Arhiva

Posts Tagged ‘dinkic’

MEDIJSKA PROPAGANDA VLADAJUĆE STRANKE U CILJU JEDNOSTRANOG INFORMISANJA NARODA SRBIJE

23. decembar 2013. Komentari su isključeni

 

Srpski mediji svakodnevno ponižavaju građane, predstavljajući ih kao poslednje bednike kojima će "šeik da donese dolare i spase ih". Sa druge strane, ozbiljne ruske investicije koje su već u fazi realizacije i one koje će u narednih pet godina biti realizovane, iznose preko pet milijardi dolara, ali to nije tema dnevnih biltena Aleksandra Vučića, kome je, očigledno, više stalo do prosperiteta porodice šeika iz Emirata, nego do prosperiteta srpske ekonomije.

 

          Nikola Vlahović

 

Na vrhuncu predizborne kampanje, uoči parlamentarnih izbora 2012. godine, u srpskim medijima pojavila se senzacionalna izjava predsedničkog kandidata Tomislava Nikolića, da će, u slučaju dolaska Srpske napredne stranke na vlast, Srbija biti zatrpana investicijama vrednim čak 100 milijardi dolara, te da strani investitori samo čekaju na smenu vlasti, kako bi počela biblijska obnova ovog dela Balkana.

Ubrzo, nakon preuzimanja svih poluga vlasti u državi, postalo je jasno da su to bile samo megalomanske priče, iza kojih ne stoji ništa osim kriminalnih apetita još jednog političkog plemena, gladnog para, vlasti i privilegija.

Danas, pred kraj teške 2013. godine u kojoj je bez posla ostalo na stotine hiljada novih ljudi i na pragu zastrašujuće, neizvesne i sigurno gladne 2014. godine, srpski vlastodršci besramnim lažima pokušavaju da nanovo zavedu već prevarenu naciju. Tako je režimska dnevna novina pod imenom "Naše novine", u petak 13. decembra, preko cele strane donela naslov: "Šeik doneo milione dolara i spasao Srbiju".

Ovako nešto primitivno i pokvareno, moglo je biti smišljeno samo u kabinetima Aleksandra Vučića i njegovih "medijskih službenika" kojima je ovakva bezočna laž bila važnija od nekih drugih vesti. Naime, istog dana dok je Vučićeva opsenarska mašinerija još jednom bacala prašinu u oči celoj naciji, ministar energetike Ruske federacije, Aleksandar Novak, obilazio je Rafineriju nafte u Pančevu, čije rekonstrukcija i modernizacije je počela ovih dana.

Neverovatno je da ta vest nije bila udarna na svim naslovnim stranama i u svim televizijskim informativnim emisijama! Ali, ne! Vučiću i njegovim "urednicima" važnije su sprdnje sa šeicima iz Emirata! Važnije čak i od izjave koju je dao ruski ministar Aleksandar Novak, da je Srbija ključni ruski strateški partner na Balkanu i da će investicije Rusije u Srbiji u naredne tri godine biti tri milijarde evra, a za pet godina će dostići pet milijardi evra!

Vučiću i njegovim propagandistima ne pada na pamet da pomenu kako je, istovremeno, ruski ambasador u Bosni i Hercegovini Aleksandar Bocan-Harčenko dogovorio sa predsednicom vlade Republike Srpske Željkom Cvijanović još investicija i dalje unapređenje energetske saradnje (zbog čega je Republika Srpska spašena od ekonomske bede koja je zahvatila onaj drugi entitet BiH)?

Ministar energetike Rusije bio je u Pančevu, ali to za srpske vlastodršce nije vest, kao što nije vest da će planirane ruske investicije u Srbiji omogućiti razvoj rudarstva, geologije, poljoprivrede, trgovine, turizma, a shodno tome i obrazovanja nauke i kulture?

Da li je na nekoj naslovnoj režimskih dnevnih biltena rečeno da će Rusija, samo u rekonstrukciju i modernizaciju rafinerija u Novom Sadu i Pančevu investirati direktno 1,5 milijardu? Da je, uzgred, Rusija ponudila ulaganje u niz novih projekata iz oblasti saobraćaja, kao i hitnu realizaciju onih koji tiču kredita koje je Srbija ranije dogovorila sa Rusijom (ali zbog otvorenih diverzija unutar vlade, nijedan projekat nije ponuđen kako bi sredstva bila odmah povučena).

Istina je, Srbija je 2013. godine potpisala Deklaraciju o strateškom partnerstvu sa Rusijom ali nije tačno da smo, kako reče ministar Milan Bačević, "jedna od retkih zemalja koja je to uspela". Naprotiv, Srbija nema ni izdaleka toliko strateških sporazuma sa Rusijom koliko ima moćna Nemačka, a strateške sporazume sa Rusijom, osim zemalja bivše sovjetske države, danas imaju i druge zemlje Evropske unije, kao što su Bugarska, Slovenija…

Na svu sreću, ruska vlada i ruski ministri odlično znaju da narod u Srbiji misli jedno a njene nesrećne i od zapada korumpirane vlasti misle i rade nešto sasvim drugo. Zbog toga je od epohalnog značaja dosledna ideja stratega u Moskvi, da izvuku Srbiju i srpski narod iz blata podaništva.

To je polovinom decembra 2013. godine i bila poenta sastanka srpsko-ruskog međuvladinog komiteta za trgovinu, ekonomsku i naučno-tehničku saradnju, gde je još jednom podvučeno: "…Danas smo konstatovali da će ukupan obim investicija koji će u naredne tri godine biti uložene u ekonomiju Srbije iznositi više od pet milijardi dolara!". Da se Rusi ne šale kao Vučićevi šeici, jasno je i na osnovu činjenice da je kompanija „Gasprom" već odavno realizovala sve svoje obaveze koje je potpisala prilikom kupovine Naftne industrije Srbije (NIS).

Vučićevi dnevni bilteni "ne znaju" da je Rusija već planirala ogromna sredstva za realizaciju ugovora o modernizaciji železničkih pruga u Srbiji, kao i projekat zajedničke kompanije „Rusatom" sa institutom „Vinča" u izgradnji fabrike za proizvodnju radiofarmakoloških preparata. Ovaj detalj, srpske vlasti kriju kao zmija noge, jer je nekome palo na pamet i "Vinču" da ugasi.

Tu su još i zajednički projekti za rekonstrukciju termo i hidroelektrana, projekti u poljoprivredi, a biće uskoro i realizovan i Memorandum o zajedničkoj srpsko-ruskoj kompaniji u Rusiji za preradu voća i povrća i drugih poljoprivrednih proizvoda.

Uprkos svemu ovome, Vučiću i njemu bliskim istomišljenicima iz umiruće Demokratske stranke, miliji su arapski šeici i njihova priča o petro-dolarima koji, samo što nisu pali sa nebesa na Srbiju! Godinu i po dana nižu se najneverovatniji naslovi u režimskoj štampi:

"…Šeici iz Emirata kupuju rakete od SDPR za 200 miliona evra!", "…Prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić izjavio je da je sa šeikom Muhamedom bin Zajedom dogovorio investiciju vrednu 3, 1 milijardu dolara za projekat ‘Beograd na vodi’…", "…Aleksandar Vučić izjavio: mi sada možemo da povučemo oko 38 miliona evra za navodnjavanje, ali nemamo projekte, niko se time ne bavi, svi čekaju da im nešto padne s neba i kupe frižidere!", "…Šeik Mohamed bin Zajed al Nahjan obavestio da je obezbedio 200 miliona dolara investicija za poljoprivredu, ali da je problem što nema konkretnih projekata na koje bi taj novac bio potrošen…".

Konačno, kap je prelila čašu, skandaloznom naslovom objavljenim u petak trinaestog, na Judin dan, u "Našim novinama" (njihovim, ustvari) da je "šeik doneo milione evra da spasi Srbiju". Ako tih para ikada bude one su već namenjene za navodnjavanje velikih lanaca zemlje u okolini Bačke Palanke, gde je kompanija iz Emirata planirala da uzgaja poljoprivredne kulture isključivo za svoje potrebe. Mada, ni to nije sigurno, jer, kako je sa ovih stranica iz pera više stručnih autora rečeno: u šerijatskom pravu, ugovor sa nevernikom ne obavezuje! Što će reći: može biti, ali ne mora da znači.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

LEGLO KRIMINALA I KORUPCIJE U SIEPA: UMEĆE TROŠENJA DRŽAVNIH PARA BEZ KONTROLE

8. decembar 2013. Komentari su isključeni

 

Preko Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza Republike Srbije (SIEPA) iz budžeta Republike Srbije ukradeno je više stotina miliona evra koji su završili u džepovima Mlađana Dinkića i njegove kamarile. Agencija je nastavila da pomaže URS i nakon što je Dinkić zvanično 2011. godine podneo ostavku na mesto u vladi Mirka Cvetkovića, a to je činila do nedavno, sve dok je na njenom čelu bio Božidar Laganin, protiv koga je Ministarstvo privrede podnelo krivičnu prijavu za štetu od samo pola miliona evra, iako i sam ministar Saša Radulović priznaje da je otkrivena šteta veća od dva miliona. I to je daleko ispod sume koja je opljačkana, kako pokazuju mejlovi koje su razmenjivali zaposleni u Agenciji, a koji su u posedu redakcije Tabloida. Pljačka se nastavlja

 

 

          Milan Malenović

 

Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza Republike Srbije (SIEPA) je javna agencija koja svojim aktivnostima treba da pomaže srpskim preduzećima da izvezu svoje proizvode i usluge, i postanu konkurentniji na stranim tržištima.

S druge strane, promovisanjem mogućnosti za ulaganja i pružanjem pomoći stranim investitorima da započnu poslovanje u Srbiji, SIEPA bi trebalo da aktivno radi na otvaranju novih radnih mesta, pokretanju domaće privrede, transferu tehnologija i prenošenju novih znanja i veština. Umesto toga ona se pretvorila u leglo kriminala i korupcije i služila je svom idejnom tvorcu Mlađanu Dinkiću, njegovoj stranci i njegovim miljenicima, da iz budžeta Srbije otimaju novac za svoje lične potrebe.

Da bi privukla strane ulagače Srbija je preko agencije SIEPA ponudila da im dotira svako virtuelno novootvoreno radno mesto. Radi se o tome da „investitor“ dobije unapred pare za svako radno mesto koje planira da otvori, a ne za svako radno mesto koje je zaista otvorio! Tako je Srbija plaćala između 4.000 i 10.000 evra po radnom mestu predviđenom sistematizacijom!

Pojedinačno gledano, najviše novca za jednog radnika dobila je južnokorejska kompanija Jura koja je za obećano zapošljavanje novih radnika dobila 20 miliona evra i obavezala se da za te pare otvori 2,5 hiljada novih radnih mesta u svojim pogonima, što iznosi 8.000 evra po jednom novom radniku. U isto to vreme statistički podaci su govorili da u proseku otvaranje novog radnog mesta košta oko 3,5 hiljada evra.

Prethodni rekorder bila je švedska kompanija Sivus, kojoj je obećano šest hiljada evra po jednom radniku u pogonu u Nišu. Pre toga je Mlađan Dinkić nemačkoj firmi Leoni obećao pet hiljada evra po zaposlenom, za otvaranje fabrike u Prokuplju.

 

 

 

 

     Kako do podele plena?

 

 

 

Godinama unazad ukazivao je na to da se stranim i domaćim „investitorimana ovaj način omogućuje da proizvodne pogone u Srbiji zidaju bez dinara sopstvenih investicija, i da je to jedan od izvora korupcije, jer se višak sredstava vraća Mlađanu Dinkiću. Nedavno je stigla potvrda ovih tvrdnji.

Za sada još uvek nepoznata osoba iz same agencije SIEPA poslala je 11. novembra (to je bio neradni dan) niz mejlova sa inkriminušićim sadržajima Tabloidu i nekim državnim institucijama (između ostalih i Agenciji za borbu protiv korupcije). U jednom od pomenutih mejlova 3. maja 2011. godine, tada bivši ministar finansija Mlađan Dinkić piše tadašnjem direktoru agencije SIEPA Božidaru Laganinu:

„…Što se tiče Manzonija, treba instruirati našeg savetnika koji će se sa njima videti, da mu i u Srbiji praktično nudimo brownfield bez naknade, jer kroz sistem podsticaja dajemo mu više nego što će ga koštati objekti.

Navesti mu primer Gorenja koje je dobilo subvenciju od tri miliona evra, a zgrada ih košta nešto malo više od milion evra. Treba taj sistem jasno objasniti našim ekonomskim savetnicima, a i SIEPA ljudima, jer mi praktično dajemo skoro sve brownfield projekte besplatno, a još preko toga jedan deo za opremu (Beneton, Jura, Leoni)...“

Siromašna Srbija je davala novac stranim, ali i domaćim kompanijama koji će ovde da ulažu, a čelnici vlasti su toga bili potpuno svesni. Ne treba zato da bude čudno to što je agencija SIEPA uvek bila pod kontrolom ministarstva koje je vodio Mlađan Dinkić, jer je on na taj način želeo da sačuva nesmetani pristup stotinama miliona evra koji su se iz državnog budžeta, preko agencije SIEPA odlivali u privatne džepove.

Sve do pojave „curenja“ informacija iz agencije SIEPA na njenom čelu je bio Božidar Laganin, odani sledbenik Mlađana Dinkića i član URS-a. Rođen je u Livnu, diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, a svoju stručnu karijeru je započeo u junu 2004. godine, i to odmah kao savetnik za strana ulaganja u agenciji SIEPA, čiji je direktor postao u junu 2010.

Prethodni direktor Agencije, Vesna Perić, ostavku je podnela zvanično zbog prezasićenja tim poslom. Način na koji je ostavka podneta i prihvaćena bez trenutka premišljanja i brzina kojom je postavljen novi direktor ukazivali su na nešto drugo, kao motiv ove personalne promene. Zanimljivo je da su pojedini mediji još u martu 2010. objavili da je Perićka podnela ostavku, a da je za njenog naslednika izabran golobradi Laganin.

Upućeni su još tada govorili kako je Vesna Perić morala da ode, jer je došla u sukob sa Mlađanom Dinkićem zbog toga što je ministar insistirao da se državni novac deli bez kriterijuma onima koji su bili spremni da deo para prebace njemu i njegovoj stranci. Mlađani Laganin je za razliku od svoje prethodnice bespogovorno bio odan čoveku koji mu je do tada sponzorisao uspon u karijeri.

Da je izbor bio pravi i u pravom trenutku pokazaće se ubrzo, kada je Dinkić zbog nameštanja da subvencije dobije slovenačko Gorenje morao da napusti ministarsku fotelju, ali je preko momka iz Livna na čelu agencije SIEPA, uspeo da zadrži kontrolu nad ovim izdašnim finansijskim izvorom.

Isto je bilo i nedavno kada je ceo URS napustio vladajuću koaliciju, ali je Dinkića za ličnog savetnika uzeo prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić, i to upravo iz razloga što je znao da Agenciju vode Dinkićevi puleni. Dovođenjem Dinkića, Vučić je hteo da za SNS prisvoji deo plena iz SIEPA-e.

 

     Brisanje elektronske pošte

 

Novca je u aagenciji SIEPA bilo i više nego dovoljno, ne samo za nezasite političare, već i za radnike, kao i spoljne saradnike i dobavljače. O tome svedoči elektronska korespodencija koja je Tabloidu stavljena na uvid.

U svom mejlu od 11. januara 2012. godine, Aleksandar Miloradović, zvanično šef PR tima Agencije, a faktički Laganinov čovek od najvišeg poverenja za obavljanje prljavih poslova, obaveštava saradnike:

Kolege, imali smo pitanje iz srodne agencije ‘Kako to u Siepi nisu smanjene plate?’, pa bih još jednom da vam skrenem pažnju na…hm, pa ‘pametnu’ priču kada razgovarate sa drugim kolegama iz državne uprave, pogotovu onih iz agencija koje su pod našim ministarstvom. Tako…hm, pa ‘glupim’ hvalisanjem možemo dovesti i do toga da se odluka oko naših plata uskladi sa ostalima.

Plate kod nas su fakat smanjene i usklađene sa koeficijentima (u originalu stoji ‘kojeficijent’) u državnoj upravi, ako je nekome ovde baš stalo do nebeske istine, ali nisu drastičnije rezane kao u nekim drugim slučajevima. Najmanje što možete da uradite jeste da se ne hvalite time pred onima kojima jesu…“

U elektronskom dopisu od 2. decembra 2011. sa naznakom „Strogo poverljivo“, direktor agencije SIEPA Božidar Laganin obaveštava saradnike kako je iskoristio svoje zakonsko pravo i odobrio im isplatu posebnog novčanog bonusa.

Na kraju Laganin obaveštava saradnike: „Mail nosi naziv ‘Strogo pov’ i molim vas da se tako odnosite prema ovoj informaciji. Posebno imam na umu negativan odijum prema agencijama i mogućnost da mi se ovakva odluka pokaže pogrešnom, pa me samim tim onemogući da je eventualno ponovim.“

Podmićeni neobjašnjivo visokim platama i ostalim beneficijama, radnici Agencije su bili spremni ne samo da zažmure na oba oka dok su se krale državne pare, već i da o tome ćute. Oni koji nisu bili spremni da budu ćutljivi saučesnici u krađi državnih para morali su da računaju sa osvetom vrhuške – otkazom ili smanjenjem plate i ukidanjem beneficija. O ovome jasno govori elektronski dopis Aleksandra Miloradovića, Laganinove udarne pesnice, od 12. februara 2012. takođe naznačenim da je strogo poverljiv, u kome stoji:

„Pokazno odsecanje prstiju ‘izdajniku’, koga će za ovu priliku glumiti Filip Kuntić, će biti obavljeno danas u kancelariji 147 od 15h. E sad šalu na stranu: ovo ‘strogo pov’ shvatite krajnje ozbiljno. Znači, bez pomena ni u pillow whisperu u kući… U kriznoj godini, kad se svi nešto busaju u grudi oko štednje ili hejtuju državne agencije, ovo bi bio penal za neki Kurir . Poslednje što ću učiniti u tom slučaju, a pre nego isključim računar, biće da saznam od koga je procurelo… Beograd je selo i znao sam da pronalazim izvor sporne informacije sa 5-6 posrednika.. Ps. A sada izbrišite oba mejla„.

Zbog toga nije čudo što se o malverzacijama u ovoj agenciji do skoro veoma malo znalo. A krađa je bilo i previše za jedan ovako mali kolektiv.

 

 

     Faktura za događaj u Njujorku

 

Jedan od načina kako su se iz budžeta uzimale pare i prebacivale u privatne džepove pokazuju mejlovi koje su u februaru 2011. razmenile Nataša Vujović i šefica pravne i finansijske službe u agenciji SIEPA Jelena Stojanović. Nataša 21. februara piše:

„Dogovorile smo se pre nego što sam otišla da staviš u ugovor da je to održavanje i postavljenje tekstova na SIEPA sajtu, srpska verzija. Mislim da ti je to dovoljno jer je sajt nov i postavljaju se tekstovi a stranica ima preko 100. U sledećem ugovoru može da ide postavljanje tekstova i sređivanje tekstova na engleskoj verziji gde mislim da ima još više stranica.“

Imajući u vidu da je ovakav ugovor odobren u Agenciji, Nataša Vujović 25. februara piše: „Rekla mi je Dragana da će doći da potpiše ugovor danas i naravno da nije problem da se deo vrati u SIEPA-u“.

Prvo se, dakle, izmišlja nekakav posao za koji je potrebno uzeti saradnika sa strane, zatim se odobravaju astronomski honorari za taj posao, konačno se deo para vraća radnicima Agencije. Nataša Vujović je, inače, dok je navodno spremala sajt i krila se iza prijateljice Dragane istovremeno bila i zaposlena u Agenciji, ali je koristila plaćeni godišnji odmor.

Još jedan od načina za izvlačenje para bilo je izmišljanje doniranja različitih manifestacija. Tako 18. jula 2012. gospođa Coumba Toure iz švajcarskog grada Ženeve agenciji SIEPA dostavlja fakturu na ukupno 22.000 dolara za sponzorisanje „Okruglog stola Ženske zdravstvene mreže„.

Na računu su dva problema koja se odmah uočavaju: prvo, izdat je u julu 2012. za događaj koji je bio još u septembru 2011, a drugo: kakve moguće veze ima SIEPA sa Ženskom zdravstvenom mrežom? Pošto se ovo uvidelo, Toure je promenila namenu uplate, pa je novac transferisan.

U celu priču oko „Ženske zdravstvene mreže“ SIEPA se uključila mnogo vremena kasnije, jer je događaj koji je navodno sponzorisan već bio održan. O tome svedoči mejl koji je Vladimir Stanković iz Digitalne agende (još jedne agencije vlade Srbije) 19. juna 2012. uputio Jeleni Stojanović, a u kome navodi:

„Molim te pogledaj aktivnosti ove fondacije na njihovom sajtu. Ja bih možda mogao i da ti izvučem pojedinačne aktivnosti ove organizacije, ali se plašim da bih propustio nešto što bi vama (SIEPA) više odgovoralo.“

Mejl je naslovljen sa „faktura za događaj u Njujorku“ iako će pomenuta faktura biti izdata tek mesec dana posle ove prepiske?!Istog dana Marija Laganin obaveštava Stankovića i Stojanovićku: „Sve što vama odgovara da piše na fakturi to će oni staviti.“ Uprkos tome, nikome nije jasno šta treba zapravo da se plati, pa Jelena Stanković istog dana piše Mariji Laganin: „Šta mi tačno treba da platimo? Da li to može da bude kotizacija za neki događaj (taj u decembru)?“

Jasno je da je potrebno na neki način „oprati“ novac iz Agencije i da se samo tražio najpovoljniji način da se to izvede. Inače, sedište fondacije koja je u datom slučaju trebala da „opere“ pare za agenciju SIEPA je u Africi!

Jedan od dokaza kako se novac „prao„, da se ne bi videlo kako se budžetska sredstva nenamenski troše, jeste i faktura broj 89/11 privatnog preduzeća Reka d.o.o, Kej oslobođenja 73b iz Beograda, u kojoj se od agencije SIEPA traži uplata 83.010 dinara.

Tim novcem je trebala da bude plaćena cena zakupa prostora za navodnu organizaciju poslovnog skupa za potrebe Evropske mreže preduzetništva. Suprotno fakturisanoj nameni, tog dana se u restoranu Reka u Zemunu, koje pripada istoimenom preduzeću, odigrao dernek radnika Agencije nazvan SIEPA party, na kome su učešće uzeli samo zaposleni u toj agenciji. Pošto to nije moglo na taj način da bude fakturisano, neko se dosetio da lumperajku proglasi Evropskom mrežom preduzetništva.

 

     I Vučić hoće svoj deo

 

Osim što se u Agenciji lepo jelo i pilo, zaposleni su o državnom trošku puno i putovali. Iz mejla koji je Vesna Borozan iz turističke agencije Nemesis Travel 20. februara 2013. uputila Bojanu Jankoviću iz SIEPA-e vidi se da su radnici Agencije 2010. godine koristili 106 karata preko Nemesisa, 2011. taj broj se povećao na 169, dok je u 2013. dostigao cifru od 180 putovanja.

Iz istog mejla se vide i vrednosti pojedinačnih ugovora sklopljenih između Nemesisa i SIEPA-e: ugovor od 08. marta do 31.oktobra 2011. iznos 5.117.995,00 dinara, ugovor od 01. novembra 2011 do 12. marta 2012 iznos 3.187.336,00 dinara, ugovor od 16. marta do 15. oktobra 2012 iznos 5.953.253,00 dinara i ugovor od 15. oktobra (sračunat je iznos zakljuno sa 31. decembrom 2012.) 1.341.279,00 dinara.

Teško da neko može da objasni zašto je za iznajmljivanje rasvete za štand agencije SIEPA na sajmu u Minhenu, Nemačka, u oktobru 2011. godine odabrana firma iz Praga, Češka, na čijem čelu stoji izvesna Svetlana Simić.

Očigledno da neko iz Agencije tu ima dobru proviziju, budući da je račun za najam sijalica i slične opreme za samo četiri dana trajanja sajma koštao 12.324 evra!? Jedan od načina krađe para je i propuštanje rokova za aktiviranje bančinih garancija.

Aktuelno je 17 garancija banaka u stečaju (Agrobanke i Razvojne banke Vojvodine) koje nisu blagovremeno zamenjene ili aktivirane, a čija ukupna vrednost prelazi dva miliona evra. Ovaj način je vrlo jednostavan, jer se Agencija i Ministarstvo privrede ne slažu oko toga ko je stvarno nadležan za aktiviranje bankarskih garancija koje su podneli korsinici kredita sa kojima je ugovor raskinut.

Božidar Laganin je tvrdio da ova agencija nema nikakvu obavezu, niti je to njen posao da se stara o garancijama. Ugovori su, kaže, sklapani između firmi koje dobijaju podsticaje i Ministarstva finansija i privrede. On navodi da su bankarske garancije izdavane u korist ministarstva, te je ministarstvo jedino moglo da ih aktivira.

„Od zaključenja ugovora, naše su obaveze prestajale. Nacionalna korporacija za zapošljavanje je kontrolisala da li se poštuje ugovor u delu o zapošljavanju, a Agencija za privatizaciju da li su ispunjene investicione obaveze“, tvrdio je.

Nasuprot njemu, Saša Radulović, ministar privrede, smatra da je SIEPA odgovorna za realizaciju naplate sredstava od korisnika sa kojima su raskinuti ugovori. Zbog toga je Ministarstvo privrede krajem oktobra podnelo krivičnu prijavu protiv Laganina.

 

Pod pritiskom objavljenih dokaza o velikoj krađi državnih sredstava Božidar Laganin je 14. novembra podneo ostavku na mesto direktora agencije SIEPA, ali iz ovog čina ne treba odmah izvlačiti zaključak kako će aktuelna vlast da se odrekne ovog, više nego izdašnog i uhodanog izvora para za privatne džepove.

Kako se tvrdi iz dobro obaveštenih krugova, mejlovi su poslati iz same Agencije i to upravo u vreme kada ministar privrede Saša Radulović traži da se SIEPA pripoji ovom ministarstvu.

Radi se o tome da je u novoj kombinatorici SIEPA pripojena Ministarstvu spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija koje ne pripada SNS-u, dok ministarstvo koje vodi Radulović pripada.

Sada, pošto je od Dinkića dovoljno naučio kako da uzima pare preko pomenute agencije, Vučić bi da je stavi pod svoju neposrednu kontrolu i nastavi sa započetim pljačkama. Nije zato nemoguće da je upravo Srpska napredna stranka organizovala slanje mejlova koji teško optužuju čelnike agencije SIEPA kako bi pripremila teren za njeno prisajedinjenje Radulovićevom ministarstvu.

 

 

    A 1.

     Mala šala na 80 strana

Bivšu ministarku za telekomunikacije i informaciono društvo i članicu Dinkićevog URS-a, Jasnu Matić, angažovali su Poslovno-tehnološki inkubator tehničkih fakulteta (BITF) i Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA), po ugovoru o delu, a zarad podrške pri realizaciji projekta Promocija izvoza inovativnih proizvoda„, za šta joj je ponuđen honorar od čak 7.150 švajcarskih franaka (5.800 evra).

Ugovor je Matićevoj na potpisivanje poslat 11. februara ove godine, uz sugestiju pošiljaoca iz BITF-a da „sve mora biti završeno i isplaćeno do 28. februara“, pa je ona tako dnevno zarađivala celu jednu prosečnu mesečnu platu u Srbiji.

Bivša ministarka se kao autor obavezala da uradi „analizu izvodljivosti sprovođenja predloženih mera u projektu za podršku izvoza sa preporukama za prilagođavanje mera i prilagođavanje institucija„, piše u ugovoru u kojem je kao kvalifikacija autora navedeno samo da je „dugogodišnji saradnik SIEPA sa opsežnim iskustvom u poslovima u okviru promocije izvoza“.

Matićeva je, od 2004. do 2007. godine bila direktor SIEPA, a nakon ministarske funkcije i mesta državnog sekretara, od jula prošle godine bila je angažovana kao savetnik za informacione tehnologije u kabinetu tadašnjeg ministra finansija i privrede i partijskog šefa Mlađana Dinkića. Iz mejlova koji su poslati redakciji Tabloida može da se zaključi kako izgleda rad autora angažovanih po ugovoru o delu.

Ana Kovrlija je jedan od tako uposlenih „stručnjaka“ i autora priloga koje plaća SIEPA od budžetskih para. U svom mejlu od 20. februara 2012. na pitanje šta treba da bude predmet ugovora o delu za februar, ona Jeleni Stojanović odgovara: „Jao, majko mila, ne znam više šta da pišem. Jel može spisak investicionih lokacija, pa nabrojim opštine – Senta, Ada, Sombor, Apatin i Bačka Palanka?“

Jedan od „autora“ je pokušao da proturi običnu tabelu skinutu sa interneta, a Slobodan Marković 19. decembra 2012. piše Jeleni Stojanović, načelnici Odeljenja za pravne i finansijske poslove agencije SIEPA: „Ja sam tokom ovog meseca bio angažovan pre svega na pripremi nacionalnog štanda na sajmu CeBIT 2013. pa bi možda to mogla da bude tema ugovora. Za sledeći ugovor, koji će, koliko sam razumeo, biti na duži period, možemo da stavimo više aktivnosti.“

Na to mu Stojanovićeva odgovara: „Moraš da daš temu koju možeš da dokumentuješ pisanim tekstom. Tanije, treba mi tema za tekst koji će imati oko 80 strana i koji ćeš mi dostaviti.“ Markovićeva reakcija na ovaj mejl je 20. decembra 2012. glasila: „Šališ se za tih 80 strana?“

 

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NORVEŠKI OPERATER OSTVARIO DOBIT, POJEDINCI SE NOVČANO “UGRADILI”, A MEŠETARENJE VLASTI PLAĆAJU GRAĐANI SRBIJE

28. novembar 2013. Komentari su isključeni

 

Istragu o kriminalnom poslu mobilnog operatera Telenor, teškom milijardu i po evra, gde je država opljačkana za skoro 200 miliona evra, stopirao je Aleksandar Vučić. Da bi bilo jasnije o čemu je reč, treba podsetiti da je prilikom prodaje operatera mobilne telefonije MOBI 63, ugovorena cena je bila milijardu i pet stotina trinaest miliona evra (1.513.000.000).Dok je norveška kompanija Telenor uplatila milijardu i tri stotine petnaest miliona evra (1.315.000.000), čime je država Srbija oštećena za razliku od 198 miliona evra.

 

          Vuk Stanić

 

Telenor je po ugovoru morao da uplati ceo iznos iz ugovora na račun, ali je bez obzira na to platio skoro 200 miliona manje i tako prekršio ugovor. Ko je uzeo razliku, na čije račune je Telenor uplatio preostali novac i ko su visoki državni funkcioneri koji su se obogatili ovom "transakcijom"?

Bivši ministar Mlađana Dinkić i izvršni potpredsednik kompanije Telenor, iz Norveške kraljevine, Jan Edvard Tigesen, proneverili su novac države Srbije u iznosu od 198 miliona evra prilikom kupoprodaje kompanije MOBI 63, ranije Mobtel!

Ugovorena cena za prodaju MOBI 63 bila je milijardu i pet stotina trinaest miliona evra (1.513.000.000), dok je Telenor uplatio milijardu i tri stotine petnaest miliona evra (1.315.000.000).

Kao dokaz za ove tvrdnje postoji ugovor o prodaji MOBI 63 u kojem se vidi na strani 13 da je Telenor morao da plati 1.193.000.000 evra za kupovinu udela u MOBI 63 i 320.000.000 evra za licencu, ukupno milijardu i 513 miliona. Kao drugi dokaz, u eskrou ugovoru se vidi da je Telenor uplatio 1.315.000.000 evra, odnosno 198 miliona manje.

Na strani trinaest Ugovora o prodaji u članu 4.1.1 piše da je kupac u obavezi da deponuje "pun iznos prodajne cene na eskrou račun." Dakle ugovor je prekršen ili postoje tajni aneksi. Ovo znači da nije postojala pravna mogućnost da se uplaćuje manje novca od ugovorenog.

Šta se desilo sa razlikom od 198 miliona evra? To je tema kojom se sad bavi Srpsko Tužilaštvo. Zapravo na Tužilaštvo je izvršen pritisak da se ovom temom bave malo manje. Mlađan Dinkić je 2006. godine bio ministar finansija.

Vlada Srbije ga je strogo poverljivim rešenjem broj 29/2006-01 od 2. avgusta 2006. godine, ovlastila da u ime Srbije proda udeo države u kompaniji MOBI 63. Dakle ako milioni evra nedostaju, a zna se i ko je bio ovlašćen da o njima vodi računa, gde su onda i na čijim računima?

Kompanija MOBI 063 je osnovana takođe na tajnoj sednici Vlade Srbije 4. aprila 2006. godine, tako što su se vlasnik Mobtela austrijska kompanija "Holdenhurs" i država Srbija dogovorili o udelima u novoj kompaniji Srbija 70 odsto, austrijanci 30 odsto.

U pitanju je kompanija čuvenog austrijskog mešetara Martina Šlafa, koja je na sumnjiv način od Bogoljuba Karića otkupila njegovo vlasništvo u "BK Trejdu". Za "BK Trejd" je Karić tvrdio da je većinski vlasnik Mobtela. Ovde treba podsetiti da je bivši inspektor Telekomunikacija i član Vladine komisije za vlasništvo u Mobtelu preminuli Tihomir Živanović tvrdio da je kompletan udeo "BK Trejda" u Mobtelu sporan.

Već na tajnoj sednici Vlade u aprilu 2006. godine Miroljub Labus, tada potpredsednik je za poslove oko Mobtela odredio Mlađana Dinkića. U Vladinim spisima sa te sednice piše da je udeo Republike Srbije u novoosnovanom društvu 70 odsto da će biti unet u opremi koju će Javno preduzeće PTT saobraćaja "Srbija“ pribaviti od preduzeća Mobilne telekomunikacije "Srbija" BK-PTT d.o.o. odnosno Mobtel.

Dakle kao Karićeva firma sa kojom je PTT osnovao mobtel se ni ovde ne pominje "BK Trejd" Šlafov "Holdenhurs" je vlasnik 30 odsto odlučeno je tada. Vladin zaključak sproveden je munjevitom brzinom.

Sednica Vlade Srbije na kojoj je donet ovaj zaključak pod oznakom "strogo poverljivo" počela je u 13 časova i završena je u 14 časova. Istog dana pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu potpisan je i overen Ugovor o osnivanju privrednog društva čije poslovno ime je, prema tački 2. ovog ugovora MOBI 63 d.o.o, sa sedištem u Beogradu, Knez Mihajlova 36, gde se nalazi i zgrada ministarstva finansija.

Broj overe ugovora je II Ov. br. 476/06. U ime Republike Srbije, ugovor je potpisao ministar finansija Mlađan Dinkić, kome nisu uzeti lični podaci, u obrazloženju piše da je Dinkić sudu lično poznat i gospodin Michael Hason, broj austrijskog pasoša G 05242814 – Austrija.

Prema evidenciji suda ugovor je overen već u 15 časova. Na ovaj način legalizovano je pravo Marina Šlafa na procenat od prodaje Mobtela, odnosno nove kompanije MOBI63.

Ipak prema ugovoru koji je Mlađan Dinkić potpisao sa Telenorom, norveška kompanija nije preuzela nikakve obaveze prema austrijskoj kompaniji Martina Šlafa, dok se Dinkić u ime Srbije obavezao da Telenoru proda 100 odsto kompanije.

Odmah po potpisivanju ugovora sa Telenorom, Vlada je saopštila novinskoj agencija Beta prenela da će država od prodaje MOBI63 prihodovati milijardu i 155 milona evra, dok je kompanija prodata za milijardu i 513 miliona evra.

Razlika će kako je tada objavljeno biti uplaćena "Holdenhurstu" Martina Šlafa. Ovo znači da je Austrijanac od Srbije dobio 358 miliona evra, za vlasništvo nad Karićevim "BK Trejdom" firmom koja po nekima nije imala pravo vlasništva u Mobtelu veće od 0.1 odsto.

Kada je kasnije otvoreno pitanje ne slaganja brojeva iz ugovora o prodaji MOBI63 i onoga što je po eskrou (vrsta garancije, prim. red.) ugovoru Telenor uplatio na zajednički račun, službenici zaduženi za realizaciju pravdali su se da je razlika otišla Martinu Šlafu, kako je Dinkić i dogovorio.

Ipak praćenjem uplata i jednostavnim računskim operacijama, istražitelji su shvatili da se cifre ne slažu, Telenor je uplatio 198 miliona manje, dok su Šlafu dugovali više od 300 miliona. Telenor nije ni imao obavezu da Šlafu bilo šta da plati, dok je prema Srbiji bio u obavezi da na eskrou račun deponuje pun iznos kupoprodajne cene od milijardu i 513 miliona evra.

Sa druge strane država Srbija je novac za isplatu udela Martina Šlafa pribavila prodajom licence za trećeg operatera, koji je kupila takođe austrijska firma VIP.

Slažući papir po papir slučaj je sklopljen i poslat u Tužilaštvo, ali podići optužnicu protiv moćnih ljudi kao što su Dinkić i potpredsednik Telenora Jan Edvard Tigesen, je možda prevelik zalogaj za srpske sudije i tužioce.

Ukoliko do podizanja optužnice ipak dođe, odgovornost Dinkića biće lakše dokaziva od njegovog Norveškog saučesnika. Dinkić je, dakle, tajnim dokumentima Vlade Srbije imenovan za ovlašćeno i odgovorno lice, i bio je lično uključen u sve poslove od transformacije Mobtela u MOBI63 do njegove prodaje Telenoru.

Sva nastala šteta u ovim poslovima pada na njegova leđa. On je taj koji će morati da objasni šta se desilo sa razlikom od 198 miliona. Sama činjenica da je država uskraćena za toliko novca je njegova odgovornost.

Dokazivanje štete za Srbiju neće biti teško, sa druge strane dokazati ko od učesnika je imao koliku korist ići će malo teže. Na prvi pogled najveću korist imala je norveška kompanije Telenor, ali obaveza poštenih istražitelja biće da u postupku otkriju da li je Telenor te novce uplatio na račune domaćih političara.

Da li je sa Telenorom tim povodom sklopljen još neki takođe tajni ugovor, kao i da li je Aleksandar Vučić dobio neki novac pa sada savetuje Tužiocima da malo "olabave" istragu tim povodom. Što se Norvežana činjenica je da nisu imali motiv da zakidaju 200 miliona, jer su prema rečima njihovih zvaničnika i sa 1,513 milijarde MOBI63 platili mnogo manje od onoga koliko vredi.

- „Slažem se sa ministrom finansija da je ostvario dobru cenu, ipak mislim da je ovo bila razumna cena. To kažem zbog toga što na tržištu kapitala pažljivo posmatraju Telenor i kupuju njegove akcije.

Ukoliko Telenor plati previše visoku cenu, to investitori kažnjavaju i padaju cene akcija. Ali to nije bio slučaj juče kada je cena akcija porasla, izjavio je nakon kupovine MOBI 63 Jan Edvard Tigensen“, u tom trenutku direktor Telenora za centralnu i istočnu Evropu. „

Danski stručnjak za telekomunikacije Jon Strand izjavio je tih dana da on dobro poznaje srpsko tržište i ni najmanje ne sumnja u ispravnost Telenorove odluke o kupovini. -Interesantno je da će MOBI 63 bezmalo zarađivati više od samog Telenora.

Ovako visoka cena može popraviti status ostalih firmi koje Telenor poseduje. To se uklapa u Telenorovu strategiju. Srpska firma do sada nije imala profesionalne vlasnike, ali to se ovom kupovinom menja, izjavio je tada Strand. Strandova konsultantska firma ima tri klijenta u Srbiji, zbog čega je ovaj Danac upoznat sa ovdašnjim tržištem.

-„To je zemlja koja izlazi iz izolacije. Nedavno je prošla kroz rat, krizu i političku nestabilnost. Kada MOBI 63 uđe u saradnju sa profesionalcima biće veoma uzbudljivo“, rekao je tada Strand.

Činjenica da je Telenor u Srbiji i u vreme svetske krize ovde ostvarivao velike prihode, najbolje govori o tome da Norvežani nisu preplatili ovu kompaniju. Ali i da je vreme da naši političari odgovaraju zbog loših privatizacija koje su sproveli.

Vučić se lično se raspitivao šta se dešava sa slučajem Telenor. Kasnije je preko svojih ljudi slao signale da se "spusti lopta" i "olabavi istraga" u kojoj je osumnjičeni broj jedan Dinkić, a predmet istrage je i potpredsednik ove kompanije Jan Edvard Tigesen.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

FOND ZA RAZVOJ SRBIJE – ZA NAMICANJE I ZAHVATANJE RADI POLITIČKIH INVESTICIJA, OSTANKA NA VLASTI I KRAĐE

25. novembar 2013. Komentari su isključeni

 

Samozvani vršilac svih dužnosti u državi, Aleksandar Vučić, jednu istragu neće pokrenuti. To je istraga multimilionske pljačke iz Republičkog Fonda za razvoj. Zahvaljujući tome, nastavlja se njegovo dalje čerupanje sa najviših mesta u državi. Do kraja 2013. godine, planirano je da se iz Fonda izvuče skoro dve milijarde dinara iako je do sada na ovaj način iz državne kase nestalo dve milijarde evra. Nova vlast čak planira i da poveća delovanje Fonda tako što će još više para preko njega da usmeri u politički podobne projekte.

 

          I. Milanović

 

Pošto je republički budžet prazan, krenulo se u bezobzirnu naplatu svih potraživanja prema privredi i građanima. Vreme kada se novac razbacivao je prošlo. Upravo zahvaljujući takvoj situaciji na površinu su isplivale tajne prethodnih, ali i aktuelne vlasti, za koje su se mnogi nadali da će neopaženo proći.

Kako je nedavno objavilo samo Ministarstvo privrede, kod poslovnih banaka je pokrenut postupak naplate bankarskih garancija u ukupnoj vrednosti od 1.404.000 evra. Ovаj novac građana Srbije je u periodu od 2009. do 2012. godine preko republičkog Fonda za razvoj isplaćen nа račune osam investitorа u vidu subvencija za zapošljavanje novih radnika, kao i otvaranje i proširenje proizvodnih kapaciteta. Zauzvrat su "investitori" položili bankarske garancije da će postupati u skladu sa ugovorom.

Preduzeća kod kojih je usled rаskidа ugovorа pokrenut postupak povraćaja isplaćenih subvencijа su: Alfa Properties doo Beogrаd, Serbia Industrial Solutions doo Krаgujevаc, BTR EXP doo Boljevаc, Nišprodukt doo Niš, Fortis Properties doo Ćuprijа, Vumo doo Beogrаd Ugrinovci, Mecen Evropa Tech doo Novi Bаnovci, Margaritelli -iner -kop Kosjerić – novi nаziv: Prаg-produkt doo Kosjerić.

Banke koje su, po izveštaju Ministarstva privrede, davale garancije su Uni kredit, PPB, Vojvođanska, Pro Credit, NLB, Jubmes, KBC i Univerzal. Jedini problem do sada se pojavio sa garancijama Privredne banke koje je banka odbila da isplati pravdajući se time da uskoro odlazi u stečaj.

Ono što je daleko zanimljivije od informacije o raskidu pojedinih ugovora, jeste informacija o ugovorima koji nisu raskinuti, a tiču se državnog finansiranja poslova koji nemaju nikakve veze sa privrednim razvojem.

Lanac supermarketa DIS tako je dobio 300 miliona dinara za „nabavku zaliha robe za market u Novom Sadu". Kamata za ovaj „razvojni projekat" je tri odsto, a rok vraćanja dve godine. Pekarska industrija Pančevo dobila je 100 miliona dinara obrtnih sredstava za proizvodnju peciva. Iza ove kompanije se nalazi Predrag Ranković Peconi, a novac su dobila i mnoga propala preduzeća u restrukturiranju - FAM, Rafinerija nafte, Magnohrom, Petrohemija i Želvoz, dok je najveći korisnik sredstava Železara iz Smedereva.

Intermedia netvork, producent filma "Montevideo", dobila je 100 miliona obrtnih sredstava za „snimanje slike i zvuka i specijalne efekte za potrebe snimanja filmova i TV serija", pri čemu je odluka o odobrenju novca uslovna.

Firme Bačka i Krivaja su takođe dobile znatna sredstva iz Fonda i to prva 80 miliona dinara, a druga 220 miliona. Vlasnik obe firme je jedan investicioni fond sa Belizea – Natronis internacional. Vlasnik ovog fonda je izvesni Ferenc Brindza.

Zanimljivo je da je Savet za borbu protiv korupcije pre dodele sredstava iz Fonda za razvoj upozorio kako su i Brindza i njegov investicioni fond deo međunarodnog lanca za pranje para. Brindza nije nepoznat ovdašnjim privrednicima, ali ni državnim organima, jer je u stečaj oterao čitav niz domaćih firmi.

U međuvremenu je i uhapšen u inostranstvu, pod optužbom da je zajedno sa saučesnicima prevario Hipo Alpe Adrija banku za čak 15 miliona švajcarskih franaka. Bez obzira što je bio pravovremeno obavešten o mutnim poslovima kako Brindze, tako isto i njegovih kompanija, Fond za razvoj mu je bez problema isplatio skoro tri miliona evra za navodni razvoj ratarske proizvodnje u Srbiji.

U bizarne isplate spada i zajam Zavodu za konsalting i veštačenja u visini od 2.319.408 dinara za nabavku kolske vage i sistema za navodnjavanje!

Nekada je miljenik demokratskih vlastodržaca bila Galeb grupa iz Šapca kojoj je 2009. odobren kredit u visini od 351 milion dinara. Pre dobijanja pomenutih para Galeb je poslovao sa prihodom od 2,4 milijarde dinara na godišnjem nivou. Po dobijanju kredita preduzeće je iskazalo gubitak od 140 miliona dinara i broj zaposlenih sa 360 smanjilo na svega 170 ljudi. Zanimljiv je ovo "razvoj", ali se i pored toga niko u državi nije dosetio da traži raskidanje ugovora sa preduzećem koje je velikodušno prema čelnicima Demokratske stranke.

I propalom Farmakomu iz Šapca u vlasništvu Miroslava Bogićevića, odanog finansijera svih vlasti, dato je šakom i kapom – čak 731 milion dinara. Te pare su potrošene na nešto drugo, a ne za razvoj, jer je Farmakom u ovom trenutku pred bankrotom.

Glavni krivac za loše funkcionisanje Fonda za razvoj, prema mišljenju Velimira Ilića, ministra građevinarstva, jesu političke investicije. On je svojevremeno javno objasnio da je Verica Kalanović, prethodna predsednica Upravnog odbora Fonda istovremeno bila i predsednica Odbora za privredu i finansije Vlade Srbije tako da je ona i predlagala i odobravala projekte koji će dobiti povoljne kredite.

Da bi kredit bio odobren njega treba da predloži pomenuti odbor, potom da dobije saglasnost vlade i na kraju ide na odobravanje Fondu. Kalanovićeva je u to vreme bila i ministarka za regionalni razvoj i potpredsednica URS-a. Kao jedan od primera političkog odlučivanja Ilić je naveo akva park u Trsteniku za čiju izgradnju je zahtev podneo Turistički centar Vrnjačka Banja. Finansiranje akva parka iz budžetskih para je odobreno, ali mu je lokacija promenjena pa su sredstva usmerena stranački podobnijoj lokalnoj samoupravi.

Da bi se razumelo zašto Fond ovako nedomaćinski posluje našim parama, treba pogledati ko su oni koji donose odluke:

prof. dr Zorana Mihajlović – ministarka, Ministarstvo energetike, razvoja i životne sredine, Lazar Krstić – ministar, Ministarstvo finansija, Saša Radulović – ministar, Ministarstvo privrede, Aleksandar Antić – ministar, Ministarstvo saobraćaja, dr Jovan Krkobabić – potpredsednik Vlade i ministar, Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, mr Velimir Ilić – ministar, Ministarstvo građevinarstva i urbanizma, prof. dr Dragan Glamočić – ministar, Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, Sulejman Ugljanin- ministar, Vlada Republike Srbije, Tatjana Matić – državni sekretar, Ministarstvo spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija, Dejan Popović – državni sekretar, Ministarstvo energetike, razvoja i životne sredine, a predsednik je Igor Mirović – ministar, Ministarstvo regionalnog razvoja i lokalne samouprave.

Radi se, dakle, o političarima i to iz različitih stranaka vladajuće koalicije, koje sve imaju sopstvene interese, često dijametralno suprotne od interesa drugih stranaka. Svi ti interesi moraju nekako da se namire, zbog čega se iz Fonda za razvoj finansiraju i projekti koji nemaju nikakve veze sa razvojem.

Po zvaničnom izveštaju Ministarstva privrede, portfolio Fonda za razvoj je vredan 217 milijardi dinara, odnosno skoro dve milijardi evra budžetskih para je u ovom trenutku na privatnim računima. Fond za razvoj je izdao i garancije vredne preko 79 miliona evra privrednim subjektima koji nisu solventni.

Interesantno je i to da su uzimaoci beskamatnog kredita od države morali da prilože bankarske garancije. S obzirom da poslovne banke raspolažu značajnim neraspoređenim sredstvima koja nemaju gde da plasiraju, nejasno je zašto ta preduzeća nisu uzela kredit od svoje banke, već su pare uzimala od ionako osiromašene države.

Jedan od najvećih korisnika novca iz Fonda za razvoj, Miodrag Kostić Kole, latifundista koji najviše ulaže u Ukrajinu, a daleko manje u Srbiju, svojevremeno se bunio zašto se na sajtu Fonda javno objavljuju imena dobitnika sredstava.

Argumentovao je time da kada dobije kredit od neke banke ona to ne objavljuje u javnosti, pa bi isto tako morao da postupa i Fond. Jedno vreme je, posle toga, zaista i bilo prekinuto obaveštavanje javnosti o tome ko je koliko para dobio od države i u tom periodu su obavljene najveće transakcije preko kojih je do kraja ispražnjena državna kasa. Nova vlast, međutim, uopšte ni ne pokušava da istraži kome, koliko i za koje "razvojne" projekte je novac plaćen.

Tvorac i faktički rukovodilac Fonda za razvoj je Mlađan Dinkić koji nije više član vlade, ali ima izuzetnog uticaja na prvog potpredsednika vlade Aleksandra Vučića koji je najzaslužniji što se ne istražuje rad Fonda. Da se dosadašnja praksa političkih kredita državnim novcem nastavlja, vidi se i iz zahteva od 11. oktobra Upravnom odboru da se odobri novih skoro milijardu dinara pomoći za 52 preduzeća.

Kako je samo u izbornoj 2012. godini preko Fonda plaćeno više od 300 miliona evra, može da se očekuje da će istovetna pljačka uslediti i kada sadašnja vlast na čelu sa SNS-om shvati da odlazi u opoziciju. Zbog toga ne treba očekivati da se Fond ukine, niti da se njegov rad stavi pod kontrolu, jer se on pokazao kao idealna slavina kroz koju se novac iz budžeta odliva u privatne džepove.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DA LI JE SRBIJA DOBILA NOVU ILI IZGUBILA SVOJU PREPOZNATLJIVU AVIO KOMPANIJU?!?

26. oktobar 2013. Komentari su isključeni

 

Srbija u posao sa Etihadom ulaže 230 miliona evra, a gubi sve što je do sada imala od prava na međunarodnim linijama. Partner iz Emirata sa svoje strane ne ulaže ništa, jer će navodni kredit od 140 miliona evra otići njemu za iznajmljivanje aviona, a može da dobije destinacije koje su mu danas nedostižne. Na kraju će i troškove Er Srbije, danas fantomskog preduzeća, snositi građani Srbije. Da budemo jasniji – Evropa ne želi arapsku avio kompaniju, iz zemlje u koj su zakoni šerijata, a Al Kaida ima utočište, ideologe i finansijera.

 

          Arpad Nađ

 

Ideja srpske Vlade, na prvom mestu prvog potpredsednika Aleksandra Vučića, da kompanija Etihad iz Ujedinjenih Arapskih Emirata spase posrnulu nacionalnu avio-kompaniju JAT Ervejz, pre ima šanse da postane prvorazredni skandal, nego uspešan poslovni sporazum.

Iako se do sada potpisani ugovori drže u najstrožoj tajnosti, već je poznato da je Srbija Emiraćanima u suštini poklonila 49 odsto novog nacionalnog avio-prevoznika, Er Srbije, ali i pravo da njime nesmetano upravljaju.

Po onome što je javnosti do danas prikazano, JAT Ervejz odlazi u istoriju, ponevši sa sobom i dugove u visini od najmanje 190 miliona evra koje će morati da otplaćuje Srbija iz svog budžeta.

Pored toga, srpska država daje još i 40 miliona evra za iznajmljivanje novih erbasovih aviona. Ukupno nas, znači, ovaj posao košta 230 miliona evra, a zauzvrat dobijamo 51 odsto vlasništva nad Er Srbijom, ali bez upravljačkih prava.

Sa druge strane Emirati daju samo garancije za neki planirani kredit od 140 miliona evra i dobijaju punu vlast nad Er Srbijom, iako će nominalno biti vlasnici manjinskog paketa akcija od 49 odsto. Da li je Srbija toliko beznadežno zadužena, da nije mogla sama da izda garancije za pomenutih 140 miliona evra?

I za državnu investiciju od 40 miliona evra za "nove" avione je upitno da li je ona uopšte korisna za našu stranu. Prvo: radi se o avionima koji se uzimaju od Etihada, odnosno iz njegovog kontigenta letilica, tako da jedan partner drugome plaća.

Drugo: nisu u pitanju nikakvi novi avioni (u smislu da su tek proizvedeni), već korišćene letelice. U konačnom zbiru, srpska strana investira 230 miliona evra u nastajanje nove kompanije, od čega 40 miliona daje drugom partneru u poslu koji, na papiru, ulaže 140 miliona evra (odbijanjem onih 40 miliona, investicija bi bila samo 100 miliona) i to kao garanciju za kredit koji će, opet, biti investiran u Etihad za iznajmljivanje daljih letelica. Klasična prevara u kojoj jedna strana investira sve, dok druga ne investira ništa.

Najgore je to što ukupan gubitak Srbije neće biti samo pomenutih 230 miliona evra, mada bi za ovu siromašnu i opljačkanu državu i to bilo previše.

Etihad ovim poslom pokušava da se domogne takozvanih uspavanih slotova koje ima Srbija, odnosno rezervisanih vremena poletanja i sletanja na određene aerodrome. JAT sada nema dugolinijsku flotu, tako da ne može sam da koristi prava da leti na prekookeanskim linijama. Ipak, JAT već ima slotove u Vašingtonu, Njujorku, Čikagu i Dalasu, za koje domaći stručnjaci tvrde da su među najpovoljnijima, jer omogućuju brza presedanja.

Etihad sa svoje strane ima dugolinijske avione, ali ne i povoljne slotove upravo u velikim američkim gradovima koji donose i najviše para. Američke kompanije, pak, nisu spremne da pristanu da se bogatim i bahatim Arapima daju povoljnija vremena naletanja.

Jedna od najvećih svetskih kompanija, američka Delta Erlajnz, već je po izveštajima u štampi uputila dopis američkom Ministarstvu saobraćaja sa zahtevom da se ne izađe u susret zajedničkom zahtevu JAT-a i Etihada o dodeli novih dozvola za Er Srbiju.

Osnovni razlog za ovo protivljenje leži u činjenici, kako navode čelnici Delte, da je nepoznat sastav osnivačkog ugovora i tačan odnos partnera. U Srbiji je uobičajeno da se sklopljeni ugovori drže podalje od očiju javnosti, ali to nikako nije praksa u normalnom svetu. Ako američka administracija usliši zahtev Delte Erlajnza, što je više nego izvesno, Srbija će trajno ostati bez povoljnih vremena sletanja i poletanja na najvažnijim aerodromima.

Istovremeno je Evropska komisija još 2. avgusta obavestila srpski Direktorat za civilno vazduhoplovstvo da nova, zajednička kompanija neće moći da dobije dozvolu za let na evropskim destinacijama jer je efektivno upravljanje kompanijom Er Srbija suprotno ECAA sporazumu o Zajedničkom vazduhoplovnom području Evropske unije sa okolnim zemljama, čiji je Srbija potpisnik. Za Evropsku komisiju je sporno što je Etihad, iako manjinski gazda, dobio upravljačka prava u Jatu u narednih pet godina, a Emirati nisu članica ECAA.

Bez obzira na ovo i srpske vlasti i Etihad uporno dalje pričaju kako Er Srbija sa radom počinje do kraja oktobra. Međutim, ni tu stvari nisu uopšte tako jednostavne.

U zvaničnom registru Agencije za privredne registre do trenutka odlaska ovog članka u štampu nema ni pomena o nekakvom preduzeću Er Srbija (Air Serbia, kako zvanično glasi naziv). Kako jedno neregistrovano preduzeće može da počne sa radom, neka objasni neko iz Vlade.

Uprkos toj činjenici, Er Srbija, iako fantomska kompanija bez dozvole za rad, već objavljuje oglase za prijem radnika. Glavni problem, na koji, očigledno, u "svetski iskusnom menadžmentu" ove fantomske kompanije niko ne obraća pažnju, leži u činjenici da tek pošto se preduzeće registruje ono uopšte može da zatraži dozvolu od Direktorata za civilno vazduhoplovstvo da se bavi svojom osnovnom delatnošću: avio-prevozom ljudi i robe. Put za dobijanje ove dozvole nije ni malo jednostavan, tako da, i pod uslovom da se Er Srbija već sutra registruje u APR-u, on do kraja meseca ne može da dobije dozvolu za let, ako se sve bude radilo po zakonu.

Pitanje koliko se u celom ovom poslu uopšte poštovao zakon, postavio je i ministar privrede Saša Radulović, mada je, kako u Vladi tvrde, na kraju potpisao garancije za dobijanje kredita od 40 miliona evra iz Fonda za razvoj. Već je u prvim koracima, koje pravi Er Srbija uočljivo da partnere u ovom poslu srpski zakoni uopšte ne interesuju.

Prvenstveno je nezakonito izmeštanje sektora finansija iz Beograda u Abu Dabi, jer preduzeće registrovano u Srbiji ovde mora i da polaže račune za svoje poslovanje. Protivno zakonu, ali i samom dogovoru, jeste uz ostalo i imenovanje Daneta Kondića istovremeno i na mesto generalnog direktora i predsednika borda direktora.

Kondić jeste srpski državljanin, ali je Etihadov kadar koji ga je i postavio na mesto generalnog. Kako po dogovoru arapski partner postavlja generalnog, srpska strana je trebala da postavi svog čoveka na čelo borda direktora, a njen kandidat je arapski miljenik Kondić?! Postavljajući Kondića na ovo mesto, srpska Vlada ne samo da je prekršila sopstveni zakon po kome niko ne može samog sebe da kontroliše (jer je u sukobu interesa), već ruglu izvrgla i uveravanja kako ćemo mi, ipak, da nadgledamo rad nacionalnog avio-prevoznika.

Po svemu što se sada zna, Vučić je JAT poklonio Arapima. Za data ulaganja Srbija je mogla i sama da zadrži vlasništvo nad nacionalnom avio-kompanijom, bez da se svađa sa svetom koji, očigledno je, ne želi da odobri ovaj poslovni aranžman.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DOBRO SMIŠLJENA KRIMINALNA RADNJA AKCIJAMA PREDUZEĆA ENERGOPROJEKT

10. oktobar 2013. Komentari su isključeni

 

Bivši ministar ekonomije Mlađan Dinkić, koji je tu funkciju obavljao u vreme vlade Mirka Cvetkovića, bio je ključni čovek u akciji nečuvene otimačine nekadašnjeg srpskog privrednog giganta, Energoprojekta. Uz Dinkića, na ovom nečasnom i slobodno rečeno kriminalnom zadatku, našli su se tadašnji državni sekretar u ministarstvu ekonomije Nebojša Ćirić i tadašnja ministarka finansija Dijana Dragutinović. U tome im je obilatu pomoć pružao i direktor Energoprojekta, Vladimir Milovanović, čovek koji je još osamdesetih godina bio osuđen kao narko-diler!

 

          Milica Grabež

 

Cela akcija bila je usmerena u pravcu kanadske kompanije Laulin, koju je trebalo "uvesti u posed" do visine od 33,57 odsto akcija. Laulin je, na iznenađenje zaposlenih u Energoprojektu, jedan od njegovih ključnih konkurenata. Ali, to srpskim vlastima nije smetalo da krenu u jednu veleizdajničku akciju. Kako je to Dinkić izveo, koliko je zakona prekršio i kakve sve lažne skupštine akcionara organizovao, istraživao je Tabloidov novinar Milica Grabež

U aprilu 2010. godine tadašnji potpredsednik Vlade i ministra ekonomije i regionalnog razvoja Mlađana Dinkić, pregovarao je sa kanadskom firmom Laualin oko izgradnje na kredit nove topionice, fabrike sumporne kiseline i filtera za RTB Bor.

U toku tih pregovora, firma Laualin je pokazala interes za eventualnu kupovinu 33,57 % akcija "Energoprojekt Holding" A.D. u vlasništvu Akcijskog fonda i Fonda Penzijsko invalidskog osiguranja (PIO).

Da bi napravio takozvani "Due diligence" Energoprojekta (što znači, prikazivanje njegove kompletne finansijske i poslovne slike) Dinkić je zatražio vid u svu pravnu, finansijsku i poslovnu dokumentaciju, uključujući aktuelne ugovore, kadrovsku strukturu, dinarske i devizne račune, bilanse, preglede nepokretne i pokretne imovine i druge slične podatke, što Energoprojekt nije mogao niti smeo da mu dozvoli jer se firma Laualin pojavljuje kao konkurent Energoprojekta na inostranom tržištu, u poslovima projektovanja i izvođenja građevinskih radova.

Od tog momenta počinje snažan pritisak od strane ondašnjih ministara Dijane Dragutinović i Mlađana Dinkića da se firmi Laualin otvore sve poslovne knjige, jer je, navodno, država Srbija za to zainteresovana.

Energoprojekt je onda, shodno zakonu, ponudio Prospekt koji je, prema Zakonu o hartijama od vrednosti, obavezan da pruži potencijalnim kupcima akcija. Ali, ni to nije zadovoljilo Dinkića, te je usledio niz nezakonitih/kriminalnih akcija prema Energoprojektu (u daljem tekstu EPH) sa ciljem da se preuzme upravljanje i rukovođenje ovom našom vodećom projektantskom i građevinskom organizacijom.

 

     Fiktivan ugovor o "poklonu bez naknade"

 

U junu mesecu 2010. godine, državni sekretar u Ministarstvu ekonomije, Nebojša Ćirić, po nalogu Mlađana Dinkića, predlaže Vladi Srbije da donese zaključak sa preporukom Akcijskom fondu, da svoje akcije u EPH (2,2 miliona) pokloni bez naknade Republici Srbiji, a u cilju ulaska države u EPH kako bi se sprečile nezakonitosti u toj firmi.

Ista preporuka je data i Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranja (Fond PIO) koji ima u u vlasništvu oko 900.000 akcija EPH. Pošto nijedan zakonski propis niti interni akt ne daje pravo tim institucijama da poklanjaju svoju imovinu bez naknada, u drugom delu istog zaključka Vlade, pod tačkama 4. i 5, piše:

"…Sredstva ostvarena prodajom ovih akcija od strane Republike Srbije biće preneta Akcijskom fondu i Fondu PIO" – što znači da se radi o kupovini akcija mimo berze, ali sa odloženim plaćanjem!

Istim Zaključkom Vlade ovlašćen je Nebojša Ćirić da u ime Republike Srbije potpiše ugovor o "poklonu bez naknade", da raspolaže tim akcijama u ime države.

Odgovarajući ugovori o navodnom "poklonu bez naknade " (izostavljene su odredbe o prenosu sredstava posle prodaje akcija tim institucijama), zaključivani su sa Akcijskim fondom i Fondom PIO, overani u Sudu i na osnovu člana19. stav 3. Zakona o hartijama od urednosti tih 3,178.533 akcija su mimo berze uknjižene u u vlasništvo Republike Srbije, u Centralnom registru hartija od vrednosti.

Na dan nezakonitih ugovora o poklonu bez naknade, ukupna nominalna vrednost predmetnih akcija iznosila je na dan zaključenja fiktivnih ugovora 1. 271.413.200,00 ( (jedinačna cena 400 dinara), a tržišna 2.771,680.776,00 ( jedinačna cena 872 dinara).

Ove akcije, sada u nelegalnom vlasništvu Republike Srbije, (Dinkić-Ćirić) predstavljaju 33,57 % svih akcija EPH koji ima ukupno 9. 467. 810 akcija i 8.373 akcionara.

 

     Preuzimanje upravljanja i rukovođenje Energoprojektom

 

Kada se saznalo da je Republika Srbija preko Dinkića, došla u vlasništvo 33,57 % akcija EPH, na dodvorenje u Ministarstvo ekonomije pohrlili su tzv. "insajderi" iz EPH i to isključivo bivši direktori zavisnih preduzeća koji su smenjeni sa svojih položaja zbog nesposobnosti ili sukoba interesa (osnovali preduzeće koje je konkurent EPH!?) i velikodušno ponudili Dinkiću i Ćiriću svoje usluge, koje su oni oberučke prihvatili, jer se bez "insajdera" ne može ući niti voditi tako velika organizacija kao što je EPH.

Njihovo uvođenje na rukovodeće položaje omogućeno je izborom Upravnog odbora (11 članova) i Nadzornog odbora (5 članova) isključivo sa Dinkićevog spiska i sa 33,57 glasova jer mali akcionari ( 7,530 ) nisu došli na skupštinu, a pravna lica (njih 37 ) nisu imala dovoljno akcija da izaberu svoje predstavnike u Upravni i Nadzorni odbor.

Prvi predsednik Upravnog odbora je bio Dušan Nikezić, tadašnji savetnik premijera Mirka Cvetkovića (sin Zvonka Nikezića, vlasnika konsultantstke kuće Ces Mekon), koji je sada državni sekretar u Ministarstvu finansija.

Predsednik Nadzornog odbora u dva mandata, bio je bivši ministar prosvete, Gašo Knežević. Po jednog svog predstavnika u oba odbora imao je i Miodrag Kostić preko svog brokera "M&V Investment" iz Novog Sada. U EPH je poslat i Žarko Zečević, bivši sekretar f. k. "Partizan, da u funkciji specijalnog savetnika prenosi instrukcije Dinkića i Ćirića, kao i informacije o EPH, svojim gazdama.

Tako je zatvoren krug upravljanja i rukovođenja sa EPH od strane Dinkića i Ćirića, navodno "zbog zloupotreba u poslovanju".

Ustvari, radi pripreme za prodaju akcija Akcijskog fonda i Fonda PIO firmi Laualin ili nekom domaćem tajkunu za male pare. U tom cilju su i u novi Zakon o privrednim društvima uneli dve novine: minimum 9.000 akcija za prisustvovanje sednicama Skupštine akcionara, minimum 5 % akcija za predlaganje kandidata za Nadzorni odbor!

Tih 9.000 akcija ima samo 42 akcionara Energoprojekta i to: 5 fizičkih lica sa ukupno 110.000 akcija, 17 pravnih lica sa ukupno 1,360.894 akcije, 20 banaka sa "kastodi"računima klijenata sa ukupno 1,763.421 akcijom.

Više od 5 % akcija 473. 390 nema nijedan akcionar sem Republike Srbije, tako da nemaju ni mogućnost da predlažu, a samim tim ni da izaberu svoje predstavnike u Nadzorni odbor, koji je po novom Zakonu o privrednim društvima jedini organ upravljanja sa svih 100 odsto upravljačkih ovlašćenja.

U ovom momentu, Republika Srbija sa 33,57 % nelegalno dobijenih akcija po osnovu "poklona bez naknade" ima 100 odsto upravljačkih i rukovodećih prava u EPH, jer preostali akcionari sa svojih 66,43 akcije nemaju pravo ni da predlože, a samim tim ni da izaberu svoje kandidate za Nadzorni odbor i Izvršni odbor direktora koji rukovodi društvom EPH.

Dobro smišljena kriminalna radnja legalizovana kroz novi Zakon o privrednim društvima iz 2010. godine.

 

     Nezakonite radnje rukovodstva upravnog i nadzornog odbora Energoprojekta

 

U cilju smanjenja broja akcionara na Skupštinama, u skladu sa Zakonom o privrednim društvima, kao i ostvarivanja monopola kod izbora članova Nadzornog odbora i Izvršnog odbora direktora, takođe "u skladu sa Zakonom", dosadašnja rukovodstvo (generalni direktor sa Izvršnim odborom direktora) zajedno sa Upravnim i Nadzornim odborom čitavim nizom nezakonitih radnji izvršio je izmene dosadašnjeg Osnivačkog akta i Statuta EPH

Na 37. vanrednoj Skupštini nije postojao kvorum za izglasavanje izmena Osnivačkog akta ( 2/3 ukupnog broja glasova) te je predsednik Skupštine, bez izglasavanja akcionara putem aklamacije proglasio da se prelazi na tačku 3.2 dnevnog reda, koja glasi "Donošenje Statuta".

Prethodno nije razmatrana tačka 3.1, odnosno, Usklađivanje Osnivačkog akta sa novim Zakonom o privrednim društvima.

Osnivački akt je "Ustav" društva, a Statut je zakon, koji mora da bude u skladu sa Osnivačkim aktom. Na pismeni prigovor akcionara, da je prekršen član 7. statuta 2. Pravila postupka, predsednik Skupštine je priznao svoju grešku pismenim putem, ali generalni direktor Vladimir Milovanović i izvršni direktor za pravne poslove Zoran Jovanović, ignorisali su ova kršenja Pravila postupka i predložili, a Upravni odbor na čelu sa Ivarom Bergerom zakazao "drugi nastavak Skupštine" (što ne postoji ni u zakonu ni u Statutu)", i to za 12. januar 2012. godine, radi usvajanja tačke 3.2 (donošenje Statuta).

 

     Nelegalni predsedavajući, nelegalne skupštine

 

Na drugom, nelegalnom nastavku 37. vanredne sednice Skupštine akcionara EPH usvojen je Statut u kome u članu 1. piše:

"Ovaj Statut je u skladu sa Zakonom i Osnivačkim aktom" , iako je u tom momentu bio na snazi Osnivački akt (na dan 1 2.1 . 2012. godine) koji je na sasvim drugi način regulisao čitav niz najvažnijih odredbi (organi upravljanja, kvorum za sednice i glasanje, prisustvo sednicama Skupština sa samo 300 akcija-glasova, pravo svakog akcionara da predlaže kandidate za članove Upravnog odbora i sl.).

Predsedavajući Zoran Vasić nija uspeo da objasni način i postupak glasanja, (kako se glasa koji listić za glasanje upotrebiti…), pošto je u tome bio ometen od strane akcionara te su kutije za glasanje iznete iza bine gde je samo nekoliko akcionara, uključujući, naravno, i Republiku Srbiju, glasalo i nelegalno izglasalo Statut koji je stupio na snagu 21. januara 2012. godine, iako u novom Zakonu o privrednim društvima izričito stoji da se on primenjuje tek od 1. februara 2012. godine!

Ovim nelegalnim Statutom usvojene su sledeće sporne odredbe: sednicama mogu da prisustvuju samo akcionari koji imaju minimum 9.000 akcija (samo 42 akcionara ima toliko akcija, 8.300 akcionara je ostala bez prava prisustvovanja skupštinama), pravo da predlažu kandidate za Nadzorni odbor i da traže zakazivanje Skupština imaju sami akcionari sa najmanje 5 odsto ili 473.390 akcija (toliko akcija ima samo Republika Srbija!).

Pozivi za Skupštinu se upućuju samo preko sajta Energoprojekta (najveći broj akcionara uopšte nema pristup internetu, a neki nemaju ni struju!).

Punomoćja za glasanje, koja se daju drugim akcionarima da ih zastupaju na skupštinama, moraju da se overavaju u sudu ili opštinama uz minimalnu taksu od 500 dinara, a pošto prosečan akcionar ima samo oko 1.100 akcija takav punomoćnik mora da izdvoji najmanje 4.500 dinara da bi sa tuđim punomoćjima prisustvovao Skupštini akcionara Energoprojekta.

Usvojen je i Poslovnik o radu Skupštine koji je u suprotnosti sa Zakonom o privrednim društvima i nezakonito donetim Statutom EPH jer u članovima 4. i 5. predviđa da svako može da prisustvuje sednicama skupštine po pozivu Nadzornog odbora, bez obzira da li je redovna ili vanredna.

Na ponovljenoj 38. Vanrednoj sednici Skupštine EPH održanoj na dan 16.3.2012. godine sa samo 18 prisutnih akcionara nastupilo je sa nezakonitim aktivnostima. Na dnevnom redu pod tačkom 2. bilo je usvajanje Osnivačkog akta, iako Zakon o privrednim društvima i nelegalno usvojen Statut ne ovlašćuju Skupštinu akcionara da usvaja ovaj dokument.

Izmena Osnivačkog akta mogla je da usvoji samo 37. vanredna Skupština akcionara i to na osnovu tada usvojenog Osnivačkog akta.

Upravni odbor je četiri dana ranije odredio da 37. vanrednoj Skupštini prisustvuju izvršni direktori i raniji predsednik Skupštine akcionara Zoran Vasić, iako Zakon izričito kaže: "…Izvršni direktori mogu da prisustvuju samo redovnim skupštinama, a ne i vanrednim".

Isto to piše u nelegalnom Statutu. Poziv za prisustvovanje skupštinama upućuje se izvršnim direktorima najkasnije 30 dana unapred.

Raniji predsednik Skupština Zoran Vasić ima samo 1.600 akcija i po tom osnovu ne može da prisustvuje Skupštini. Mimo Zakona i nelegalnog Statuta određen je da prisustvuje Skupštini, tj. nije pozvan 30 dana ranije, a ni Zakon ni Statut ne predviđaju mogućnost da vanrednim sednicama skupštine prisustvuje bilo ko izuzev akcionara koji imaju najmanje 9.000 akcija.

I pored izričitog upozorenja na napred navedene nepravilnosti predsednik Upravnog odbora Ivar Berger je potvrdio navodno pravo izvršnim direktorima i Zoranu Vasiću da prisustvuju ovoj sednici Skupštine akcionara, pa je čak i predložena da ilegalna osoba na ovoj sednici Skupštine Zoran Vasić, predsedava Skupštinom!

Od prisutnih 18 akcionara, za Zorana Vasića kao predsednika Skupštine, glasalo je 5 akcionara "za" i 4 "protiv", pa je nelegalno izabrani i zaista vodio Skupštinu!

Čerupanjem Energoprojekta danas osim generalnog direktora Holdinga Vladimira Milovanovića rukovodi Žarko Zečević, zaposlen u kćerki EPH Operativa. On izvlači najveće pare, a osam hiljada radnika Energoprojekta, uglavnom bivših, ostavilo je svoj znoj i svoje živote po gradilištima širom sveta, da bi jedan ovejani kriminalac Žarko Zečević mogao da to sve opljačka.

 

   A 1.

Narko diler i direktor

Dana 28. septembra, 1985. godine, u Beogradu je, u Okružnom sudu u Beogradu, zbog trgovine drogom bio osuđen na kaznu zatvora i Vladimir Milovanović, sadašnji generalni direktor Energoprojekta. Neko je očigledno zaboravio na ovaj deo njegove bogate biografije. Može li bivši narko diler biti ikada bivši?

 

   A 2.

 Pod zaštitom je…

Žarko Zečević, bivši zloglasni generalni sekretar FK Partizan, oteran pobunom navijača, nakon što je opelješio ovaj sportsku klub, uhlebio se u Energoprojektu.

Žarko se razveo od supruge Mire, oženio se sa 35 godina mlađom devojkom-sponzorušom. Teškom je bolestan, ali umrežen je u Energoprojekt, da ga dokusuri zajedno sa Mlađanom Dinkićem. Zečević je pod direktnom zaštitom Tomislava Nikolića.

Tomini sinovi Branislav i Radomir zgrnuli su ogromne pare u Partizanu, a to im je omogućio Žarko Zečević, dajući im stanove i trenerska zvanja. Bio je pozvan i na inauguraciju Tomislava Nikolića, što je izazvalo bes u diplomatskom koru u Beogradu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PIROTSKA PLJAČKA U NASTAVKU: DINKIĆEVI KADROVI NASTAVLJAJU “SKIDANJE KOŽE” FABRICI TIGAR

7. oktobar 2013. 1 komentar

 

Pljačkanje u pirotskom Tigru nije završeno. Dokaz da neko ne misli dobro nekadašnjem gigantu, predstavlja i novo rukovodstvo, koje je tu došlo sa ciljem da ga uništi do kraja, kako bi kasnije pojedinci kupili samo delove koje vrede. Ovo je samo deo konstatovanog stanja u pismu koje je dobila redakcija Tabloida od zaposlenih u Tigru, povodom pada dugogodišnjih "vladara" ove kompanije.

 

 

Posle vašeg pisanja o Tigru, desilo se ono na šta ste vi ukazivali i došao je kraj jedne duge vladavine kriminala i jednoumlja. Posle tih događaja za nas radnike pojavio se tračak nade i mislili smo da počinju bolji dani za posrnuli Tigar.

Posle Dinkićevog manevra u fabrici obuće i preuzimanja fabrike, posle dugog odugovlačenja, postavljen je njegov kadar iz Kruševca, Nebojša Đenadić, inače slabije poznati, bivši rukovodilac u bugarskom Trayalu i preduzetnik, sušač šljiva. Preduzetnik živi u Kruševcu i putuje svakog dana od dana postavljenja do danas. Vozač ide po njega u Kruševac i uveče ga vraća.

To zadovoljstvo za radnike tigra iznosi oko 2,5 miliona dinara do sada. On sa sobom dovodi "savetnike" koji su stručnjaci za sve. Između ostalih, došao je Aleksandar Radović, vlasnik konsultantske kuće, Fidens consulting, propali kadar Narodne banke Srbije. Ne zna se pod kojim uslovima savetuje i za koje iznose, ali se redovno plaća njegovoj firmi.

Đenadić primenjuje već viđene strategije iz Trayala, da kupci finansiraju proizvodnju uz ogromne rabate, a to na konto toga da je pokrenuo proizvodnju iz sopstvenih izvora. Obećanje Dinkića o parama je jos uvek na ledu, jer Fond za razvoj, kojim se Dinkić služi još nije odobrio garancije.

Đenadić dugo nije menjao nikoga osim dovedenih konsultanata, a onda počinje maskenbal...Prvo postavlja referenta, Natašu Pop-Krstić-Matejić za svoju desnu ruku, a ona, na sopstvenu inicijativu, svog oca vraća posle 20 godina opet u Tigar!

Moralno, finansijski i svakojako propala osoba, Milivoje Matejić, postavljen je za direktora prodaje u slobodno vreme, jer mu je osnovna delatnost stočarstvo, čuvanje koza i ovaca. Čovek kome fali još tri godina do penzije, došao je da je i ostvari, mada je odatle bio najuren. Đenadić ne menja pojedine direktore o kojima je pisao i vaš list, a počinje da postavlja neiskusne, ni krive ni dužne mlade ljude na pojedinim mestima.

Trenutno kasne četiri plate, a sindikat je napravio puč za dve neisplaćene. Pozadina toga je podrška lokalnom sindikalcu, od Ljubiše Nestorovića predsednika granskog sindikata, koji je i postavio Đenadića, a lični prijatelj Mlađana Dinkića.

Kao marionetu, Nestorović koristi predsednika sindikata Tigra Slobodana Petrovića i stopira bilo kakve akcije sindikata čiji zahtevi još uvek nisu ispunjeni, a predsednik se oglušava na zahteve radnika i šuruje sa novim direktorom.

Zahtev Nestorovića i Dinkića je bio da ne bude čovek iz Pirota, već njihov kadar koji je poslušan, a on je do sada koštao Tigar oko 3,5 miliona dinara! To sve ukazuje da pljačkanje Tigra nije završeno i da niko ne misli dobro nekadašnjem gigantu, već ga uništavaju do kraja kako bi kasnije pojedinci kupili samo delove koje vrede .

Novoformirano rukovodstvo u nadzornom odboru su sve Dinkićevi dojučerašnji poslušnici, a zbog neozbiljnost i neznanja, novi direktor Đenadić je predmet podsmeha na svakom koraku, pogotovo njegova opterećenost bivšim rukovodstvom i bavljenjem rekla-kazala pričama i istragama povodom toga.

Ukratko rečeno, sadašnji ljudi koje vode firmu nisu dorasli ni sa znajem ni moralno da predstavljaju takvu kompaniju.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.

Pridružite se 4.508 drugih pratioca

%d bloggers like this: