradskoj berzi. Samo u ovom poslu EBRD zarađuje oko 11,5 milijardi dinara!

U narednom periodu je EBRD za zemlje Balkana planirao svotu od 2,5 milijardi evra, od čega nešto manje od polovine dobija Rumunija, dok je Srbija na drugom mestu, sa očekivanim investicijama u visini oko četvrtine pomenute svote.

Teško je i zamisliti da bi od tih para EBRD mogao da kupi Telekom, Aerodrom i "Dunav", mada nije nemoguće da se uđe u privatizaciju po modelu Komercijalne banke, gde bi EBRD za sitne pare odradio dokapitalizaciju, a zatim se povukao uz trostruku zaradu, dok bi Srbija prvo privatizovala, pa zatim opet podržavila ova preduzeća. Nešto slično je sa Telekomom već učinjeno dosta ranije.

Srbija je EBRD-u pristupila posle petooktobarskog puča, a bilans prvih 12 godina saradnje izgleda tako da je EBRD u našu zemlju zvanično uložio 3,3 milijardi evra kroz preko 170 projekata.

Poznato je da je u Viktorija grupu EBRD investirao 140 miliona evra, a pretpostavlja se da je polovina te sume otišla Ružici Đinđić za kupovinu njenog udela u pomenutoj poslovnoj grupi, koji je držala preko Stanka Popovića, a moguće i za otkup njenih akcija u Sojaproteinu. koje je kupio još pokojni Zoran Đinđić.

Interesantno je da najveći dužnik u Srbiji, Farmakom MB, kontroverznog biznismena Miroslava Bogićevića ne duguje ništa EBRD-u. Farmakom srpskim bankama i državi Srbiji, kao i mnogobrojnim dobavljačima, duguje skoro pola milijarde evra, ali se EBRD dobro pazio da mu nikada ništa ne pozajmi.

Nije ni čudo, kada se zna da je pomenuta firma iz Šapca služila bivšem državnom vrhu iz Demokratske stranke za pranje para, a da su isti ti političari bili i na platnom spisku EBRD-a, zbog čega nisu od ove banke tražili kreditiranje Bogićevićeve propale imperije.

Veliko je, međutim, pitanje da li EBRD zaista nije uložio ni dinara u Farmakom, jer ova banka rado posluje i na jedan drugačiji način. Krajem jula 2011. godine, saznalo se kako je EBRD banci Intesa u Srbiji odobrio kreditnu liniiju u visini od 10 miliona evra za kredite privredi. Sredstva su odobrena u okviru programa "Western Balkans Private Sector Support Facility" (Zapadno-balkanska kreditna linija za podršku razvoju privatnog sektora).

Ništa tu ne bi bilo čudno, da Intesa prethodnu godinu nije završila sa čistim dobitkom od skoro 7,742 milijarde dinara, dok je u toj 2011. ostvarila još preko 9,728 milijardi dinara dobiti. Sredstva dodeljena od strane EBRD-a su joj, dakle, bila potpuno nepotrebna.

Radi se o tome da EBRD na ovaj način plasira sredstva bez da preuzima i rizik. Dužnik prema EBRD-u je domaća banka, a ne krajnji korisnik kredita. Ako je EBRD dao u okviru jednog većeg finansijskog programa sredstva banci Intesa, kojoj ona nisu bila potrebna (banka raspolaže ukupnim kapitalom od skoro četiri milijarde evra), pitanje je koliko je dao para srpskim bankama koje su zatim kreditirale Farmakom, ali i druge gubitaše. To se zove poslovanje bez rizika, jer ceh u krajnjoj liniji plaćaju poreski obveznici Srbije.

 

     A 1.

   Niko ne kontroliše šta radi EBRD

Članice EBRD-a koje imaju pravo da dobijaju finansijska sredstva su sledeće zemlje: Albanija, Armenija, Azerbejdžan, Belorusija, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Hrvatska, Estonija, Gruzija, Mađarska, Jordan, Kazahstan, Kirgizija, Letonija, Lihtenštajn, Litvanija, Makedonija, Moldavija, Mongolija, Crna Gora, Poljska, Rumunija, Rusija, Srbija, Slovačka, Slovenija, Tadžikistan, Turkmenistan, Ukraina i Uzbekistan.

Posle "Arapskog proleća" EBRD je otvorio poseban fond za Bliski Istok i Severnu Afriku i prihvatio finansiranje: Egipta, Jordana, Maroka i Tunisa. Pre revolucionarnih pokreta, Egipat i Maroko su bili na spisku zemalja – davalaca para?!

Članice EBRD-a koje daju novčana sredstva su: Australija, Austrija, Belgija, Kanada, Kipar, Češka (do 31.12. 2007. korisnik), Danska, Finska, Francuska, Nemačka, Grčka, Island, Irska, Izrael, Italija, Japan, Luksemburg, Malta, Meksiko, Holandija, Novi Zeland, Norveška, Portugalija, Južna Koreja, Španija, Švedska, Švajcarska, Turska, Ujedinjeno Kraljevstvo i Sjedinjene Američke Države, kao i Evropska Unija i Evropska investiciona banka.

Začuđuje da EBRD veoma često radi poslove jednog od svojih osnivača: Evropske investicione banke (EIB). Razlika između investicione i razvojne banke leži upravo u tome što ova prva ulaže u preduzeća otkupljujući jedan njihov deo ili cela, kao i što daje komercijalne kredite. Razvojna banka ne kupuje preduzeća, već im povoljnim kreditima pomaže da se razviju.

Posle finansiranja niza kontroverznih projekata (između ostalog i renoviranja Gazele u Beogradu) EIB je dospela u žižu javnosti, i Evropska unija je ovu banku stavila pod kontrolu svog ombudsmana, kome svako može da uputi predstavku.

Za razliku od EIB-a, EBRD nije ni pod čijom kontrolom, ponajmanje ombudsmana, tako da preko nje mogu i dalje da se odvijaju mutni poslovi.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.

Pridružite se 4.253 drugih pratioca

%d bloggers like this: