Arhiva

Članci označeni sa „kosovo“

KURŠUMLIJSKA PRAVDA: JEMSTVO DESET PUTA MANJE OD UKRADENE SVOTE

20. april 2014. Ostavite komentar

 

U Toplici već godinama haraju albanske bande, koje posle izvršenja krivičnog dela pobegnu na Kosovo koje je pod protektoratom NATO snaga i nespremno da sarađuje sa srpskim pravosuđem. Ako kojim slučajem počinioci budu uhapšeni, na usluzi im stoje podmitljive sudije koje će belo da proglase crnim i obrnuto, kako bi im ukinuli pritvor. Takve svoje usluge tamošnje sudije dobro naplaćuju. Zato ne treba da čudi što se srpsko stanovništvo ubrzano iseljava iz ovog kraja, koji će Srbija da izgubi ne zbog stranih bombardera, već zbog domaćeg pravosuđa bez obraza.

 

          Mersiha Hadžić

 

Slučaj Albanca sa Kosova, koji je sa još dvojicom pomagača opljačkao skoro dvesta hiljada evra Srbinu iz Kuršumlije, a koga su sudije u ovom gradu pustile na slobodu uz kauciju od samo petnaest hiljada evra, uzbudile su duhove u Toplici. Oslobođeni pljačkaša nasmejao se u lice čoveku u čiju je kuću provalio i kome je oteo novac, rekavši mu: "…Ne možeš mi ništa, ja sam sudije u Kuršumliji kupio!".

U noći između 11. i 12. februara 2013. godine u Prolom Banji je obijena kuća Vukoja Milosavljevića, odakle je odneto 199.000 evra, kao i važni dokumenti. Sredinom maja iste godine zbog sumnje da su počinioci ovog krivičnog dela pritvoreni su Hamdija Retkoceri i Raif Fejzula, dok je treći osumnjičeni Fitim Kećoli ostao u bekstvu.

Pred sudijom za prethodni postupak, Ljubišom Miloševićem iz osnovnog suda u Prokuplju, Retkoceri 16. maja 2013. priznaje da je organizovao provalu u kuću Milosavljevića, pravdajući se da je želeo samo da budu ukradena dokumenta o prodaji jednog stana u Prištini, čime bi uštedeo 8.000 evra koje je inače trebao da isplati prodavcu. O krađi para, navodno, nije imao pojma.

Istovremeno je Retkoceri naveo kako je vlasnik preduzeća „Adio Turs" sa sedištem u Prištini, što je veoma bitan podatak koji će u kasnijem postupku da se zanemari. Takođe je Retkoceri tada izjavio kako je prijavljen na adresi Požeška 166. u beogradskom naselju Čukarica, ali da zaista živi u ulici Hasana Prištine broj 5 u Obiliću, Kosovo. I ovaj podatak će kasnije da se zagubi.

Oktobra meseca 2013. godine, Osnovno javno tužilaštvo iz Prokuplja podiglo je protiv sve trojice osumnjičenih optužnicu zbog krivičnog dela teške krađe iz člana 204. Stav 1 tačka 3 KZ-a. Kasnije je predmet ustupljen novoosnovanom Osnovnom sudu u Kuršumliji, što je bio znak da može da se krene u nameštanje celog slučaja. Kuršumlija je malo mesto, ljudi se međusobno poznaju, a para vrti gde burgija ne može.

Krivično veće OS Kuršumlija u sastavu Gordana Andrejević, vršioc funkcije predsednice Osnovnog suda, Slavka Maljević, sudija i Vesna Maksimović, sudija, u prisustvu Ljubomira Veljovića, zamenika OJT u Kuršumliji donosi 25. februara 2014. rešenje kojim se Retkoceri pušta iz pritvora uz kauciju od 15.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan uplate.

Odmah pošto je pušten iz pritvora Retkoceri 4. marta 2014. u motelu „Rado" u Kuršumliji organizuje proslavu sa celonoćnim lumpovajem, na kojoj učestvuju pomenute sudije Osnovnog suda, kao i najzaslužnija osoba za njegovo protivpravno puštanje, advokat Biljana Dunjić.

Zapanjenom oštećenom Milosavljeviću nedugo posle toga u Nišu Retkoceri bahato dobacuje: „Ne možeš mi ništa, ja sam sudije u Kuršumliji kupio da me puste na slobodu!" Posle toga mu se gubi trag, a pretpostavlja se da je na Kosovu.

Da su sudije zaista podmićene, a ne jednostavno glupe, pokazuje i niz činjenica…

Naime, u svom rešenju od 25. februara, sudije Osnovnog suda navode kako je Retkoceri vlasnik „Adio Tursa" iz Vladičinog Hana (a ne iz Prištine), te da tako ima ekonomski interes da boravi u Srbiji i da zato ne postoji opasnost od bekstva. Istinski vlasnici pomenutog preduzeća su, međutim, sudeći prema podacima Agencije za privredne registre, Filip Kovačević i Zoran Filipović. Ni OJT, kao ni sudije, uopšte ne proveravaju Retkocerijeve izjave, jednostavno mu veruju na reč.

Isto tako, na volšeban način se zaboravlja i izjava samog optuženog data u istrazi, u prisustvu advokata Gorana Todorovića iz Prokuplja (sa kojim se konsultovao u četiri oka pre izjašnjavanja), kako je u Beogradu samo fiktivno prijavljen, a da zaista živi na teritoriji Kosova. U rešenju o ukidanju pritvora sudije navode samo adresu na Čukarici, dok Obilić potpuno izostavljaju. OJT se ovom rešenju nije protivio, niti je na isto izjavio žalbu.

Tako je polažući jemstvo manje od deset odsto od svote za čiju krađu je okrivljen Retkoceri uspeo da izbegne dalje krivično gonjenje i da utočište nađe na teritoriji narko-rezervata pod kontrolom NATO snaga, Kosova, koje ne sarađuje ni sa jednim pravosuđem, a najmanje sa onim iz Srbije.

Stanovništvo Toplice, već godinama je izloženo nemilosrdnom teroru albanskih kriminalaca, koji posle izvršenog krivičnog dela beže preko administrativne granice i utočište nalaze pod skutima NATO snaga. Srpska policija se uzalud trudi da iste privede pravdi i da zaštiti stanovništvo, kada sudije i tužioci bez trunke srama iz pritvora puštaju one koji nisu bili sposobni da izbegnu hapšenje, ali su dovoljno mudri da deo plena izdvoje za pripadnike ovdašnjeg pravosuđa.

Oštećeni Vukoje Milosavljević je prvo pokušao da kontaktira Gordanu Andrejević, u nadi da se sudijama jednostavno potkrala greška. Nadobudni vršilac funkcije predsednika suda je, međutim, odbila bilo kakav razgovor na ovu temu pokazujući da se ne radi o greški, već o nameri. Nije pomogla čak ni najava Milosavljevića da će započeti štrajk glađu da se umilostivi nedodirljiva predsednica veća koje je donelo skandalozno rešenje.

Uvidevši da u Kuršumliji ne može da očekuje nikakvu pravdu, Milosavljević je specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal 31. marta 2014. podneo krivičnu prijavu protiv troje sudija, zamenika OJT iz Kuršumlije i advokata Biljane Dunjić zbog krivičnih dela zloupotreba službenog položaja i kršenja zakona od strane sudija. U prijavi Milosavljević navodi i da je rešenje o ukidanju pritvora donelo nenadležno veće, jer takvu odluku može u toku istrage da donese sudija za prethodni postupak, a po podizanju optužnice predsednik veća na glavnom pretresu.

Malo je verovatno da će ova prijava uroditi plodom, jer je poznato da vrana vrani oči ne vadi. Ipak, tračak nade postoji.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PROJEKTI ZAVODA ZVANIČNI, A NAPLAĆENI RAD SLIVA SE U PRIVATNE DŽEPOVE

17. april 2014. Ostavite komentar

 

Grupa zaposlenih u Zavodu za statistiku Srbije, čiji je direktor prof. Dragan Vukmirović, odlučila je da se obrati srpskoj javnosti u upozna je sa tamnom stranom svoga pretpostavljenog. Naime, prema njihovom svedočenju, Vukmirović u Beogradu poseduje dve kuće i više stanova (jedan stan ima u Segedinu u Mađarskoj), splav na beogradskim obalama, primanja koja dostižu i pola miliona dinara mesečno, te pripadajuću ljubavnicu koju je prethodno unapredio u "pomoćnu sekretaricu".

 

 

 

„Obraćamo vam se u jeku opšte kampanje za štednju, borbu protiv korupcije na svim nivoima, i kampanju u kojoj od nas traže da sa razumevanjem i bez roptanja prihvatimo „solidarni porez", kojim će se, po drugi put, oporezovati sve visoke plate (kao što je poznato iznad 60.000 dinara). Gospodin Vučić je to lepo i strogo obrazložio, objasnivši pri tom da u Srbiji nema mesta za proteste i nemire, viđene u našem okruženju.

Do sada, primetili smo, ova kuća nije bila predmet interesovanja, nikakvih agencija za borbu protiv korupcije, sukoba interesa i sličnog. Verovatno iz ubeđenja da je sve u najboljem redu. Međutim, ta ušuškana zgrada u ulici Milana Rakića br 5. ima i neke svoje specifičnosti

Prof. Dragan Vukmirović je na čelu ove kuće od 2004. godine, od tada je po mišljenju malog broja zaposlenih , koje je uglavnom on i zaposlio, kuća "procvetala" zahvaljući projektima koje donosi.

To "cvetanje" su osetili već pomenuti saradnici, preko svojih primanja (ne plata) koja su višestruko viša u odnosu na ostale zaposlene , visoko obrazovani kadar (inženjeri statistike, matematike, informatike i pravnici čija su prosečna primanja oko 60.000 dinara. O zaposlenima sa nižim stepenom obrazovanja da ne govorimo (oko 20.000 dinara).

Kada pominjemo primanja, ne mislimo na plate. Gospodin Vukmirović mesečno prihoduje oko 350.000 dinara u samom Zavodu ( plata + projekti) + ( plata sa fakulteta FON + mesečna redovna nadoknada kao član Republičke izborne komisije ). Inače član je ove komisije od momenta dolaska u Zavod, što je oko 40.000 dinara mesečno, unazad oko deset godina.

Slične prihode (oko 300.000 – plata + projekti) ima i gospođica Jelena Budimir, mlada dama, iz Kragujevca, koja je zaposlena od strane direktora, kao pomoćnica sekretarice (sa završenom PTT školom).

Od pomoćnice sekretarice , zahvaljući ličnom šarmu i posebnoj naklonosti direktora, kao i u međuvremenu završenom FON-u, master, doktorat…(na kome je predavač profesor Vukmirović), napredovala je do mesta načelnika za saradnju sa EU i koordinaciju projekata. Od njene dobre volje sada zavisi ko će učestvovati u kom projektu, pa samim tim biti i ekstra plaćen, kao i ko će na putovanja po Evropi, takođe povodom istih projekata .

U trenutku slabosti gos’n Vukmirović je predložio gospođicu Budimir i za zamenika direktora Zavoda, ali je to, na svu sreću, izostalo. Uz gospođicu Budimir primljena je naravno i njena najbolja drugarica. Sa nešto nižom platom (oko 120.000 dinara).

Kada su u pitanju već pomenuti projekti, u njih su uključene gotovo uvek iste osobe, koje za to dobijaju nadoknadu, najčešće falsifikujući broj radnih sati, tako da i to bude negde oko 40-50.000 dinara.

Mi smo, možda malo naivno, u početku shvatili da se projekti ne donose u privatnu kuću direktora , već u Zavod, kao republičku ustanovu, i da će od njih ceo Zavod imati koristi. Pred sadašnje izbore objavljena je lista od 150 zaposlenih, koji će raditi i za vreme izbora, i za to naravno biti dodatno plaćeni, i ono što je bitno, to je lista koja je manje – više godinama istog sastava.

Zahvaljući gospodinu Vukmiroviću, u Zavod je stigla i supruga čoveka koji je gradio splav direktoru ( u inače zabranjenom delu za gradnju, na Savskom nasipu, kod beogradskih reni bunara).

Pomenuta gospođa je do dolaska u Zavod, prihodovala kao estradna umetnica u beogradskim ugostiteljskim objektima. Po dolasku Zavod, i završenim pravima na „Union Univerzitetu", postavljena je na mesto načelnika pravne službe (130.000 dinara). U znak zahvalnosti u prigodnim situacijama se prihvati i mikrofona.

Tu je svakako i kum gospodina Vukmirovića. Lečeni heroinski zavisnik, koji je takođe jedan od načelnika sa sve svojim kabinetom, sekretaricom i odgovarajućom platom, i ljubavlju prema skupim motorima. Napominjeno da o visini plate odlučuje direktor!

Ovaj privatni posed prof. Dragana Vukmirovića zaista funkcioniše po principu sultana.

Njegov službeni vozač ponekada provede i po par sati ispred nekog restorana u čekanju direktora, kuma, i gospođice Budimir, dok završe ručak. Ponekada ga čeka i ispred "gnezda" gospodina direktora i gospođice Budimir, ( koja je u međuvremenu u Beogradu kupila i stan, ostvarivši tako "američki san" provincijalke, ali ne radeći teško kao u pomenutoj Americi, već zahvaljući dugogodišnjoj vezi sa gospodinom Vukmirovićem. Možda se to zove ljubav, ali se ipak plaća iz budžeta.

O poznatom materijalnom statusu direktora možemo samo da nagađamo. Poznato je da ima već pomenuti splav, pored koga se sada gradi i kuća (Reni bunar 48), kuću u Resniku, stanove u Beogradu, ali i Segedinu ... ( sa ovakvim prihodima možda je to i moguće u ovako siromašnoj zemlji). Vozni park porodice je takođe impresivan, obzirom da ima suprugu i troje dece, luksuzni automobil ne vozi samo najmlađe dete.

U Zavodu radi i bivši direktor, koji je pre par godina stekao uslov za penzionisanje sa takođe pristojnom platom, kao i njegova bliska prijateljica. Supruga gospodina Vukmirovića je profesor u beogradskoj Višoj poslovnoj školi, na predmetu Marketinška istraživanja.

Od kraja 2013. godine, ćerka gospodina Vukmirovića je registrovala Društvo za istraživanje marketinga (STRATA) sa sedištem u ulici Milutina Milankovića br 132/9 .

Nije teško zaključiti da će se već pominjani delovi projekata „koje direktor donosi Zavodu" odlivati u ovu agenciju. Podatke će, pretpostavljamo, obrađivati što studenti poslovne škole, što studenti FON-a, a ćerka će biti obezbeđena stalnim prilivom posla i finansija. Mislimo da bi to moglo da se zove sukob interesa (mada u Srbiji postoji i „neću , časna reč" ali svi znamo kako to funkcioniše).

Tako, uglavnom, funkcioniše ovo malo privatno gazdinstvo gospodina Vukmirovića.

Zahvaljući ovakvoj organizaciji, u kolektivu su veoma loši odnosi. Pošto veći broj veoma školovanih i stručnih ljudi radi za mnogostruko manja primanja, i zavise od dobre volje direktora, ljubavnice, ljubavničine drugarice, estradne umetnice … i majstora koji se predstavlja kao službenik DB-a, a koji ne dozvoljava novoprimljenom majstoru pristup u radionicu (takođe veza prof. Vukmirovića).

Razumeli bi smo sve ove "samarićanske" napore gospodina direktora i ne bi nas mnogo pogađalo, da u sklopu pomenutog "solidarnog oporezivanja" nećemo zaista biti na granici egzistencije. Jer, morate da priznate, da kada od 60.000 dinara oduzmete 20%, treba da opstanete sa 48.000 dinara. Dok, od 120.000 dinara zvanične plate, ipak ostaje 84.000 dinara + već pomenuti RIK, + FON + Projekti.

Zbog sličnih problema oko nadoknade u radu RIK-a 2012. godine prof. Vukmirović , i gospođica Budimir su bili predmet pisanja jednih od beogradskih dnevnih novina. Napominjeno da sa izuzimanjem ovih stvari u Zavodu, izuzetno uvažavamo stručnost profesoraVukmirovića, čija je profesionalna biografija markantna.

S obzirom na sve nama poznato, ostaje pitanje za koga mi u stvari treba da se opredelimo na sledećim izborima, ako su ovakve (sve) stvari nepromenjene.

(Zaposleni u Zavodu za statistiku Republike Srbije)

P.S. Rezultati izbora su poznati; i njih je obradjivao Zavod za statistiku!!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PARE I POSLA ZA RADNIKE NEMA, ALI PLATE ZA DIREKTORE MORA DA IMA!

16. april 2014. Ostavite komentar

 

Javnost Srbije do sada nije upoznata sa pljačkom preduzeća "Zorka Obojena metalurgija". Radnici šabačke fabrike "Zorka“ su se pismom obratili redakciji sa namerom da se šira javnost upozna sa načinima pljačke u ovom preduzeću.

 

 

 

U njoj su učestvovalo rukovodstvo firme, koju predstavlja Nevenka Trifunović-generalni direktor, Mileta Isailović-tehnički direktor, Zlatko Maksimović-finansijski direktor, Ljubomir Lukić-direktor službe opštih poslova, Stanimir Ranković-direktor službe održavanja, Živana Lolić-direktor prerade, Aleksa Kovačević-bivši direktor, Edita Jovanović-šef računovodstva, Dragan Antonić-predsednik UO, Zorica Jurišić-direktor tehničko-tehnološke službe, Dejan Simić-direktor elektrolize.

Naime, imenovani rukovodioci i njihovi pomagači predstavljaju „Kolegijum", organ koji upravlja firmom i donosi odluke koje se tiču i firme i radnika. Godinama unazad, tačnije od 2007. godine, za polovinu radnika nema posla a samim tim ni plata u fabrici, dok za rukovodstvo ima i posla i para za plate. Novac za plate su obezbeđivali dobijanjem subvencija od države a delom od sekundara prikupljenih u fabrici.

Novac od subvencija su delili na nekorektan način, gde je oko polovina radnika usmeno poslata kući i dobijala neku „siću", dok su ostali kojima je dozvoljeno da dolaze na posao dobijali shodno stručnoj spremi i u zavisnosti od „odnosa" koji su imali sa rukovodiocima.

Tako da su radnici kojima nije dozvoljeno da dolaze na posao dobijali 7 hiljada dinara mesečno a rukovodioci 30-60 hiljada mesečno iako su svi trebali da dobiju republički minimalac od 18-20 hiljada, kako je bilo u drugim "Zorkinim" firmama koje su dobijale subvencije.

Što se tiče prikupljenih sekundara iz fabrike, u početku je to bilo prikupljanje i radnici su dobili nešto od toga, a vremenom se to pretvorilo u „seču" fabrike, od koje radnici nisu dobijali ništa niti su imali uvid u to šta se radi sa tim novcem a „Kolegijum" je novac usmeno pravdao tekućim troškovima.

Recimo samo da je isečeno preko 100 tona olova, desetine tona bakra i hroma, i desetine tona gvožđa. Bilo je tu i čistog magnezijuma, velikih industrijskih motora, alata za livenje, cevi, drvene građe, papira, cigle itd. Sve što su stigli da prodaju, prodali su. Radnici od svega prodatog nisu dobili ništa a novac od prodaje se ne zna kojim putem je išao jer je račun firme godinama u blokadi.

Sumnja se da je rukovodstvo imalo „dil" sa preduzećima koja se bave otkupom sekundara „Kečer" i „Lavovi" čiji je vlasnik rođak direktora održavanja Rankovića. Inače je gotovo svaki od pomenutih rukovodioca u međuvremenu kupio stan ili u potpunosti renovirao postojeći stambeni objekat dok im radnici primaju 7 hiljada dinara mesečno.

Treba reći i to da je iz zaključanog magacina ukradeno 5 tona bakarnih šina a magacin je i posle krađe bio zaključan. Prodata je ili poklonjena parcela od 80 ari firmi „Zorka kolor" bez ikakvog objašnjenja zašto je to urađeno, za koliko novca i gde je on završio.

U tu transakciju je uključen generalni direktor „Zorka Holding" Josip Mitrić i neko iz agencije za privatizaciju jer je firma u procesu restruktuiranja i nije dozvoljena prodaja delova firme.

Čak je od ministarstva privrede dobijen kredit od 14 miliona dinara za pokretanje proizvodnje a ona nije pokrenuta niti se zna šta se desilo sa dobijenim novcem i gde je on završio. Vrhunac pljačke je prodaja „Jarosit taloga" firmi „Eliksir" za oko 1,2 miliona evra.

Prodajom ove zajedničke imovine, „Kolegijum" usmeno donosi odluku da se novac isplaćuje kroz plate po postojećim koeficijentima dok 45 radnika i dalje ne dolazi na posao i dobija 12 hiljada dinara umesto dotadašnjih 7.

Za to vreme rukovodioci imaju pun fond radnih sati i primaju 100-150 hiljada dinara mesečno. Radnici su tražili da se novac od prodaje zajedničke imovine podeli na sve zaposlene linearno, to jest podjednako na svih 115 zaposlenih. Niko ih nije ni saslušao a kada su neki od njih došli da traže svoje Ustavom garantovano pravo na rad, pozvana je policija i udaljila radnike.

Pre nekoliko dana na upućene žalbe radnika generalni direktor Nevenka Trifunović je izjavila kako ima ljude u MUP-u i tužilaštvu i da bez veze radnici prijavljuju tužilaštvu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

RAČUN PUN LJUBAVI: KO KONTROLIŠE PARE IZ DONACIJA SLIVANE U POLITIČKO PREDUZEĆE???

13. april 2014. Ostavite komentar

 

Objašnjavajući pre dve godine kako je "Viktorija grupa" (kompanija za trgovinu hranom i poljoprivrednim proizvodima), dobila najpovoljniji kredit od 250 milione evra, Zoran Mitrović, generalni direktor ovog "demokratskog" giganta, shvativši da je "na klizavom terenu", počeo je da se pravda da on nije vlasnik "Viktorija grupe", nego Ružica Đinđić, udovica pokojnog premijera Zorana Đinđića! Tako je, za one neupućene, odjeknula "senzacionalna" vest da je Ružica multimilionerka.

 

          Igor Milanović

 

Istina, do javnosti su i pre toga stizale vrlo oskudne informacije o tome čega je sve ova "vesela udovica" vlasnik, šta se sve od pokretnih i nepokretnih stvari vodi na njeno ime, šta joj je Zoran ostavio u nasleđe i šta su njemu sve ostavili njegovi finansijeri iz zemlje i sveta.

Ali, posle Mitrovićeve izjave, više nije imalo šta da se krije. Reč je o ženi koja je bila i ostala "siva eminencija" demokratske pljačke. Tu činjenicu, oberučke je prihvatila i naprednjačka vlast. Njen novi zaštitnik je Aleksandar Vučić. Posao ne sme da stane.

Udovica Zorana Đinđića, Ružica (rođena Pavlović), rođena je u selu Popučke kod Valjeva. Kao studentkinja Pravnog fakulteta u Novom Sadu, radila je kao garderoberka. Ova "pozicija" sa koje je upoznala dosta viđenijih ljudi, ubrzo je "Rušku" dovela u prisnu vezu sa jednim od najviših funkcionera ondašnje DB. Ubrzo je napustila proleterski zanat garderoberke i uz pomoć moćne veze postaje službenica Sektora pravnih poslova Književne zajednice Novog Sada (1985. do 1988. godine).

Ovaj detalj je važan u njenoj biografiji, jer, delimično, može da objasni kako je upoznala Zorana Đinđića, ali i kako su njih dvoje kasnije postali tvorci jednog neformalnog centra moći, u kome su glavnu reč, osim njih dvoje, vodili i predstavnici kriminalnog kapitala.

O tome je u svojoj knjizi detaljno pisao i pokojni Georg fon Hibbenet, dugogodišnji dopisnik nemačkog radija "Dojčlandfunk" iz Beograda. Poreklo bogatstva Đinđićevih vezano je za prisvajanje ogromnih donacija koje su stizale devedesetih godina direktno u Zoranove ruke, ali i ulaganja kriminalnih krugova u svoju "bolju budućnost".

Tokom raspada Demokratske stranke, u martu mesecu 2014. godine, udovica Ružica opominje "one koji su se malo zaneli", pa kaže: "Nije Demokratska stranka ni Đilasova ni Borisova!".

Jasno je o čemu se radi: posle likvidacije stare demokratske elite na početku devedesetih, Zoran je napravio političko preduzeće u koje su ulagali svi kojima je obećan "slobodan pristup robi i kapitalu", čim Milošević bude svrgnut sa vlasti. Ružica je u tom preduzeću posle Zoranove smrti počela da igra ključnu ulogu. Svi ostali su samo marionete koje vode stranku ali ne i stranački biznis.

Svi multimilioneri vezani za DS (Miodrag Kostić, Miroslav Bogićević…), počeli su da koriste status Ružice Đinđić zaštićene od strane svake vlade, kao da je "sveta krava", pa je imenuju za člana raznih upravnih odbora i ulažu u razne fondacije kojima ona upravlja.

Ima je doslovno svugde, ali, pre svega, ona je siva eminencija u Demokratskoj stranci i u njoj pripadajućim preduzećima. Sa takve pozicije je u sred izbora 2014. godine i dala izjavu: "…Iako je bilo razloga da u prošlosti budem i nezadovoljna politikom koju je sprovodila DS, da kažem da je ona izdala ideje Zorana Đinđića, nije mi padalo na pamet da izlazim iz stranke, nego sam sve vreme ostajala u njoj. Tako će biti i ubuduće!" .

I zaista, neposredno uoči martovskih izbora, Ružica na Glavnom odboru stranke kaže da je "potpuno okupirana vođenjem fonda" i da joj je profesionalni politički angažman još višak, ali da će biti prisutna i u politici.

Kada se u Srbiji ponovo, posle dugo godina našao i Stanko Subotić-Cane, nekadašnji poslovni prijatelj Demokratske stranke i Zorana Đinđića, oglasio se i Siniša Simić, bivši republički javni tužilac, koji je rekao da bi "Subotić mogao da dokaže više krivičnih dela", misleći na utaju poreza i pranje para od strane Ružice Đinđić kojoj je Subotić isplatio 1,1 milion evra u kešu!

Ali, mnogo veći novac od onoga kojim operiše srpska štampa, Zoran Đinđić je držao u inostranstvu. Osim nemačkih obaveštajnih službi, samo još Ružica zna na kojim stranim bankama taj novac postoji i koji su brojevi računa. Zbog toga, kad god je Nemačka država pozove da joj dodeli neku počast, istovremeno je pozovu i nemačke obaveštajne službe da još jednom utvrde kako se troši novac uložen i Zorana.

Bolji poznavaoci "ranih radova" Zorana Đinđića znaju da je on duboko verovao "jaka poslovna i politička leđa" preko nemačke poslovne porodice.

Mnogo ranije, za vreme boravka u Nemačkoj, Zoran Đinđić se upoznao i sa Joškom Fišerom (bivšim kancelarom koji je bio jedan od ideologa bombardovanja Srbije 1999.) s kojim je u to vreme, tokom druge polovine sedamdesetih godina, delio radikalne levičarske stavove.

Fišer se zbog toga početkom 2000. godine suočio sa optužbama da je bio u vezi sa "terorističkim" grupama iz tog razdoblja kao što je RAF i da je za to dobijao orgromne sume novca. "Revolucionarne" milione, Fišer je delio "partizanski" sa Đinđićem. Taj novac Zoran nikada nije preneo u Srbiju. Mada su i Fišer i Đinđić kasnije radikalno napustili levičarsku poziciju, ostali su dobri poslovni prijatelji, a fondovi BND, bili su im širom otvoreni kao retko kome u posleratnoj istoriji nekadašnje Zapadne Nemačke.

Uzgred, Đinđić, koji se kasno oženio, u Nemačkoj je živeo zahvaljujući vremešnim damama koje su ga izdržavale. Jedna od njih, grofica sa velikom zaostavštinom, otvorila mu je račun u jednoj nemačko-švajcarskoj banci, sa blizu pola miliona ondašnjih maraka.

Ni za taj novac nije poznato ko njime upravlja, mada ozbiljne bankarske korporacije u Evropi imaju obavezu da obaveštavaju porodice umrlih ili poginulih o stanju na računima koji su ostali iza njihovog srodnika. Utoliko je lakše pretpostaviti da udovica Ružica može da koristi i ovaj Zoranov "zaboravljeni" konto.

Procena američkih obaveštajnih službi, početkom 2000. godine, bila je da Demokratska stranka na čelu sa Đinđićem može da ekonomski satre Srbiju. Računali su i na njegove koalicione partnere, koji su stvoreni, obučavani i plaćeni da kao interesna grupa očerupaju i unište Srbiju.

Nakon petooktobarskog CIA prevrata došlo je do kobnog saveza između tajkuna, kriminalnih bosova i vrha DOS-a. Taj pakleni savez je cementirao totalitarni sistem u Srbiji, obesmislio demokratiju i opljačkao građane Srbije.

Ružica Đinđić je u tom savezu, nakon Zoranove smrti, praktično postala mafijaški bos! Ona, skrivena iza bezazlene uloge Zoranove udovice, preko lanca podređenih vlasnika i direktora, kontroliše desetine milionskih investicija i kompaniju vrednu makar milijardu dolara (Viktorija grupa).

Đinđić će ostati zapamćen po tome, što se obogatio prodajući svoju zemlju onima koji su tako nemilosrdno vodili rat protiv nje, svega nekoliko godina ranije. Ali, to u njegovom testamentu, bio on državna tajna (ili samo Ružicina tajna), ne piše.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BANKA ZA OBMANU I RAZARANJE DRŽAVE: CILJ JE OBLIKOVANJE DRUŠTVA ONAKO KAKO TO ODGOVARA DAVAOCIMA PARA

11. april 2014. 1 komentar

 

Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD), vlasnik je srpskih preduzeća, srpskih dugova i gospodar mračne srpske budućnosti. Razorna moć ove čudovišne organizacije, uveliko prevazilazi odnos države sa bankom. EBRD već odavno nije banka nego investitor-monopolista, koji daje malo, da bi na kraju uzeo sve. Ova višeglava hidra, bezobzirno otima srpski agrar, telekomunikacije i sve što donosi visoke profite. Gotovo da nema segmenta srpske privrede u kome ova banka nije zastupljena i koji ne pati od njenog štetočinskog delovanja omogućenog Zakonom o privatizaciji, koji su čelnici EBRD-a bukvalno diktirali tadašnjoj srpskoj vladi.

 

          Milan Malenović

 

Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) spada u red najmlađih međunarodnih finansijskih institucija, osnovana 1991. godine sa ciljem da finansijski potpomogne razvoj zemalja proizašlih iz nekadašnjeg Sovjetskog bloka i Jugoslavije. Banku čini 40 nacija donatora sa tri kontinenta, a najveći davaoci para su Sjedinjene Američke Države, Evropska Unija i Evropska investiciona banka.

Zadatak EBRD-a je da finansijski pomaže projekte od opšteg značaja u zemljama koje teže demokratiji, a koje države spadaju u tu grupu odlučuje sama banka, odnosno njeni mentori u Vašingtonu. Tako se na spisku zemalja – korisnika nalaze i Egipat (još od vremena Hosnija Mubaraka), Jordan i Maroko (jedan od osnivača), čija je jedina veza sa demokratijom to što takođe služe Vašingtonu i američkim interesima.

U toku svog skoro četvrtvekovnog postojanja EBRD je uspeo da samo jedina, od desetina zemalja koje primaju kredite, od uzimaoca postane davalac para, a to je Češka Republika. Sve ostale države su tamo gde su i ranije bile, ako ne i na nižem mestu.

Sama EBRD je, primera radi, 2007. godine objavila rezultate jednog istraživanja, po kome 67 odsto ljudi sa teritorije njenog delovanja smatra da je korupcija 2006. bila ista ili čak i gora nego pre početka angažmana ove banke. Borba za poboljšanje uslova života u zemljama korisnicama nije, očigledno, cilj EBRD-a.

Nije ni sticanje profita, mada ova banka nije ni humanitarno društvo. Osnovni i najvažniji cilj je oblikovanje društva onako kako to odgovara davaocima para, najkrupnijim vlasnicima kapitala sa ove i one strane Atlantika.

Srbija je EBRD-u pristupila 19. januara 2001. godine, dakle neposredno posle petooktobarskog puča. Pre toga, Srbija nije bila „demokratska" zemlja, jer se njena vlast birala na izborima, a ne na uličnim protestima. Od tada do danas ova banka je u našu zemlju, navodno, investirala 6,6 milijardi evra.

Ukupno interesovanje EBRD-a za Srbiju, izraženo u nekoj čvrstoj valuti, daleko je veće od pomenute sume, jer je ova banka istovremeno i vlasnik najmanje petine (pojedini stručnjaci smatraju i više od trećine) celokupnih spoljnih dugovanja Srbije. Zbog toga je uticaj banke na vlast u Beogradu enorman, što potvrđuju svi upućeni u ovu problematiku.

U pismu koje je 6. juna 2001. uputio jednom svom beogradskom prijatelju, tadašnji predsednik Svetske banke Džejms Volfenson, obelodanio je kako je srpska vlada zloglasni Zakon o privatizaciji, kojim je privreda zemlje bukvalno opljačkana, napisala po diktatu Svetske banke, EBRD-a i britanskog Odeljenja za međunarodni razvoj! Već na samom početku svog delovanja u Srbiji, za manje od pola godine, EBRD je uspeo da potpuno razori i pokori srpsku privredu.

 

     Srpska tazbina ukrajinskog oligarha

 

EBRD je u Srbiji u značajnoj meri prisutan i kao direktan investitor, a ne samo kao kreditor. Dokapitalizacijom Komercijalne banke (berzanska oznaka KMBN), vrednom 120 miliona evra, evropska banka je postala najveći pojedinačni akcionar u njoj, a pošto je dogovoreno da država do 2015. godine proda svoj udeo u ovoj najzdravijoj domaćoj banci, EBRD će tada postati dominantan akcionar.

Stručnjaci se slažu da je dokapitalizacija KMBN-a 2009. bila potpuno nepotrebna, budući da je banka i tada veoma solidno stajala, ostvarujući godišnji prihod od prosečno 34 miliona evra.

Pošto je idejni tvorac ove dokapitalizacije bio Mlađan Dinkić, blizu je zdrave pameti zaključiti kako je 120 miliona evra u tom trenutku trebalo vlastima, a ne KMBN-u ili srpskoj privredi. U slučaju da Srbija odluči da ne proda svoj udeo EBRD-u tokom ove godine, moraće da vrati 120 miliona sa sve kamatama.

Opet će običan narod da plaća rasipništvo vlastodržaca, pri čemu nije bez značaja ni činjenica da KMBN u poslednje vreme posluje veoma loše i da se nalazi na spisku banaka – potencijalnih kandidata za bankrot. Petogodišnje učešće EBRD-a u Komercijalnoj banci tako je pokazalo svu razornu moć i želju ove međunarodne institucije.

EBRD je je svojevremeno sa najmanje 40 miliona evra dokapitalizovao Viktorija Grupu, konglomerat sa više od 2.000 zaposlenih, i time stekao četvrtinu vlasništva. Ubrzo iz Viktorije odlazi jedan od njenih osnivača, Stanko Narcis Popović, a na njegovo mesto dolazi Nandi Ahuja, biznismen sa nasleđenim milijardama dolara.

Otac pomenutog plejboja bio je bankar iz Indije, zemlje porekla i današnjeg direktora EBRD-a, Sume Čakrabartija. Možda je sve ovo samo slučajnost, a možda i nije?

U svakom slučaju, odlaskom Popovića iz Viktorije, u suštini je iz ovog konglomerata istupila Ružica Đinđić koja je preko ovog mladog Šapčanina upravljala delom zaostavštine svog pokojnog supruga Zorana Đinđića.

Pretpostavlja se da je ovom transakcijom udovica premijera zaradila bar 50 miliona evra, na koliko se procenjuje vrednost jedne četvrtine akcija Viktorija Grupe. Ostaje otvoreno pitanje da li je Stanko Popović (odnosno Ružica Đinđić) zaista napustio Viktoriju, ili je sve samo fingirano zbog afere sa subvencijama za veštačko đubrivo u koju se Popović upetljao.

Preko pomenute grupe EBRD ima snažan uticaj na srpski agrar, najvažniji poslovni sektor Viktorije. Po podacima same banke, novac koji ona ulaže u Srbiju ide prvenstveno u agrarni sektor (samo u agrobiznis u regionu do kraja 2011. godine EBRD je uložio 350 miliona evra). Jasno je, zato, da EBRD pokušava da preuzme kontrolu nad srpskim poljoprivrednim resursima i to ne samo preko Viktorija Grupe.

Avgusta 2011. direktor EBRD-a za poljoprivredu Žil Metetala obznanjuje kako je ova banka odobrila kredit od 80 miliona evra za unapređenje poljoprivrednih aktivnosti MK Grupe tajkuna Miodraga Kostića Koleta, odnosno njene filijale MK Komerca. Pre toga je EBRD još 2007. dao deset miliona evra Agroinvestu iz MK Grupe za podršku razvoju primarne poljoprivrede u Ukrajini.

U maju prošle godine MK Grupa je izdala saopštenje iz koga bi moglo da se zaključi kako je direktor EBRD-a bukvalno opčinjen srpskim kraljem šećera. Da nije u pitanju samo marketinški potez i pokušaj da se sopstvenom gazdi da na značaju, već da iza veze ove dvojice biznismena stoje čvrsti poslovni interesi, videlo se ubrzo.

Direktor EBRD-a za Srbiju Mateo Patrone i Miodrag Kostić 5. jula 2013. u šećerani u Pećincima potpisali su ugovor po kome EBRD Kostićevoj korporaciji daje kredit od 50 miliona evra. Uz sve to, banka je iskazala interes da otkupi sedam odsto akcija MK Grupe! Kroz različite kredite, EBRD je, međutim, već postao faktički vlasnik Kostićeve imperije, čija je vrednost procenjena na pola milijarde evra.

Miodrag Kostić, preko svog Agri Europe holdinga drži MK Grupu, MK Komerc, Sunoko, Karneks i Agroinvest iz Ukrajine. On je drugi po snazi spahija u Srbiji sa 13.000 hektara zemljišta u vlasništvu i još 9.000 ha u zakupu.

Pored toga, Kostić u Ukrajini ima oko 60.000 hektara zemlje, a preko svog zeta Damira Ahmetova (sina ukrajinskog oligarha Rinata Ahmetova, "teškog" oko 40 milijardi dolara), oženjenog Dajanom, rođenom Kostić, ima upliv i u metalurški sektor Ukrajine.

Evropska banka za obnovu i razvoj u srpski agrar ne ulazi samo preko Viktorije i Miodraga Kostića, koji su u odnosu na druge igrače čak sitna riba.

 

     Devet kora Agrokora

 

Posle 13 godina koje je provela u EBRD-u Vedrana Jelušić – Kašić se 2006. vratila u Zagreb sa titulom starijeg bankara (najviše zvanje u EBRD-u), odakle upravlja projektima na regionalnom nivou.

O svom radu ona je zagrebačkom Jutarnjem listu ispričala sledeće: „…Pet godina smo radili sa Podravkom u kojoj smo imali suvlasnički udeo. Bili smo više od sedam godina suvlasnici i kreditori Getrou. Kreditirali smo Vetropack, Spar, Dukatovo širenje u Srbiji, Panonsku pivaru, sa Zagrebačkom bankom smo razvili mehanizam raspodele rizika, kako bi se potpomoglo finansiranje primarne poljoprivrede na temelju zaloga nad žitaricama i industrijskim biljem."

EBRD je, prema priznanju gospođe Jelušić – Kašić, finansirao hrvatski prodor u Srbiju. Da bi sve bilo još jasnije, vredi napomenuti i koje još funkcije ima pomenuta bankarka. Ona kao funkcioner EBRD-a sedi u odborima najvećih kompanija koje posluju zahvaljujući finansijskim injekcijama ove banke iz Londona: Atlantik Grupe (članica Nadzornog odbora) i Agrokora (članica Upravnog odbora).

Smeštena u Zagrebu, Atlantik Grupa, kojoj je na čelu Emil Tedeski, kupovinom slovenačke Droge Kolinske postala je i vlasnik srpskih preduzeća, kao što su Soko Štark, Grand kafa i Palanački kiseljak. Od u Srbiji poznatih brendova ova hrvatska kompanija poseduje: Smoki, Najlepše želje, Štarkove čokoladne bananice, Grand kafu, Koktu, Jupi i kiselu vodu Karađorđe. Sve više je na srpskom tržištu prisutna i slovenačka pašteta Argeto koju takođe proizvodi jedna od kompanija u sastavu Droge, odnosno Atlantik Grupe.

Atlantik Grupa je 2001. od hrvatske Plive kupila Cedevitu, a proizvođač je i Multipower-a, prehrane za sportiste. U prodajni i distribucijski portfolio ove kompanije spadaju i: Wrigley, Ferrero, Hipp, Johnson & Johnson, Nestle Purina, Vivera, Durex, Duracell i drugi. Najveću ekspanziju Atlantik Grupa je doživela u 2010. i 2011. godini kada je skoro utrostručila broj zaposlenih (danas upošljava nešto manje od 5.000 ljudi).

Još veći regionalni igrač je Agrokor, osnovan 1976. godine kao proizvođač cveća i cvetnih sadnica. Kompanija danas zapošljava skoro 40.000 ljudi, najveće je preduzeće u Hrvatskoj i nalazi se na 18. mestu među 500 najvećih kompanija Centralne Evrope po istraživanjima američkog Dilojta.

Poslovna imperija Ivice Todorića, osnivača i direktora Agrokora, zaista je impresivna i obuhvata sledeća preduzeća: Agrofructus, Agrokor Vina, Agrokor – Zagreb, Agrolaguna, Agroprerada, Belje, Dijamant a.d, Dijamant agrar a.d, Fonyodi Kft, Frikom a.d. (prodat ćerki firmi Ledu), Irida, Jamnica, Kikindski mlin a.d, Ledo, Ledo d.o.o. Čitluk, Ledo Kft, Ledo d.o.o. Podgorica, (prodat Ledu), Mladina, Nova Sloga a.d, PIK Vinkovci, PIK Vrbovec, Sarajevski kiseljak, Sojara, Solana Pag, Vupik, Zvijezda, Bootleggers, Centropromet, Duhan trgovina, Euroviba, Idea, Jadrankomerc, Jamnica d.o.o. Maribor, Japetić, Konzum, Konzum d.o.o. Sarajevo, Krka d.o.o, Ledo d.o.o. Ljubljana, Ledo d.o.o. Kosovo, Tisak, TPDC Sarajevo, Zvijezda d.o.o. Ljubljana, Zvijezda d.o.o. Sarajevo, Žitnjak, Ciglane Zagreb, Lovno gospodarstvo Moslavina, Media d.o.o…

Gospođa Jelušić – Kašić u svojoj biografiji ima i podatak da je bila u Upravnom odboru Viktorija Grupe i to u isto vreme kada je upravljala i Agrokorom. Ona je, tako, u jednom trenutku bila zadužena ne samo za nadzor kreditnih i investicionih poslovanja EBRD-a, već je kontrolisala i najveći deo regionalnog agrobiznisa, pri čemu su jedino hrvatske firme mogle da kupuju preduzeća i zemljište u Srbiji, dok je obrnuto bilo nezamislivo.

Uopšte nije slučajno što se EBRD zalaže za prodor hrvatskih i slovenačkih preduzeća u srpski agro-biznis, dok istovremeno žmuri na činjenicu da srpska preduzeća ne mogu da kupuju zemljište u Hrvatskoj i Sloveniji. Zbog svog stava „dao bih sve da budem kandidat za EU" Srbija je, za razliku od svojih suseda, izuzetno podložna različitim ucenama.

Najvažniji davalac kapitala EBRD-a su Sjedinjene Američke Države, istovremeno i najveći svetski proizvođač genetski modifikovane (GM) hrane. Amerikanci istovremeno insistiraju na tome da i druge zemlje prihvate GM proizvode, kako bi njihove kompanije ostvarivale još veći profit.

EBRD je svojevremeno doneo odluku da isplati kredit od 40 miliona evra američkoj kompaniji Monsanto, poznatom svetskom lideru u proizvodnji genetski modifikovane hrane, i to, očigledno, za poslovanje u Srbiji.

Iako se ovo nigde ne navodi, posao sa Srbijom je zaista bio jedini razlog davanja para, budući da kada je EBRD, pod pritiskom javnosti, odustao od kreditnog aranžmana, Monsanto je istovremeno odustao i od dolaska u Srbiju.

I Viktorija Grupa i Kostićeva imperija u javnosti su optuživani da su uključeni u posao sa GM proizvodima. I jedni i drugi su to demantovali, nekada iskazom da rade samo zakonom dozvoljena istraživanja, a ponekad negirajući bilo kakvu vezu sa GM hranom. U jednom slučaju je Kostić čak sudski uspeo da dokaže kako je tvrdnja da uvozi GM proizvode kleveta, iako su materijalni dokazi upućivali na suprotno.

 

     Program za sluđivanje naroda

 

Osim u agraru, EBRD je značajan igrač u još jednom strateški važnom sektoru srpske privrede – telekomunikacijama. Ova banka stoji iza Orion Telekoma, drugog funkcionalnog operatera fiksne telefonije u Srbiji, što je medijima priznao generalni direktor Oriona Slobodan Đinović.

Zbog toga ne iznenađuje da je RATEL svojevremeno naredio srpskom Telekomu da poveća svoje cene kako bi i Orion mogao da bude konkurentan na tržištu, posle čega je ovo preduzeće steklo svog stohiljaditog pretplatnika. Bez EBRD-a telefoniranje u Srbiji bi bilo znatno jeftinije.

Ulazak stranog kapitala u srpske telekomunikacije nikako se ne ograničava samo na EBRD i telefoniju (fiksnu ili mobilnu).

EBRD je manjinski vlasnik u SBB-Telemahu od 2007. godine, kada je većinski vlasnik postao Mid Jurop Partners (Mid Europa Partners). Svoje vlasništvo banka nije izgubila ni pošto je sredinom oktobra prošle godine SBB prodat američkoj investicionoj grupi Kolbert Kravis Roberts (KKR) za preko milijardu evra. SBB-Telemah grupa posluje u Srbiji, Sloveniji, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Crnoj Gori i Makedoniji i ima oko 1,7 miliona kablovskih i pretplatnika na satelitsku TV, internet, fiksnu i mobilnu telefoniju.

KKR je američki investicioni fond osnovan 1976. godine, koji je od osnivanja pa do 2014. obrnuo oko 400 milijardi dolara tuđih para. Fond posluje tako što kupuje preduzeća u koje investira, da bi ista uz zaradu prodao posle, u proseku, pet do sedam godina.

Odmah nakon kupovine SBB-a KKR se odlučio za još jednu investiciju u srpske telekomunikacije, ovog puta, međutim, za svotu koju menadžment kompanije uopšte ne smatra značajnim. Za 15 miliona evra KKR je otkupio 51 odsto Grand Produkcije, ali ne da bi nastavio izdavanje muzičkih albuma sumnjivog kvaliteta, već da bi iste prikazao što je moguće široj publici.

Neposredno posle ove kupovine došlo je do čudnog preokreta u delovanju RRA, koji je prethodno mesecima odbijao da izda dozvole za upražnjene frekvencije koje je nekada koristila TV Avala.

Enormna količina novca kojom raspolaže KKR bio je dovoljan razlog da čelnici radiodifuzne agencije na prečac prelome i najveći deo pomenuth frekvencija dodele TV Grandu u osnivanju, koji planira da program emituje iz devet zakupljenih studija na Košutnjaku i to tako što će gledaoci ubuduće imati priliku da Grandove spektakle sa TV Pinka prate 24 sata dnevno, svih sedam dana u nedelji. Pa, ko preživi neka priča.

KKR je, tako, faktički zaokružio svoju priču u Srbiji, gde poseduje daleko najvećeg provajdera satelitskog i kablovskog prenosa, ali i sopstvenu televiziju sa pripadajućom muzičkom produkcijom. Po mišljenju upućenih, TV Grand će biti ono što je TV Pink bio početkom devedesetih: televizija "lakih nota" za zaluđivanje naroda.

Na primeru EBRD-a i njemu sličnih vidi se da je dolazak stranih investitora u Srbiju ravan pljačkaškom pohodu srednjevekovnih Mongola, koji bi odlazeći za sobom ostavljali samo pustoš.

Srbija će uskoro ostati bez sopstvenih, svetski priznatih brendova u agraru, a zauzvrat će uvoziti seme za genetski modifikovane proizvode koje se isključivo proizvodi u Sjedinjenim Američkim Državama. Uskoro će i kompletna srpska telefonija da bude u rukama stranaca, pa se opravdano postavlja pitanje na koji način će naši najviši državni funkcioneri moći međusobno da komuniciraju, a da izbegnu prisluškivanje.

Sve ovo je jedan od rezultata genocidnog Zakona o privatizaciji, koji je stranim kompanijama širom otvorio vrata srpskog tržišta, a za donošenje tog zakona najzaslužniji je upravo EBRD, banka za obmanu i razaranje.

 

     A 1.

   Kovači srpskih nesreća

Čak i kada bi strane investicije i donacije imale za cilj napredak Srbije, one se potpuno obesmisle delovanjem domaćih zvaničnika. Tako je još 2001. Srbiji donirano 10 miliona američkih dolara za razvoj informacionog sistema u školstvu. Još 2,4 miliona evra dato je za vreme ministrovanja Žarka Obradovića, a da projekat ni do danas nije završen. Jasno je i zašto: kada se završi prestaće i davanje para za njegovu realizaciju.

Zaslužna osoba za nenamensko trošenje ovih para je Tinde Kovač Cerović, nezamenjiva visoka službenica Ministarstva prosvete.

Za novac dobijen od Evropske Unije Kovačeva je izradila i projekat reforme srednjeg obrazovanja, a ispred srpskog Ministarstva nadgleda njegovo sprovođenje. Iako Srbija sa 10 odsto učestvuje u troškovima realizacije pomenute reforme, iako ista utiče na sudbine budućih generacija srpskog naroda, naša zemlja nema nikakvog uticaja na realizaciju projekta. Za šefa projekta Evropska Unija je postavila jednog bugarskog državljanina, a naše Ministarstvo mu je za zamenika dodelilo Austrijanca iz Graca, čija je jedina zasluga ta što je aktuelni muž gospođe Kovač.

O samom ovom projektu, odnosno o njegovoj štetnosti, govorili su članovi komisije SANU obrazovane da nadgleda reforme srpskog obrazovanja, Ivan Ivić i profesorka Pešikan: "Ovaj projekat do kraja ruši naš ionako poljuljani obrazovni sistem."

Ali, šta je značaj obrazovanja budućih generacija u odnosu na finansijski benefit porodice Kovač? EU se na ovim prostorima, ionako, vodi Hitlerovom maksimom kako Slovene ne treba obrazovati, već ih treba istrebiti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

INSTITUT ZA REHABILITICAJU I PROGRESIVNE NAMERE DIREKTORKE SA MNOGO PUTERA NA GLAVI!!!

9. april 2014. Komentari su isključeni

 

U Institutu za rehabilitaciju u Sokobanjskoj 17. u Beogradu, zavladala je takva hipokrizija, laž, pritvornost, kurvarluk, i preko svake mere foliranje, da to poprima dimenzije ludila. A ko je glavni krivac za te nedostatke? Tu je jedini i isključivi krivac profesor dr Milica Lazović, poznatija kao Kim II Sung MiKca – navodi se u pismu zaposlenih upućenom redakciji.

 

 

 

„Direktorka Lazović je osoba iz siromašne seljačke sredine, koju ona na zadivljujući način nije uspela da prevaziđe, i pored sve moguće visoke edukacije, i to sa elementom inostranosti. Tu osobinu do perfekcije je dovela u njenoj prepoznatljivosti u svim situacijama i svim okolnostima – A GDE SAM TU JA?

Ako treba popraviti rendgena gde sam tu ja, ako treba servisirati "Hitači" u laboratoriji – a gde sam tu ja, ako treba popraviti aparat za fotokopiranjea gde sam tu ja, ako treba popunjavati kapacitete u Vrmcu- a gde sam tu ja?

Pažljivim sagledavanjem ponuđača sa kojima je zaključen ugovor o javnim nabavkama uočljivo je da je 80 % ponuđača iz Niša, odakle je ona došla. Jeste da se sada javne nabavke centralizuju, ali ne za sva dobra i usluge, tako da njoj i dalje ostaje veliki manevarski prostor za protivpravno sticanje imovinske koristi.

I stalno tako. Nije bitan Institut, on je kolateralna šteta. On je, by the way, njena lična korist koja je uvek na prvom mestu. I to se odmah uočava i vidi. Doduše, nama u Sokobanjskoj, i medicinskim i nemedicinskim radnicima je trebalo pune tri godine da je provalimo, jer smo svi od reda slončići i sporo kapiram. Ali, kad nekog najzad pročitamo i provalimo, to je pročitano ko na rendgenu.

Ona je puna sopstvene hvale i ne pada joj ni na kraj pameti da odnose u Institutu za rehabilitaciju sagledava po principu SWOT analize, nego samo nezaustavljivo prede kako Institut nije imao nikakav nivo, kako u svetu nije ništa značio, kako su ljudi mnogo nezahvalni, a ona je dostigla vrhunski nivo

Jedno je samo tačno: svako poređenje sa njenom prethodnicom je neuporedivo, jer je Stanka Vidaković bila pokvarena komunistička direktorka, koja nije znala ni jedan strani jezik, bojala se kompjutera ko đavo krsta (da je ne drmne struja kad grmi), nije objavljivala radove ni u domaćim, a kamoli stranim časopisima. Tako da je kompariranje sa nultom vrednosti stvarno neumesno i nesvrsishodno.

Ali, to nije razlog da joj se ne kaže i ne ukaže: da u Institutu se ništa nije za sve ove njene godine učinilo na komercijalnim programima, da nema dopunskog rada, da nema nagrađivanja prema radu, i ono što najviše smeta – napravila je užasan poremećai sistema vrednosti.

Doktor koji u smeni pregleda 50 pacijenata, u istoj je vrednosnoj osnovi sa doktorkom koja ne pregleda više od 6 pacijenata. Ako unesete aranžmanskim poslom 50.000 evra u Institut, to nije ništa, to se ne računa, mnogo je važnije proknjižavanje tog iznosa, zavođenje dokumenta i vršenje intelektualne radnje stavljanja pečata. Nije važan aranžman, nije važan unos sredstava, nije važna tržišna osmišljenost, nego je važno evidentiranje, a onaj ko samo evidentira tuđi unos kapitala, obavlja najsloženije poslove.

Ako jednog sekunda mislite da Lazovićka nije svesna poremećenog sistema vrednosti, silno se varate. Zna ona veoma dobro da poremećenim sistemom vrednosti i te kako omogućuje osobama sa dva grama mozga da rukovode procesom rada, o kome naravno nemaju pojma, ali baš zato što su glupe i nesposobne i imaju putera na glavi, veoma su pogodne za njene manipulacije, jer može u svako doba da im prebaci stotinu grešaka i nesposobnosti kako im na pamet ne bi palo da primete koliko ona sa svoje strane sprovodi mutne radnje.

Osim vidno poremećenog sistema vrednosti (a koji vešto koristi kako rekosmo za svoje manipulacije) zaposlenima kod Lazovićke smeta jednostavna činjenica da ona – uopšte ne zna da leči ljude. Ona se u sve razume, i u međunarodna predavanja, i sve moguće seminare, i svakakve oblike nastave, i objavljivanje radova u stranim i domaćim časopisima, samo se ne razume u lečenje. To je stvarno u zdravstvu retka pojava.

Evo imamo eklatantne primere u našem neposrednom susedstvu. Prof Đukanović direktor KBC Dedinje je njihov najbolji hirurg iako je direktor, pa Prof Jović direktor Klinike za rehabilitaciju je izvanredan kliničar, iako je direktor, pa naša Prof Dr Gordana Popović, iako je bila na Medicinskom fakultetu profesor balneologije, ona se u Institutu nije bavila profesurom, nego je obavljala istraživanje mineralnih voda širom Srbije, i za to je Institut dobijao silna sredstva.

A zašta je ona stručnjak, u šta se ona razume, osim u predavanja, i valjda ne misli da može da pređaje i na fakultetu i u Institutu. Sve osobe koje su se to javno pitale, smesta i odmah je smenila i poslala u penziju (dr Raonić, dr Konstantinović, dr Komnenić, dr Rotović).

Usled takvog sleda okolnosti mi imamo situaciju da nam organizacioni deo ,,Vrmac"- Prčanj produkuje gubitak od hiljadu evra dnevno. Kako je moguće da jedan objekat na moru posluje sa gubitkom, što je inače nezamisliva kategorija?! Pa upravo zbog njenog principa – a gde sam tu ja. Šta i kakve ona ima koristi od toga ako se posluje pozitivno?!

Pokušala je sa privatizacijom, kako bi i ovde dobila procenat, ali je shvatila da će joj to đavolski teško poći za rukom u drugoj državi, pa je onda digla ruke od svega, pa i od pozitivnog poslovanja.

Interesantne su njene menadžerske ,,sposobnosti": ona je ubeđena da Vrmac može da posluje 365 dana u godini! Pri tome je uopšte ne interesuje što jedan Institut „Simo Milošević" u Igalu ima tehničku pauzu od tri meseca, što hotel Avala u Budvi u vansezonskom delu radi sa tri sobe, što po kapacitetu sličan hotel ,,Mimoza" u Tivtu radi šest meseci.

Ona nekako van sezone nabaci grupu od 30 ljudi koji borave 10 dana i to prikazuje kao izvanredan uspeh. Pri tome mora da ima u vidu da bi hotel pozitivno poslovao mora da ima popunjenost 50% dnevno, na mesečnom nivou!

Znači, ako imate 200 kreveta mora da je popunjeno 100 kreveta svih 30 dana. A ona se ponaša kao Mališić, koji je umeo da primi neke veslače, njih desetak u sred januara, kada je izuzetno velika potrošnja energenata, oni borave nedelju dana, a on kaže, eto, mi radimo i zimi. Ali to je moglo u političkom sistemu socijalističkog samoupravljanja, periodu šarene laži i vešte obmane, ali sada u koliko-toliko tržišnim uslovima privređivanja, takva obmana nije moguća, čak je i kažnjiva, jer jasno postavlja pitanje odgovornosti za tolike gubitke.

Lazović koristi kadrovski stan u Maksima Gorkog 56, i pošto je reč o jednosobnom stanu od 40 kvadrata, što je njoj premalo, iako je u centru, ona je došla na morbidnu ideju (koju će nažalost sprovesti) da uz pomoć svojih veza i podmićivanja ljudi iz Republičke direkcije za imovinu Srbije, taj stan otkupi.

Čoveku zdravog razuma je to neshvatljivo: kako je moguće otkupiti državnu svojinu?! Jer pošto je Institut javna služba u oblasti zdravstva, on nije vlasnik nego samo korisnik državne imovine. Ali za nju to nije nepremostiva prepreka. Umislila je da taj stan ipak na navedeni način otkupi, onda ga dobro proda, pa da uz pomoć kredita, i tako dobijenih para, kupi stan od 100 kvadrata, bez da tom prilikom i ne pomisli da proda svoj društveni stan u Nišu.

Zapitaćete se kako je to moguće? Vrlo jednostavno, jer je ona upravo takvim ponašanjem i vezama uspela da postane redovni profesor na Medicinskom fakultetu u Beogradu, i pored velikog protivljenja svih kolega profesora, a najviše prof. Tomislava Jovanovića.

Zašto je to toliko čudno? Zato što u visokoškolskoj nastavi vlada princip nepokretnosti (kao uostalom i u sudstvu). Da biste uopšte postali profesor na određenom fakultetu, morate najpre da završite taj fakultet, sa izuzetno visokom ocenom, da budete potom imenovani za asistenta, zatim docenta, vanrednog profesora i na kraju redovnog profesora, ali tog fakulteta.

Prelazak za redovnog profesora na drugom fakultetu uopšte nije moguć, upravo zbog rečenog principa nepokretnosti i autonomije. Ali njoj je i to uspelo i ona sada više nije redovni profesor na niškom, nego beogradskom Medicinskom fakultetu.

Upravo to njeno mešetarenje je jako pogubno, jer da bi izdejstvovala takve morbidne anomalije, ona upravo predstavlja generator negativnih tokova u ovoj kući.

Saglasno Pravilniku o bližim uslovima za obavljanje zdravstvene delatnosti u zdravstvenim ustanovama: za obavljanje pravnih, ekonomsko finansijskih, tehničkih i drugih poslova u zdravstvenim ustanovama koje obavljaju stacionarnu zdravstvenu delatnost, na 100 postelja obezbeđuje se 30 nemedicinskih radnika.

Pošto organizacioni deo ,,Selters" u Mladenovcu saglasno Planu mreže zdravstvenih ustanova ima 300 postelja, znači da nemedicinskih radnika može biti 90. A mi imamo situaciju da tamo radi 204 nemedicinska radnika.

Najveću tragediju predstavlja činjenica da u Ekonomsko finansijskoj službi radi čak 28 ljudi, koji normalno nemaju šta da rade, nego preko celog dana pričaju kako se ubiše od posla.

Kako je moguće i ko dozvoljava takvu nedopustivu kategoriju da radi dvostruko više zaposlenih i to na nemedicinskim, pratećim, odnosno neprofitabilnim poslovima. Pa upravo ona, jer je to pogodno tlo za njene mahinacije i trgovinu. Ja ću vas držati u šaci, jer vas neću otpustiti, a mogla bih, a vi nećete pričati o mojim hohštaplerskim radnjama, vezano za javne nabavke i slične delatnosti.

Šta radi direktor koji nema elementarno medicinsko znanje za lečenje pacijenata, koji ne ume da razvije komercijalne programe, koji ne ume da prevaziđe problem gubitka u objektu na moru, a koji pod glavnim operativnim aktivnostima podrazumeva samo seminare, predavanja, edukaciju, akreditaciju, standardizaciju

Pa okruži se osobama koje će joj ljubiti skute, misliti kao ona, hvaliti svaku njenu izgovorenu reč, podanički joj se klanjati uz izricanje maštovitih komplimenata, biti spreman i na nečasne, seksualne radnje sa komitentima sve zarad uspešnog poslovanja.

A stvarno je rođena da vlada. Najpre izabere najbliže saradnike, za koje niko nije verovao da će joj baš oni biti, a onda sa njima briše patos i izražava se najpogrdnijim rečima.

Pa idemo redom: njena glavna pomoćnica, i to za medicinske poslove dr Snežana Draganac je egzemplar. Način na koji je ona polagala doktorsku disertaciju je i danas u živom sećanju. Pošto se istakla u svom političkom radu, kao izvanredno napredna julovka, drugovi julovci su joj omogućili da njenoj odbrani lično prisustvuje general Ojdanić, tadašnji načelnik Generalštaba Vojske SCG.

Ali ne samo on, nego i njegovi najbliži saradnici, verovatno svi medicinski stručnjaci, baš kao i on. Tada dolazi do nezapamćenog incidenta: iznenađen takvom gomilom nepoznatih ljudi, kojima nije strano ojkanje i u amfiteatru pevanje, ugledni profesor Jovanović usplahireno pita šta se to ovde dešava, na šta mu momak iz obezbeđenja prilepi šamar, uz zaprepašćene izraze lica osoba iz sveta medicine. Možete misliti kako je odbrana disertacije bila uspešna.

A možete misliti kakvo je raspoloženje zaposlenih u organizacionom delu Selters bilo, kada je, i to nakon demokratskih promena, smogla snage da se prijavi na konkurs za direktora Instituta!

Kao bolesno ambiciozna žena forsirala je svoga muža da u svojstvu inspektora Ministarstva zdravlja globi vlasnike privatnih apoteka i zdravstvenih ustanova. On je to revnosno činio, sve dok policija nije obeležila novčanice, a ona im pomogla da ga uhapse za stolom restorana u kome je ručao.

Stvarno jedinstven lik. I sa tolikim puterom na glavi i sa takvim karakternim osobinama, naravno da je podobna za prvu saradnicu Lazovićke, jer takvoj stručnoj i kompetentnoj osobi može uvek, i u svako doba, da skreše šta hoće, a što je još važnije, može da joj poveri neki gadan i nedostojanstven zadatak, koji će ona sa zadovoljstvom da izvrši.

Još se nije srela osoba koja o Draganac pohvalno govori, nasuprot, ljudi primećuju mržnju koja iz nje izbija, probleme koji se postave rešava na način da je uvek neko drugi kriv, a ne ona, posebne animozitete ima prema osobama koje su mlađe od nje, i živi je primer da se politika nigde ne sme da meša, ali u zdravstvo baš nikako. Jer, kada ste u medicini stručno najjači, svi vas poštuju, a kada ste stručno slabi, a došli ste na jako rukovodeće mesto, onda to izaziva tektonske poremećaje.

Ali vreme je da se prede na drugu Lazovićkinu pomoćnicu, i to za edukaciju, u liku dr Olivere Ilić-Stojanović. Njeno činodejstvovanje još je živopisnije od prethodnice Draganac. Jer, kao što je Draganac oličenje zlobe i pakosti, tako je Olivera oličenje pokvarenosti i nemorala, sa do perfekcije dovedenom pritvornošću.

Znači, više nego idealna kombinacija za Lazovićkine standarde, izbora najpoverljivijih osoba za saradnju. Ceo Institut bruji o njenim naizgled prikrivenim intimiziranjima sa više muškaraca: od bivšeg direktora dr Obrenovića, zatim doktora Anđića, pravnika Stanojevića… Ona koristi situaciju što joj muž radi u Moskvi, a sin studira u Milanu, pa mudro ordinira u svom raskošnom stanu u ulici Dimitrija Tucovića.

Zato Lazovićki služi za zadovoljenje delikatnih potreba poslovnih partnera na egzotičnim karipskim ostrvima (Bahami), jer je sve to u funkciji stručnog razvoja Instituta i posebne ,,edukacije" zaposlenih.

Postoje još dve pomoćnice iz oblasti pomoćnih, nemedicinskih poslova u liku Gordane Tašić i Gordane Milovanović, ali su one zbog sopstvene ograničenosti i retke tupavosti nivoa blage retardiranosti, do te mere marginalne osobe da ih vredi spomenuti jedino u kontekstu bespogovornog izvršenja svih prljavih zadataka koje pred njih postavi Lazovićka.

Zbog njihovog velikog putera na glavi usled naglašenog nepotizma i traženja 10% od ponuđača da bi dobio javnu nabavku, one su jako diskreditovane u očima zaposlenih, ali je to izvanredna prilika za Lazovićku da takve osobe forsira, da ih na sva usta ogovara i predstavlja kao klovnove, a u stvari da se tajno dogovara šta može da se muva.

Ali, ne leži vraže, i pored takvih dešavanja i pljačkanja društvene imovine Lazovićka se u poslednje vreme na sednicama Upravnog odbora javno hvali kako je, navodno, sa Ivicom Dačićem u jako dobrim odnosima, da On stoji iza njenih poteza, i da je On jako zadovoljan njenim radom.

To Lazovićka na sebi svojstven način diskretno saopštava, svoje dalje progresivne namere. Osoba koja je iz Jul-a prešla u G-17, nije se libila da postane (u pravo vreme) član SPS, da bi se danas hvalila kako je istaknuti član SNS! A sve to iz samo jednog razloga: ona sebe vidi kao novu ministarku zdravlja!?“

 

© Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SLUŽBENICI IZ MINISTARSTVA POLJOPRIVREDE UMEŠANI U PRODAJU MESA CRKNUTIH ŽIVOTINJA???

6. april 2014. 1 komentar

 

Načelnica veterinarske inspekcije Srbije Sanja Čelebićanin je nesmenjiva. Pljačka, truje, uništava… Na platnim spiskovima je mnogih stranih i domaćih kompanija koje truju građane Srbije i uništavaju stočne fondove i naše oranice i voćnjake. Ko stoji iza nje? Zašto je nesmenjiva, i zašto još nije optužena, pored svih dokaza koje policija ima? Da li se, pitamo se, i ona seća svih svojih zlodela koja je nanela građanima Srbije?

 

          Vuk Stanić

 

Belgija je tužila Srbiju, zbog nepoštovanja bilateralnih ugovora i lažnih obećanja načelnice republičke veterinarske inspekcije Sanje Čelebićanin.

Srbija se našla na udaru države Belgije, jer nije ispunila obećanje da će sve crknute životinje u Srbiji biti upućene u firmu Energozelena koju je kupio njihov kapitalista.

Tokom 2012. godine, saradnja Belgijanaca sa Sanjom Čelebićanin još uvek nije bila poljuljana. Iz dokumenta koji objavljujemo vidi se da je "Energozelena" uredno platila avionske karte Sanjinom mužu Stevanu Čelebićaninu, koji je putovao iz Beograda preko Ciriha do Brisela, od Brisela do Beča i nazad za Beograd.

Sanja Čelebićanin je, između ostalog, govorila i na edukativnim tribinama, zajedno sa ljudima iz Energozelene. Tribine su takođe bile finansirane iz fonda te kompanije.

U pozivu koji je upućen veterinarskim inspektorima i veterinarima od strane Ministarstva poljoprivrede piše, da će prezentaciju o pravnim propisima u upravljanju sirovinama koje vode poreklo od uginulih životinja voditi Sanja Čelebićanin, dok će "Energozelena" uraditi prezentaciju u delu koji se odnosi na transformaciju sirovina životinjskog porekla u obnovljivu energiju.

"Neophodno je da na prezentaciju pozovete sve veterinarske inspektore u vašem okrugu…" piše u ovom dokumentu.

Učesnicima na ovim predavanjima su plaćani lepi honorari.

Ipak, Čelebićaninova i pored svega nije ispunila svoj deo pogodbe, pa je meso uginulih životinja osim u Inđiju odvoženo i u Sombor i Zaječar.

Postrojenja Energozelene, čiji su vlasnici Belgijanci, meso uginulih životinja koristi za proizvodnju bio dizela i drugih obnovljivih energenata. Činjenica da je deo ovih sirovina odlazio u Sombor i Zaječar ne bi im smetala, bez obzira što su oni uredno plaćali mito, da su u pitanju bili samo Sombor i Zaječar.

Ispostavilo se da im državni službenici, ali i privatnici dovoze crkotine krava i svinja na kojima su falili delovi tela. Nikada im nije dovezen nijedan teleći but, ali jesu kamioni uginulih telića!

Belgijanci su pokrenuli istragu i ispostavilo se da su državni službenici iz Ministarstva poljoprivrede umešani u prodaju mesa crknutih životinja.

Sve dokaze o ovome je Serž Ame, jedan od direktora belgijske firme, predao srpskoj policiji. Na nekim od slika koje su služile kao dokaz u pozadini su se videli kamioni "Energozelene", čiji su radnici bili uključeni u privatnu istragu. Kasnije je ovaj materijal predat i medijima, pa je načelnica uprave za veterinu morala da reaguje i održi nekoliko konferencija za štampu.

Na kraju je naša država odlučila da stvar zataška, tako što će za sve okriviti Nebojšu Jovanovića privrednika iz Velike Plane. Jovanović je zaista prodavao pljeskavice napravljene od crknutih životinja deci u Velikoj Plani, ali to su u dogovoru sa ljudima iz Ministarstva poljoprivrede činili i drugi, i to u mnogo većim razmerama. Osim toga, Velika Plana i nije baš blizu Inđije, dok je njegov obim prodaje i prerade crkotina bio isuviše mali da bi smetao Belgijancima.

Oni su nedavno medijima saopštili da Srbi godišnje pojedu 150.000 tona crknutih životinja, pa je i laicima jasno da to nije količina koju je Jovanović prodavao preko svoje pečenjare. Ipak, one druge za koje javnost ne zna, policija ne hapsi, a Ministarstvo poljoprivrede ne ganja, jer su oni deo sistema trovanja naroda.

Niko ko plaća zaštitu ovima iz Ministarstva neće biti uhapšen, sve dok kriminalci budu vodili Ministarstvo.

Podsetićemo da se na čelu ovog ministarstva nalazi ministar Dragan Glamočić koji zagovara slobodnu prodaju GMO proizvoda, koji dokazano pogoduju razvoju tumora. On ni dan danas nije promenio pravilnik kojim se reguliše nivo afla toksina u mleku, jer tajkuni koji ga plaćaju još uvek nisu rasprodali zalihe neispravnog kukuruza i druge stočne hrane, koji izazivaju rast ovih otrova u mleku.

Podsetićemo i to da je u Srbiji na snazi jedan od najmonstruoznijih pravilnika koji reguliše oblast mesa, mesnih prerađevina, kojim je u mesne prerađevine dozvoljeno stavljati, kancerogene aditive, hormone rasta, esterogene, antibiotike…

Ovi pravilnici su u javnosti poznati po nazivu Protokol smrti, a njima je predviđeno da proizvođači treba da vrše samokontrolu svoje proizvodnje!

Kako ta samokontrola izgleda najbolje se vidi na primeru klanice u Kraljevu. U toj klanici meso je pobacano na zemlju ispred objekta u kome se radi. Vlasnici su lepo platili HASAP licencu, i sada su sigurni da ih niko neće kontrolisati. Slika nereda iz ove klanice može se videti na fejsbuk profilu doktora veterine Veseline Pelagić, koja je uz sliku postavila i pitanje: " Gde je sad samokontrola…?"

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

NEZNANJE, PLJAČKA, BAHATOST I NEMORALNOST KRASE PONAŠANJE ČELNIKA AGENCIJE ZA OSIGURANJE DEPOZITA

2. april 2014. Komentari su isključeni

 

Razočarani simpatizeri Srpske napredne stranke koji su zaposleni u Agenciji za osiguranje depozita u okviru Narodne banke Srbije, poslala je redakciji pismo u kome opisuju šta se u ovoj instituciji sve dešava od kada je na njeno čelo došao Zoran Obradović. I ovaj funkcioner voli lepe žene, udobne kabinete i vožnju "Mercedesom". Ali, više od svega voli preduzeća u stečaju.

 

 

 

„Srpska napredna stranka je početkom oktobra 2013.godine doveo na čelo Agencije za osiguranje depozita Zorana Obradovića (titula „dr" mu je namerno izostavljena iako on na njoj insistira od prvog dana, čak je dao i uputstvo kojim se slovima piše ), preletača iz G17 i Dinkićeve dugogodišnje desne ruke.

Odmah je smenio neke direktore sektora, doveo nove ljude od poverenja iz Privredne banke Beograd u stečaju, decu svojih prijatelja, ali i „prijateljice" – u svaki sektor smestio je po jednog da špijuniraju zaposlene i da mu svakodnevno podnose izveštaje.

Plate primaju preko banaka u stečaju, na teret stečajne mase. Promenio je logo Agencije, kupio svima zastavice koje zaposleni moraju da drže na stolovima, štampao je nove vizit karte čak i novim ljudima kao da su zaposleni u Agenciji, kupio nov tepih, jer je stari (persijski) već pohaban, a na teret Agencije je kupio i nove službene mobilne telefone. Da ne pominjemo svakodnevne ručkove sa prijateljima i „prijateljicama".

Na teret stečajne mase Agrobanke i drugih banaka je „zakačio" dvadesetak ljudi, dao im mesečne plate po oko 100.000 dinara, a traži da se otpuste radnici koji su socijalno ugroženi. One koji imaju još dve godine do penzije šalje na biro gde će na teret budžeta primati nadoknadu do penzije.

Svoje ljude od poverenja je već „namestio" da kod dužnika banaka u stečaju, tamo gde su usvojeni Planovi reorganizacije, vrše nadzor za mesečnu nadoknadu od 700 evra.

Koliko je zainteresovan za posao i kojim znanjem raspolaže, govori činjenica da je, dok su pri zatvaranju Univerzal banke zaposleni u Agenciji bili angažovani prekovremeno, on bio nedostupan na mobilnom telefonu i viđen je kako pije sa prijateljima u restoranu.

Vrhunac njegove bahatosti je „naredba" da u restoranu njegovog prijatelja koji je otvoren u zgradi Agrobanke, zaposleni u Agenciji i stečajni poverenici sa svojim ljudima proslave Novu godinu i da pri tom svako plati po 1.500 dinara. Kako bi restoran nastavio da radi, omogućio je poseban lift koji ide samo do restorana i van radnog vremena, a da bi promet bio što veći, smislio je da Agenciju i sve banke u stečaju preseli u zgradu Agrobanke, koja inače nema projektnu dokumentaciju, upotrebnu dozvolu, a o primeni Zakona o zaštiti od požara i da ne govorimo.

Pri tom je Upravnom odboru Agencije izneo lažan podatak da je preseljenje u funkciji smanjenja troškova iz stečajne mase banaka! Naravno, kao i svakom iskompleksiranom čoveku, za oko mu je zapeo i prelep kabinet, a i automobil marke "Mercedes". Ipak je „mečka" statusni simbol svuda u svetu!

Do njegovog dolaska, banke u stečaju su direktno osiguravale imovinu preko Dunav osiguranja, a po njegovom dolasku, preko posrednika, opet njegovog prijatelja, uz dodatni namet od 15 odsto. On je jedan osion, tvrdoglav, sujetan, nemoralan i iskompleksiran čovek. Ponaša se kao da su Agencija i banke u stečaju njegova privatna imovina. Inače, mali čovek iz Trstenika je i „švaler u pokušaju"!

Ženu koja je radila u jednoj banci u stečaju i sa kojom ima vanbračnog trogodišnjeg sina je naterao da da otkaz čim su o tom nedužnom detetu počele da kruže priče po gradu. Toliko i o njegovoj moralnost. Viđa se po gradu sa raznim mladim devojkama zaposlenima u Agenciji i bankama u stečaju.

Moglo bi se još mnogo toga reći , kao na primer da još nije sproveo zamenu u nadzornom odboru Adrija banke (inače je mesečnu nadoknadu od 8.500 evra primala i još uvek prima Ljubinka Lovčević, bivši stečajni upravnik Beogradske banke, a sada direktor bivše Kredi banke Kragujevac, u koju je, gle slučajnosti, ovih dana dao na oročenje milion evra iz tek formirane stečajne mase Univerzal banke!).

Naravno, desna ruka mu je i bivša sekretarica Nada Mirčeta koja zajedno sa sestrom radi u Agenciji, koja ima nekoliko stanova i kuću na kojoj bi joj svako pozavideo. Nada je svih ovih godina služila Dinkiću, a sada je u Obradovićevom jatu.

Pričajući sa ljudima koji rade u firmama gde se na čelu nalaze ljudi iz redova SNS-a, uočava se da je usvojen jedan model ponašanja koji se ogleda u pljački, neznanju , bahatosti, nemoralnosti…“

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POSLOVANJE U EPS NABAVKE – PONUDA DOBRA ONOLIKO KOLIKO JE DOBRA PROVIZIJA

31. mart 2014. 1 komentar

 

Zbog potpune nesposobnosti i nestručnosti svojih kadrova, ministarka energetike Zorana Mihajlović je samo u prvoj godini svoga ministrovanja, "olakšala" budžet Srbije za preko 12 miliona evra! I sve to, u samo dva velika posla. Uprkos svemu tome, ona je tokom dosadašnjeg mandata radila šta god je htela: saradnike je menjala iz obesti, a funkcionere u svom ministarstvu postavljala bez konkursa i bez ikakvih kvalifikacija. A, kakve je poslove sklapala, najbolje govore rezultati i šteta koja je napravljena budžetu.

 

            Igor Milanović

 

Sredinim 2012. godine, čim je stupila na dužnost, ministarka energetike Zorana Mihajlović zaustavila je pripremljen tender za nabavku električne energije uz obećanje da će umesto od trgovaca energiju po jeftinijoj ceni nabaviti direktno od proizvođača

Sunce je tada pripeklo, dotoci na rekama bili su katastrofalno niski, pretila je restrikcija i preko noći se po nalogu ministarke uključuju Panonske TE-TO, koje rade na gas i mazut. U avgustu i septembru 2012. godine utrošeno je gasa za oko 1,5 milijardi dinara i proizvedeno je oko 113 miliona KWh ili 1 KWh za skoro 13 dinara. Da je ova količina energije bila kupljena od trgovaca, koštala bi manje od 750 miliona dinara. Znači, čista šteta bila je 6,5 miliona evra, plus besplatan rad elektrana. Naravno, o tome ministarka ćuti, a poslovodstvo ili bilo ko drugi iz EPS-a ni da zucne.

Krajem 2012. Mihajlovićka nalaže EPS-u da od Elektroprivrede Republike srpske (EPRS) za 2013. godinu kupi oko 600 miliona KWh. Kupovina je obavljena po ceni od 52 do skoro 56 evra po MWh uz avansne uslove plaćanja i negarantovane količine.

Pored preplaćene cene umešala se i blaga zima početkom 2013. i dobra hidrologija cele 2013, tako da je ova energija preprodata po cenama nižim i od 45 evra za MWh. Da je ova struja preplaćena, jer je morao ministarkin nalog da se izvrši, govori i cena po kojoj je za ovu godinu kupljena – 40,30 evra za MWh.

Znači, samo po ovom poslu u 2013. godini čista šteta oko 5,5 mil. evra.

 

     Pljačka naroda preko računa za struju

 

Pored mnogih „milozvučnih" izjava, ministarka Zorana Mihajlović u saradnji sa v.d. direktorom JP EPS-a Aleksandrom Obradovićem početkom 2014. godine proizvodi aferu „naduvani računi".

Prvo da pogledamo činjenicama u oči. U Srbiji postoji oko 3,5 miliona brojila. Sva se očitavaju ručno. Normalno je da kod 1 odsto očitavanja dođe do reklamacija od kojih je oko 60 odsto opravdano. Zbog pokretanja afere broj reklamacija je porastao na „čitavih" 1,3 odsto od čega je 40 odsto bilo opravdano.

Okreni-obrni broj neispravnih čitanja je ostao u uobičajenim granicama. Kad Mihajlovićka i Obradović naduvaju par ekstremnih slučajeva, eto prilike da i ozbiljne TV sa nacionalnom frekvencijom organizuju i više od jedne emisije na temu „naduvanih računa" ili kako narodu vajni kadrovi SNS-a da prodaju rog za sveću.

SNS od dolaska na vlast uz svesrdnu asistenciju ministarke Mihajlović i v.d. direktora JP EPS-a Obradovića na skoro sve važnije funkcije u EPS-u postavljaju nesposobne ali zato partijski podobne i zaslužne kadrove SNS-a.

Uz to polako istiskuju pouzdane poslovne partnere EPS-a a ubacuju one koji su spremni da daju velike provizije. To sigurno utiče da se u EPS-u donose katastrofalno loše pogotovu strateške odluke, ali ne i da se stvarni broj grešaka u očitavanju brojila stvarno poveća.

Ministarka Zorana Mihajlović, poznata po svom oštrom jeziku, „čvrstim stavovima", konstantnom veličanju prvog potpredsednika Vlade i izjavama koje uglavnom nemaju nikakve realne veze sa resorom koji vodi, uspela je za ovo relativno kratko vreme da u potpunosti degradira Ministarstvo, a pogotovo oblast životne sredine koju je srozala na najniže moguće grane ikada i za koju je iz samo njoj znanih razloga preuzela odgovornost.

Od konkretnih mera kojima se od početka svog mandata može pohvaliti treba istaći ukidanje Fonda za zaštitu životne sredine i Agencije za hemikalije. Naprosto je legendarna izjava nekadašnjeg državnog sekretara ovog Ministarstva Vladana Zdravkovića, koji je na pitanje predstavnika Evropske komisije iz kog su tačno razloga ukinute pomenute institucije rekao da je u pitanju „ispunjavanje predizbornih obećanja". U pomenutu Agenciju za hemikalije EK i Švedska uložili su 3,2 miliona evra i ona je praktično bila samoodrživa pošto je najveći deo sredstava bila u mogućnosti da obezbedi samostalno.

Ministarstvo je preuzelo nadležnosti navedenih institucija i mali deo zaposlenih (od kojih su mnogi naknadno oterani putem raznoraznih pritisaka) i činjenica je da u ovima oblastima, a pogotovo vezano za upravljanje hemikalijama sada vlada haos i ne zna se ni ko pije ni ko plaća. Šlag na tortu je i dovođenje Filipa Radovića, golobradog momčića na mesto direktora Agencije za zaštitu životne sredine - srećna okolnost pa je mladi gospodin okružen ljudima koji nešto znaju pa mogu da mu pripremaju govore i prezentacije, pošto on niti ima iskustva niti znanja da samostalno obavlja funkciju na koju je doveden.

 

     Muzej neotesanih u ministarkinom kabinetu

 

Ono što je posebno izraženo u Ministarstvu energetike, razvoja i zaštite životne sredine je atmosfera konstantnog straha, pretnji i ucene zaposlenih. Disciplinski postupci pokreću se, uglavnom, neosnovano zbog najmanjih sitnica. Za ovakvu atmosferu posebno je zaslužna sekretar ministarstva Gordana Škoro, koja se ponaša kao pripadnik nekadašnje UDBE i neretko objašnjava zaposlenima koja su im, po nekom njenom shvatanju, prava i obaveze.

Kako bi bila u mogućnosti da na svaki mogući način vrši pritisak na zaposlene angažovala je u svojstvu ličnog doušnika Darka Obradovića, čiji je osnovi zadatak da sakuplja sve moguće informacije o kolegama (podobnost, stranačka pripadnost ili opredeljenje, informacije iz prošlosti pa čak i informacije u vezi sa seksualnom orijentacijom) i revnosno ih prenosi gospođi Škoro.

U svim navedenim aktivnostima, njen najbliži saradnik je Marija Blečić, šef Kabineta ministra. Oni koji su imali priliku i čast da se bar jednom susretnu sa Blečićkom, posvedočiće da je to jedna „zanimljiva" osoba poprilično čudnog ponašanja, kakvu apsolutno ne očekujete da sretnete na mestu šefa nečijeg Kabineta.

Svojstveno za Zoranu Mihajlović, a što nije toliko poznato široj javnosti, je da naprosto obožava da često menja svoje najbliže saradnike. To što je neko član stranke ne kvalifikuje ga automatski za bilo koju, a pogotovo ne neku visoku, državnu funkciju – no to kod nas ne važi.

Jedan od prvih kolega koje je Mihajlovićka smenila bio je njen šef Kabineta, Đorđe Avramović. Nakon toga je došla smena državnog sekretara Vladana Zdravkovića, koga je zamenio Dejan Novaković. Ali ni ta „ljubav" nije dugo trajala, pa je i on pao u nemilost, a njegove je poslove u najvećoj meri preuzela krajem 2013. godine Stana Božović, koja je postala prava internet senzacija zahvaljujući svojoj urnebesnoj biografiji (nalazi se na njenom ličnom sajtu www.stanabozovic.rs ). Zanimljivo je da je Božovićka defektolog kao i Blečićka.

Dužnosti su razrešena i dva pomoćnika ministra, Mirko Grubišić i Hranislav Stojković, čiji je relativno kratak boravak u Ministarstvu obeležilo niz raznoraznih skandaloznih događaja: od pretnji zaposlenima i fizičkih nasrtaja, zloupotrebe pozicije u vezi sa izdavanjem određenih dozvola, sve do otvorenog seksualnog uznemiravanja koleginica. U celoj priči je još veći paradoks da je Stojković u poslednje vreme često viđen u ministarstvu Bačevića, gde je svim snagama pokušao da se udene.

 

     EPS je živi i bez kredita

 

Kako se Mihajlovićka bavi svojom političkom karijerom, u Ministarstvu vlada totalno rasulo kada je u pitanju rukovodstvo i organizacija posla, na mestu smenjenih pomoćnika nema nikoga, a slična je situacija sa još nekim rukovodećim mestima. Ministarka naravno za to ne haje, a zaposlenima ostaje da se snalaze kako znaju i umeju i da mole dragog Boga da se nekome ne zamere ili da slučajno ne kažu ili ne urade nešto što bi moglo biti pogrešno shvaćeno.

Ministarka Mihajlović je negde izjavila da će formirati nezavisnog snabdevača i da će građani imati prilike da biraju isporučioca električne energije. Prećutala je da to znači povećanje cene od bar 50 odsto.

V.d. direktor JP EPS-a Aleksandar Obradović mesecima priča o korporativizaciji i centralizaciji EPS-a. Šta to znači samo on zna. Verovatno to još ne znaju ni konsultanti koji rade na ovom projektu, jer ih još nije obavestio.Kad je osnovano EPS Snabdevanje za direktora je postavljen nesposoban, partijski (SNS) podoban i željan vlasti Dejan Vasić. Smenjen je u aferi oko očitavanja brojila i uhlebljen na drugom mestu u okviru EPS-a.

EPS Snabdevanje je jedino preduzeće u EPS-u koje je za 2013. godinu iskazalo gubitak i to u iznosu od 1,5 milijardi dinara, a ove godine će to biti možda i više od 10 milijardi dinara, jer Obradović želi baš takvo preduzeće.

JP EPS za opravdanost formiranja EPS Snabdevanja angažovao je stranu konsultantsku firmu koja je viziju EPS Snabdevanja dao prema želji Aleksandra Obradovića.

Aleksandar Obradović je svojevremeno izjavio da će EPS marta 2013. otići u stečaj ukoliko se ne zaduži najmanje za 300 mil. evra. Neko mu je pokvario računicu da EPS zaduži za 300 miliona evra po skupoj kamatnoj stopi. EPS je i bez kredita danas živ, zdrav i relativno likvidan.

Inovativnost v.d. direktora JP EPS-a Aleksandra Obradovića ogleda se u mnogo čemu. Angažuje konsultante za sve i svašta. Naravno, u ugovorima ne piše da će im ustupati poslovni prostor EPS-a za njihov rad, ali zato može da dobije željeni rezultat. Još je bolje ako je elaborat urađen po konkretnim instrukcijama.

Ovih dana Obradović se busa u grudi kako je prvenstveno on, a ponešto i njegovi saradnici, zaslužan za pozitivan rezultat – profit EPS-a. Kada bi neko upoređivao zimu početkom 2012. godine i hidrologiju 2011. i 2012. godine sa zimama početkom 2013. i 2014. godine i hidrologijom 2013. i početkom 2014. godine došao bi do zaključka da su Obradović i njegovo saradnici napravili samo dodatni gubitak, a ne dobit.

Još kad bi nekom palo na pamet da analizira dodatna zaduženja (15 milijardi dinara oko 1. januara 2013.) sa paprenim kamatama, kao i da uzme u obzir ostvarena povećanja cene električne energije, otkrilo bi se koliki je stvarni manjak ovog javnog preduzeća.

O Obradoviću treba reći i to da od kad ga je vlada postavila za v.d. direktora JP EPS-a ni jednom nije, kao svi dosadašnji direktori, ušao na glavni ulaz u Balkanskoj 13, već se uvek ušunja preko tunela za kolski ulaz koji je do njegovog dolaska služio samo za unošenje toalet i ostalog papira i iznošenje smeća. Zašto ima lično obezbeđenje, tri vozača na raspolaganju, za sebe i ženu, a angažuje šest vozila EPS-a?

 

     Profesionalni "obarači" ponuda

 

Krajem 2012. godine u EPS-u je formirana posebna direkcija za nabavke. Mnogi su očekivali uvođenje više reda u nabavkama. Ali novi nabavljači, pod kontrolom SNS-a, su pravi majstori u izigravanju Zakona o javnim nabavkama.

Prvo pravilo je da se što više „bitnih" nabavki realizuje na nivou EPS-a pod kontrolom Mlađena Maleševića, direktora direkcije.

Drugo pravilo je da ugovore mogu da dobiju samo oni ponuđači koji ponude i proviziju funkcionerima u EPS-u. Za Mlađu je dovoljna i sića.

Treće pravilo je da je ponuda onoliko dobra koliko je dobra provizija, bez obzira da li je to u interesu ili na štetu EPS-a.

Četvrto pravilo je da ukoliko nema provizije i nema „profesionalnih" obarača da Mlađa obori ponudu.

Očigledno da predsednik SNS-a Aleksandar Vučić nije zadovoljan rezultatima javnih nabavki u EPS-u pa je nedavno u Kolubari izjavio da zbog "profesionalnih" obarača ponuda treba menjati Zakon o javnim nabavkama. Prećutao je da želi izmenu zakona u korist mafijaša, kriminalaca i šićardžija SNS-a koji primenjuju (izigravaju) Zakon o javnm nabavkama.

Naravno da najbolju logistiku i objašnjenje kako činiti krivična dela, a ostati nekažnjen, pruža direktor Direkcije za pravne poslove EPS-a i bivši sudija Dragan Veljić.

 

     A 1.

     Ministarka i supermen ("Trgomen") iz predsedništva

Šta se iza kulisa dešava u ministarstvima Milana Bačevića i Zorane Mihajlović? Jasno je da postoji i određeni rivalitet ova dva ministra, kako zbog nadležnosti ministarstava (koje i nakon čuvene „temeljne rekonstrukcije" nisu precizno definisane), tako i zbog očigledne pripadnosti različitim taborima unutar SNS-a: Bačevićeva ćerka Milena udata je za Branislava Nikolića, mlađeg sina Tomislava Nikolića, dok je Mihajlovićka veliki poštovalac lika i dela prvog potpredsednika Vlade, čije misli neretko citira i čije stavove i izjave brani sa toliko strasti i zanosa, da bi puki posmatrač mogao da pomisli kako tu ima i nešto više od stranačke lojalnosti.

Pored navedenog, tu je i jedan od bitnijih razloga neslaganja i netrpeljivosti: dok je ministar Bačević odgovoran prevashodno za saradnju sa Ruskom Federacijom, Kinom i drugim istočnim državama, ministarka Mihajlović zastupa (često neskriveno) interese „zapadnih partnera".

Interesantno je da ministar Bačević sedi u zgradi Vlade u Nemanjinoj 11 (u bivšem kabinetu Olivera Dulića), i da od početka svog mandata nijedan jedini put nije došao u SIV III gde je lociran najveći deo zaposlenih, što je očigledno nedostatak opšte kulture i profesionalnosti, a o ljudskom odnosu i moralu ne treba ni govoriti.

Veoma je zanimljiv i izbor najbližih saradnika ovog ministra. Među najinteresantnijima je Milana Rakić, koja je praktično najuticajnija u ministarstvu i istovremeno državni sekretar i šef Kabineta ministra.

Javna je tajna da gospođa ima značajnu podršku Predraga Mikića, savetnika predsednika Nikolića i poznatog kraljevačkog ”biznismena” (poznatog i po kompaniji „Trgomen"), čije se ime pominje u mnogobrojnim aferama. Oni upućeniji verovatno znaju da se i ime Rakićke vezuje za više afera, pa i onu čuvenu aferu „Satelit" i tadašnjeg ministra Davinića, budući da je upravo ona u tom periodu bila sekretar Ministarstva odbrane i neko ko je po prirodi posla bio veoma dobro upućen u sva dešavanja.

Rakićka bez ikakvog obzira sprovodi raznorazne vidove represije nad svima onima koji joj iz nekog razloga nisu simpatični, ili koji na bilo koji način dovedu u pitanje njena naređenja. Ono što javnost takođe ne zna je da je Milana Rakić bila u međuvremenu razrešena dužnosti državnog sekretara u ovom ministarstvu, da bi nedugo nakon toga „vaskrsla" na praktično isto mesto.

Razlog je veoma jednostavan: pomenuta gospođa je u međuvremenu otišla u penziju, pa je ovakva zavrzlama bila neophodna kako bi je opet vratili nazad i kako bi istovremeno primala i platu i penziju!

Dispečer voznog parka ministarstva je nateran da ode sa svog radnog mesta, dok je slična sudbina umalo zadesila i jednog od zaposlenih koji je nesmotreno na nekoj neformalnoj večeri kritikovao ideju izgradnje čuvenog Kanala Dunav – Egejsko more, a čije je reči neko od dušebrižnika preneo Rakićki.

Ne bi bilo fer da izostavimo i Slobodana Erdeljana, pomoćnika ministra Bačevića. Ovaj domaćin iz Jakova i nekadašnji rukovodilac stočarske proizvodnje, a kasnije i direktor "Gazdinstva 7. Juli" ima jednu izuzetno bitnu kvalifikaciju kada je u pitanju mesto pomoćnika ministra: dobar je drug sa sinom ministra Bačevića (to što je i član SNS-a je manje bitno u ovom slučaju).

Gospodinu i dan danas nije baš najjasniji pojam „državna uprava", kao ni čemu ministarstvo uopšte služi, pa se bavi "veoma odgovornim i važnim zadacima", kao što je preuređivanje kancelarija, rušenje zidova, kačenje slika i raspoređivanje cveća i drugog bilja po kancelarijama i hodnicima. Pred Novu godinu je terao kompletan svoj sektor da dva cela dana piše i kovertira novogodišnje čestitke za svu njegovu brojnu rodbinu, drugare, poslovne partnere i sve one koje do sada nije obavestio da je postao pomoćnik ministra.

Uz sve navedeno, gospodin u 21. veku ne zna ni kako se pali, a kamoli koristi kompjuter. Uprkos politici štednje, a u naletu profesionalnog entuzijazma, Erdeljan je za svog ministra čak napravio i kompletno opremio mini kabinet, u slučaju da ministru u nekom trenutku slučajno padne napamet da kroči nogom u SIV III.

Ne bi trebalo izostaviti informaciju da konkursa za popunu ovog radnog mesta nikada nije bilo, što znači da Erdeljan ovu funkciju obavlja mimo važećih propisa. Javna je tajna da ako poželite da kupite kravate ili firmirana odela sumnjivog porekla, on je pravi čovek kome se za to treba obratiti u ministarstvu.

U ovoj plejadi interesantnih rukovodilaca je i Jasmina Milošević, sekretar ministarstva, koja se u sve meša, sem u svoj posao (konkurs za popunu ovog radnog mesta nikada nije sproveden). Najjača kvalifikacija koju ima je to što je dobra drugarica sa Rakićkom, a ne treba zaboraviti ni suprugu ministra Bačevića.

Treba li da napomenemo da su svi u kompletu poreklom iz Kraljeva? Miloševićka sve svoje kreativne zamisli sprovodi preko načelnice pravne službe Sonje Vukadinović, koja je bila izuzetno odani saradnik ministra Olivera Dulića kao i prethodno Saše Dragina, i kojima je svesrdno pomagala prilikom realizovanja desetina nameštenih konkursa za posao.

Ako u nekoj budućnosti i bude novih konkursa, najbolje je odmah nazvati Vukadinovićku koja sa stoprocentnom sigurnošću može reći ime osobe koja će „sasvim zasluženo" dobiti posao kao „najbolji kandidat". Takođe, postoji velika verovatnoća da ta osoba bude upravo iz Kraljeva, Kruševca i okolnih mesta i sela, ili sa Kosova. Šanse da neko iz Beograda ili neko ko zaista zaslužuje dobije posao, gotovo da ne postoje.

Za imidž ministarstva i ministra brine se takozvani PR Mirjana Pavičić koja se u ovoj vrsti posla apsolutno nikako ne snalazi. Ko je malo pažljivije čitao vesti koje se plasiraju preko sajta ovog ministarstva, sigurno je uočio da su tekstovi poprilični loši i stiče se utisak kao da ih je pisao pripiti srednjoškolac osrednjeg stepena inteligencije. Kako dobro Pavičićka radi svoj posao i priprema ministra za pres konferencije, može se videti i iz skorašnje izjave ministra da će Kina u region uložiti ni manje ni više nego deset hiljada milijardi evra… Kao vrhunski „ekspert" na polju prostornog planiranja (inače politikolog po zanimanju) imenovana je i za člana Upravnog odbora Republičke agencije za prostorno planiranje.

Kada smo već kod Republičke agencije za prostorno planiranje, postavlja se veoma zanimljivo pitanje: čemu tačno služi ova Agencija, a čemu Odeljenje za prostorno planiranje u okviru Ministarstva koje broji ni manje ni više nego 22 zaposlena?

Svako ko je malo bolje upućen u tematiku zna da je prvobitni plan bio da se Agencija ukine i postane integralni deo Ministarstva. Naravno, zaposlenima u Agenciji to nikako nije odgovaralo, pošto bi pojedini bili prinuđeni da se „odreknu" svojih izuzetno visokih primanja i pređu na „standardne" plate koje imaju zaposleni u ministarstvima.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SAMO JEDNOM SE ŽIVI: TURISTIČKI REZULTATI VELIKIH TROŠADŽIJA ATAŠEA SRPSKE POLICIJE PO SVETSKIM METROPOLAMA

26. mart 2014. 1 komentar

 

Skandalozni izbor takozvanih ekspertskih kadrova direkcije policije koji su zaduženi za reformu i integracije srpske policije sa Evropskom unijom i njihovi enormni troškovi, predstavljaju pravu sliku raspada državnih institucija. U pismu koje je dobila redakcija iz vrha MUP-a Srbije, opisani su i "kadrovi" i njihove mesečne potrebe koje se mere desetinama hiljada evra. Pismo objavljujemo  u celosti.

 

 

 

„Nekada su srpska i savezna policija sarađivale sa svim ostalim policijama, ne samo u regionu nego i šire. Ta saradnja je bila na veoma visokom nivou, jer su je obavljale školovane i stručne osobe sa velikim policijskim iskustvom do određenog perioda, kada nastaje kolaps u međunarodnoj policijskoj saradnji, prouzrokovan dovođenjem partijskih, neškolovanih, neiskusnih kadrova, za koje nisu važile bar osnove nekih međunarodnih kriterijuma izuzev partijskih knjižica, prijateljstva sa rukovodiocima, krevetskih usluga…

Ali pođimo redom od načina na koji su započeli tu svoju karijeru vezanu za EU integracije, lažne oficire za vezu, policijske atašee i eksperte. Policijskih atašea i ostalih eksperata Srbija ima, ili je imala u nekoliko zemalja i to u: SAD, Ruskoj federaciji, Italiji, Mađarskoj, Makedoniji, Francuskoj, Rumuniji, Sloveniji, sedištu EU u Briselu, našoj ambasada u Briselu i povremeni kvazipolicijski eksperti na raznim školovanjima i poluprivatnim obukama, a koje u enormno velikim deviznim iznosima plaćaju poreski obveznici Srbije, a čiji su profesionalni rezultati, izuzev turističkih, na najnižem mogućem nivou.

Krenimo prvo od njihovog šefa Biroa za međunarodnu saradnji gospodina Igora Perića zvanog Masonski prasac, kadra SPS koji je u MUP došao 2009. godine iz Kancelarije za pridruživanje EU, iako ga niko od tamo zaposlenih nikada nije ni video.

Gospodin Perić nema ni višu školu, već završenu neku francusku večernju školu menadžera u Parizu, gde je i živeo neko vreme. Izuzev aktivnosti sa jednim državnim sekretarom u masonskoj loži njegove stručne kvalifikacije su ravne nuli. Kada je došao u MUP najviše rukovodstvo je preko noći izmenilo sistematizaciju, jer nije ispunjavao uslove za to radno mesto. Sve je to tada skockao gospodin Željko Kojić „sumnjivi" pomoćnik ministra i kadar SPS-a.

Policijski ataše u SAD je gospodin Srđan Spasić zvani Spale, iz Medveđe, koga je SG1S direktno preporučio na to mesto, iako nikada nije obavljao operativne poslove. Naime, on je obavljao poslove neuspelog specijalca i ceo svoj radni vek je samo hapsio, odnosno lišavao slobode lica, a posle radnog vremena je privatno radio kao čuvar u firmi STANKOM na Banovom Brdu, kod čuvenog Žike Muštikle.

Nije čak ni imao završen fakultet, već višu školu, jer za tu vrstu visoko intelektualnog posla nije bio ni potreban. Preko veze je završio osnovni kurs FBI-a, i to iskoristio da sebe lažno predstavi kao najvećeg policijskog stručnjaka. On boravi sa svojom porodicom u Vašingtonu, sa suprugom i decom u luksuznom stanu u elitnom kraju, i koristi službeni skupoceni džip.

Njegov dosadašnji posao, izuzev svog privatnog, se zasnivao na dočekivanju visokog rukovodstva MUP prilikom odlaska u SAD i razgledanju gradova i znamenitosti Amerike. Nijedan zvaničnik, čak ni lokalne policijske stanice u Americi, ne zna da država Srbija ima svog policijskog službenika tamo, iako se gospodin Spasić konstantno hvali na prijemima da svakodnevno ide u FBI, DEU, DIU i sl.

MUP Srbije izdvaja mesečno preko 12.000 evra za troškove stana, školovanja dece i održavanja skupocenog službenog vozila koji gospodin Spasić koristi.

U Ruskoj Federaciji je do skoro boravio i radio gospodin Dragan Grbović zvani Grba, koji je jedini imao stručne i profesionalne karakteristike za obavljanje tog posla kao iskusni, obučeni i školovani operativac nekadašnje službe državne bezbedosti.

Vraćen je ekspresno iz Rusije, zato što je okarakterisan od strane rukovodstva MUP kao kadar SNS i pored njegovih izuzetnih rezultata i svih pohvala od strane ruskih bezbednosnih službi.

U MUP-u se priča da se zamerio državnom sekretaru Vanji Vukiću, i da nije hteo po njegovom nalogu da dočekuje kojekakve devojke, ljubavnice, švalerke i „poslovne partnerke" najviših rukovodilaca MUP-a i SPS, i da je otkrio njihove razne nezakonite poslove i sumnjive kontakte. Njegovi mesečni troškovi su takođe bili oko 10.000 evra.

U Italiji posao policijskog atašea obavlja najbolji drug jednog od državnih sekretara MUP-a, izvesni Dragan Đorđević zvani Doca, koji je inače radio kao priučeni medicinski tehničar na VMA i u SAJ-u, a koji je u međuvremenu završio MEGATREND fakultet, i nekoliko mastera na istom fakultetu.

Izuzev previjanja rana i pružanja prve pomoći bolesnim licima, ostalih umnih i fizičkih kvalifikacija nema. U međuvremenu je takođe zahvaljujući SPS drugovima prebacio svoju suprugu sa VMA u Ministarstvo spoljnih poslova, tako da i ona prima visoku deviznu platu.

Živi sa porodicom u elitnom delu Rima, i koristi skupoceni auto koji je takođe platio MUP. Njegov posao se zasniva na dočekivanju supruga i devojaka funkcionera MUP i SPS-a na vikend-šoping ture u Rimu i ostalim gradovima Italije, kao i posetama skupocenim hotelima i letovalištima.

Mesečni izdaci koje MUP izdvaja na stanarinu, plate, školovanje dece i ostale reprezentativne troškove gospodina Đorđevića iznose preko 12.000 evra, ne računajući plaćene avionske karte svakog meseca za Beograd, za njega i njegovu porodicu.

U Sloveniji je policijski ataše, a na predlog SPS i PUPS bila gospođa Zorana Katić, koja je inače sudski tumač za engleski jezik, i koju je u MUP, kao eksperta, dovela 2006. godine njena školska drugarica i tadašnji državni sekretar Mirjana Orašanin.

Gospođa Katić nema ama baš nikakve veze sa policijskim i operativnim poslom, a tako je dobro obavljala četiri godine taj posao u Sloveniji, da slovenačka policija nije ni znala da Srbija u njihovoj zemlji ima policijskog atašea!

Živela je u skupoceno iznajmljenom stanu u elitnom delu Ljubljane, a o njenim mesečnim troškovima i profesionalnim rezultatima je suvišno govoriti – troškovi su iznosili oko 6.000 evra.

U MUP-u se pominje da na njeno mesto dolazi "još veći policijski ekspert”, istetovirani inspektor Dejan Marinković zvani Mića, koji je trenutno načelnik Službe za ratne zločine, i školski drug državnog sekretara.

On je na to mesto postavljen kao kadar DS, u Kragujevcu, gde je radio važio je za jednu pravu ošljaru i spletkaroša. Sve češće se hvali da je kućni prijatelj sa predsednikom Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem.

U službi se prema svojim radnicima ponaša kao sa stočnim fondom, konstantno ih ponižavajući. Živi u ekstra nameštenom službenom stanu u strogom centru Beograda za koji ne plaća nikakve dažbine.

 

     Troškovi "reprezentativnih aktivnosti"

 

U sedištu EU u Briselu, kao policijski ekspert srpske policije i koordinator za razmenu poverljivih podataka sa EU i NATO nalazi se Ljilja Spasojević, zvana Retkoserka, takođe iz Medveđe, kadar SPS-a i sestra od strica pokojnog Dušana Spasojevića – vođe zemunskog klana, koji je učestvovao u ubistvu premijera Zorana Đinđića!

Ona je prethodno radila kao administrativni radnik u jednoj policijskoj stanici, zatim kao obični referent za međunarodnu saradnju, a koja o toj problematici ne zna ama baš ništa. Pošto je kupila na kredit veliki stan u elitnom delu Beograda – Dedinju, prešla na skupoceneu ultra slim cigarete, a prvenstveno zbog njenih prekovremenih „intimnih aktivnosti", rukovodstvo MUP i SPS ju je nagradilo slanjem u Brisel.

U međuvremenu ova „klečeći sposobna žena" je uspela da i svog muža, inače takođe zaposlenog u MUP-u, privremeno prebaci da radi u MSP kao vozača – pratioca u našoj ambasadi u Briselu, što nije do sada pošlo za rukom nikom od mnogo većih karijernih diplomata. MUP joj je odmah kupio skupoceni službeni automobil, a ona je sa porodicom iznajmila skupoceni namešten stan u najelitnijem delu Brisela.

Mesečni troškovi koje MUP izdvaja za troškove gospođe Spasojević i njene porodice za stanarinu,plate, školovanje dece, i njene „reprezentativne aktivnosti" iznose preko 15 000 evra bez plaćenih avionskih karata na mesečnom nivou.

O njenim rezultatima i vrstama „poslova" koje tamo obavlja, sa kim i za koga, je suvišno pisati. Takođe u Brisel je upućena i druga osoba, ali kao policijski ataše Zorana Lazarov, po zanimanju pravnik, kadar SPS, zaposlena u Birou za međunarodnu saradnju bez ijednog dana rada u operativnom sastavu policije!

Razlog njenog ubrzanog slanja u Brisel kao policijskog atašea (iako je već tamo Ljilja Spasojević kao policijski ekspert, ali niko ne zna za šta) je što je njen suprug gospodin Lazarav kao nekadašnji kadar DSS radio u BIA i MSP, a sada je kao kadar SPS sa srednjom školom dobio radno mesto u protokolu naše ambasade u Briselu. Njihovi troškovi sa nameštenim stanom vozilom i školovanjem za decu će premašivati mesečno 15.000 evra.

Već drugi mandat od pet godina u Makedoniji se nalazi takođe policijski ataše gospodin Milan Petrović, koji je na to mesto postavljen zahvaljujući svojim privatnim vezama sa jednom međunarodnom organizacijom, sa kojom je sarađivao, ali zarad ličnog interesa. Njegov posao sem privatnog, zasniva se na dočekivanju i razvoženju funkcionera MUP i SPS i njihove rodbine i ostalih, pogotovo za vreme letnjih odmora i proputovanju do Grčke ili do Ohrida. Nekada je radio u graničnoj policiji, a sa ovom vrstom posla se susreće po prvi put. Takođe poseduje skupoceni službeni auto i živi sa porodicom u elitnom delu Skoplja.

Mesečni troškovi koje MUP izdvaja za ovog policijskog atašea su oko 10.000 evra. Njegovi rezultati na poslovnom planu su ravni nuli.

Policijski ataše u Mađarskoj je izvesni Darko Matić iz Sente. Imao je samo završenu srednju školu, ali je preko noći završio neku privatnu strukovnu školu, a mađarski jezik ne razume niti govori. Njegove najveće kvalifikacije za to radno mesto su bile njegove aktivnosti u Policijskom sindikatu i u komisiji za tumačenje kolektivnog policijskog ugovora.

Nikada u svojoj dosadašnjoj profesionalnoj karijeri nije obavljao ni slične poslove, ali je sa rukovodstvom SPS i MUP posebno dobar, zbog njegovih tadašnjih aktivnosti u protivrečnosti sa ostalim sindikatima. Zvaničnici mađarske policije još ne mogu da se načude čudu kako je on dospeo tamo, jer se on samo bavi privatnim poslom i švercom hrane i hemije iz Mađarske i cigareta iz Srbije u Mađarsku.

Mesečni troškovi koje MUP izdvaja na ovog ekspertskog policijskog atašea iznose ireko 10.000 evra.

Policijski ataše u Francuskoj je izvesni Tomislav Toma Radovanović, nekadašnji komandir beogradske interventne jedinice, koji je takođe kadar SPS-a (kadar Nemanje Đorđevića i Aleksandra Antića).

Nikada u svojoj dosadašnjoj profesionalnoj karijeri nije obavljao ni slične poslove, ali je sa rukovodstvom SPS-a i MUP-a posebno dobar, zbog njegovih aktivnosti na privatnim racijama ugostiteljskih objekata koji su konkurencija Nemanji Đorđeviću i ostalim ugostiteljskim biznismenima SPS-a.

Zvaničnici francuske policije još ne mogu da se načude čudu kako je on, kao prosečan uniformisani policajac dospeo na to mesto, pošto je jedva završio neke obuke u Francuskoj o lišavanju slobode lica i gušenju uličnih nemira, jer nije znao niti jednu reč francuskog niti engleskog jezika.

Mesečni troškovi koje MUP izdvaja na ovog policijskog atašea iznose preko 10.000 evra.

 

     Intimne drugarice u klečećem položaju

 

Pomoćnik direktora policije i glavni pregovarač u ime direkcije zadužen za evrointegracije je gospodin Bogoljub Živković, nekadašnji načelnik Policijske uprave Kraljevo, koga je na to mesto predložio savetnik predsednika Republike, i vlasnik firme TRGOMEN, koji mu je u životu zdušno pomogao, praveći mu vilu indentičnu svojoj, jedino je razlika u nijansi fasade. Bogoljub Živković ima veze sa evrointegracijama kao što srpska policija ima sa poreskom policijom Kostarike ili Burundija.

Pri tome ne zna nijedan strani jezik, čak ni na osnovnom nivou. Njegove umne i profesionalne mogućnosti su na nivou noćnog čuvara u sadašnjoj propaloj fabrici MAGNOHROM, gde više nema šta da se ukrade.

Kako se lažno predstavljaju, savetnice direktora policije za međunarodnu saradnju sa EU, sa svega devet godina radnog iskustva su silikonske sestre Marija i Katarina Tomašević, bliznakinje, koje je držeći ih za ručice i nogice u MUP doveo Dragan Šutanovac, a koje su radile kao foto modeli i prodavačice na beogradskom sajmu!

Njihova treća sestra je Slađana Tomašević, koja je voditelj Beogradske hronike, i koja je uvek „intimno prisna”, kao i njene sestre, sa „moćnim političkim ljudima” u Srbiji. O njenom bahatom ponašanju i o njenim „intimnim klečećim i ležećim sposobnostima" pričaju svakodnevno svi zaposleni u MUP-u, i svakodnevno su izložene podsmesima i sprdnjama.

Veljko Popara, po zanimanju pogonski pravnik, nikada nije radio u operativnom sastavu policije, već u logistici, odnosno u odeljenju za opservaciju ili praćenje. Ne postoji niti jedan kurs u policiji u inostranstvu na koji gospodin Popara nije učestvovao, iako većina nije imala veze sa vrstom poslova koji obavlja, ili koji je ikada obavljao, i na kojima je pokupio više diploma i sertifikata, nego što ima cela kriminalistička policija Srbije. Zahvaljujući "tajnim specijalnim zadacima" koje je obavljao još za vreme ministra Jočića, a posebno prateći svoje kolege, posebno pripadnike specijalnih jedinica i falsifikovanjem izveštaja sa terena, direktor policije ga je nagradio radnim mestom pomoćnika načelnika, iako ne ispunjava osnovne kriterijume za to radno mesto, zbog operativnog iskustva koje ne poseduje.

U sedištu EU na sastancima je od strane evropskih eksperata izazivao samo čuđenje i podsmeh, uz konstataciju da je taj ekspert tamo očigledno zalutao.

Srđan Paskvali, takođe pomoćnik načelnika, po zanimanju priučeni nastavnik geografije i predsedavajući veštačkom policijskom tvorevinom SEPKA je takođe bitna karika u EU integracijama i reformi srpske policije. U svojoj karijeri je jurio samo seksualne prestupnike po šumama Zvezdare, i neuspešno tragao sa prijateljem Draganom Karleušom za „nacionalnim blagom" i umetničkim slikama po Srbiji, a koje se mogu prebrojati na prstima jedne ruke.

Posebno su se isticali sa starim metalnim rimskim novčićima, koji su na volšeban način nestali, kao i mnoge druge zaplenjene umetničke vrednosti, koje nikada nisu vraćene stvarnim vlasnicima, jer nikada nisu izdavali potvrde o oduzetim stvarima.

U zadnje vreme intezivno trenira trčanje, plivanje i ronjenje za vreme radnog vremena, da bi imao više kondicije od svoje, druge po redu, znatno mlađe supruge, koja je konstantno u svakom položaju u „top formi".

Dejan Radenković, priučeni profesor ONO i DSZ, takođe pomoćnik za kriminal je od običnog inspektora na Čukarici, zahvaljujući DS-u, a kasnije njegovom preletu ka SPS kadrovima, sa Banovog Brda preko radnog mesta načelnika PU Leskovac i Požarevac, gde je imao vrlo „zavidne" rezultate, posebno u lomljenju skupocenih džipova, ranjavanju nedužnih stanovnika kao da su preprodavci droge, zahvaljujući rukovodstvu, vrlo brzo doživeo kosmički uzlet na pomenuto radno mesto.

Gospodin Radenković, izuzev za privatne kombinacije, spletkarenja i probleme koje je nekada imao sa bivšim sindikalcem oko skupocenih ručnih satova, ničim nije zaslužio to visoko rangirano mesto u policiji.

Slavica Jokanović je načelnica za analitiku, sociolog koja je nekada radila u upravi analitike MUP-a, na evidentiranju saobraćajnih prekršaja, ali je kao kadar DSS -a, a kasnije DS-a, zbog njenih zasluga o pisanim i neproverenim karakteristikama smenjenih tužioca i sudija, ekspresno postavljena na pomenuto rukovodeće mesto. Posebno je u „dobrim odnosima" sa Slavišom Sovtićem, načelnikom SBPOK-a.

Vozi novi skupoceni službeni automobil, i ponaša se kao da je u najmanju ruku zamenik direktora policije, jer kod nje stoje sve proverene, a i one neproverene i namerno naručene pisane i izmišljene službene beleške za pojedine zaposlene u MUP-u, a koje je kroz sredstva javnog informisanja, a po nalogu drugih, trebalo diskreditovati i ocrniti, da ne bi bili postavljeni zasluženo na neka visoka rukovodeća mesta. To se posebno odnosi na zaposlene rukovodioce u Žandarmeriji, SAJ, biroima i Upravnim poslovima.

Radoslav Đinović je takođe načelnik u direkciji, zadužen za terorizam i praćenje i serviranje laži za kolege, posebno one iz rukovodećeg sastava Žandarmerije, pošto je u svojoj karijeri glumio Gurijevog ekstra obaveštajca i kontraobaveštajca, komandosa i svojim neprofesionalnim radnjama kvario mnoge kombinacije ostalim bezbednosnim službama na KiM i na jugu Srbije.

Zbog tog svog, iz prvenstveno intelektualnog, a i psihički neostvarenog sna, on mrzi svakog pripadnika Žandarmerije i policije, DB-a koji je savestan, častan i profesionalan pripadnik i rodoljub. Mnoge afere oko njegovog neprofesionalnog i nezakonitog rada oko mnogih zaplena naoružanja su zataškavane zbog njegovog prijateljskog odnosa sa rukovodstvom policije i političkih struktura.

Putuje svakodnevno službenim vozilom iz Smedereva, i uvek glumi nadmenog čoveka, ali ta nadmenost mu ne može prikriti tanku intelektualnu osobinu. On inače o EU integracijama i reformama ne zna ama baš ništa, a od stranih jezika govori samo srpsko- hrvatski.

Aleksandra Marković japanolog, ili prevodilac japanskog jezika po zanimanju je takođe jedna od ključnih zaposlenih za EU integracije, a koja se godinama unazad zajedno sa ekspertom Tatjanom Kljun lažno predstavljale kao oficir za vezu tadašnjeg UBPOK-a. One su zahvaljujući znanju stranih jezika pokupile više sertifikata i licenci nego što ima cela direkcija policije, iako nemaju, niti su ikada imale veze sa policijskim poslom.

Tatjana Kljun je zahvaljujući toj prevari i odlasku na svetski kongres analitičara u San Francisku u međuvremenu postala šef pregovaračkog tima u SAJ-u, a Aleksandra Marković je otišla na tromesečni kurs policijskih istražitelja visokog ranga u Švajcarskoj, što predstavlja sramotu za srpsku policiju i njene stvarne profesionalne kadrove, ali malobrojne koji ne mogu da dođu na red od gore pomenutih policijskih "eksperata". Povremeno, privatno za novac, prevode tekstove za mnoge inostrane organizacije, a sve vreme se vode da su na poslu.

Gore pomenutim „ekspertima” se u poslednje vreme takođe pridružila i zanosna plavuša, pomoćnica načelnika uprave granične policije, po zanimanju rumunolog, ili prevodilac rumunskog jezika, koja je preko noći postala pravni ekspert, iako su njeni kvaliteti zasnovani na „klečeće-ležećim stavovima", posebno sa pojedinim načelnicima granične policije u PU Beograd. Za nju bi samo rekli da njene noge ne dotiču zemlju.

Na žalost države Srbije, eksperti iz EU će vrlo brzo uvideti sa kim i kakvim profesionalcima turističkog karaktera imaju posla, što će se loše odraziti na brzinu pristupa Srbije EU, kroz poglavlja koje treba ispuniti.

Odgovornost za to treba da snose oni koji su ove "eksperte" delegirali i postavili na pomenuta visoko rangirana rukovodeća radna mesta, i ako njima još dodamo rumunologe, turizmologe, menadžere i ostale, onda je svaki dalji komentar suvišan.“

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.

Pridružite se 3.943 drugih pratioca

%d bloggers like this: